Sta citate

Krajem prosle godine u Zagrebu je objavljen jedan vrlo zanimljiv filosofsko-teoloski zbornik pod naslovom Dijalog u izdanju Izdavackog zavoda Globus, Matthias-Grunnjald-Verlaga iz Mainza i Hrvatske dominikanske provincije. Zbornik je posvecen dominikancu prof. Augustinu Pavlovicu, poznatom prevodiocu naucnih tekstova, osobito s latinskog i grckog jezika, povodom 80. godisnjice njegova zivota. Priredjivac zbornika Frano Prcela, doktorand ekonomske teologije u Frankfurtu, sabrao je radove istaknutih mislilaca iz Hrvatske i Nemacke s razlicitih naucnih podrucja i razvrstao u osam tematskih delova: biblijske studije, interdisciplinarne, teoloske, judejsko-krscanske, ekumenske, savremene i prakticne. Knjiga ima 420 stranica.

Neke su recenzije upozorile na posebnu vaznost dvaju priloga u celom zborniku: Njillehada Paula Eckerta o stanju hriscansko-jevrejskog priblizavanja danas i Tome Veresa o zagonetnoj cutnji pravoslavne i islamske zajednice prema nekim najnovijim dijaloskim poduhvatima koji dolaze s katolicke strane. Buduci da se potonji prilog u potpunosti odnosi na nasu sredinu i njezine egzistencijalne probleme, autor mi je dobronamerno poslao separat svoga priloga, smatramo potrebnim i korisnim da ga ovde ukratko prikazemo nasoj javnosti.

O cemu je rec u Veresovoj studiji »Zagonetna sutnja o Akvincevom 'Razgovoru s pravoslavnim i muslimanima'« koja je objavljena u spomenutom zborniku Dijalog (str. 247-255)? Za razumevanje te studije potrebno je znati da je profesor Augustin Pavlovic preveo na srpski dva manja dela Tome Akvinskoga, tj. »Contra errores Graecorum« (»Protiv zabluda Grka«) i »De rationibus fideii« (»O razlozima vjere«) i objavio pod zajednickim naslovom Razgovor s pravoslavnima i muslimanima (Zagreb, Nakladni zavod Globus - Skolska knjiga, 1992). Iako su ova dva Akvinceva dela opsegom mala, Veres ih smatra izuzetno vaznim i danas za uspostavljanje iskrenog dijaloga izmedju pravoslavnih, katolika i muslimana, te za njihovu tolerantnu, humanu koegzistenciju. On pokazuje da naslov Tomine rasprave »Protiv zablude Grka« uopste ne potice od njega nego od kasnijih prepisivaca i izdavaca, te da ne odgovara ni intenciji ni sadrzaju toga spisa. U njemu, naime, nema govora o zabludama pravoslavnih (Grka) koje bi Toma razotkrivao u delima teologa istocne Crkve i pobijao argumentima latinskih crkvenih otaca. Naprotiv, Akvinac pise kako je upravo odusevljen tekstovima Anastazija, Vasilija, Epifanija, Grgura Nazijanskog, Grgura Niskog, Ivana Zlatoustog i drugih bogoslova istocne Crkve. Kod njih sam, pise Toma, »nasao vrlo mnogo stvari korisnih i jasno izrecenih za potvrdu nase vere«.

Zbog tog razloga Veres se s pravom pita: Zasto knjiga Razgovor s pravoslavnima i muslimanima do sada nije naisla ni na kakav odjek u domacim pravoslavnim krugovima? Jer je glavni krivac cinjenica sto se knjiga pojavila u najnezgodnije vreme, tj. upravo kad se vodio besmisleni rat izmedju Srba, Hrvata i Muslimana? Autor smatra da je glavni razlog cutanja u tome sto Akvincevi pogledi zahtevaju samokriticnost od svih ucesnika u dijalogu, a njoj nismo toliko naklonjeni. Svako vise voli ukazivati na tudje pogreske nego na vlastite. Vise smo kriticari, nego samokriticari, vise egoisti, nego altruisti.

Smatram da bi se nasa teoloska, vernicka pa i sira gradjanska javnost trebala ozbiljno pozabaviti problemima o kojima raspravlja Veresova studija.

Marko P. Djuric