Od opredeljenja vladajucih politickih elita zavisilo je da li ce se razvoj odvijati u jednom od sledecih smerova: demokratske integracije zemlje, mirnog razlaza republika ili pak u pravcu ratne opcije

Politicki konflikt koji je doveo do raspada "druge Jugoslavije" samo prividno, odvijao se izmedju zagovornika federalne i konfederalne opcije, a u stvari je to bio sukob izmedju dve konfederalne opcije koje su trazile ili su se bar saglasavale sa raspadom SFRJ

Vladimir Goati

Kao i ostale zemlje "realnog socijalizma", "druga Jugoslavija" suocila se 1989/90. sa nuznoscu temeljnih promena u sferi politike i ekonomije. Povrh toga, SFRJ je, za razliku od vecine drugih zemalja "realnog socijalizma", bila prinudjena da u isto vreme odgovori na trecu vrstu izazova koji su dovodili u pitanje njen opstanak kao politicke zajednice. Epilog "izazova i odgovora" je gradjanski rat koji je poceo 26. juna 1991. u Sloveniji posle cega je "druga Jugoslavija" fakticki prestala da funkcionise na citavoj teritoriji. Znatno kasnije (4. 07. 1992), to je formalno konstatovano u "Deklaraciji o Jugoslaviji" koju je usvojila Arbitrazna komisija Konferencije o Jugoslaviji pod predsednistvom Roberta Badintera. Postavlja se pitanje da li je bliski vremenski sled izmedju raspada vladajuceg politickog rezima i raspada SFRJ kao politicke zajednice putem gradjanskog rata slucajan ili tu postoji neka cvrsca veza? Mislimo da je drugo objasnjenje blize istini, da je, dakle, rec o dva uzrocnoposledicna sklopa koja su se cvrsto prozimala u svome dejstvu.

Uslovi propasti "starog rezima"

Ponudjenoj hipotezi koja presudnu vaznost u izbijanju gradjanskog rata i raspadu "druge Jugoslavije" pripisuje delovanju politickih elita moze se prigovoriti da preuvelicava vaznost "subjektivnog faktora" na racun tzv. objektivnih okolnosti, pre svega multietnickog (i multikulturnog) sastava populacije, ali taj prigovor gubi iz vida da se u epohama krupnih drustvenih promena - koje su 1989/1990. nesumljivo zapocete u Centralnoj i Istocnoj Evropi - bitno povecava radijus slobode "subjektivnog faktora" koji zadobija sansu da bira izmedju vise otvorenih istorijskih mogucnosti. Multietnicnost i uopste naglasena socijalno-kulturna heterogenost drustva "druge Jugoslavije", obezbedila je pogodno tlo za gradjanski rat, ali nije per se dovela do rata. Od opredeljenja vladajucih politickih elita zavisilo je da li ce se razvoj odvijati u jednom od sledecih smerova: demokratske integracije zemlje, mirnog razlaza republika ili pak u pravcu ratne opcije. Dva prva od pomenuta tri "scenarija" pretpostavljala su postizanje bar minimalnog dogovora izmedju sukobljenih politickih elita. Ali, do takvog dogovora nije doslo, a sukob izmedju elita prerastao je u gradjanski rat koji je buknuo u Sloveniji pa se prosirio kao kap ulja na vodi na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu.

