Knjiga u novinama - ogledi

Od novembra '96. Savezna izborna komisija se nije sastajala, a javno nikad nije bilo pomena o tome da li je pokrenuta neka zakonodavna inicijativa u pravcu izmena izbornih propisa. Autorica ovog teksta je obecanje shvatila ozbiljno. Ovaj tekst ima za cilj i da podseti da je ono dato. Treba ga ispuniti sto pre

Vesna Rakic-Vodinelic

Zakoni

Jugoslovenski zakonodavac je zasedao i zakljucio da, umesto dotadasnjih 10 - za savezne izbore '96 - treba obrazovati 36 izbornih jedinica. Zasedanje je okoncano aktom u formi zakona (Zakon o izbornim jedinicama, Sl. list SRJ 28/1996), za koji, protivno Ustavu, nije glasalo 2/3 poslanika u Saveznoj skupstini. Tako su izbori i pre nego sto su raspisani otpoceli jednom nezakonitoscu. Ratio legis ovog drasticnog povecanja broja izbornih jedinica izvedenog nelegalno; nije ni legitiman, jer je posledica matematickog i statistickog proracuna ciji su rezultati pokazali da 10 izbornih jedinica ne moze garantovati pobedu vladajuce politicke stranke (2) Savezni zakonodavac je odlucio da postuje Jacljuinov postulat o demokratskoj vladi i pre otpocinjanja izborne procedure povredio biracko pravo gradjana, dakle jednu od tradicionalnih politickih sloboda. Gradjani Jugoslavije su u vreme ovog zasedanja obavljali svoje svakodnevne poslove, neosnovano drzeci da u zemlji u kojoj zive vladaju parlamentarni, a ne Marfijevi zakoni.

Izbori za Savezno vece raspisani su odlukom predsednika SRJ od 14. 08. 1996. godine. U tom trenutku, primarni (ali ne i jedini) izvori prava koji uredjuju materiju saveznih izbora bili su vec pomenuti Zakon o izbornim jedinicama i Zakon o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine.

Zakon o izbornim jedinicama donesen je u godini u kojoj se odrzavaju izbori, sto je sa stanovista savremene pravne civilizacije ne samo krajnje nepozeljno, vec i krajnje neeticno. No, poslanici vladajuce vecine nisu razmisljali o implementaciji etickih pravila u zakone. Pitanjem razlike izmedju etickih i pravnih pravila pozabavice se, medjutim, Savezna izborna komisija u vreme izbornog cutanja, na nacin koji bi se kratko mogao oznaciti kao formalnopravno-neeticki. Zakon o izboru poslanika u Vece gradjana (donesen 1992. godine) nije povredio pravilo prema kojem u izbornoj godini ne treba menjati izborne zakone, ali je povredio pravilo o pravnoj sigurnosti svih ucesnika izborne utakmice, zato sto brojna pitanja izbornih prava i izborne procedure uopste nije resio. Nabrajanje pravnih praznina (pitanja koja ovaj zakon nije uredio, a morao je), odnelo bi suvise prostora. Zato, samo najupecatljivije:

• Da li su biracki spiskovi javne isprave? Ako jesu, trebalo bi svim ucesnicima izborne utakmice omoguciti uvid u celinu birackog spiska. Takav uvid zakon ne omogucuje. Ako nisu javne isprave, sta su onda i kakva je dokazna snaga birackih spiskova?

• Koji se procesni zakoni primenjuju na radnje u izbornom postupku - oni koji su sadrzani u Zakonu o opstem upravnom postupku ili u Zakonu o parnicnom postupku, ili u nekom drugom? U kojem?

• U cemu se sastoje sankcije za slucaj povrede zakonskog pravila o izbornom cutanju?

• Koja vrsta sudskog postupka se inicira pokretanjem postupka pred Ustavnim sudom i koja proceduralna pravila valja primeniti?

