Jedini pravi interes medija je da budu nezavisni od stranaka i ostalih centara moci, a to se moze postici samo zahtevom za autonomijom i profesionalizacijom svog rada

Zoran M. Markovic

Znacaj masovnih medija za savremenu politicku praksu nije potrebno posebno naglasavati. Medjutim, tek sa direktnim TV-prenosom "Rumunske revolucije 1989. godine", ovaj znacaj je postao i ocigledan. Borba za TV-studio zamenila je borbu za zgradu parlamenta ili za zivot vladara.

Svakako, nije svejedno ko ce doci na vlast. A za same medije bilo bi nevazno ko je na vlasti ako bi se podrazumevala njihova apsolutna autonomnost. Medjutim, politicari uvek nastoje da ovladaju medijima i to po pravilu uvek biva krajnje destruktivno po medije, jer se razara ne samo njihova uredjivacka koncepcija nego i kadrovska, organizaciona, vlasnicka i druge strukture. "U sredinama duge tradicije jednopartijske kontrole nad medijima, poput nase, medijsko pitanje uvek je vise politicko nego profesionalno. Saznanja o medijima su oskudna, a fascinacija njima ogromna. Narocito je moc kojom zraci TV-ekran privlacna za sve ucesnike u politickoj utakmici... U drustvu je mnogo vise interesovanja za razgovor o instrumentima medijske kontrole nego o spremnosti za uspostavljanje profesionalnih zurnalistickih standarda; za iscitavanje odnosa socijalnih snaga sa ekrana nego za dekodiranje TV-proizvoda."[1]

Visepartijski sistem koji je u Srbiji "instalisan" 1990. godine nije na odgovarajuci nacin pratio i medijski pluralizam, ni na formalnom, ni na sadrzinskom, ni na organizacionom nivou. Iako je situacija u politickom podsistemu vise nego nezadovoljavajuca, stanje u medijskom prostoru Srbije je nesumnjivo jos gore. "Novinarstvo u Srbiji se od 1985. do 1994. kretalo kroz niz paralelnih i protivurecnih procesa: jacanje partijske uloge novinarstva, liberalizacija informisanja, medijski rat, osnivanje nezavisnih medija, represija nad medijima... Karakter tih procesa odredjen je prirodom odnosa izmedju vlasti i novinarstva. Iz tog odnosa su proizasla dva novinarska nasledja: sistemski regulisan, jednopartijski model informisanja i, kao znak otpora, diskontinuirana, vansistemska 'borba za slobodu javne reci', kojoj se od sredine osamdesetih godina pridruzio zahtev da se novinarska profesija oslobodi partijske kontrole i cenzure. Ova dva nasledja su... s politickom pluralizacijom pocetkom 90-ih, kulminirala, izmedju ostalog, i u politickom raslojavanju medija na 'rezimske' i 'nezavisne'...Ove dve vrste medija podsticu i reprodukuju refeudalizaciju 'javnosti', mnogo vise nego sto doprinose njenom formiranju i aktivnom delovanju." [2]

Najveca paznja, kako istrazivaca tako i politickih partija, usmeravana je na neravnopravan pristup opozicionih stranaka medijima i presudnost ove cinjenice za ishod izbora 1990. godine (i kasnije). Tako Slobodan Antonic tvrdi da su prvi i najvazniji izvor moci vladajuce stranke bili glavni mediji koje je kontrolisala.[3] Dusan Radulovic i Nebojsa Spaic takodje na prvo mesto stavljaju medije kao glavnu polugu vladajuce stranke.[4] Borisav Dzuverovic, specificira da "u uslovima sadasnje krize uticaj televizijske prezentacije stvarnosti je povecan zato sto je kupovna moc stanovnistva drasticno smanjila citanje dnevne stampe, koja je ranije makar malo pruzala drugacije informacije. Tako su najvecem dijelu osiromasenog stanovnistva televizija i radio postali gotovo jedini izvori informacija, a time i najvazniji faktori politickog usmjeravanja i konstituisanja javnog mnjenja".[5]

Iako ovakvi stavovi preovladavaju, prisutni su i nesto drugaciji, kompleksniji, iskazi. Srbobran Brankovic, pitajuci se o razlozima podrske "neuspesnoj vlasti" kaze da "uobicajena objasnjenja da je rec o medijskoj manipulaciji nisu dovoljna jer traze odgovor na pitanje zasto je dobar deo birackog tela podlozan takvoj manipulaciji, a to ponovo namece potrebu da se ukratko skicira socijalna i politicka slika onog dela politicke javnosti u kome vladajuca stranka nalazi svoje uporiste".[6] Verovatno najdoslednije misljenje u ovoj struji teoreticara o odnosu medija i izbora iznosi Ljiljana Bacevic. Ona upozorava, ne sporeci da je vladajucoj stranci dominacija u medijima pomogla da se odrzi na vlasti, da "predstave (i predrasude) o gradjanima izmanipulisanim masovnim medijima treba svesti na razumnu meru". Pri tom se istice da ni opozicione stranke nisu prezentovale javnosti jasne programske stavove u pogledu regulacije medijskog sistema, ali i pored toga politicki zivot Srbije je "obojen" stalnim sukobima izmedju vladajuce i opozicionih stranaka upravo povodom medija.[7] Autori studije "Ka demokratskoj radio-difuziji" takodje konstatuju da je demokratizacija medija "do sada bila uglavnom ignorisana u nasoj teoriji i u praksi, ili je bila samo deklarativna i neregulisana. Ni stranacki programi ne posvecuju joj gotovo nikakvu paznju. Socijalisticko nasledje je u tom pogledu ponegde bogatije od 'pluralisticke scene' u politickom zivotu".[8] Cinjenica je, pak, da iako iz programa stranaka izostaje zamisao o pozeljnom nacinu regulisanja medija, one u konkretnom politickom zivotu ovo pitanje isturaju u prvi plan i sve najznacajnije politicke bitke opozicionih partija bile su koncipirane oko ovog pitanja. Dogadjaji od 9. marta 1991. godine su pokazali svu zestinu sukoba oko medija. Tom prilikom je vlast na ulice izvela cak i vojsku, braneci pre svega zgradu televizije, dok su demonstranti, na primer, bez puno otpora uspeli da udju u parlament. S druge strane, vlast je kao jednu od prvih mera protiv ovih demonstracija zabranila emitovanje NTV Studiju B i Radiju B-92.

Borba za medije je nesumnjivo vazna stvar za svaku politicku partiju, medjutim, pitanje je da li se ove partije za medije bore da bi ih izmenile i demokratizovale ili da bi ih "osvojile" i nastavile sa istim obrascem informisanja, naravno u svoju korist?

