Dijalog

Niko se jos nije sa dovoljno ozbiljnosti upustio u ispitivanje sta se desilo, kuda je nestala, koliko se rasulo tog tereta mladosti, u ovih proteklih sest godina

U tekstu, objavljenom u jednom od proslih brojeva Republike, uvazena Zagorka Golubovic, sasvim precizno definise karakteristike proteklih studentskih protesta, medju kojima, izmedju ostalih, istice njihovu masovnost, otpornost na svaku vrstu manipulacija, kao i izuzetnu mastovitost oblika ispoljavanja tog protesta.

Nazalost, isticanje imaginacije kao svojstva javlja se kao zamena za odsustvo jasno formulisanih ciljeva, pa je tako imaginativno polje zracenja studentskog bunta izbilo u prvi plan umesto njihove politicke volje. Otuda, nije nikakvo cudo sto je jedan od vodja ovog protesta, gotovo u cudjenju, rekao da su svi studentski zahtevi ispunjeni, a da se nista bitno nije ni na Univerzitetu ni izvan njega promenilo.

Sta je s prethodnom generacijom buntovnika

Vec sama cinjenica da o prirodi studentskog protesta govore ljudi izvan tog pokreta, govori o tome da ih jos uvek smestamo u drustvenu grupaciju koja je marginalna u odnosu na tekucu politicku scenu, ali ciji bunt moze koristiti, moze biti upotrebljen u sasvim pragmaticne politicke ciljeve. Tako su pojedini tumaci odmah pokusali uspostaviti veze i paralele, slicnosti i razlike izmedju studentskih protesta 1991. i ovih poslednjih, kao i izmedju ovih i studentskih protesta davne 1968. godine. To su, svakako, pitanja koja zasluzuju paznju, plodonosna za sve istrazivace politickih kretanja u nasoj zemlji, ali pitanja koja u sustini zaobilaze cinjenicu da su, i u proslosti, i danas, studenti kao politicka volja ili drustvena grupacija, gurnuti na marginu, kao neka vrsta rasutog tereta, koji jedva da predstavlja nesto vise od nepotrebne sarolikosti na jednolicnoj ravni prilicno sematizovanog, lako predvidljivog drustvenog toka i napretka.

Navodna mastovitost studentskog pokreta nije bila nista drugo nego vapaj za vlastitim glasom, artikulacijom svog bunta i nepristajanja na utvrdjeni sistem vrednosti. Taj oblik nerazumevanja pojavljuje se ne samo u odnosu vlasti prema studentskoj pobuni, vec i opozicije, ili njenih pojedinih lidera, koji gotovo s mrznjom i prezirom govore o studentima, ljuteci se sto odbijaju da se prikljuce, ili uliju, u njihov protest.

Izmedju dva studentska protesta, onog iz 1991. i ovog poslednjeg, nije samo proslo sest godina, vec je citava prethodna generacija buntovnika prosto zbrisana, pometena ratnim zbivanjima, prosto se raspala u vazduhu ili se izlila izvan granica nase zemlje, dok opozicionim liderima koji su se i onda, kao i danas, cas udvarali studentima, cas se ljutili na njih, uglavnom nije falila ni dlaka s glave.

Energija zablude

Malo ko je od posmatraca gotovo cetvoromesecnih gradjanskih i studentskih protesta primetio da je, po prvi put u mirnim »revolucijama«, koje su se odvijale kod nas, pa i u istocnoevropskim zemljama, masa bila ta koja je davala smisao, koja je menjala stavove, i ponasanja, opozicionih lidera, pa su se Draskovicevi starovremeni, nacionalni simboli ubrzo zamenili zastavama evropskih zemalja, zapravo duhom ne internacionalizma, vec duhom protivljenja, pa cak i podsmeha simbolickoj vrednosti stegovnosti i idolopoklonstvu.

Cudjenje studentskog lidera, spomenutog na pocetku, koji se vajka sto su svi njihovi zahtevi ostvareni, a ipak se nije nista promenilo, samo potvrdjuje moju sumnju da su studenti bili, i jos dugo ce biti, neka vrsta rasutog tereta, ili energije zablude, o kojoj je govorio Sklovski, ne samo u ocima vladajuceg rezima, vec i velikog dela opozicije. Niko se jos nije sa dovoljno ozbiljnosti upustio u ispitivanje sta se desilo, kuda je nestala, koliko se rasulo tog tereta mladosti, u ovih proteklih sest godina.

Kakvo je znacenje, koliko kosta, kuda je nestala ta ogromna energija, koju sada - slobodno medju matorce mogu i sebe ubrojiti - pokusavamo, u svojim racionalizacijama izjednacavati sa ovom novom generacijom mladih ljudi, tako gladnih dijaloga i artikulacije svoje svesti, i to pod opterecenjem da ih niko ne slusa niti valjano razume.

Duh pausalnosti

Otuda, u nasoj svakodnevici moze postojati i rok i avangarda, i monarhizam i ruralni pogled na svet, i zahtevi za propalim jugoslovenstvom, i gradjanska orijentacija bez gradjanstva, i Dobrica Cosic, kao najcitaniji pisac u Srbiji prosle godine, i 30 odsto funkcionalno nepismenih. A kada vec spomenuh penzionisanog Oca nacije, ozbiljno dovodim u sumnju tu laskavu titulu najcitanijeg pisca. Dovoljno je bilo procitati njegovo Slovo-zahvalnicu, prilikom urucenja tog laskavog priznanja, pa shvatiti da studenti, koji po prirodi svog posla najvise citaju, sigurno nisu medju njegovim obozavaocima, ili fanovima.

Studenti su uradili, ma koliko bili skromni rezultati njihovog protesta, ono sto su jedino mogli uraditi: da surovoj prostoti politicke stvarnosti suprotstave duh karnevalizacije, da uspostave govor ironije i znakova, koje sada njihovi tumaci veoma cesto pokusavaju prevesti u oblast Bodrijarovih Simulakruma. Ono sto im jedino mogu pozeleti, to je da se ne izgube u vazduhu, da ne budu novi talog rasutog tereta u jednom starackom, neplodnom, prezivelom shvatanju politike, koja drustvene grupe, pokrete ili cak slojeve posmatra kao nepromenljive konstante u blago ustalasanoj ravni pausalnosti, u kojoj se davimo nespremni i za samoosvescavanje i za slojevito, racionalno misljenje.

Miodrag Rackovic