Kada zakonodavac cuti, izborni organi moraju popunjavati pravne praznine i to metodama koje su priznate i utemeljene u teoriji prava. Uzgred, i svakom pravniku dobro poznati. Dakle, ako odredjeni odnos koji mora biti uredjen nije uredjen primarnim izvorom prava, analogno ce se primeniti pravilo iz nekog drugog izvora prava (zakona, uredbe, uputstva). Pri tom, primena prava kao racionalna delatnost mora biti pracena zdravim razumom: samo na one pravne situacije koje pokazuju slicnost sa situacijama uredjenim u drugim propisima primenjuje se analogija. A na suprotne, suprotno pravno resenje. Tako ce biti sve dok jugoslovenski parlament bude postovao Cooperov metazakon: Umnozavanje novih zakona dovodi do umnozavanja novih rupa u zakonu (3)

Valjalo je poci od pretpostavke da svi clanovi Savezne izborne komisije znaju za ovaj minimum pravnih informacija - o primarnim pravnim izvorima, o njihovim nedostacima i o ustavnoj spornosti bar jednog od njih. I da zato znaju da ih ceka ozbiljan i tezak posao. Ukratko, valjalo je poci od pretpostavke da se ova komisija sastoji od razboritih ljudi. Nije se, medjutim, smelo zaboraviti na jedan od temeljnih Marfijevih zakona:

Savezna izborna komisija

Savezna izborna komisija nije imala previse posla povodom pravnih sredstava koja su joj upucivana.

Protiv odluka izbornih komisija izbornih jedinica, Saveznoj izbornoj komisiji podnesena su 44 prigovora. Savezna izborna komisija je usvojila 5 prigovora, a ostale je odbila ili odbacila. Buduci da je na saveznim izborima tzv. levicarska koalicija (JUL, SPS i ND) dobila najveci broj mesta u saveznom parlamentu, za razliku od prakse u lokalnim izborima u kojima je ista koalicija izgubila u najvecim gradovima u Srbiji, nije bilo enormnog broja prigovora, niti skandaloznih postizbornih sporova. Opozicione stranke su se, dakle, koristile institucijama sistema u skladu sa nacelom postenog i savesnog vodjenja postupka - samo onda kada su imale ozbiljnih razloga za prigovore. Nije bilo proliferacije pravnih sredstava kao posle odrzanog drugog kruga lokalnih izbora 17. 11. 1996. godine.

Sta je onda cinila Savezna izborna komisija?

Zasedala je - mahom ceremonijalno, a po okoncanim izborima i pompezno - dvadesetak puta. Samo izuzetno, i to na insistiranje predstavnika opozicionih stranaka, odlucivala je da se upusti u rizik razmatranja nekoliko ozbiljnih pravnih pitanja vezanih bilo za konkretne prigovore politickih stranaka, bilo za nedoumice povodom tumacenja propisa i popunjavanja pravnih praznina. Ali i tada, posao Savezne izborne komisije sastojao se samo u opreznom pokusaju razmatranja ozbiljnih pitanja, a ne i razmatranju samom. Tehnika rada bila je visoko birokratizovana: strucne sluzbe su pripremale referate o prigovorima i o pitanjima koja zahtevaju tumacenje zakona. Samo u jednom slucaju Savezna izborna komisija je postupila drugacije nego sto je strucna sluzba predlozila, sto se veoma lako postizalo zahvaljujuci cinjenici da je vecina clanova ove komisije bila imenovana od strane aktuelne savezne drzavne vlasti. Ni u jednom slucaju glasovi predstavnika SPS i JUL nisu se razlikovali od vecine glasova koju su imali clanovi Komisije imenovani od drzave. Ni obrnuto. Predstavnici opozicionih stranaka - clanovi Savezne izborne komisije, mahom su cinili kompaktnu manjinu. Bilo je dovoljno da se razmatra o jednom ili dva sporna pitanja, pa da se shvati da argumentacija protiv nekog od iznetih stavova strucne sluzbe nema nikakvog izgleda da utice na javno dat glas pripadnika »vecine«. Ima dosta razloga za sumnju da je takva argumentacija uticala i na njihovo unutrasnje opredeljenje. Tako je, posle nekoliko sednica Savezne izborne komisije postalo veoma komforno biti njen clan i osecati se opusteno. Sasvim u skladu sa Bolingovim postulatom:

