Dogadjanja

Zasto se niko ne raduje u ovom »istorijskom trenutku« kad nemacka marka na crnom trzistu tako lako klizi ka zvanicnom kursu od 3,3 dinara? Pitanje nije bas za »binga« jer se odgovor ocito smucio i »odgovornim nosiocima« ekonomske politike. Recesija, recesija, recesija - odzvanja u fabrikama u Srbiji, u svakom »postenom« novcaniku, na carini, ulici, u sudnici, ambulanti. Zvanicna Srbija sva je u »reformskom zanosu«, ona druga u protestu. Vesti o strajkovima stizu na tikere agencija, na novinske stupce, prelivaju se preko TV ekrana. Onaj raniji »spokoj« kad su se jedni strajkovi »bezbedno« zavrsavali pre nego sto pocnu oni drugi izgleda da je nepovratno prosao. Ono vreme kad je Crna Gora bila mirna dok se Srbija tresla i obratno - bese, ne vraca se.

Statisticka ekvilibristika

Jaz izmedju uvoza i izvoza se smanjuje, ali to nikoga ne moze da raduje jer se taj »pozitivni rezultat« ostvaruje samo zahvaljujuci tome sto gotovo niko vise nema para da uvozi. Kad efekti tog stanja budu za par meseci iskazani u proizvodnji pokazace se da preduzeca tesko mogu da odaberu razlog zbog kojeg imaju vecu glavobolju: zbog nedostatka sirovina i repromaterijala, nepostojecih kredita ili brda zaliha jer robu nema ko da kupi.

Cak je i poslovicno optimisticka Politika jednom od izvestaja o privrednoj situaciji dala naslov »Gasi se optimizam privrednika«. To kako se gasi, kad se prevede u brojke glasi otprilike ovako: samo 0,2 odsto preduzeca u anketi Ekonomskog instituta smatra da je stanje u privredi dobro. Te raritetne primerke verovatno bi mogla da pronadje samo ona legendarna novinarka TV dnevnika drzavne televizije koja je onako uspesno pronalazila Beogradjane ljute na los saobracaj tokom tromesecnih demonstracija.

Sa sindikalne tacke gledista rec strajk sve cesce dobija kao svoj par rec »represija«. U cementari u Popovcu uhapseno je osam sindikalaca, pa je 400 radnika ove fabrike moralo da dopesaci do zgrade MUP-a u Paracinu da bi protestovali protiv brutalnosti prema njihovim kolegama. U Vrsackoj pivari ciji direktor poseduje takve dragocenosti kao sto su fotografije sa sinom predsednika Srbije i srpskim premijerom, otpusteno je dvoje sindikalnih aktivista zbog toga sto su se usudili da progovore o nacinu poslovanja ove firme i plati direktora. »Tako nesto ne desava se vise ni u jednoj civilizovanoj evropskoj zemlji«, rekao je Dragan Radulovic predsednik Veca Saveza sindikata Jugoslavije, organizacije koju vise niko ne slusa.

Iz svog ugla o istoj toj temi progovorili su i zaposleni u zdravstvu i socijali: »Mi se uopste vise ne razlikujemo od socijalnih slucajeva o kojima treba da vodimo racuna«. Recept vlade Srbije da vodi racuna o javnoj potrosnji »vodjenoj na realnim osnovama« svodi se na to da svim korisnicima isplacuje prinadleznosti sa ogromnim zakasnjenjem. Za penzionere se vec zna da ce ove godine verovatno primiti samo 8,5 penzija, za trudnice, socijalne slucajeve, samohrane majke ne vredi da broje dalje od sest.

Privatizacija kao »bingo«

Pre izvesnog vremena jedna americka agencija za istrazivanje javnog mnenja napravila je istrazivanje ciji rezultati pokazuju da stanovnistvo kao najveci problem s kojim se suocava navodi ekonomske teskoce, bedu i kriminal. Nacionalne i gotovo sve politicke teme u potpunosti su marginalizovane. Isto istrazivanje pokazalo je da je za nizak Milosevicev rejting upravo zasluzna njegova nesposobnost da resi osnovne egzistencijalne probleme ljudi u Srbiji.

Za razliku od opozicije, kojoj ta kljucna cinjenica promice, socijalisti svesni svojih rupa upeli su se da kroz zakon o privatizaciji i zakon o staroj deviznoj stednji poprave sto se (i ako se) popraviti da. Ako vise nema polutki, brasna i jaja, ako vise nema penzija i »interventnih« plata, onda po toj logici treba deliti ono sto je »u periodu sankcija sacuvano«.

Drustvena preduzeca, ciji su dugovi veci od najnaduvanijih procena vrednosti kapitala, oni »mrtvaci« koji su vec godinu ili dve u stecaju (koji se ne sprovodi) i jedva par dobrih firmi, zavrtece se od jula u jednoj igri nalik na »bingo«. Igraca ce, prema zvanicnim procenama, biti cetiri miliona, a nagrade ce, kome se i posreci, biti daleko ispod onog lutrijskog mercedesa. Igra je dovoljno dobro smisljena da u njoj svi ucestvuju: vredno ili bezvredno, sve dok se nesto deli dzabe, nije za bacanje. Zato i nije cudno da je reklamna kampanja povodom zakona o privatizaciji toliko razradjena: prica o 14 000 maraka koje se dobijaju na poklon vrti se na svim mogucim drzavnim programima, i ne silazi sa stubaca »politicki svesne« stampe.

Nije bitno sto vas 400 000 radnika uopste ne dobijate platu a radite, akcije svejedno mozete da dobijete, ponavljaju zakonodavci. Kad bi se to malo prevelo moglo bi da zvuci i ovako: »Niste imali nista, necete imati nista, jednom recju operacija je elegantna i nikoga ne kosta. Skinite se s vrata Vlade Srbije, prestanite da dolazite pred nasa vrata. Sad kad smo sve upropastili, ostavljamo vam preduzeca da sami njima rukovodite, da sami snosite gubitke, da odgovarate samima sebi i nikome vise. Uzivajte lepote trzisne ekonomije koju ste tako dugo trazili«.

Tanja Jakobi