Slozeni uslovi u kojima je nasa zemlja usla u proces promena na neki nacin onemogucuju da se dogadjaji koji spadaju u domen komunikologije izolovano posmatraju. Procesi kroz koje su prolazili mediji direktno su povezani sa procesima koji su se dogadjali u ukupnom drustvu. Stjepan Gredelj istice nekoliko faza "medijske borbe":

1. Bitka protiv medija, odnosno koncentrisan napor pozno-komunistickog rezima da sputa tendencije ka autonomiji sfere javnosti.

2. Bitka za medije, koja se odvijala u predvecerje Osme sednice, a koja je rezultirala osvajanjem najznacajnijih sredstava masovnog komuniciranja.

3. Prepariranje medija za rat. Ona je bila obelezena zasicenjem medijske produkcije istorizacijom politike i politizacijom istorije.

4. Medijski rat, koji odlikuje hiperprodukcija nacionalne mitologije, raspirivanje etnickih predrasuda i stereotipa i sladostrasno propovedanje medjuetnicke netrpeljivosti i mrznje.

5. Borba za uticaj na medije izmedju vladajuce i opozicionih stranaka. [9]

Borbe oko medija su imale vrlo male posledice po postojecu konfiguraciju politicke moci, koja se zapravo nije bitno promenila od prvih izbora 1990. godine do danas, ali je zato stanje u medijskom prostoru Srbije pretrpelo znacajne promene za koje se moze sasvim slobodno reci da su katastrofalne po medije.

Primer Studija B, prvog i najuticajnijeg nezavisnog elektronskog medija u Srbiji, pokazuje sva iskusenja na koja nailaze mediji u ovoj zemlji. Sudbina Studija B je ilustrativan primer, pre svega, za destruktivan uticaj politike na medije. Ovo se odnosi ne samo na poslednju fazu u kojoj se danas nalazi Studio B vec i na ranije dogadjaje koji sezu do osnivanja Studija B.[10]

Prva iskustva

Prvi sledeci pokusaj da se, ipak, osnuje televizija Studija B usledio je sa pocetkom otvaranja naseg drustva prema pluralizmu, iako ne i zbog toga. U sredu 28. marta 1990. godine pocelo je emitovanje TV-programa prve nezavisne stanice Studio B sa vrha Beogradjanke. Nakon samo 60 minuta u stanicu je dosao savezni inspektor za radio-veze Tomislav Pavlovic i zapecatio predajnik novopokrenute TV.

Nasilan prekid nasao se na dnevnom redu svih gradskih foruma. Ocenili su da je ovaj postupak nepromisljen i zatrazili odgovornost za ucinjen postupak. Tako je osporeno pravo saveznim inspektorima na preduzimanje ovakvih koraka uz tvrdnju da su lokalne TV-stanice u nadleznosti gradskih inspekcijskih organa, a ne inspektora federacije.

Na tribini "I televiziju ubijaju, zar ne" Dragan Kojadinovic je podsetio da se Studio B vec 13 godina bori protiv raznih direktora TV Beograd koji uporno ne dozvoljavaju da zazivi ova nezavisna stanica (B, 13. 04. 1990). Ubrzo po ovoj jasno adresiranoj optuzbi usledio je vrlo formalan odgovor Dusana Mitevica, direktora TV Beograd, u kojem on kaze da je RTV Beograd uvek bila spremna da iznadje tehnicke mogucnosti za realizovanje zahteva Studija B, ali i da joj do sada nikakav zvanican zahtev nije bio dostavljen (EP, 18. 04. 1990). Medjutim, ovoga puta Studio B je na svojoj strani imao republicku hijerarhiju koja je u to vreme vec "ratovala" sa saveznom administracijom, a ovaj sukob joj je, izgleda, posluzio tek za odmeravanje snaga. Tim povodom Rados Smiljkovic, predsednik GK SK Beograd kazuje: "Moraju se stvarati mogucnosti za nove TV centre. U Beogradu se moraju obezbediti uslovi za otvaranje novih TV stanica, i za to dati odgovarajuce zakonske uslove... Razvoj TV stanica mora se kretati uporedo sa interesima Beograda, a zadovoljavajuce zakonske uslove za to treba stvoriti. Drugovi iz beogradske vlasti i SSRN mogli bi o tome verovatno vise da kazu" (VN, 31. 03. 1990). I rekli su:

. Aleksandar Bakocevic, clan Predsednistva SR Srbije: "Bio sam jedan od miliona Beogradjana koji su verovali u pravu stvar. Ovakvim cinom saveznih inspektora ne samo sto je zarobljena jedna velika vrednost vec i jedna dobra ideja koja je ponikla u Studiju B. Ipak se nadam da je zadovoljstvo Beogradjana prekinuto samo nakratko i da ce se prisilna plomba skinuti".

. Zlatan Perucic, predsednik Izvrsnog saveta grada (gradske vlade) - istakao da se "strpljenjem i upornoscu moraju rascistiti racuni i videti o cemu se radi i zasto je TV Studija B na ovaj vandalski nacin zabranjena. Sigurno je da na ovom projektu treba istrajati i da se ne moze prihvatiti da se sve ovako zavrsi".

. Mirko Marjanovic, direktor Progresa - "citam Novosti, slusam Studio B i mislim da ovo sto se dogodilo nije nimalo dobro. Zeleo bih da gledam taj cetvrti kanal, jer smatram da je prava stvar kad covek moze sam da odlucuje sta hoce da gleda" (VN, 29. 06. 1990).

U ovakvoj atmosferi, sa jasnom zastitom vlasti u Srbiji, Studio B ostro postavlja zahteve direktoru RTV Beograd Dusanu Mitevicu: "Mi smatramo da ne treba da se dogovaramo sa Televizijom Beograd jer i ona je, kao i Studio B, drustveno preduzece. Ona nije vlasnik kanala i frekvenci. Saglasnost Dusana Mitevica nama nije potrebna te je stoga nismo ni trazili. Trazimo da nam se kaze koji su slobodni kanali, a izvesno je da slobodnih kanala ima" (VN, 18. 04. 1990).

Kako je to preganjanje oko televizije Studija B izgledalo doajenima Studija B treba ilustrovati izjavom Djoke Vjestice, koji je, izgleda, sve video kao birokratsku ujdurmu: "Kroz pet godina hronicari ce se iskidati od smeha kada budu citali tekstove iz marta 1990. godine. Cak niko nece verovati da je neko ko je zeleo da pokrene jednu gradsku TV doziveo ono sto dozivljava Studio B. Jos jednom smo pokazali da smo cist Balkan" (VN, 27. 03. 1990).

Do pravog pocetka rada televizije Studio B nije trebalo dugo cekati. U 18 casova 16. 11. 1990. godine na 53. kanalu program je zapocet "Kratkim filmom o ukidanju" snimljenim 28. marta te godine, kada je pocetak Nezavisne TV nasilno prekinut akcijom Saveznog sekretarijata za saobracaj i veze.