Dokazivanje prema tumacenju Savezne izborne komisije

Prilikom razmatranja prigovora upucenih Saveznoj izbornoj komisiji, postavilo se pitanje metoda utvrdjivanja cinjenica na kojima treba da se zasnivaju odluke o prigovorima stranaka u izbornom postupku. Konkretno, pitanje je bilo kako tretirati pismenu izjavu predsednika izborne komisije jedne od izbornih jedinica - kao javnu ispravu ili kao drugo dokazno sredstvo i da li tu izjavu uopste treba smatrati dokaznim sredstvom. Jedan clan Savezne izborne komisije (sudija Saveznog suda) zastupao je stanoviste da je u pitanju javna isprava, ne pozvavsi se pri tom ni na jedan odredjeni procesni zakon, vec na stav da je javna isprava pisani dokument koji potice od drzavnog organa ili od organa koji je drzavni organ imenovao. Prema stanovistu drugog clana izborne komisije (predstavnika jedne politicke organizacije), pismena izjava predsednika izborne komisije ne moze se smatrati javnom ispravom, jer ne ispunjava zakonske uslove ni prema Zakonu o opstem upravnom postupku, ni prema Zakonu o parnicnom postupku. Nije dovoljno da jedan pisani dokument potice od drzavnog (ili imenovanog) organa. Potrebno je da bude sacinjen u granicama javnih ovlascenja koja taj organ vrsi i da ima propisanu formu. Ova druga dva uslova koja se ticu granica ovlascenja i forme, u konkretnom slucaju, nisu bila ispunjena. Ali, vecinom glasova, konkretan pisani dokument je tretiran kao javna isprava.

Ovim povodom, otvoreno je pitanje metoda utvrdjivanja cinjenica u postupku pred Saveznom izbornom komisijom, buduci da primarni izvor prava (Zakon o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine) o ovome pitanju ne sadrzi nikakva pravila. Pitanje je otvoreno, ponudjeni su moguci pravci razmatranja, ali je problem resen konkludentnom radnjom: sleganjem ramenima jednog broja clanova Savezne izborne komisije, u kojem je (sleganju) ipak bilo i izvesne rezignacije. Tako se pokusaj artikulisanog odgovora na problem dokazivanja, koje je jedan od centralnih problema svakog postupka, pa tako i postupka po pravnim sredstvima za koje je nadlezna Savezna izborna komisija, zavrsio kao apsolutno nepodoban pokusaj. Ne zato sto se razuman odgovor nije mogao pronaci, vec zbog mentalnih rezervi clanova Savezne izborne komisije prouzrokovanih delovanjem Chisholmovog zakona:

Priroda i vrsta postupka pred Saveznom izbornom komisijom

Primenjivost procesnih, a i materijalnopravnih pravila, sadrzanih u nekom procesnom zakonu, a na prvom mestu valja razmisljati o Zakonu o opstem upravnom postupku (ZUP), u izbornom postupku i izbornim sporovima, neizvesna je sa teorijskog i prakticnog stanovista.

Teorijske nedoumice. Osnovni teorijski razlog koji se navodi kao argument da su pravila ZUP-a neprimenjiva u izbornom postupku i sporu jeste shvatanje izbornih organa kao sudskih ili parasudskih - nikako kao upravnih organa. Izborne komisije su, prema ovom shvatanju, organi koji vrse funkciju sudjenja, utvrdjujuci relevantne cinjenice i primenjujuci na njih pravna pravila. Kontrola njihovih odluka je poverena sudovima, a ne nekim nadredjenim upravnim organima. Na osnovu toga, odluka koju donese izborna komisija ne moze se smatrati upravnim aktom, nego ima karakteristike sudske odluke. Shodno ovome shvatanju, u izbornom postupku i izbornim sporovima treba shodno primenjivati procesna pravila redigovana za sudske postupke - vanparnicna ili parnicna pravila. Teorijska konstrukcija na kojoj je zasnovana kontrola odluka nadleznih izbornih komisija u aktuelnom Zakonu o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine - ako se uopste i moze govoriti o nekoj svesno implementiranoj teorijskoj konstrukciji - suprotna je, medjutim, ovom teorijskom stanovistu. Da je suprotna, govori pre svega organizacija sistema pravnih sredstava u izbornim sporovima. Protiv odluke izborne komisije donesene povodom prigovora izbornog subjekta, moze se izjaviti pravno sredstvo Saveznom ustavnom sudu. O karakteru postupka iniciranog ovim pravnim sredstvom nije nista receno, pa su se u praksi pojavile nedoumice o tome da li pred sudom treba primenjivati pravila upravnog spora ili pravila posebnog postupka za ustavnu zalbu, sadrzana u Zakonu o Saveznom ustavnom sudu. Cini se da je iskljucena primena pravila o kontroli ustavnosti i zakonitosti, jer su ona redigovana za opste, a ne za pojedinacne akte. A odluka Savezne izborne komisije o prigovoru uvek je pojedinacan pravni akt, koji se moze upodobiti bilo upravnom aktu, bilo pojedinacnom aktu za koji se tvrdi da povredjuje neko pravo coveka (dakle, mehanizmu ustavne zalbe). Na osnovu rezultata pet izbornih sporova koji su vodjeni pred Saveznim ustavnim sudom povodom saveznih izbora '96. godine, moglo bi se tvrditi da je postupak pred tim sudom bio vodjen kao spor o zakonitosti pojedinacnog akta, te da, dakle, ima izvesne karakteristike upravnog spora. Zato bi se izborne komisije mogle smatrati upravnim organima, mozda sui generis, ali ipak, upravnim organima. Iz toga bi, kao jedan od bitnih procesnopravnih zakljucaka imao da proistekne stav da izborne komisije u svome radu, kao supsidijarni izvor prava, treba da primenjuju pravila sadrzana u ZUP.