Izbijanju gradjanskog rata u SFRJ prethodile su mnoge jednostrane i medjusobno neprijateljske odluke, postupci i mere politickih elita federalnih jedinica (republika, pokrajina). Pomenimo, primera radi: amandmane na ustav Slovenije kojim je otpoceo proces otcepljenja ove republike od SFRJ (septembar 1989) iako takav postupak nije bio predvidjen ustavom SFRJ od 1974; ekonomsku blokadu Slovenije od strane Srbije (decembar 1989); protivmere Slovenije prema Srbiji (februar 1990); amandmane od IDz do DzLIV na ustav Srbije 1989. kojim je status autonomnih pokrajina regulisan na potpuno razlicit nacin od ustava SFRJ 1974; "Deklaraciju o punoj suverenosti drzave Republike Slovenije" (2. 07. 1990); "Ustavnu deklaraciju" albanskih delegata skupstine Kosova o proglasenju Kosova republikom (2. 07. 1990) kojom su derogirane odredbe ustava SFRJ od 1974; tajnu "Uredbu o uvodjenju poreza i taksi na robu iz Slovenije i Hrvatske" koju je donela Skupstina Srbije (23. 10. 1990); ustav Hrvatske kojim se ova republika proglasila "nacionalnom drzavom Hrvatskog naroda" (22. 12. 1990); jednostrane "upade" republika u platni sistem SFRJ (krajem 1990) itd. Iako se u politickoj istoriji federativnih drzava mogu naci primeri jednostranih odluka federalnih jedinica, pa i slucajevi neprijateljskih akcija jedne federalne jedinice protiv druge (drugih), ili protiv federalne vlasti, toliko jednostranih neprijateljskih mera i akcija, koliko nam je poznato, nije preduzeto u razdoblju od samo dve godine ni u jednoj federaciji. Vladajuce politicke elite federalnih jedinica "druge Jugoslavije" su najvazniji, ali ne jedini akteri unutrasnjeg sukoba. Do sirenja kruga aktera dovele su same elite jer su u medjusobnoj ogranicenoj borbi oko politickog uredjenja (monizam/pluralizam) i karaktera buduce drzave (federacija/konfederacija) podsticale politicku mobilizaciju gradjana iz vlastite sredine cime je politicki konflikt postajao masovan i, zbog etnicke heterogenosti federalnih jedinica, poprimao etnicka obelezja.

Ovde je nuzno definisati pojam vladajuce politicke elite u SFRJ. Pod tim pojmom podrazumevamo nosioce najvaznijih ovlascenja u vladajucoj komunistickoj partiji (SKJ), drzavi i drustveno-politickim organizacijama (Socijalisticki savez radnog naroda, Sindikat, Omladinska organizacija, organizacija zena itd.) ciji je izbor i opoziv bio regulisan "Drustvenim dogovorima o kadrovskoj politici" donetim 1981. (od opstine do federacije). Vladajuca politicka elita u "drugoj Jugoslaviji" - cije su granice precizno odredili pomenuti "Drustveni dogovori" - odgovarala je otprilike "nomenklaturi" u zemljama "realnog socijalizma". Istrazujuci "anatomiju" politicke elite (politokratije) u SFRJ, u jednom ranijem radu zabelezili smo sledece: "O brojnosti politokratije moguce je dati samo grube aproksimacije. Imajuci u vidu da i u nasim ekonomski nerazvijenim opstinama ima najmanje deset profesionalnih (placenih) politickih funkcionera u drzavnom aparatu i drustveno-politickim organizacijama (ciji je izbor i opoziv regulisan 'Drustvenim dogovorima' i 'Samoupravnim sporazumima o kadrovskoj politici') i da taj broj raste sa povecanjem nivoa razvijenosti opstine dostizuci trostruki iznos, verujemo da se prosecan broj pripadnika politickog stratuma krece oko petnaest sto pomnozeno sa brojem opstina (533) daje oko 8.000. Ako tome dodamo jos oko 6.000 pripadnika ovog sloja na visim nivoima organizovanja (grad, region, pokrajina, republika, federacija) dolazimo do cifre od 14.000. Kad govorimo o politokratiji mislimo upravo na taj sastav, svesni cinjenice da se i unutar njega mogu razlikovati pojedini delovi s obzirom na nivo politickog organizovanja, vaznost institucije u kojoj pojedinac deluje, hijerarhijski nivo njegovog polozaja itd." (Goati, 1989: 187).

