 |
||||
|
||||
DecaPocetak skolske godine obicno prati radost. Sada je ona visestruko prigusena. Ubijena, osakacena i osirotela deca su nezaceljen trag rata. Roditelji vecinom sve teze mogu da pristojno ishrane, obuku i opreme svoju decu; posla i prihoda je sve manje, a skupoca sve veca. I ucitelji i nastavnici su sve siromasniji. Nevolje nisu samo materijalne. Ni roditelji a ni ucitelji ne mogu da se snadju, uz sve udzbenike i prirucnike, da poduce decu humanim vrednostima, i da im objasne u kojoj i kakvoj zemlji se nalaze. A sta ce biti kada se skole zavrse, malo ko se usudi da predskazuje.Cinici bi se mogli rugati visku brige za ovdasnju decu, kada se sve cesce govori o deci u citavom svetu kao zrtvama nasilja i bezdusne trgovine, a ne samo siromastva i bede. Razlika je, ipak, sustinska kada, kao ovde, vladari i nacionalne vodje bez zazora i odgovornosti odlucuju o ratu i miru, gde se cak i ne sretnu radi potpisa sporazuma o ukidanju segregacije, i dece (kao na Kosovu), a preko svoje propagande jos namecu i da slavimo njihove toboze pomiriteljske gestove. Uobicajeni zamor dece jedva da se i cuje od larme odraslih. Bezmalo svi isteruju neku svoju pravdu; kao da samo deca moraju cutke da rade, pa jos i da budu radosna. Ali, deca nas posmatraju, i ko zna sta osecaju i misle. A bilo je za ocekivati, ne samo od dece, da kraj rata prati primetnija - radost. N. P. |
Knjiga u novinama
Vladimir Goati, |
|||
U ovom broju:
|
||||