Tada je to bila mala, lokalna, televizijska stanica, ali njen znacaj je rastao sa pocetkom osnivanja politickih partija i priblizavanjem prvih visestranackih izbora 1990. godine. Domet i uticaj ove stanice stalno je rastao i na krovovima se moglo videti sve vise antena okrenutih ka Beogradjanki. Dragan Kojadinovic ovako govori o fenomenu Studija B iz ondasnjih dana: "Vec tada, Studio B je krenuo u odlucnu bitku za afirmaciju svoje samostalnosti i nezavisnosti. Jer, Studio B je ekonomski nezavisan, buduci da postoji vec 21 godinu i da se iskljucivo finansira prodajom svog programa, plasiranjem EPP poruka. Tako da je zaista doslo vreme da se afirmisemo i kao politicki nezavisna kuca. Dalje, mozda je malo neskromno reci, jer se radi o meni, prostor za takvo nesto stvoren je onog trenutka kada je odluceno da se celni covek bira iz kuce, iz nasih redova, a ne da se dovode i naturaju ljudi sa strane, sto je bila dosadasnja praksa u gotovo svim novinskim i televizijskim kucama" (D, 13. 04. 1991). Mora se priznati da je tada to tako zaista i izgledalo, medjutim, ubrzo se pokazalo da to nije nikakva garancija nezavisnosti.[12]

Uzlet Studija B je bio sve ocigledniji. Sa decembarskim izborima 1990. godine, pokazalo se, i pored debakla opozicije, da je Studio B uticajan i to ne samo zbog relativnog uspeha opozicije u Beogradu, koji je kasnije uglavnom pripisivan dometu Studija B, nego i zbog vec izgradjenog profesionalizma, pouzdanosti i ugleda ove TV-stanice. [13]

Put ka slobodi

Vlast je zakljucila da je jedan od generatora sukoba i izvestavanje Studija B. Zanimljiv je i scenario koji je milicija ocigledno unapred smislila za ovakve situacije. U Studio B stigle su anonimne prijave za koje ce tek kasnije biti posve sigurni da su poslate iz republickog SUP-a. "I u jednoj i u drugoj prijavi", kaze Kojadinovic, "govorilo se o tome da je u Studiju B podmetnuta bomba koja svakog casa moze da eksplodira... bio je to, dakle, dovoljan razlog da ubrzo stignu policajci, specijalisti za otkrivanje podmetnutog eksploziva, bio je to dakle najbolji nacin da policija udje u zgradu i nase prostorije. A da od podmetnutog eksploziva nema nista postalo nam je jasno onog trenutka kada su specijalci poceli nezainteresovano da se setkaju po studiju, ne padajuci im na pamet da eventualno i traze nekakav eksploziv... U 17.30 upali su specijalci MUP-a Srbije... Rekli su nam da je republicki javni tuzilac podneo prijavu i naredio da se prekinu i radio i televizijski program, na osnovu tacke 216 Krivicnog zakona, zbog organizovanog i ucestalog pozivanja na otpor. Rekli su i to da su oni prethodnica i da samo sto nije stigla i pismena odluka republickog javnog tuzioca o zabrani emitovanja programa..." Naravno, nikakav pismeni nalog od republickog javnog tuzioca nije stigao (D, 13. 04. 1991). Program je privremeno prekinut, a sa razvojem dogadjaja, ukljucivanjem studenata i "Terazijskom cesmom" polozaj Studija B je bio sve povoljniji, da bi na kraju iz ovog sukoba izasli ne samo kao pobednici nego i kao heroji. Izmedju ostalog, Dragan Kojadinovic je dobio nagradu "Dimitrije Davidovic" za urednicki rad, od udruzenja novinara Srbije 1991, za izvestavanje o 9. martu, a Studio B je sebi znacajno podigao rejting.

Svaka pobeda ima i svoju drugu (mracnu) stranu - od tog trenutka ova televizijska stanica je sebe jasno definisala kao jednog od najznacajnijih neprijatelja stranke na vlasti. Sa zaostravanjem nacionalnih sukoba, koji su rezultirali ratom na prostorima SFRJ, ovakva pozicija vise nije bila nimalo bezopasna. Pa ipak, devedeset prva je za studio B protekla relativno bezbrizno.[14]

Sa "Vidovdanskim saborom" 1992. godine, prvim sledecim sukobom vlasti i opozicije, dolazi do novih iskusenja za Studio B. TV-prenos "otvaranja" Sabora Studio B je vrsio pomocu improvizovane opreme i bez reportaznih kola, vlast se postarala da slika ipak ne dolazi do gledalaca. Dragan Kojadinovic je ovako govorio o tim "cudnim" zbivanjima: "Odmah prvog dana, kad smo reagovali zbog ometanja programa, slika je postala 'cista' ali je to trajalo svega sat vremena. Upozorenje je, znaci, delovalo ali je ometanje nastavljeno svih narednih dana da bi poslednjeg dostiglo vrhunac. Mi do danas nismo dobili odgovor od Savezne uprave za radio veze iako je i laiku jasno da Kontrolno merni centar bez vecih problema moze otkriti o kome je rec..." (B, 09. 07. 1992).

Stare i nove prepreke

Ova prica ce i kasnije biti mnogo puta pominjana. Deonicarima je sve izgledalo cisto i oni su se ocigledno ponosili time (zasto i ne bi?). No, ovo "preslisavanje" je samo deo strategije osvajanja medija. Dragan Kojadinovic svedoci i o ekonomskim pritiscima: "Mi smo zrtva blokade i pre nego sto je uvedena ova blokada, jer su direktori nekih firmi dobijali naredjenje da ne rade sa Studijom B, ili da maksimalno prolongiraju dugovanja. A mi smo se drzali svog pravila da ne tuzimo svoje poslovne partnere...Nama je vec nudjen ogroman novac, nekoliko miliona maraka da se otkupi deo Studija B. Ali mi ne mozemo da dozvolimo da tako bude ugrozeno ono sto je najveca vrednost Studija B - nezavisna politicka orijentacija" (TVR, 03. 09. 1992).