Politicka elita "druge Jugoslavije" bila je po svojoj "strukturi" ostro podeljena. Ovde koristimo sintagmu "struktura elite" u znacenju koje joj pridaju Burton i Higley (1987: 196). Ova sintagma oznacava, prema citiranim piscima, "... amalgam stavova vrednosti i interpersonalnih odnosa izmedju frakcija koje je (elitu - V. G.) sacinjavaju" (1987: 296). Tri su bazicna oblika "strukture elite"; prvi je podeljena elita izmedju cijih delova dolazi do ostrih konflikata, drugi je monokratska elita koju karakterise to sto njeni clanovi pripadaju istoj centralizovanoj partiji i prihvataju istu ideologiju i, najzad, treci je pluralisticka elita koja je ujedinjena samo oko kljucnih vrednosti politickog poretka. "Struktura elite - naglasavaju Burton i Higley - nije varijabla koja mehanicki odgovara razlicitim socijalnim uslovima. Razjedinjena elita tezi da ostane razjedinjena, cak i kada izgleda da socijalni uslovi podsticu jedinstvo. Ujedinjena elita tezi da ostane ujedinjena cak i kada socijalni uslovi izgleda da favorizuju nejedinstvo" (Burton and Higley, 1987: 305). Dok je po svojoj strukturi jugoslovenska politicka elita bila od sredine osamdesetih godina ostro podeljena na subelite federalnih jedinica, sâme subelite bile su sve do prvih slobodnih izbora (1990) po svojoj strukturi monokratske, jer su njihovi clanovi pripadali centralizovanoj komunistickoj partiji odgovarajuce federalne jedinice. Uvid u paralelogram politickih sila u SFRJ pred njen raspad (1991) je nepotpun ako se previdi vojna elita. Ta elita je u "drugoj Jugoslaviji", kao i u ostalim zemljama "realnog socijalizma", bila cvrsto vezana za vladajucu komunisticku partiju. Raspadom SKJ u januaru 1990, Jugoslovenska narodna armija (JNA) je izgubila svoju cvrstu "uporisnu tacku", ali se ni tada nije odlucila na samostalnu ulogu. Umesto toga, vojni vrh je u martu 1991 - kako pokazuje Miroslav Hadzic - "prepustio" raspravu o buducnosti SFRJ politicarima svrstavajuci se, pri tom, na stranu srpske elite. "Od tada pa do svog nestanka (osipanja) JNA i njen vrh su bez obzira na javne deklaracije, funkcionisali po meri interesa srpskog rukovodstva" (Hadzic, 1995: 298; slicno: Hadzic, 1995a: 299).

U procesu jacanja svoje moci vladajuce politicke elite federalnih jedinica SFRJ su, u drugoj polovini osamdesetih godina, postepeno preuzimale od federacije vrsenje najvaznijih drzavnih funkcija, ne vodeci racuna o interesima celine. Jedan autor o tome pise na sledeci nacin: "... zbog republickih partikularizama i njihove rastuce spremnosti (i sposobnosti) da preuzmu sve veci broj drzavnih prerogativa, Jugoslavija je u sve vecoj meri postajala slozen i prakticno neupravljiv objekat cija se efikasnost sistematski smanjivala: republike (i pokrajine) najpre su lisile Jugoslaviju potrebnih upravljackih nadleznosti i mehanizama, a potom su neminovno rezultirajucu neefikasnost tako osakacenog organizma koristile kao argument za njeno dalje institucionalno ogoljavanje, za njeno potiskivanje na same margine makroekonomske regulative i usmeravanja celokupnog razvoja" (Madzar, 1994: 214). U citiranom tekstu uporedno se govori o naglasenoj samostalnosti republika i pokrajina jer su pokrajine, kao sto smo napred pokazali, bile u ustavu SFRJ 1974. bezmalo izjednacene sa republikama. Takva ocena vazila je, medjutim, samo do 28. marta 1989, kada su proglaseni amandmani na ustav Srbije kojim je bitno ogranicena autonomija pokrajina (Kosova i Vojvodine) a time i osnova samostalnosti pokrajinskih elita. Nakon toga, pokrajinske elite izgubile su raniji znacaj, a politicku borbu oko buducnosti "druge Jugoslavije" nastavile su da vode iskljucivo republicke elite. U toj borbi realan uticaj sest republickih elita, naravno, nije ni izdaleka bio jednak: u kriznim zbivanjima od 1989. do 1991. mali znacaj imala je ustavna proklamacija o ravnopravnosti republika. U tom razdoblju na delu je bila "igra stvarnih velicina", koja je podelila republiku na "vise i manje jednake". Izvesno je da su republike iz prve grupe, u koje spadaju Srbija, Hrvatska i Slovenija, u vecoj meri uticale na politicku sudbinu "druge Jugoslavije", nego republike iz druge grupe (Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina).

