Samopostovanje

»Opasuljivanje« je nasusna potreba da bi se razgrnule i uklonile naslage nad preostalim delom nepatvorenog zivota, nastale dugim talozenjem pepela sagorelih iluzija i mulja lazi i obmana

Nebojsa Popov

Dugo putujem po svojoj domovini. Posmatram i razgovaram. Malo mi je sto je volim, zelim i da je upoznam i da ispitam moze li biti prikladnija za pristojan zivot. Prati me promenljiva sreca. Cas se moglo javno razgovarati, cas je to bilo zabranjeno. Mnogi listovi, casopisi i javni skupovi, gde su se okupljali ljudi skloni kritickom misljenju, cas su nastajali, cas nestajali. Mnogi su se nadali vecoj slobodi »kad Tito ode«, ali je ona i dalje potiskivana u rezervate a u ratnim godinama u katakombe, gde se sve vise gusila u sektastvu. I domovina je bivala sve manja. A kako se smanjuje, izgleda da smo sve pricljiviji. Ima i o cemu, ako hocemo iskreno da pripovedamo o svemu sto nas je snaslo, da se ne utopimo u haos i kakofoniju.

Bez velike pompe o prosvecivanju i osvescivanju, upustio sam se u projekat »opasuljivanja«, razlaganja velikih prica na proste sastojke, proste kao pasulj, uz kazan i tanjir ovog bezmalo mitskog jela, kao na malim puckim svetkovinama, nalik drevnim antickim simpozionima. »Opasuljivanje«, dabome, obuhvata i »opasuljivace«.

Samopotcenjivanje

Proslog leta, nakon talasa strajkova, pripremali smo - u Nisu - uobicajeni ritual »opasuljivanja«. Okupili su se mahom »alternativci«, ljudi iz nevladinih organizacija, sindikata, opozicionih stranaka i vanstranacke licnosti. Mada Nis nije mali grad, iznenadilo nas je da se okupljeni uglavnom medjusobno ne poznaju, jos manje saradjuju. Rado su prihvatili ideju o javnom okupljanju, ali su ostvarenje ideje uslovili ucescem odsutnih uglednika, pre svih guvernera Avramovica, cija je popularnost tada bila u usponu. Ali, popularni guverner u tom trenutku nije bio u zemlji, a kada se pojavio racunalo se da ce predvoditi jedan daleko zamasniji projekat: radnicko-seljacko-gradjansku demokratsku koaliciju Zajedno. Time je nasa akcija u Nisu skrajnuta. Guverner, pak, najpre je prihvatio vodjstvo rastuce Koalicije, da bi se ubrzo, pod nerazjasnjenim okolnostima, povukao. Inace, Nislije i mnogi gradjani sirom Srbije sami su se »opasuljivali« svakodnevnim okupljanjem tokom vise meseci. U tome smo i mi ucestvovali.

Kada je, krajem januara, matica protesta pomerena ka visednevnom nastojanju studenata da probiju policijski kordon u Kolarcevoj ulici, koji je sprecavao slobodnu setnju gradom, na tom mestu smo nastavili »opasuljivanje«. Kao i ranije, iznad beogradske Slavije i u Kragujevcu, kraj kazana je bila i dzinovska Stolica Led-arta, po kojoj su se verala deca, okupljali gradjani, odlagali stvari i kacili poruke. Setaci iz raznih kvartova Beograda bas tu su zavrsavali svoje setnje, raspolozeni da se okrepe i razgovaraju. Studenti iz »kordona prema kordonu« bili su manje opusteni.

Uzbudjenje je narocito raslo u noci izmedju 26. i 27. januara. Kolale su i glasine o neminovnom krvoprolicu, bas te, prohladne noci. Strah se gotovo mogao opipati. Spas je, opet, potrazen u spoljasnjem autoritetu, ovoga puta u liku poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarhu Pavlu. Za sutradan, na Savindan, najavljena je litija koju ce predvoditi patrijarh - od Saborne crkve, preko Kolarceve, do Hrama svetog Save. Policijski kordon je povucen nekoliko sati pre nailaska litije; ona je neometano prosla. Nije se ponovila »krvava litija« iz Kraljevine Jugoslavije, koja je mnogo kostala onaj rezim; ovaj se, ocito, plasio visoke cene upotrebe jos vece sile. Studenti su slavili uspeh. Verovatno i SPC. Sa »poprista« su nestali i kazan i Stolica, neznano kako i kud. Jedva smo se i sami »opasuljili« sta se desava.

