 |
||
| Beograd, Godina IX (1997) | Broj 163 | Cena: 5 dinara |
|
Praznici
U svega nekoliko dana poklopise se verski, drzavni i radnicki praznici. Verski poglavari salju poslanice vernicima i primaju cestitke drzavnih poglavara. Cestitke razmenjuju drzavni funkcioneri, premijeri i predsednici. U Belom dvoru uprilicena je i proslava. Tamo gde se nekada baskario marsal nekada slavljene armije i svetski lider sada se sepuri komandir pocasne paljbe i stecajni upravnik. Cirkulisu nasmejani likovi koji inace pune skandalozne rubrike. O radnickom prazniku se najvise cuti. Prvi maj je nekada bio jedan od najvaznijih praznika. Mnogi u svetu ga i danas slave, u tradiciji radnicke solidarnosti. U zemljama »realnog socijalizma« bio je to praznik _ vladajuce klase. Taj visak licemerja napokon nestaje. Ali, nestaju i radnici, sve vise ih je van fabrika, a i same »politicke fabrike« jedva da raduckare. Doskora slavljena industrijalizacija i radnicka klasa, ako nisu postale rugla na koja se upire prstom, oznacene su kao stidna mesta koja se nerado pominju. Srozavanje vrednosti i ugleda rada proteze se i na same radnike. Oni koji su ziveli samo od svoga rada u fabrici jedva prezivljavaju, uz povremeni nemusti bunt. I sam praznik postaje datum za _ proteste i demonstracije, umesto slavlja i manifestacija. Ako je javna slavljenicka scena nekako praznjikava, pa i cinicna, sacuvana su, ipak, skrovita mesta intime gde obicni ljudi, vernici i nevernici, neguju ljudsku bliskost, porodicnu i prijateljsku. Toga je bilo i u gorim vremenima i tezim prilikama, cak i konclogorima. Praznici su, dakle, vreme predaha i okrepljenja, nezavisno od javnog spektakla.
N. P. |
|
|
|
 |
© 1997. Republika & Yurope |