Potencijalna argumentacija i kontraargumentacija za jedan ili drugi stav, vec na prvi pogled je bogata i podobna da izazove ozbiljna doktrinarna sporenja. Ona u jugoslovenskoj literaturi, bar povodom najsvezijih izbornih sporova, jos nije detaljno izlozena. Ipak, ozbiljni argumenti u prilog stanovista da je izborni spor poseban upravni spor, te da, dakle, izborne komisije treba smatrati posebnom vrstom upravnih, a ne sudskih tela, sadrzani su u zakljuccima Udruzenja pravnika, donesenim povodom postizbornih sporova u lokalnim izborima u Srbiji '96. (Dokumenti Udruzenja pravnika Jugoslavije, Udruzenja pravnika Srbije i Udruzenja pravnika Crne Gore, Beograd 1996, str. 7).

Prakticne nedoumice. Vazeci zakon o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine, nesumnjiva je pravna ocena u strucnoj javnosti, ne samo da nije odgovorio na sva, nego ni na najvaznija pitanja procedure povodom izbora. Analiza njegovih odredaba pokazuje:

(1) brojne pravne praznine u pogledu materijalnog i procesnog izbornog prava;

(2) nedostatak merila za upotpunjavanje postojecih pravnih praznina, tj. nepozivanje na supsidijarnu primenu odredjenih materijalnih i procesnih zakona;

(3) neprepoznatljivost bilo koje doktrinarne (teorijske) pravne konstrukcije koja bi posluzila kao model za vazece pozitivnopravno uredjenje.

Zbog ovakvih svojih karakteristika Zakon o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine i izborni postupci uopste, nezavisno u kojem aktu su njihova pravila sadrzana, izazivaju brojne probleme u praksi. Na sednicama Savezne izborne komisije, strucna sluzba Savezne skupstine je iznela stav da u izbornim sporovima nema mesta primeni ZUP. Ponudjeno je i obrazlozenje: rokovi su kratki; zbog razloga hitnosti nema mesta primeni instituta upravnog postupka. Pokusano je da se ovakvo stanoviste ospori iznosenjem prakticnih protivargumenata. Na primer: koja procesna pravila su relevantna za dostavljanje, buduci da u izbornim propisima nema uopste ili nema svuda gde je potrebno, pravila o dostavljanju odluka i drugih pisanih dokumenata? Odgovor nije ponudjen?

Kad se utvrdi postojanje pravnih praznina u odredjenom zakonskom aktu, te praznine se moraju popunjavati. Metod njihovog popunjavanja, kad su u pitanju lokalni izbori, u domacoj praksi je dvojak. Takozvana tehnicka pravila koja nisu ukljucena u zakonski tekst, a pokazalo se da su neophodna, unose se u uputstva o sprovodjenju izbora. Praksa povodom izbora '96. godine pokazala je da su ta tehnicka pravila nedovoljna za sva sporna pitanja koja su nastala. Drugi nacin popunjavanja pravnih praznina jesu metode priznate u pravnoj teoriji - analogija ili argumentum a contrario. Konkretno, to znaci da svaka izborna komisija, kad se suoci, na primer, sa problemom dostavljanja, treba da odredi propis cijom sadrzinom ce popuniti izostajanje relevantnih odredaba u primarnom izvoru prava - Zakonu o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine. Ovakvo rezonovanje bilo je daleko od rada Savezne izborne komisije, uprkos jednom od Marfijevih zakona, koji glasi:

Izborno cutanje: pravni ili (samo) eticki princip?