Rasute emocije

Nekako smo pribavili novi kazan (za Stolicom smo nastavili potragu), prikupili nesto para za »materijal«, te nekoliko dana potom nastavismo »opasuljivanje« ispred beogradskog Doma sindikata, na trgu koji neki i dalje zovu imenom Marksa i Engelsa, neki Nikole Pasica a poneki Trgom slobodnih sindikata (moda prekrstavanja trgova i ulica je, inace, uzela maha). Pred svojim »nesudjenim« domom, menjali su se, kao »domacini«, predstavnici UGS »Nezavisnost« iz raznih preduzeca. Oko kazana su se okupljali mahom prosvetni radnici koji su tada bili u strajku, studenti koji su i dalje bili u protestu, izbeglice i domaci beskucnici, novinari, slucajni prolaznici i razni namernici. Zastajali su da se uz oganj ogreju, okrepe »pasuljcinom« i porazgovaraju. Svako je pricao svoju muku. Siromastvo i nemoc da se izbave najcesce posmatraju kao licni, a ne i javni problem. Sve sto je javno i dalje se izbegava kao politicko i opasno. Kao da svako kuka na svome grobu.

S jenjavanjem javnih protesta, utuljen je i kazan.

Oganj pod kazan ponovo smo raspalili 3. aprila, u Uzicu. Dan ranije je bila tribina Gradjanskog saveza Srbije, o temi »Prelomna godina Srbije«. Stotinak prisutnih gradjana delovalo je »opasuljeno«, kao da im je sve jasno, jedino su ih zbunjivale nepromisljene izjave pojedinih partijskih lidera koje brukaju demokratsku opoziciju i prete raskolom. Slicno je bilo i narednog dana, tokom promocije UGS »Nezavisnost«, na lokalnom radiju, tribini (predstavljen je program 17 ekonomista) i usred grada, oko kazana. Okupilo se, kada je kisa prestala, dosta sveta, radoznalog i vedrog, ornog za salu (cuvenu, »ersku«, ne bas ugodnu). Desilo se, po prvi put, da nekolicina vremesnih gradjana, s bezbedne udaljenosti, dobacuje »glavnom kuvaru« da se vrati u svoj grad, jer u Uzicu nema gladnih, da to izmislja neprijateljska propaganda... To nije omelo Uzicane da pridju, posluze se, popricaju. Bez prisile, stida i umisljene uzvisenosti, zapodeva se razgovor o svakidasnjici, nezaposlenosti, siromastvu, strepnjama i nadama, ozbiljno i saljivo. Vrcaju opasne na racun vlasti, mahom one prestonicke, ali i partijskih vodja, s razlozima i bez obrazlozenja; ponekad se namece utisak da prigovori drugima sluze kao alibi za vlastitu nemoc i pasivnost.

Bezmalo svaka rec pokazuje ili skriva neku snaznu emociju, kao pretezno privatnu stvar, kao rasuta i nepovezana energija koja se samo u retkim trenucima objedinjava.

Nemusti gnev

Uoci Prvog maja, nekada slavljenog Praznika rada, novi podsticaj »opasuljivanju« nalazimo u dugometraznom dokumentarnom filmu Mice Milosevica »Zulj« (koji nosi datum 3. juna 1987. godine), prikazivanom i nagradjivanom u »ono vreme«. »Junaci« filma su radnici beogradske Rakovice, dugo nazivane »crvenom« i »rasadnikom radnicke klase«. Vise od sat vremena govore o svom radnom mestu, fabrici, privredi, drustvu i drzavi, svakidasnjem zivotu. Cinjenice zivota - plata manja od stanarine, gladna i sirotinjski odevena deca, vise nego bedni stambeni uslovi (»tri sa tri« za cetvoroclanu porodicu), nezadovoljstvo na radnom mestu, kriza privrede i drzave - prate primetno snazne emocije, vise po gestu i izrazu lica negoli po izgovorenim recima. Jezik kojim govore jeste maternji, ali nekako tudj, drven, kao da je pozajmljen od rezimske propagande. Ljudi deluju ojadjeno, bespomocno i gnevno, a »drze se« kao pripadnici klase koja je pobedila u revoluciji, ali je izdana i izneverena; postala je, kazu, »otpadak sistema«. Kao necuvena fantazija zvuci fraza da bas oni treba da »ovladaju celinom produkcionog odnosa«. Zude za promenama, ali ocekuju da ce ih neko drugi pokrenuti i predvoditi. Spremni su da trpe i oskudevaju - »neka je samo hleba i na hleba« - ali da se zna razlog i cilj zrtvovanja. Vape za autoritetom koji ce preseci nevolje i stradanje. Istovremeno, snebivaju se da govore o svom udelu u borbi za promene. I sama rec »strajk« izgovara se kao zloslutna i opasna stvar.