Ovim nevoljama pridruzilo se i brutalno otimanje opreme koju je Studio B dobio iz inostranstva od privatne fondacije iz Vasingtona. Oprema vredna 232.131 americkih dolara je, uz kidnapovanje pratnje, oteta kao u kriminalistickim filmovima u noci izmedju 18. i 19. decembra 1992. godine. U saopstenju povodom kradje kaze se da je "sve ovo unapred planirano i da nije rec o obicnoj kradji, plaseci se da je ovo samo uvod u jos drasticnije kaznjavanje Studija B i njegovih radnika". Neposredno posle tog dogadjaja (12. 01. 1993) usledila je slicna akcija, ciji je cilj ovog puta bio radio-repetitor. Oprema je spasena uz dramaticno javljanje direktno u program Dragana Kojadinovica koji je tom prilikom promovisao Kapetana Dragana u zastitnika Studija B. Nikada nije saopsteno sta se zaista dogodilo sa otetom opremom i ko je izvrsio otmicu, iako je Dragan Kojadinovic stalno pretio kako on zna ko je to uradio i kako ce to obznaniti. I pored insistiranja nekih clanova redakcije (o radoznalosti javnosti da i ne govorimo) da najzad kaze ko je to uradio, direktor Studija B je mudro cutao.

Prelomni dogadjaji

Ovakvo shvatanje komercijalizacije televizije (i politike) je vrlo pojednostavljeno. Sve analogije sa tezgom na pijaci i prodajom luka su u slucaju medija potpuno pogresne, jer se u stvari prodaje tezga, a za luk "ko te pita". Ovakvo shvatanje je imala i grupa novinara i urednika Studija B: Zoran Ostojic, Olja Beckovic, Lila Radonjic, Mina Vidakovic, Vlada Milic i Marija Babovic. Oni su tada u placenom oglasu u NIN-u objasnili razloge svog nezadovoljstva: (oterani smo) "zato sto se nezavisni novinari nisu slozili sa prodajom udarnih termina Stranci srpskog jedinstva, potom i drugim politickim partijama. Vreme je potvrdilo nase uverenje da je tada prodato pravo i sloboda na postavljanje pitanja... Mi smo branili uredjivacku politiku Studija B, autonomiju informativnog programa. Kao kompromisno resenje predlagali smo da placeni programi ne idu u vreme (naj)uglednijih i gledanih autorskih emisija. Kojadinovic je odbio. Zahtevao je da novinari PISMENO potvrde da li su za njegov ili za uredjivacki koncept Studija B. Mi smo se lako izjasnili. Napravljeni su spiskovi. Posledice su: ostavka urednika informativnog programa (L. Radonjic), otkaz jednog novinara (Z. Ostojic), a nekoliko njih je odbilo da vodi emisije (O. Beckovic, V. Milic, M. Vidakovic, M. Babovic, D. Gajic)" (NIN, 14. 10. 1994). Lila Radonjic, urednica Informativnog programa, je na sastanku informativno-politicke redakcije 03. 11. 1993. podnela ostavku. U obrazlozenju je rekla da ce prodaja udarnih informativnih termina politickim strankama bitno narusiti uredjivacki koncept koji je do sada negovao Studio B i da nisu bez osnova pretpostavke da ce onaj ko je kupio termin od 20 do 20.30 zeleti, a imati i pokrice, da se mesa i u ostale informativne emisije sto se za ovo kratko vreme vec i desavalo. [15]

Nemoguce je, smatra Lila Radonjic, napraviti dobar i objektivan informativni program ako su pre toga politicke stranke pod firmom "placeno" govorile o sebi sve najlepse. To ce otezavati posao svakom uredniku jer ce biti tesko uskladiti njihova gostovanja u redovnim emisijama sa nastupima u placenim terminima. "Bez obzira sto sam ja bila urednica Informativnog programa pred samu emisiju u ponedeljak, 1. novembra, saznala sam da je Stranci srpskog jedinstva prodata trecina moje emisije 'NTV paket'. Bez dogovora sa mnom prakticno je napravljen nov program i ja sam zato podnela ostavku" (P, 05. 11. 1993). Slede i ostale ostre izjave; tako Zoran Ostojic kaze: "Kojadinovicu najvise zameram sto je vratio u program Seselja i tajno prodao termin Arkanu... sada neko hoce da ceo kanal poistoveti sa Arkanom i Seseljem. Najgore je sto je Kojadinovic razbio redakciju i dugorocno namerava da rasturi Studio B..." (P, 06. 11. 1993).

Iskustva novinara sa "komercijalizacijom" Studija B bila su gorka, Marija Babovic prica: "Radila sam 'Sedmu silu'. Tema nam je bila ekonomija i finansije. Kolege novinari, moji gosti, kritikovali su privatne banke. Usred emisije dobijem obavestenje da Jezdimir Vasiljevic zeli da se direktno ukljuci u program. Smatrala sam da ne treba da ga pustim, jer ta emisija nije kontakt-emisija. Posle sam pozvana na informativni razgovor kod Kojadinovica, bio je tu i Jezda sa svojim telohraniteljima, gde mi je receno da nisam profesionalno postupila i postavljeno mi je pitanje - da li ja znam od cega mi dobijamo plate. Sedam dana posle toga Vasiljevic je pobegao iz zemlje... komercijalna televizija podrazumeva, dakle, da onaj koji placa termine dobija uz to i pravo da se mesa u informativni deo programa" (B, 10. 12. 1993). Slicno misli i Lila Radonjic: "Znate, kada prodate gazda Jezdi neki sat programa, onda se kroz 'neprodate' sate ne moze upucivati poruka gradjanima da ne nose pare prevarantu. Tako se kod nas shvata 'komercijalizam' - uzmi pare i vezi konja gde ti gazda kaze" (NIN, 18. 02. 1994).

Dragan Kojadinovic se branio ovim recima: "Od 48 nasih novinara protiv toga se pobunilo samo osmoro. Pobunili su se sto neke stranke mogu da kupe termine kod nas. Konkretno, po njima to ne bi mogle da ucine Stranka srpskog jedinstva i Srpska radikalna stranka. Oni procenjuju da takve stranke ne bi smele da postoje u Srbiji. To su apsurdne stvari... Druga primedba mojih kolega je bila sto sam se ja, navodno, pomirio sa Seseljem. Kada je Seselj svojevremeno napravio jedan spisak novinara za odstrel Studio B je kao i neka druga nezavisna glasila, poceo da ga bojkotuje. Mi smo najduze istrajali u tom bojkotu, vise od godinu. Ja sam tu odluku redakcije odobrio, ali i danas mislim da to nije bilo ni demokratski ni profesionalno... Nisam do sada o ovome govorio, ima tu stvari u koje bi ljudi tesko poverovali, ali kockice mozaika su sada slozene. Ima elemenata koji kazuju da su u ovo upletene i vlasti jer je jedino njima odgovarala destabilizacija Studija B u ovom trenutku. Nekoliko stvari se poklopilo: akcija vlasti na destabilizaciju Studija B, licni emotivni prkos, inat, stavljanje sebe ispred interesa kuce, a ima i onih koji su u sve to krenuli srcem... Trebalo je ocistiti taj deo redakcije koji se nije ponasao profesionalno, a sacuvati one ljude koji su u to usli srcem" (TVR, 02. 12. 1993). Ubrzo je presao na personalnu diskvalifikaciju onih koji su se pobunili: "Oni su se sami povukli i nisu sklonjeni. Zao mi je jedino sto u programu nema Lile. Jasmina Vidakovic i Marija Babovic su vec zaboravljene... Olja Beckovic jeste bila specificna, ali nije nikakav problem da je neko zameni. Ona je kratko bila u Studiju B i kratko u novinarstvu. Nije prosla ni 50 posto faze zanata. Njihov je licni problem sto im je 'voda usla u usi', sto su pomislili da mogu da ucenjuju celu Kucu, ili da odredjuju sudbinu Srbije. Zoran Ostojic je trebalo da se vrati na posao kad su mu povucene akreditacije (iz Moskve) ali nije se vratio i dobio je otkaz. U prvom timu Studija B ima mesta samo za Lilu Radonjic, ostali mogu da se vrate, ali moraju da greju klupe, da se izrazim sportskim recnikom" (B, 10. 12. 1993).