Prvi dan predizbornog cutanja, 1. 11. 1996. godine, obelezen je novinskim napisima i fotografijama o: godisnjici otpocinjanja (!) Daytonskih pregovora; otvaranju vec otvorenih bolnickih krila; otvaranju drugih »strateski znacajnih« objekata; izvestajima o privrednim uspesima. Cast da se pojave na stranicama vecine dnevnih listova imali su drzavni funkcioneri i licnosti iz javnog zivota bez ikakvih drzavnih funkcija, koji su clanovi i kandidati koalicije SPS-JUL-ND. U recitom predizbornom cutanju prednjacile su Vecernje novosti od 1. 11. 1996. godine. Fotografija nosioca liste SPS-JUL-ND zauzela je cetvrtinu prve strane ovih novina. Ove i druge novine nasle su se na stolu Savezne izborne komisije (koja je, upravo tog dana, imala jedno od svojih brojnih zasedanja) »zaslugom« clanova Savezne izborne komisije - predstavnika opozicionih politickih stranaka. Oni su pokusali da zainteresuju Komisiju za analizu postovanja pravila o izbornom cutanju, sadrzanih u Zakonu o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine. Tehnologija odbijanja predloga da Komisija izda saopstenje o krsenju pravila o obaveznom izbornom cutanju, izgledala je ovako:

Clan Savezne izborne komisije (inace, sudija Saveznog suda) je objasnio da Zakon, istina, zabranjuje izbornu propagandu u vreme koje je odredjeno za predizborno cutanje, ali da ne propisuje nikakve sankcije za krsenje ove zabrane. Prema tome, ova pravila imaju karakter etickih normi koje valja postovati, a ako se ne postuju ... (konkludentna radnja sleganja ramenima). Clan Savezne izborne komisije (predstavnik jedne opozicione koalicije), uzdrzavsi se (sa ociglednim naprezanjem) od zahteva da se glasa o tome da li je norma unesena u zakon pravna norma ili ne, konstatovao je da se mora praviti razlika izmedju etickog postulata koji je ratio legis jednog pravnog pravila i samog pravnog pravila. Pravilo koje je sadrzano u zakonu u vidu prohibitivne dispozicije je, nesumnjivo, pravno pravilo, tj. propraceno je sankcijom, pa makar ona i ne bila izricito propisana. Najmanje sto Savezna izborna komisija u ovakvom slucaju mora da uradi ako hoce da odgovori svome zadatku staranja o zakonitosti celokupnog izbornog postupka, jeste da javno objavi da je odredjeno sredstvo informisanja povredilo pravilo o obaveznom izbornom cutanju. Iznesen je i nesto pomirljiviji stav prema kojem bi trebalo krsenje zabrane izborne propagande okarakterisati kao povredu etickih pravila i to javno izreci. O svim ovim tezama razgovaralo se neko vreme, a da argumenti da se radi o pravnom pravilu koje ima eticku osnovu, kao i o tome da i povredu etickog pravila treba obznaniti, nisu ozbiljno uzimani u obzir. Dezurni teoreticari Savezne izborne komisije su pokazali nezadovoljstvo napisima u novinama, ali su istovremeno - prigodno snuzdenog izgleda - dokazivali da sankcija nije propisana. Razume se, glasalo se, sa uobicajenim ishodom: predlog predstavnika opozicionih politickih stranaka nije bio usvojen. Ipak, valja podvuci da se u ovoj prilici jedan od clanova Komisije koje je postavila drzavna vlast - uzdrzao.