Linije rascepa

Dragoceno svedocanstvo o ostroj podeli u SKJ daje empirijsko istrazivanje kojim su obuhvaceni ucesnici konferencije SKJ odrzane u julu 1988. na kojoj su se okupili pripadnici partijskih elita svih republika. Analizirajuci sadrzaj izlaganja (pismenih i usmenih) ucesnika pomenutog skupa jugoslovenskih komunista, istrazivaci (Grdesic, Kasapovic, Siber, 1989), identifikovali su u rukovodecoj strukturi SKJ dva bloka: prvi "pretezno reformski" (Slovenija i Hrvatska), i drugi "pretezno tradicionalni" (Srbija bez pokrajina, Kosovo, Crna Gora, Vojvodina, Makedonija i Bosna i Hercegovina). Rezultati ovog istrazivanja, u stvari, govore o dubokom politicko-programskom rascepu unutar jugoslovenske partijske elite koji cvrsto sledi republicko-pokrajinske granice. Taj rascep nije ostao izolovan samo na rukovodeci stratum komunisticke partije, nego je zahvatio i partijsko clanstvo sto ilustruju nalazi empirijskog istrazivanja kojim je u junu i julu 1989. obuhvacen 4361 clan SKJ iz svih republika i pokrajina. Prema nalazima tog istrazivanja, u clanstvu SKJ, kao i u rukovodstvu, formirane su dve, uglavnom koherentne, idejne platforme: "centralisticko-monisticka" i "decentralisticko-pluralisticka", koje su dominirale u pojedinim republickim organizacijama. Prema autoru citiranog istrazivanja, Ivanu Siberu, te dve konkurentske politicke platforme su "srpska" i "slovenacka". Osnovna karakteristika prve je "...izrazitije opredeljenje za centralisticku organizaciju drustva... To obuhvata zalaganje za izrazite, veoma cesto iskljucive nadleznosti federacije i to od Armije do kulture; za sastav Savezne skupstine po proporcionalnom principu (srazmerno broju biraca) i za vecinsko donosenje odluka. Negativno se vrednuju politicki pluralizam, novi pokreti i savezi i insistira se na postojecoj (tj. vodecoj - V. G.) ulozi SKJ. Odnosi unutar SKJ trebaju se zasnivati na obnovljenom i ojacanom demokratskom centralizmu" (Siber, 1989: 91). Karakteristika drugog, "slovenackog" pristupa, prema istom autoru je: "...opredeljenje za izrazito decentralizirano i pluralisticko drustvo. To se sastoji u izrazitom insistiranju na nezavisnosti republika, na njihovoj nadleznosti u sto vecem broju podrucja ukljucujuci odnose sa inozemstvom pa i Armiju, za paritetan sastav Savezne skupstine i insistiranje na konsenzusu kao jedinom nacinu donosenja odluka. Politicki pluralizam se znatno pozitivnije vrednuje nego u drugim sredinama, mada ne onoliko koliko se to obicno smatra. Za princip 'demokratskog centralizma' smatra se da ga treba napustiti" (Siber, 1989: 91, 92). Medju clanstvom nekih republicko-pokrajinskih organizacija SKJ nadmocno je prisutan jedan od pomenuta dva pristupa, pa se o njima moglo govoriti kao o homogenim organizacijama. U takve organizacije spadale su SK Slovenije, u kojoj je dominirao "slovenacki pristup", i SK Srbije bez pokrajina, SK Vojvodine i SK Crne Gore u kojima je dominirao "srpski pristup". Ostale organizacije (SK Hrvatske, SK Kosova, SK Bosne i Hercegovine i SK Makedonije) su bile heterogene jer je u njima clanstvo SK usvajalo delimicno elemente jednog i drugog pristupa.