Diskvalifikacije i optuzbe za saradnju sa vlastima stizale su i sa druge strane. Zoran Ostojic izjavljuje: "Ni sada se nista ne bi desilo da je pustio redakciju da odradi izbornu kampanju kao prethodne dve. Tu smo bili najbolji i to je vec postala rutina. Ali neko je ovoga puta rekao: Dosta! Zbog toga je prvo morao da skloni Lilu Radonjic, dok se kod novinara, potcenivsi ih, malo prevario jer nije ocekivao veci otpor. Svejedno. Veci deo zadatka je obavio. Studio B je, kao sto se vidi, onemogucen kao do sada da prati izbore... Nas dvojica smo se sustinski razisli jos krajem prosle godine - niz dogadjaja pre toga, kao sto je pravljenje spiskova 'nesrba' u Studiju B, dva Arkanova filma u jeku rata, kapetan Dragan, Jezda, Dafina (podsetite se ko je otkrio Srbiji te ljude), kulminirao je Kojadinovicevim prihvatanjem ponude Vuka Draskovica da se stavi na listu Deposa za Beograd i to na nagovor, zamislite, Zorana Todorovica i Radmila Bogdanovica. Jedva ga, u poslednji cas, ubedismo da zahvali Vuku Draskovicu na ponudi".

U spor se umesao i Sud casti NUNS-a. Izvestaj Suda casti (Milan Vlajcic, predsednik, Jan Briza, Milan Milosevic, Slavoljub Djukic, Aleksandar Nenadovic), koji je prihvatio izvrsni odbor NUNS-a, glasi ovako:

1. "Polazimo od toga da je profesionalni protest grupe kolega na pocetku krize u Studiju B, u jesen 1993, bio motivisan casnim razlozima profesionalne savesti i nezavisnosti i izrazavamo razumevanje za njihovu tadasnju reakciju, ma koliko je druga strana smatrala preteranom...

2. Polazimo takodje od pretpostavke da se rukovodstvo Studija B osetilo povredjenim zbog sumnji koje su ostro iskazivale kolege. Posle godinu dana neravnopravne borbe, direktor Studija B, kao jaca strana u sporu, u prilici je da prvi ucini ustupak, da odustane od onih akata koji kaznjavaju ili vredjaju pobunjene kolege (suspenzija, otkaz, hladnokrvno pustanje nezadovoljnih saradnika da napuste posao, bilo da te mere imaju neposredan povod u tekucem konfliktu, ili neki drugi, formalni).

Nastale okolnosti pokazuju da za sudbinu nezavisnih medija moze da bude presudnija atmosfera u njima, nego spoljni pritisci na njih..." (P, 10. 12. 1993).

I pored ovakvog izbalansiranog i pomirljivog stava Suda casti nije doslo ni do kakvih reakcija sukobljenih strana. Zanimljivo je da se opozicione stranke nisu oglasavale u ovom sporu. Niko od stranackih lidera nije, cak ni telefonom, pozvao nekog od nezadovoljnih novinara da bi im u tom trenutku pruzio podrsku ili se jednostavno kod njih raspitao za situaciju u Studiju B. Izgleda da su svi smatrali da je to interni sukob i da njihove pozicije u Studiju B nisu ugrozene, vec mozda, naprotiv, i poboljsane, jer, vreme je to pokazalo, dobili su i vise prostora i vecu slobodu da kazu sve sto zele. Kratkorocno, to je bio logican potez, medjutim, zacudjujuce je kako su oni uopste zamisljali opstanak Studija B bez njegovih vodecih autora. Kasniji dogadjaji su potvrdili da je Studio B time postao lak plen za stranku na vlasti, jer se nije imalo bog zna sta braniti.

Cela 1994. godina je protekla u polemici u stampi i medjusobnom optuzivanju za saradnju sa vlastima.[16] Pismo Dragana Kojadinovica svetskim liderima izazvalo je zbunjenost ali i podsmeh mnogih. Ovo pateticno i malo razumljivo pismo puno je opozicionarenja, kuknjave, preklinjanja, upozorenja, ali i suptilnih pretnji: "U kolektivu koji danas broji 460 ljudi, lako je, u teskoj ekonomskoj situaciji, koja je zbog progona Studija B na trzistu za ovu kucu jos teza, stvoriti nezadovoljstvo zaposlenih koji uskoro mogu pozeljnom kupcu da otvore ulaz u deonicarski krug, danas mesovitog preduzeca. Nude se milioni nemackih maraka za kontrolni paket. U Studiju B sve je vise onih kojima je najvaznije da redovno primaju plate, kako bi mogli da odrze golu egzistenciju... Ne mogu da ucene rukovodioce Studija B, ne mogu da ih kupe - ostalo je jedino da ih ubiju, ili da ih, sto je elegantnije i bezbolnije, sruse njihove kolege koje vec mesecima ne mogu da sastave kraj s krajem, pobunjene od onih koji su spremni da saradjuju sa rezimom... Za gospodina Milosevica, koji jeste najveci politicar na ovim nasim lokalnim prostorima, ovo je bitka na zivot i smrt. I mi ga potpuno razumemo. Sutra, kad sidje sa prestola, on nece moci mirno da zivi na Dedinju i da se seta Knez-Mihailovom. Nece ni sutra, jer to ne moze mirno ni danas" (NIN, 07. 10. 1994). Lila Radonjic otprilike u isto vreme salje poruku suprotne sadrzine: "Kad sam oktobra prosle godine odlazila, prodavani su termini; kad sam se vratila ovih dana, zatekla sam prodaju drustvenog kapitala i dokapitalizaciju. I jednu i drugu prodaju pripremaju i oglasavaju prvi covek kuce i Upravni odbor... Glavni i odgovorni je jednom popustio i prodao Stranci srpskog jedinstva najgledanije termine informativnog programa. Sto ne bi i danas prodao najgledaniju TV stanicu?... U sramnoj prodaji Studija B ni proslog ni ovog oktobra necu da ucestvujem. Vlast je obavila ono sto je htela, ali preko svojih u vrhu kuce" (P, 08. 10. 1994). I grupa deonicara - Srba Jankovic, Dragan Jelic, Marko Jankovic i Tanja Jordovic, trazi od Kojadinovica da polozi racune.