Nezavisno od stava koji je tada zauzet i dalje se postavlja isto pitanje: kako ce se pravno sankcionisati krsenje pravila o izbornom cutanju? Dokle god su pravila izbornog postupka uredjena na sadasnji nacin pitanje ce biti aktuelno. Cini se da nema previse razloga da se veruje da ce jugoslovenski zakonodavac bitno izmeniti svoj dosadasnji stil zakonodavne delatnosti. Savezni, kao i republicki zakoni u Jugoslaviji karakterisu se, gotovo uvek kada uredjena materija moze imati politickog znacaja, ociglednom nedorecenoscu. Pravne norme su neretko gotovo iskljucivo proklamativnog karaktera, tj. utvrdjuje se postojanje odredjenog prava ili pravnog interesa, a propusta se pravno regulisanje zastite datog prava ili pravnog interesa za slucaj da budu povredjeni. Redovno izostaje i upucivanje na vrstu postupka u kojoj se zastita ima ostvariti. Cak i onda kada su organi koji treba da stite ova prava benevolentni, suocavaju se sa pravnim prazninama sredstava i postupka zastite. Veoma retko ti organi se odlucuju na primenu starog postulata: Ubi ius, ibi remedium. Dakle, uvek kad pravni poredak garantuje odredjeno pravo, on garantuje i njegovu zastitu. Valja napomenuti da ovaj postulat nije samo akademska kategorija. On je inkorporisan, kao pozitivnopravno pravilo u jugoslovenski pravni poredak, buduci da Ustav SRJ garantuje sudsku zastitu svih ljudskih prava, a medju njima i izbornog prava. To sto metode zastite nisu konkretizovane, ne sme spreciti nadlezni organ da zastitu pruzi. Zabrana izborne propagande za vreme tzv. predizbornog cutanja ima svoju osnovu u ravnopravnosti svih ucesnika predizborne i izborne utakmice i u slobodnom opredeljenju biraca. Ona je propisana ne samo radi zastite pojedinacnog interesa politickih stranaka i biraca, vec i radi zastite opsteg interesa koji nalaze ravnopravnost svih u izbornom nadmetanju. Zato se nadlezni organ (u ovom slucaju Savezna izborna komisija) mora, po sluzbenoj duznosti, starati o izbornom cutanju. I tada na dnevni red mora doci pokusaj da se, putem analogije, pronadje adekvatan metod pravne zastite u opstem interesu. Takva analogija se moze pronaci, na primer, u krivicnim propisima koji omogucavaju objavljivanje sudske odluke u sredstvima javnog informisanja. Odluka Savezne izborne komisije kojom bi se utvrdilo da je objavljivanjem napisa ili fotografija u stampi, ili emitovanjem odredjenih komentara na elektronskim medijima, povredjeno pravilo o izbornom cutanju, mogla bi dakle biti punovazno objavljena, u skladu sa pozitivnim pravilima sadrzanim u jugoslovenskom pravnom poretku. I to je adekvatna sankcija za povredu izbornog cutanja, koja je u nadleznosti Savezne izborne komisije. Ali, da li zbog inercije kao neizlecive boljke pravosudnog aparata, ili iz drugih razloga, nije bilo volje da se sankcija izrekne. Pri tom se zaboravlja da je rizik neprimenjivanja prava uvek veci od rizika da se pravo izrekne, uz preventivnu sankciju, dakle sankciju koja ne predstavlja odmazdu niti zahvatanje u tudja prava. U ovom izbornom slucaju nije se htelo uci ni u kakav rizik, kao da je Paulov zakon trajna inspiracija ove drzave i njenih organa:

Povlaka (crtica)

Jedno od pitanja koja su privukla najvecu politicku paznju javnosti, bilo je razmatranje naziva koalicije Zajedno-Dragoslav Avramovic, posle izjave profesora Avramovica da se povlaci, kao nosilac liste i kandidat, sa saveznih izbora. Sve izborne komisije izbornih jedinica su - kao po dogovoru ili po nalogu - iz naziva liste izbrisale ime Dragoslava Avramovica i ostavile samo ime: koalicija Zajedno. Pri tom nisu napravljene razlike izmedju sledecih pravnih situacija: povlacenje kandidata, povlacenje nosioca liste i odredjivanje naziva liste.

Pravo na povlacenje sopstvene kandidature i pravo na povlacenje nosioca liste je jedno individualno pravo lica koje je odredjeno za kandidata ili za nosioca. Politicke stranke nemaju pravnih mogucnosti da na odluku kandidata ili nosioca liste uopste uticu. Ali, pravo na odredjivanje naziva koalicije pripada koalicionim partnerima. Oni taj naziv odredjuju sporazumno. U naziv liste moze se ukljuciti i ime nosioca liste. U datom slucaju, profesor Avramovic je svoju izjavu o povlacenju ogranicio na stav da se odrice kandidature i svojstva nosioca liste. Naziv koalicije uopste nije pominjao.