Politicki sukob u vladajucoj komunistickoj partiji "druge Jugoslavije" - o kojem ubedljivo svedoce nalazi citiranih istrazivanja - nije izgubio u intenzitetu ni kada je krajem 1989, usled raspada "realnog socijalizma" u Centralnoj i Istocnoj Evropi, tradicionalno krilo u SKJ bilo prinudjeno da napusti svoje pozicije i da prihvati, doduse sasvim nacelno, pluralisticku opciju. Ta promena se odigrala na DzI kongresu SK Srbije (novembar 1989) na kojem je usvojen stav da "SK Srbije nema razloga niti zeli da administrativno otezava formiranje politickih partija" (Komunist, 22. 11. 1989). Citiran stav oznacio je bitan zaokret u odnosu na dokumente pripremljene za isti kongres (publikovane u septembru 1989) u kojima se iskljucivo govorilo o "socijalistickom politickom pluralizmu" i o "politickom pluralizmu na socijalistickim samoupravnim osnovama", pri cemu se naglasavalo da odgovornost SK Srbije "...kao autenticnog nosioca kontinuiteta socijalisticke revolucije u uslovima politickog pluralizma ne prestaje vec postaje jos aktuelnija" (Komunist 19. 09. 1989).

Iako je nacelnim prihvatanjem pluralizma od strane vladajuce komunisticke partije u Srbiji ideoloski jaz smanjen izmedju dveju suprotstavljenih struja u SKJ, razlike u shvatanjima oko buducnosti "druge Jugoslavije" postale su jos dublje. Oko toga je doslo do ostre polarizacije na dve struje koje cemo za sada nazvati federalistickom (srpsko i crnogorsko rukovodstvo) i konfederalistickom (slovenacko i hrvatsko rukovodstvo). Prva struja isticala je kao svoj prioritetan cilj odrzanje Jugoslavije kao "cvrste federacije", dok se druga zalagala za formiranje samostalnih drzava od njenih republika. Rukovodstva Bosne i Hercegovine i Makedonije bezuspesno su nastojala da oko pitanja drzavnog uredjenja nadju "srednju poziciju" izmedju suprotstavljenih struja i da osujete rascep.

U medjusobnoj borbi obe struje primenile su istu taktiku koja se sastoji u pridobijanju saveznika medju nastajucom nacionalistickom opozicijom u "svojoj" republici. U tom cilju one su preko mass media sistematski potencirale osecanje ugrozenosti od drugih republika i nacija "druge Jugoslavije"; "spoljni neprijatelj" posluzio je kao instrument unutrasnje homogenizacije. Intenzivnom propagandom indukovani osecaji neprijateljstva prema drugim nacijama prerasli su u neprijateljske akcije. To dobro opisuje Andrija Kresic: "Stihija nacionalizma nije provalila iz naroda. Pandorinu kutiju nacionalizma otvorio je vladajuci Corpus politicum i nacionalizam sada pustosi odnoseci s Jugoslavijom nemjerljive ljudske zrtve. Politickoj intoksikaciji nacionalizmom i sovinizmom podlijeze, naravno, narod, jer nije lako odoljeti informacijskoj pristrasnosti i blokadi, danonocnom medijskom 'ispiranju mozga', a narocito proizvodnji medjunacionalne mrznje etnickim ciscenjem" (Kresic, 1994: 79). Na taj nacin sukob republickih elita oko buducnosti "druge Jugoslavije" transformisan je u medjunacionalni sukob u cijem su sredistu pitanja identiteta i opstanka nacionalnih grupa.

Rasplamsavanju nacionalizma pogodovala je svakako i protrahirana ekonomska kriza koja se u SFRJ manifestovala vec od kraja sedme decenije. Pad zivotnog standarda i masovna egzistencijalna nesigurnost u sirokim drustvenim slojevima u SFRJ potencirali su "vracanje naciji" kao prirodnoj zajednici. "Kako se za vreme 1980-ih produbljivala ekonomska kriza i kako je legitimnost politickih elita bila dovedena u pitanje, tendencija gornjih esalona da 'etniciziraju' sve socijalne konflikte postajala je sve vidljivija" (Schierup, 1991: 122; slicno: Kellas, 1991: 114-116). Opisana konfliktna strategija vladajucih politickih elita umnogome je odredila prirodu sukoba u SFRJ: umesto globalnog sukoba izmedju vladajuce komunisticke partije i drustva, koji se, na primer, jasno ocitavao u Poljskoj, Cehoslovackoj i DR Nemackoj, u "drugoj Jugoslaviji" odvijao se sukob izmedju delova vladajuce komunisticke partije koji su uzivali cvrstu podrsku delova drustva. Tu osobenost politickih zbivanja u SFRJ zapazili su i neki inostrani posmatraci (Krulic, 1989).

