Dogadjanja

Koalicija Zajedno je zakrpila svoje pukotine, ali je pitanje dokle ce savovi moci da izdrze? Otklonjena je jedna kriza, da li je izlecena i bolest? To su pitanja koja nas u ovom trenutku najvise opterecuju dok se u javnosti naveliko govori o mogucnosti da Koalicija stekne i nove clanove. Vuk Draskovic nije za institucionalno prosirenje Koalicije, dok je Zoran Djindjic u tom pogledu tolerantniji i skloniji odredjenijoj saradnji s drugim strankama iz opozicije. Ali, u bilo kojoj formi da se prihvati ovo novo opoziciono okupljanje, labavijoj ili cvrscoj, to nece proci bez novih iskusenja iz prostog razloga sto ce u igri biti vise novih zahteva i prilicno udaljenih politickih interesa. Ponekad, zaista, izgleda kao da je ciklicno ponavljanje kriza jedino izvesna stvar na opozicionoj sceni.

Kod nas ideje ne izbacuju na povrsinu lidere, vec se lideri, noseni osecanjem sopstvene harizme, iz sve snage trude da sto pre izbiju na povrsinu. Mnogo je politicara, malo drzavnika. Kad se pokaze da je prostor pretesan za sve, nastaje bespostedan medjusobni rat, u kojem se niko ne libi od licnih zagrizljivosti i najnizih udaraca. Nasa politicka hronika vrlo cesto lici na skandalozne hronike.

Oni koji pamte dosadasnje izbore za predsednika Republike, lako ce se setiti da je medju kandidatima ponajmanje bilo takmicenja alternativa, vec pretezno medjusobnog suparnistva cak i medju ljudima iz srodnih partija. I ranije, a sada pogotovo, ponovo se postavlja uvek isto pitanje: zasto se opozicione stranke ne udruze oko onog minimalnog u cemu se, bar, sve slazu? A to su izborni uslovi i saglasnost o cilju da je svima u interesu da se stane na kraj partijskoj drzavi. Zato je nasa predizborna politicka scena redovno krajnje zamucena. Ne zna se sta je licna surevnjivost, a sta koncepcijsko opredeljenje. U Engleskoj i Francuskoj, na primer, gde se izbori odrzavaju ovih dana, upravo su te alternativne politicke mogucnosti jasno pragmaticki naglasene. Ali, da ne idemo toliko daleko, pogledajmo Bugarsku. Tu su se nadmetala dva jasno suprotstavljena bloka i Unija demokratskih snaga je izasla kao uverljivi dobitnik nad socijalistima koje je biracko telo bespostedno kaznilo zbog katastrofalne ekonomske politike. Da li je ova mera elementarne politicke racionalnosti nemoguca kod nas?

Ima tu i mnogo fatalistickog mirenja sa postojecim stanjem. Opozicija se redovno zali na takozvane fantomske stranke koje se silno namnoze pred svake izbore. Ali, zar je rezimu zaista lakse da napravi 150 stranaka, nego opoziciji da pokaze minimum politicke discipline i tvoracke inicijative? Sledeci taj isti duh pasivnosti mnogi iz opozicije vise se nadaju samourusavanju rezima, nego sto imaju vere u sopstvene politicke moci. Takva ocekivanja narocito dobijaju na snazi u trenucima krize vlasti, bilo da se ona ogleda u unutrasnjim trvenjima u SPS, popustanju pred medjunarodnom zajednicom, ili sukobima u Crnoj Gori. Onaj, medjutim, ko suvise ceka da rezim sam od sebe istruli i sam se izlaze opasnosti da bude zahvacen truljenjem. Da li su takvi u stanju da pametno upotrebe vlast cak i kad im ta vlast, kao zrela kruska, sutra padne u krilo?

Sve u svemu, dijagnoza nasih politickih prilika nije nimalo ohrabrujuca. Mnogo je losih ucenika u nasoj skoli demokratije. Dokle god oni ne nauce i neke druge lekcije i nasa ce demokratija ostati u magarecoj klupi.

Dragos Ivanovic