Koalicija Zajedno-Dragoslav Avramovic podnela je prigovore Saveznoj izbornoj komisiji protiv stavova svih izbornih komisija izbornih jedinica, koje su same, bez saslusanja ili saglasnosti Koalicije, odredile nov naziv Koalicije koja je podnela liste za izbore, kao koalicija Zajedno. U prigovorima, ona se pozvala na svoje izricito priznato pravo (Zakon o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine) da sama odredjuje svoj naziv ukljucujuci i to da li ce se u nazivu zadrzati ime Dragoslava Avramovica. Predlozila je da se na listama pojavljuje pod ranijim nazivom ili da joj se pruzi mogucnost da odredi nov naziv liste kojim ce se blize identifikovati.

Kako je rezonovala Savezna izborna komisija?

Jedan od njenih dezurnih teoreticara zapoceo je tvrdnjom da je pravo na ime jedno neotudjivo ljudsko pravo i da je, kao pojedinacno pravo, jace od bilo kakvog kolektivnog prava, a kolektivno pravo je pravo koalicije da odredi svoj naziv. U sukobu licnog i kolektivnog prava, po njegovom misljenju, valjalo je dati prednost prvom i iz naziva Koalicije prosto izbrisati ime Dragoslava Avramovica. Predstavnica Koalicije u Saveznoj izbornoj komisiji nije sporila da je pravo Dragoslava Avramovica na njegovo licno ime jedno subjektivno pravo, ali je tvrdila da je pravo Koalicije da odredi svoj naziv takodje jedno subjektivno pravo, pa je predlozila da se pozove Koalicija da odredi svoj novi naziv. Vecina clanova Savezne izborne komisije je ponovila inicijalni stav da problem imena Koalicije treba resavati odmeravanjem kategorija licno-kolektivno. Na nekoliko puta ponovljeno pitanje predstavnice Koalicije - sta je, u tom slucaju, sa pravom Koalicije da sama odredi svoj naziv i odakle Savezna izborna komisija izvodi svoje ovlascenje da amputacijom jednog licnog imena ona odredjuje naziv politicke organizacije koja ucestvuje u izbornom nadmetanju - nudjeni su razni odgovori. Od ocigledno neosnovanog - da se radi samo o »skidanju« Avramovicevog imena, a ne o odredjivanju novog imena od strane Savezne izborne komisije, preko stava da bi obracanje Koaliciji sa zahtevom da odredi novi naziv bilo trosenje vremena (!), do vec ponovljene tvrdnje da Dragoslav Avramovic ima pravo da se povuce, sto je ocigledno irelevantno, jer to pravo nije niko sporio. Po svemu, izgleda da je postojao jak politicki interes da se eliminise ime Dragoslava Avramovica, a da o pravnim pitanjima, pre svega o pravu Koalicije da odredjuje sopstveni naziv, nije bilo prave volje za ozbiljnim razmatranjem. Koalicija nije imala nameru da u svoj novi naziv uopste ukljuci ime ranijeg nosioca liste (Avramovica), vec da samo nabroji politicke stranke koje je sacinjavaju, pa je i ovako izrazen politicki interes bio irelevantan. Ali, pobedila je i tada tendencija presecanja, a ne resavanja pravnih problema. No, i tendencija presecanja, nije mogla odgovoriti na pitanje: sta je sa povlakom iza reci koalicija Zajedno, posle koje je sledilo Avramovicevo ime. Ako se moze amputirati ime nosioca liste, da li se moze amputirati povlaka? Niz postavljenih pitanja se, dakle, morao dovesti do prividnog apsurda, da bi clanovi Savezne izborne komisije shvatili pravno pitanje: ko je ovlascen da odredjuje naziv koalicije? I odgovor je bio u skladu sa teatrom apsurda: konkludentan - od sleganja ramenima do osmeha neverice. Razume se, vecinom glasova predlog koalicije Zajedno da joj se omoguci da sama odredi svoj novi naziv je odbijen, u skladu sa Peerovim zakonom:

Biraci

Gradjani koji uzivaju biracko pravo (njih 7 597 504) u SR Jugoslaviji glasali su na saveznim izborima 3. 11. 1996. godine, i prema izvestaju Savezne izborne komisije, u vecini, svoje poverenje poklonili koaliciji SPS-JUL-ND. Zasto su od tog poverenja, u vecini, odustali na drugom krugu lokalnih izbora od 17. 11. 1996. godine, pitanje je o kojem ce se jos mnogo raspravljati. A raspravljace se i o verodostojnosti podataka o saveznim izborima, koja je vec dovedena u pitanje istrazivanjima profesora Zorana Lucica. (Da li je i zato onako krvavo pretucen u noci izmedju 2. i 3. februara 1997?) Koliko su novom nepoverenju gradjana u koaliciju SPS-JUL-ND doprinele informacije o radu izbornih komisija u saveznim izborima - pitanje je koje jos uvek nije postavljeno. Ono se mora ozbiljno postaviti, a takodje i nuzna prateca pitanja:

. Zasto je kritika osnovnog izvora prava - Zakona o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine - ostala samo interna stvar Savezne izborne komisije?