Dve politicke elite, srpska i slovenacka, cija su zalaganja za medjusobno nepomirljive opcije ne samo u pogledu politickog uredjenja (pluralizam - monizam) i drzavnog uredjenja (federacija - konfederacija), nego i u pogledu privrednog sistema (o tome: Labus, 1994) dovela je do raspada "druge Jugoslavije"; one su podstakle taj raspad i jednom svojom saglasnoscu. Obe elite energicno su se protivile odrzavanju slobodnih izbora za parlament "druge Jugoslavije" na cemu je 1990. insistirala savezna vlada na celu sa Antom Markovicem uz saglasnost ostale cetiri republike (Hrvatska, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina). Blokiranje slobodnih izbora na federalnom nivou 1990. od strane srpske i slovenacke politicke elite oznacilo je zaista izgubljenu priliku da ojacaju snage koje se zalazu za odrzanje SFRJ jer, kako dobro uocavaju Juan Linz i Alfred Stepan: "Izbori narocito 'zasnivajuci izbori' (founding elections) pomazu da se oformi dnevni red, akteri, organizacije i, sto je najvaznije, legitimitet vlasti. Jedan od najvaznijih argumenata je da ako se zemlja suocava sa problemom drzave, postaje kriticna razlika to da li se prvi izbori odrzavaju na delu ili na citavoj teritoriji. U Spaniji prvi slobodni izbori bili su na citavoj teritoriji. Verujemo da je to pomoglo Spaniji da prevazidje problem drzave" (Linz and Stepan, 1992: 126). Nasuprot tome, u "drugoj Jugoslaviji" odrzani su samo republicki izbori koji su ojacali legitimitet republickih drzava na ustrb ionako poljuljane federacije.

