Dogadjanja

Proslo je dosta vremena od onoga dana kada je g. Milosevic primio u kraljevskom dvoru u Beogradu Eduarda Limonova, »velikog pisca ruske zemlje« kako se izrazio spiker na drzavnoj televiziji.

Stopama g. Milosevica je krenuo i gradonacelnik Beograda g. Djindjic. Primio je prvi gradjanin Beograda francuske pisce - javlja o tome Nasa Borba od 16-og o. m. - o kojima ni Francuzi mnogo ne znaju, za koje se pouzdano zna da ne stoje uz bok nekom Kamiju ili Sartru, valjda u nadi da povrati potamneli sjaj tradicionalnog srpsko-francuskog prijateljstva. Jedan od njih, neki Zerar Kuran je izjavio - »Kao sto postoji jedan Bog, tako postoji i jedan srpski narod«. Dirnut ovom besmislicom gradonacelnik nije opazio da u tome nema bas nekog pecata galskoga duha, no drugi je bio jos jasniji, rec je o Vladimiru Volkovu. On je kazao da je »celivao ruku Karadzicu jer je on najpodesnija zamena za ruskog cara«. O tome inace nasiroko pise ruska monarhisticka stampa, a neke detalje donosi i Profil u svom devetom broju. Medju piscima su bili i Frederik Ditur, Alen Pokari i drugi, oni isti koje je nabrojao Le Monde u broju od 6. decembra minule godine, ciji je komentator protestovao protiv ponasanja Dobrice Cosica za vreme posete Parizu - a te pisce Francuzi skloni sali cesto nazivaju »srpskim klasicima«. Ti su visijevski nostalgicari najdublje ganuli g. gradonacelnika, za koga je tesko poverovati da nista ne zna o francuskoj knjizevnosti.

Cudna vremena i jos cudniji obicaji!

Jos cudnije, medjutim, deluje onaj pomen sluzen u Sabornoj crkvi u prisustvu patrijarha srpskog, Nedicu i Ljoticu, o cemu javlja - donoseci i neke proteste - takodje Nasa Borba. Svaki se covek trudi da ostavi ono sto ce mu i obezbediti secanje, a pravo na reljuiem - na pokoj dusi - ima svako ljudsko bice, pa je Crkva i duzna da ga pominje. No parastos u tradiciji pravoslavne crkve - grcka rec koja znaci »stajanje uz koga« - je cin koji moze zahtevati rodbina, dok je ovim i ovakvim stajanjem uz Nedica i Ljotica nasa Crkva javno bacila izazov javnosti jer je cin sluzen jednoj ideologiji a ne ljudima. Nece biti da je nepoznato delo i jednog i drugog osvedocenog kvislinga - i nasa nas Crkva ovim cinom lisava nade - jedine i poslednje ljudske nade - koju polazemo u nju.

Ovo vise nije samo za cudjenje. Ovo budi strah i zebnju. Umornoj i obeznadjenoj Srbiji mira i napretka nece doneti legion lepenovaca, visijevaca, nedicevaca i ljoticevaca koji sve otvorenije marsiraju. Jedno je pomen - nesto drugo je vaskrsavanje jedne totalitarne ideologije uz blagoslov Crkve.

Jona