. Zasto je Savezna izborna komisija prihvatila stil rada prema kojem se nekriticki oslanja na referate strucne sluzbe, iako su njeni clanovi sudije Saveznog suda?

. Zasto je Savezna izborna komisija dopustila sebi da zastupa interes vladajucih politickih partija, a ne opsti interes, dakle, interes biraca?

. Zasto Savezna izborna komisija nije postupala kao samostalan organ, nego je prihvatala stavove tzv. strucnih sluzbi, iako bi, prema slovu zakona, morala biti i samostalna i nezavisna?

Dogadjaji posle preinacavanja izbornih rezultata od 17. 11. 1996. godine, pokazuju da na ova pitanja treba da odgovore i biraci. Jer, odstupajuci od poverenja datog SPS-JUL-ND, oni su ponudili svojevrstan odgovor i nadleznim izbornim komisijama, pokazujuci da ih osecaju kao partijske, a ne kao nezavisne drzavne organe. Da li ce postojeca Savezna izborna komisija, a i buduce, shvatiti ovu poruku zavisi od toga kako se shvati dijalektika napretka:

Novi zakoni?

Posle objavljivanja rezultata saveznih izbora, predsednik Savezne izborne komisije se uljudno zahvalio svim clanovima na njihovom doprinosu, podvlaceci posebno doprinos onih koji su predstavnici politickih stranaka (iako je ovaj, sudeci po sadrzini konkretnih odluka Komisije bio neprimetan), zakljucivsi da primenjivi propisi imaju brojne nedostatke i obecavsi da ce Savezna izborna komisija pokrenuti postupak za njihovu izmenu. Pre svega, pomenut je Zakon o izboru poslanika u Vece gradjana Savezne skupstine. Obecanje je dato u novembru 1996. godine. Od novembra '96. Savezna izborna komisija se nije sastajala, a javno nikad nije bilo pomena o tome da li je pokrenuta neka zakonodavna inicijativa u pravcu izmena izbornih propisa. Autorica ovog teksta je obecanje shvatila ozbiljno. Ovaj tekst ima za cilj i da podseti da je ono dato. Treba ga ispuniti sto pre. Jer:

1 Jacljuinov postulat o demokratskoj vladi, Arthur Bloch, Marphyev zakon i ostali razlozi zasto stvari idu naopako, Zagreb 1987, str. 94.

2 Videti podatke o ocekivanim rezultatima, prema rezultatima republickih izbora u Srbiji od 1993, na uzorku od 10, odnosno od 36 izbornih jedinica, u: Zoran Lucic, »Izbori - pogled iznutra«, Republika br. 158, ogledi, str. II i III.

3 Arthur Bloch, op. cit., str. 91.

4 Tzv. Bucyjev zakon, Arthur Bloch, op. cit., str. 95.

5 Tzv. Hendricksov zakon, u: Arthur Bloch, op. cit., str. 68.

6 Arthur Bloch, op. cit., str. 15.

7 Prva posledica Marphyevog zakona, Arthur Bloch, op. cit., str. 13.

8 Arthur Bloch, op. cit., str. 16.

9 Brookerov zakon, Arthur Bloch, op. cit., str. 25.

10 IBM Pollyana nacelo, Arthur Bloch, op. cit., str. 45.

11 Churchillov komentar o coveku, Arthur Bloch, op. cit., str. 95.

12 Arthur Bloch, op. cit., str. 46.

13 Youngov zakon, Arthur Bloch, op. cit., str. 53.

14 Arthur Bloch, op. cit., str. 52.

15 Gumpersonov zakon, Arthur Bloch, op. cit., str. 18.

16 Issanjijevi zakoni napretka, Arthur Bloch, op. cit., str. 18.

17 Ibid., str. 19.

18 Soddov drugi zakon, Arthur Bloch, op. cit., str. 19.