Ciljevi sukobljenih strana

Prvi slobodni izbori do kojih je u svim republikama SFRJ doslo 1990. ubrzali su tok dogadjaja, jer je biracko telo bilo snazno zahvaceno nacionalnom euforijom pa su zato nacionalisticki opredeljene stranke odnele ubedljivu prevagu. U Srbiji i Crnoj Gori biraci su poklonili poverenje vladajucim komunistickim partijama koje su se odranije (u Srbiji od 1987, a u Crnoj Gori od 1989) energicno zalagale za "nacionalnu stvar". Kad je rec o buducnosti SFRJ te partije su nacelno zastupale federalnu opciju, nasuprot novim vladajucim partijama Slovenije (koalicija "Demos") i Hrvatske (Hrvatska demokratska zajednica, HDZ), koje su se zalagale za konfederalno uredjenje. Pomenute opcije nazvali smo napred federalnom i konfederalnom, ali podrobniji uvid pokazuje da proklamovani cilj federalne struje nije bio i njen stvarni cilj. Sumnju u to da je federalna struja zelela odrzanje SFRJ izaziva odluka Predsednistva SFRJ od 18. jula 1991. da se JNA povuce iz Slovenije u roku od tri meseca sto je, zapravo, znacilo odustajanje od teritorijalnog integriteta jugoslovenske federacije. Primedba da je ta odluka iznudjena vojnim porazom JNA od slovenacke teritorijalne odbrane ne moze biti uvazena jer je rec o vojnom sukobu odvec malog obima i intenziteta da bi se njegovim ishodom mogla objasniti istorijska odluka o prihvatanju raspada zemlje. Pravo objasnjenje pomenute odluke valja traziti u teznji protagonista "federalne" opcije da ostvare neke ciljeve koji su u neskladu sa teritorijalnom celovitoscu "druge Jugoslavije". Na postojanje tih ciljeva upucuje sledeci nedvosmislen stav srpskog rukovodstva koji je izneo predsednik Republike Srbije Slobodan Milosevic na sednici Predsednistva SFRJ sredinom januara 1991: "... srpski narod ce ziveti u jednoj drzavi i svaki narod koji zeli da sa srpskim narodom ravnopravno zivi u istoj drzavi je dobro dosao" (Politika, 16. 01. 1991). Iz iznetog stava jasno proizlazi da odrzanje "druge Jugoslavije" nije bilo kljucni politicki cilj, nego da je to bilo ostvarenje teznje srpskog naroda da zivi u jednoj drzavi, bez obzira da li je to "druga Jugoslavija". Ostvarivanje kljucnog cilja koji je pregnantno izlozio Slobodan Milosevic, zapocelo je pre "vojnog poraza" JNA u Sloveniji sto ubedljivo pokazuje u knjizi Moje vidjenje raspada savezni ministar odbrane i nacelnik Staba vrhovne komande general Veljko Kadijevic (1993), koji je te funkcije obavljao od 15. maja 1988. do 6. januara 1992. U pomenutoj knjizi general Kadijevic podrobno opisuje sednicu Predsednistva SFRJ i Staba vrhovne komande odrzane 12, 14. i 15. marta 1991 - dakle pre pocetka neprijateljstava u Sloveniji - na kojoj Predsednistvo SFRJ nije prihvatilo predlog Staba za uvodjenje vanrednog stanja u zemlji. U takvoj situaciji - zapisuje general Kadijevic - Stab je procenio da postoje dve opcije: prva je podnosenje ostavki, ali je ta opcija odbacena jer bi to bilo "u korist razbijaca Jugoslavije". Druga opcija bila je "... da vojska osloncem na politicke snage u federaciji i u republikama koje predstavljaju one narode koji hoce da zive u Jugoslaviji, uz miran razlaz sa onima koji hoce da idu iz nje, nastavi da obezbedjuje takvu politiku. To je, prevedeno na praktican jezik tada aktuelne situacije, znacilo, izmedju ostalog, zastitu i odbranu srpskog naroda i prikupljanje JNA u granice buduce Jugoslavije (istakao V. G.), s tim sto je drugi deo zadatka - prikupljanje JNA - operativno i vremenski morao biti prilagodjen izvrsavanju prvog dijela zadatka. Uz ucesce odgovarajucih licnosti koje su stajale na takvom politickom kursu raspleta politike krize, ova opcija je prihvacena od svih i to bez ijednog izuzetka" (Kadijevic, 1993: 114). Iznet citat izaziva dalekosezne nedoumice oko niza pitanja kao sto su: kuda prolaze granice "buduce Jugoslavije"?, koje su to "odgovarajuce politicke licnosti"?, kako je izvrsena njihova selekcija? i na cemu te licnosti zasnivaju pravo da uspostavljaju nove drzavne granice? - na koja u ovom trenutku nemamo pouzdane odgovore. Ali, na osnovu svedocenja generala Kadijevica sa sigurnoscu se moze zakljuciti da su vec u martu 1991. donete odluke o buducoj drzavi u ciji sastav nije usla jedna republika SFRJ, Slovenija! Iz toga proizlazi da nije rec o secesiji Slovenije nakon vojnog poraza JNA, nego o odluci da se Slovenija iskljuci ili "pusti da ode" iz federacije koja je vremenski prethodila vojnom sukobu. Na osnovu toga moze se zakljuciti da se politicki konflikt koji je doveo do raspada "druge Jugoslavije" samo prividno, odvijao izmedju zagovornika federalne i konfederalne opcije, a u stvari je to bio sukob izmedju dve konfederalne opcije koje su tezile ili su se bar saglasavale sa raspadom SFRJ. Kasniji dogadjaji pokazali su da izmedju dveju opcija postoji jedna nepremostiva razlika: prva je bila za podelu SFRJ po etnickim, a druga po republickim granicama.