Vlast preuzima Studio B

• "Skupstina grada Beograda preuzela je osnivacka prava nad Studijom B jos 1972. godine, a to je potvrdjeno Odlukom Skupstine grada Beograda 18. 10. 1990. (Sluzbeni list grada Beograda, br. 22/90),
• U duzem periodu od osnivanja do 1990. godine Skupstina i grad Beograd na razne nacine, sto se dokumentima moze potvrditi, ulagali su znacajna sredstva u stvaranje i razvoj Studija B i neposredno pomagali radu ove kuce..." (VN, 11. 02. 1995).

Borivoje Drazic, gradski javni pravobranilac pojasnjava situaciju: "Grad veruje da njegova vlasnicka prava u toj informativnoj kuci iznose najmanje 35 procenata, dok prema bespravnoj transformaciji koja je izvrsena u Studiju B, udeo drustvenog kapitala u njemu je sveden na 13,7 odsto".

Ovaj pokusaj Skupstine grada izazvao je pozornost opozicionih stranaka ali sve je izgledalo nekako tragikomicno. Tako je, na primer, Vojislav Seselj zapretio strajkom gladju svih poslanika radikala u prostorijama Beogradjanke ukoliko neko dirne u "poslednju oazu slobodnog i nezavisnog novinarstva". Pa i pokusaj organizovanja mitinga za odbranu Studija B ciji se datum odrzavanja priblizio uvek opasnom 9. martu, nije uspeo jer je direktor D. D. Studio B Dragan Kojadinovic saopstio 03. 03. 1995. da ne postoji povod za organizovanje najavljenog mitinga. "Polazeci od cinjenice da imamo poverenja u pravnu drzavu i zakonitost rada Agencije, prestao je da postoji povod za organizovanje najavljenog mitinga za odbranu Studija B..." (P, Tanjug, 04. 03. 1995).

Intervju u Dugi dat Ljiljani Habjanovic-Djurovic (sto vec samo po sebi puno govori) ujedno i komplikuje i pojasnjava mnoge stvari. Tu Kojadinovic iznosi svoj stav prema predsedniku Milosevicu, koji nimalo ne lici na onaj iz Pisma svetskim liderima od pre nekoliko meseci: "Ja, inace nisam protiv ovog rezima. Ja licno postujem predsednika Milosevica i svestan sam mnogih njegovih kvaliteta jer sam imao prilike da dva ili tri puta sa njim razgovaram. On je na mene ostavio izuzetno dobar utisak". A i o razlozima i motivima za preuzimanje ove televizijske stanice Kojadinovic ima razumevanja: "Sam predsednik Milosevic verovatno ima druge motive - jednostavno hoce da stavi pod kontrolu mocno oruzje kakvo je televizija. Sto ja potpuno razumem, da sam na njegovom mestu ja bih bio deset puta gori. Postoji jos nesto, i to je mozda najbitnije, zasto ja rezimu smetam - zato sto samo direktori televizijskih kuca znaju sta je prava opozicija, a sta satelitska opozicija. Ako meni za veliku opozicionu partiju kampanju placa neka od drzavnih banaka ili paradrzavna banka, onda je jasno da to nije prava opozicija" (D, 04. 03. 1995).

Pre konacne akcije za preuzimanje Studija B usledio je mini obracun u okviru Kuce izmedju redakcija, tacnije SOS kanala (sve o sportu) i Studija B, odnosno njegove informativne redakcije i rukovodstva. Inace, clanovi saveta SOS kanala su Dusan Matkovic i Ivica Dacic, a na ovom programu su se cesto mogle cuti slavopojke o gradonacelniku Nebojsi Covicu (B, 03. 11. 1995). Odlukom direktora Studija B Milorada Roganovica, od 05. 02. 1996, prekinuto je emitovanje SOS kanala. 18] Zoran Matic, odgovorni urednik NTV Studio B objasnjava zbog cega je nastao spor: "Problem je u tome sto je SOS Kanal imao svoj podracun, u koji niko nije imao uvid, sem pojedinaca, sa koga ni dinar nije prosledjen Studiju B kao suosnivacu, ali je zato sve troskove - tehniku, ljudstvo, prostorije, telefone, pa cak i kazne zbog propusta radnika sa SOS kanala placao Studio B" (B, 06. 02. 1996). Kako bilo da bilo, SOS kanal je (privremeno) ukinut, a vlast je shvatila ko su "zdrave snage" na koje se mogu osloniti.

Nije se dugo cekalo i Privredni sud u Beogradu je 15. 02. 1996. godine doneo resenje kojim se radio-difuznom preduzecu Studio B, registrovanom u sudskom registru kao deonicko drustvo od 1991. godine vraca status drustvenog preduzeca i ponovo uspostavljaju osnivacka prava Skupstine Beograda, koja je grad imao od osnivanja ove informativne kuce 1972. godine.

Skupstina grada je, ekspresno, na sednici od 15. 02. 1996. godine pokrenula raspravu povodom informacije gradskog javnog pravobranioca Borivoja Drazica o trenutnom pravnom statusu Studija B. Zarko Seslija, predsednik administrativno-mandatne komisije, predlozio je da Skupstina odmah "u skladu sa vracenim ovlascenjima predlozi novi upravni odbor ove radio-difuzne kuce".