Strah od pravih reci i jasnog jezika nije stvar samo radnika, nego pre svega onih koji »proizvode« jezik, skolovanih ljudi. Svakome od nas je potrebno »opasuljivanje«, izmedju ostalog, o izvorima straha i protivzivotnog »novogovora«. Bas skolovani ljudi, kao »eksperti« rezima, fabrikovali su »novogovor« kao unosan posao koji prati profesionalna i socijalna promocija. Iz tih krugova, kao dela ideoloskog i propagandnog aparata rezima, nastajale su i klonirane reci za »strajk«, koji je nazivan sve manje razgovetnim skupinama reci (»obustava rada«, »protestna obustava rada«, »zakonom predvidjen prekid rada« i sl.), samo da bi se izbegla jednostavna i jasna rec - »strajk«. Samom pojavom izbegavali su da se bave, toboze, zbog opasne politizacije »ciste nauke«. I najmanji rizik docaravan je kao opasnost od - »gubitka glave«; glave su, doduse, ostajale na ramenima, ali u njima je misao bila sve zamucenija a »autput« sve nerazgovetniji. Istina, krsenje vladajucih ideoloskih normi zaista donosi izvestan rizik - stalna pretnja silom je podloga manipulacije - ali su promene koje upravo zivot trazi nezamislive bez izvesnog rizika.

Iskra slobode

Posmatranje »Zulja«, kada se odoli ideoloskoj iskljucivosti i cinicnom stavu (»banda crvena«, »levicarska utopija« i sl.), izaziva potrebu za vlastitim »opasuljivanjem«. Zanimljivo bi bilo, recimo, cuti iste »junake« filma o tome sta danas misle o ondasnjem stanju i o svemu sto se desavalo proteklih deset godina, i njima, i svima. Bas njima, radnicima iz »crvene Rakovice« koji su iste godine krenuli u strajkove i ulicne proteste, obratio se iste godine novi Vodja koji je i raspustio protestni miting s poznatim nalogom »a sada svako na svoje radne zadatke«. Niko jos nije podneo racun sta je od svojih »radnih zadataka« obavio. I dok ga ne podnese - javno - nezamislivo je oslobadjanje od zivotu tudjeg jezika i, pre svega, od galopirajuce destrukcije zivota, privrede i kulture, drustva i drzave. Takvo »opasuljivanje« je nasusna potreba da bi se razgrnule i uklonile naslage nad preostalim delom nepatvorenog zivota, nastale dugim talozenjem pepela sagorelih iluzija i mulja lazi i obmana. Bez raskida s poretkom sile i lazi, nema ni pocetka normalnog zivota; naprotiv, nastavice se nanosenje novih naslaga pepela i mulja, koje ce se taloziti poput okamenjene lave nad vulkanom prigusenog zivota.

Bas u tom, jos-ne-upropascenom, nepatvorenom zivotu, odakle izviru i emocije »junaka« filma »Zulj« skrivena je iskra slobode koja nije nestala, vec se povremeno sve grlatije oglasava, krikom »Hocemo da zivimo, a ne da zivotarimo«. Tu iskru slobode ne uspeva da unisti ni najbrutalnija sila, a da je potpuno prikrije ni totalitarna ideologija. Cak i kada su ljudi prinudjeni da se sluze nametnutim jezikom ideologije i propagande, i kada nemusto cvile nad zivotnim nedacama, pomalja se jedna stvar od dalekosezne vaznosti. Rec je o samopostovanju vlastite licnosti i sopstvenog zivota. To je ta tinjajuca iskra iz koje izvire snaga da se razgrnu lazi i obmane, razborito misli i dela, uklanja ono sto razara i ponizava, a stvaraju uslovi za pristojan zivot.

»Opasuljivanju« pomaze i sama vlast preko svojih aparata sile i ideologije. Sklonost vlastodrzaca da odrze »partijsku drzavu« (poslednju u Evropi) po svaku cenu, unistavajuci i vlastiti narod, naprosto prinudjuje ljude da misle svojom glavom, govore vlastitim jezikom i menjaju zivotne uslove svojim delovanjem. Protesti gradjana tokom jeseni i zime pokazali su da tako nesto nije samo pozeljna mogucnost nego i stvarnost, da je zapoceo snazan proces promena, od lokalnih i urbanih zajednica ka citavom drustvu. Realna mogucnost promena podstice i sve vece potrebe za znanjem ne samo o uzrocima nevolja nego i o putevima izlaska iz njih. Tako se susrecu emocije i znanje, ljubav prema domovini i poznavanje realnih mogucnosti da se u njoj pristojno zivi. Dabome, nista nije nuzno, fatalno, ni zlo niti dobro, stvar je slobodnog izbora kako cemo ziveti ili i dalje samo prezivljavati.

Siromastvo i nemoc da se izbave najcesce posmatraju kao licni, a ne i javni problem

Ponekad se namece utisak da prigovori drugima sluze kao alibi za vlastitu nemoc i pasivnost

Posaljite nam vas komentar