Gordana Logar

Na isti nacin kao sto se ne moze potceniti Dejtonski sporazum naprosto zato sto su ubijanja i veliki rat obustavljeni, ne moze se ni poreci da je uspostavljanje diplomatskih odnosa Hrvatske i SRJ pozeljan i dobrodosao cin. Cak se i nelagodnost sto su TV-ekranom prolazili isti oni koji su do juce bukvalno zavadjali narode mora prihvatiti. Konacno, svaki mirovi ili "prijateljski" sporazum moraju da potpisu dojucerasnji ratnici i neprijatelji. Pitanje je, medjutim, sta ce se i kada od onoga sto se tice sasvim obicnih gradjana, koje nikad niko nije ni pitao da li bi ratovali, zaista i ostvariti. Kada ce prve penzije preci granice, kada ce i kakve amnestije biti proglasene i narocito kada ce se izbeglice i kuda vratiti. Njih, u stvari, nijedna strana iskreno ne zeli.

Sva istrazivanja UN, na primer, pokazuju da se posle tragicnih zavada i ubijanja najvise 20 odsto stanovnistva vraca na ognjista. Pogotovo ako rat traje duze od dve godine. Ukoliko se izmedju SRJ i Hrvatske ostvari i ovaj procenat moze se smatrati da stvari ne stoje tako lose. Stoga bi vlada u Beogradu, osim organizovanja povratka Srba, koji to zele, u Hrvatsku morala da ucini sve da oni koji ovde jedva zive po raznim prihvatilistima uracuna u svoj "ratni plen", u ideju da bar sto vise Srba zivi u jednoj drzavi i prizna da im mora pomoci. Cak i ako ne priznaje da su zrtve njene sopstvene politike.

Postoje jos dva elementa koja, povodom jugoslovensko-hrvatskih odnosa, ne bi trebalo zanemariti, ako se ne racuna sve drugo sto se i zvanicno naziva "otvorenim pitanjima" (kao Prevlaka, na primer).

Jedan je da se u Beogradu slavodobitno naglasava da Hrvatska priznaje kontinuitet SRJ, mada je sasvim nejasno sta to znaci i koliko je to istina. Ova parola je svakako (predizborna) obmana i sustina ce se otkriti tek kada se stigne do raspodele kapitala i podele uzajamnih racuna. Zanimljivo je, takodje, da je predsednik Tudjman, opet slavodobitno izjavio da je Jugoslavija, odnosno Srbija priznala kontinuitet Hrvatske (nije, pri tom, pominjao avnojske granice). Sta to znaci, sam Tudjman zna. Verovatno misli na kontinuitet sa NDH. Ovakve euforije, karakteristicne za obe strane koje su po sistemu vladanja gotovo blizanci, dokaz su vise da ce "vestina sopstvenih interpretacija" Sporazuma biti temelj svega onoga sto ce se u tom smislu dogadjati.

Drugi element koji se ne moze zaboraviti (bas kao ni to zasto se uopste ratovalo i zasto su dve nacionalisticke politike ubile toliko svojih gradjana) jeste da se sve dogodilo ne pod pritiskom medjunarodne zajednice vec pod pritiskom oruzja medjunarodne zajednice. Medjunarodna zajednica je diplomatski stalno pritiskala nove drzave da se uzajamno priznaju (da li se jos ko seca Badinterove komisije, mada ce se secanje sigurno obnoviti kada dodje do rasciscavanja racuna), ali bez uspeha sve dok oruzje nije progovorilo. Svaki, zato, naglasak da je sporazum SRJ-Hrvatska rezultat prijateljskog iznenadnog i nicim izazvanog sastanka Tudjman-Milosevic u Atini je tek trik vise. Ako je tako, zasto je Ricard Holbruk telefonirao Milosevicu u Atinu s pitanjem: "kako ide?".

Sto se tice predsednika Srbije i Hrvatske i njihovih licnih inicijativa, bez mesanja sa strane, oni bi se verovatno jedino glatko sporazumeli o podeli Bosne.

Suvisno je i nevazno pitanje, zato, ko je u svemu pobednik, ko je rat dobio, ko izgubio, narocito za one koji su protiv rata uvek bili. Znaju se istinski gubitnici, a oni su na obe strane: izginuli, osakaceni i iseljeni. Gore od Pirove pobede. Nevolja je jedino sto ce i beogradski i zagrebacki rezim, uz pomoc sa strane, ovo uvrstiti u svoju pobedu. A izbori idu.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]