Drazic je podsetio da je posle sudske odluke o ponistenju transformacije Studija B u mesovito deonicarsko drustvo i spora vodjenog pred Ustavnim sudom Srbije, Privredni sud doneo resenje (izvrsno sa danom donosenja) o ponistenju registracije ove kuce kao deonicarskog drustva i vracanju u status javnog preduzeca. Time su vracena i osnivacka prava Skupstini grada i ona je izabrala novi Upravni odbor u koji su usli: predsednik Ljubomir Milic, sekretar Skupstine grada, clanovi: Predrag Petrovic, Zoran Andrijasevic, Goran Vujacic, odbornici, Mira Djurovic, clan gradske vlade, Branka Dikanovic, pomocnik sekretara Sekretarijata za informisanje, Dragan Kojadinovic, Dimitrije Sladic i Vesna Vojvodic iz Studija B (EP, 16. 02. 1996). Dragisa Kovacevic je postavljen za v. d. direktora i glavnog i odgovornog urednika NTV Studio B. Nije nista vredelo ni obracanje Milorada Roganovica, dotadasnjeg direktora Studija B, na konferenciji za stampu 19. 02. 1996. godine u MPC: "Brisanje iz sudskog registra je sprovedeno kada su prosli svi rokovi predvidjeni za to. Finansijska policija je utvrdila da u Studiju B Skupstina Beograda, koja se poziva na svoja osnivacka prava i koja je formirala novi upravni odbor, u toj kuci nema 'ni prebijene pare'" (P, Tanjug, 20. 02. 1996). Kao i ukazivanje pravnog zastupnika Studija B Milenka Radica na mnogobrojne zloupotrebe: "U Privrednom sudu je i ukraden veliki deo dokumentacije o ovom preduzecu, tako da se u registru nalaze samo dokumenta do 1972. godine". Javila se i opozicija, ali kako je to formulisala Lila Radonjic: "Opozicija je saopstenjima osudila upad u Studio B, 'demokratska znacka na reveru vlasti' je otpala, pisali su komentatori, udruzenja i sindikati su izrazili zabrinutost, oko 200 Beogradjana okupilo se pred 'najvisom zgradom na Balkanu', a vreme je pocelo da nagriza dogadjaj... ni ovaj ulaz u nezavisnu televiziju nije rodio cak ni novinarsku solidarnost, kolegijalni otpor, profesionalno razumevanje... cak ni opozicija, koja sebe zove demokratskom, nije na pravi nacin shvatila znacaj slobode glasila, vec je taj uslov demokratskog drustva uzimala kao bazu za emitovanje podataka kreiranih u stranackim stabovima i marketing sluzbama...".[19]

Dusan Velickovic, glavni urednik NIN-a, je lucidno zapazio jednu vrlo bitnu stvar koja umnogome objasnjava tehnologiju vlasti kojom su "ovladali" socijalisti: "Politicki deo 'transformacije' ove televizije obavila su uredna, urbana lica, koja slove za meko krilo tvrde vlasti. I prilici im, naravno, da insistiraju na 'cinjenici' da ce Studio B ostati nezavisna televizija na kojoj ce moci da govori svako i to ne na bilo koji nacin, vec mnogo lepse i kulturnije nego do sada.

Vlast je ocigledno zakljucila da je za nju najbolje da bude sve. Da bude i vlast, i opozicija, i javno mnjenje i sve drugo sto na ovom tlu moze nastati" (NIN, 23. 02. 1996).

Sve proteste koje su uputili i Evropska unija i americka administracija i Unesko i svi ostali koji drze do sebe u demokratskom svetu, "pokrilo" je saopstenje SPS Beograda: "Odbornici - socijalisti u Skupstini grada Beograda opredelili su se za sprovodjenje odluke Vrhovnog suda Srbije kojom je utvrdjena nezakonita transformacija vlasnistva u Studiju B i nelegalno brisanje grada Beograda kao osnivaca. Ovakvom odlukom zasticeni su interesi gradjana Beograda ponovo stvoreni uslovi za sprovodjenje ideje o formiranju informativnog centra u sluzbi svih gradjana. I ubuduce socijalisti ce podrzavati potpunu slobodu medija" (P, 18. 02. 1996).

Jos jedan detalj je znacajan u prici o preuzimanju Studija B. Naime, ovo preuzimanje je ostvareno uoci "Rimskog vikend samita". Vojislav Seselj je tada izneo jednu vrlo zanimljivu teoriju: "Kada je Kristofer bio u Beogradu, procurelo je iz diplomatskih krugova da mu se Milosevic zalio da jaca otpor Dejtonskom sporazumu, i da Studio B daje veliki prostor njegovim protivnicima... da nije bilo saglasnosti medjunarodne zajednice, zar bi se usudio da ugusi Studio B, pa da onda putuje u Rim?" (NB, 21. 02. 1996).

Sve u svemu, tacka na i je stavljena nedvosmislenim izjavama novog direktora Studija B Dragise Kovacevica: "Pored zaposlenih u Studiju B, i zbog gospodina Covica sam prihvatio ovaj posao. On je pravi covek za pravi dogovor. On jasno kaze sta moze, a sta ne moze. I tacka" (EP, 19. 05. 1996). A tacka je: "Zadatak nam je da informativnu redakciju, koja je za ovih pet godina Studiju B dala imidz, dignemo na visi nivo. To znaci da ne idemo ni levo ni desno" (VN, 17. 02. 1996).

Komercijalizacija bez trzista

Nezavisni medij, poput Studija B, nije uspeo da odrzi svoju nezavisnost najvecim delom zbog cinjenice da u ovom drustvu ne postoji formirana javna sfera niti trziste. Pokusaj opstanka komercijalizacijom programa pokazao se umnogome losim, jer trziste u pravom smislu na ovim prostorima ne postoji. Lila Radonjic o tome ubedljivo svedoci: "Umesto unapredjenja programa, razvoja informativne strukture i kadrovskog jacanja, pod izgovorom trzisne orijentacije krenulo se u jevtinu rasprodaju ugleda otvaranjem novih 'komercijalnih' punktova (kafane, berze, turisticke agencije, estradni marifetluci) do vezivanja za velike drzavne mesetare, falsifikovane bankare, koji su pod drzavnim okriljem uvukli narod u igru miliona, zavrseni pucanjem 'lanca srece' i besprimernom pljackom. Obmana naroda preko televizije kojoj se veruje bila je unosna ne samo za nalogodavce vec i za lica 'paralelnog' Studija B, onu pragmaticnu stranu na kojoj su bili ljudi slabih profesionalnih a jakih trgovackih sposobnosti".[1]

Ne treba ni pominjati sta se sve dogadja u vreme izbornih kampanja, kada se mediji zatrpavaju parama (najcesce samo obecanim) da bi omogucili promociju strankama koje propagiraju one ideje sa kojima se redakcija ne moze sloziti da su moralne i prihvatljive.22 Strategija jacanje "biznis statusa" na ustrb informativnog programa u slucaju Studija B pokazala se kao krajnje tragicna. Direktor koji je stalno ponavljao da odbija milione maraka za kontrolni paket deonica Studija B, da bi, navodno, ocuvao njegovu nezavisnost, rasprodajom termina udarnih informativnih emisija za 600 maraka vise (nego sto bi to kostalo u nekom drugom terminu) prakticno je unistio redakciju najboljeg informativnog programa u nasoj zemlji i time ucinio da Studio B bude lak (i jeftin) plen. Kasnije velikodusno ustupanje prostora opozicionim strankama nije rezultiralo efikasnom zastitom nezavisnosti ove televizijske stanice.

Stavivsi svoju sudbinu u ruke odredjenih politickih partija mediji su doziveli najgoru mogucu sudbinu - potpunu marginalizaciju, gubljenje i poverenja i uticaja. Okretanje komercijalizaciji i odricanje od zahteva za autonomijom, korak je koji neminovno dovodi do samounistenja. "Osvajanje autonomije" mora ici od medija ka politici, a ne obratno u sta su nade polagali svi nezavisni mediji. Ocekivati od stranaka da "oslobode" medije je potpuno nerealno, jer bi se time trazilo da one rade protiv svojih (uskih) interesa. Jedini pravi interes medija je da budu nezavisni od stranaka i ostalih centara moci, a to se moze postici samo zahtevom za autonomijom i profesionalizacijom svog rada.

1 Snjezana Milivojevic, Jovanka Matic, Ekranizacija izbora, Vreme knjige, Beograd, 1993, str. 5.

2 Zdenka Milivojevic, "Mediji u Srbiji od 1985. do 1994.", u: Srbija izmedju proslosti i buducnosti, NIP "Radnicka stampa", IDN, Forum za etnicke odnose, Beograd 1995, str. 365.

3 Slobodan Antonic, "Promene stranackog raspolozenja gradjana Srbije 1990-1993.", u: Srbija izmedju populizma i demokratije, Institut za politicke studije, Beograd 1993, str. 9.

4 "Izvesno je da je citava stvar sa izborima vodjena veoma vesto. Izvodjaci su bili oni koji su drzali kljuceve od kase, odnosno stranka na vlasti, koja je novcem i razradjenim sistemom 'podobnosti', za sebe obezbedila najuticajnije medije i iskoristila moc da potpuno kontrolise drzavu i citav aparat koji je pripremao i sprovodio izbore." Dusan Radulovic, Nebojsa Spaic, "U potrazi za demokratijom", Dosije, Beograd 1991, str. 7.

5 Borisav Dzuverovic, "Izborna upotreba televizije", Gledista, 1-6/1992, str. 182.

6 Srbobran Brankovic, "O paradoksalnosti izbornih rezultata", Gledista, 1-6/1992, str. 62.

7 Ljiljana J. Bacevic, "Mediji i izbori", Gledista, br. 1-6/1994, str. 95.

8 8 Prvoslav Plavsic, Miroljub Radojkovic, Rade Veljanovski, "Ka demokratskoj radio-difuziji", Mediji-01, Beograd 1993, str. 13.

9 Stjepan Gredelj, predgovor u: "Ka demokratskoj radio-difuziji", str. 8.

10 Studio B je osnovan odlukom radnickog saveta NIP "Borba" 26. decembra 1969. godine. Program je emitovan iz studija na vrhu zgrade na sadasnjem Trgu Nikole Pasica 7, a stvarali su ga novinari Borbe i Vecernjih novosti koji su presli na rad u novu redakciju. Sa radom su poceli 1. aprila 1970. godine pod imenom "Radio Borba - Studio B".

11 U daljem tekstu izvori su oznaceni skracenicama: P - Politika; B - Borba; NB - Nasa Borba; EP - Ekspres politika; VN - Vecernje novosti; D - Duga; TVR - TV Revija.

12 Na isti nacin je, negde u to vreme, bio postavljen i glavni urednik NIN-a, Teodor Andjelic, pa ipak kod njega nije bilo dileme kome se prikloniti pri prvom sukobu opozicije i vlasti, 13. juna 1990. godine, pred zgradom Televizije Beograd (da li je to, opet, slucajno sto su pred zgradom televizije opozicionari dobili prve javne batine?). Vremenom su gotovo sve redakcije imale urednike iz svojih redova, ali to nije bitno promenilo situaciju, jer su ponovo birani "podobni".

13 Na ovom mestu treba reci da su neki od kandidata SPS odlucujuce pozicije izgubili upravo prilikom predizbornih duela sa protivkandidatima iz redova opozicije. Ali to se ne moze jednostrano pripisati uticaju Studija B vec pre svega licnoj nesposobnosti, aroganciji i nesnalazenju pred kamerama kandidata iz redova vlasti.

14 Sa pocetkom ratnih sukoba Studio B se jasno distancirao od Jutela, ukinuvsi reemitovanje ove televizijske stanice. Dragan Kojadinovic je to elegantno izveo rekavsi uobicajenu frazu: "Gledaoci naseg programa sve cesce nam saopstavaju da nisu zadovoljni Jutelom". Beogradska organizacija reformista je na ovakvu odluku burno reagovala saopstenjem u kojem isticu da je u uredjivackoj politici NTV Studija B doslo do naglog i (ne)ocekivanog zaokreta. Od nekadasnje novinarske objektivnosti koja je postala zastitni znak Studija B doslo se do pozicije koja, bojimo se, vrlo jasno izrazava sto javnu, sto poluskrivenu podrsku onoj politici koju provode vlada Srbije i njeni medijski poslusnici (Politika, 18. 09. 1991).

15 Cene za Izbore '93. na NTV STB su izgledale ovako: udarnih pola sata, od 20.00 do 20.30 stranku kosta 3600 DM. Polucasovni nastupi pre 20 casova i posle 20.30 su za 600 DM jeftiniji. Jedan sekund izbornog pojavljivanja na TV staje od 25 do 50 DM. Spot od 20 sekundi staje od 300 do 500 DM.

16 Dodatno uzbudjenje u toj godini je izazvala tuca u studiju. Posle incidenta u emisiji Dragise Kovacevica, kada su se sa tehnicarima u studiju potukli Miodrag Stojanovic-Gidra, bokser i glumac i njegovi telohranitelji, otkaze su 02. 11. 1994, pored Vladana Radosavljevica, odgovornog urednika TV-programa Studija B, dali i tehnicari: Deana Marojevic-Grgic, sef realizacije, Dusan Simic, realizator programa, Ratko Ristic, tonski realizator i Milan Najdanovic, video-mikser.

17 U medjuvremenu je preko 20 novinara otislo u konkurentske televizije.

18 U medjuvremenu se Dragan Kojadinovic "tiho" povukao. Po najnovijim informacijama on je podigao radnu knjizicu iz Studija B i prelazi u ugostitelje.

19 Lila Radonjic, "Nas slucaj", u: Serbia i komentari, 1993/1995, Zaduzbina Milosa Crnjanskog, Beograd 1996, str. 461.

20 Snjezana Milivojevic, "Novinarski profesionalizam: granice medijske autonomije", Gledista, br. 1-6/1993, str. 91.

21 Lila Radonjic, "Nas slucaj", u: Serbia i komentari, 1993/1995, Zaduzbina Milosa Crnjanskog, Beograd 1996, str. 459.

22 Uostalom, nije tacno da ne postoji uredjivacka politika i u takozvanoj ekonomskoj propagandi. RTS i Politika tu vrstu "uredjivanja" revnosno provode i gotovo niko vise ne postavlja to pitanje kao narocit problem.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]