Trazeci pre svega u divergentnom delovanju politickih elita objasnjenje uzroka gradjanskog rata i raspada SFRJ, stavljamo naglasak - toga smo potpuno svesni - na jedan cinilac koji uglavnom ne zauzima glavno mesto u naucnim eksplikacijama temeljnih politickih promena. Bez obzira da li je razlog tome strah istrazivaca od prigovora da isticanjem uloge pojedinaca i uzih grupa minimiziraju vaznost sirih slojeva, u tome sto je "subjektivni faktor" tesko kvantifikovati i uciniti uporedivim, cemu nauka imanentno tezi, ili u necem trecem, mislimo da je to pogresno, jer politicke elite koje drze strateske pozicije u drustvu svojim odlukama cesto bitno odredjuju smer drustvenih zbivanja. "Iako se jedan politicki rezim ne svodi na bilo kakve strukturalne, ekonomske i socijalne faktore nego je on - zapaza Antonio Garreton - istorijska kreacija socijalno politickih aktera i subjekata, ti faktori deluju upravo putem medijacije i kreacije aktera" (1993: 143). Vaznost "medijacije" i "kreacije" aktera o kojoj pise Garreton narocito je velika u epohama krupnih drustvenih promena kada se temeljno menja ustanovljen red stvari, napusta stara i usvaja nova lestvica vrednosti. U epohama u kojima je "buducnost otvorena", politicke elite svojim odlukama bitno opredeljuju razvoj dogadjaja. Neke od tih odluka predstavljaju prave prekretnice, dalekosezne zaokrete posle kojih se zivot globalnih drustava odvija na bitno drugaciji nacin u odnosu na ranije razdoblje. Presudan znacaj nekih odluka za buducnost metaforicno naglasava Konfucijev sledbenik Hun-cu: "Jang Cu je, jadajuci se, na raskrsnici rekao: 'Nije li ovo mesto na kome ako napravis pogresno pola koraka probudices se 1000 milja daleko?'" (prema: Horonjitz, 1991: 124).

Vladajuce republicke elite "druge Jugoslavije" posedovale su u donosenju strateskih odluka izvanredno veliku autonomiju kako do prvih slobodnih izbora (1990), tako i u razdoblju izmedju tih izbora i izbijanja gradjanskog rata i raspada zemlje. U prvom od pomenutih razdoblja republicke elite nisu u procesu donosenja odluka morale da vode racuna ni o kakvim interesima i zahtevima "od dole", jer je postojanje monopolskih komunistickih partija predstavljalo neprelaznu prepreku formulisanju takvih zahteva i interesa. Ocena o sirokom radijusu slobode vladajucih komunistickih elita "druge Jugoslavije" u pretpluralistickom razdoblju vazi, naravno, i za elite drugih zemalja "realnog socijalizma". To s pravom naglasava Njlodzimierz Njesolonjski u analizi dezintegracije rezima u Poljskoj. On pise: "Akcija politickih elita bila je odlucujuca (pivotal) u tom procesu. Jedan od kljucnih zakljucaka je taj da zbog slabe artikulacije strukture civilnog drustva, politicke elite u Poljskoj nisu bile podvrgnute odredjenim socijalnim zahtevima i pritiscima. One su delovale, u izvesnom smislu, u 'nedeterminisanoj' sferi politickih izbora" (Njesolonjski, 1992: 78). Ocena o autonomnom delovanju republickih elita u SFRJ vazi i za razdoblje posle prvih slobodnih izbora. Na tim izborima, kao sto smo pomenuli, "stare elite" zadobile su podrsku biraca u dve republike (Srbija, Crna Gora), dok su u cetiri republike vlast zauzele (u celini ili delom) nove elite. U politickim borbama oko sudbine SFRJ, do kojih je doslo u razdoblju izmedju slobodnih izbora (1990) i izbijanja gradjanskog rata (jun 1991), svih sest republickih elita posedovalo je naglasenu autonomiju u odnosu na svoju "izbornu bazu". Na pomenutim izborima biraci su se, doduse, nacelno izjasnili oko buducnosti zemlje optirajuci u prilog partija koje se bore za SFRJ kao federaciju (Srbija, Crna Gora) ili konfederaciju (Slovenija, Hrvatska), ali pri tom nisu izneli svoj stav o svim modalitetima izabranih opcija, niti o metodu njihove implementacije. A upravo je metod implementacije prihvacenih politickih opcija doveo do sasvim razlicitog epiloga u SSSR-u i Cehoslovackoj, u kojima se sve zavrsilo mirnim razlazom, od epiloga u SFRJ u kojoj su umesto politickog kompromisa, primenjena nasilna sredstva.

Kad je rec o uticaju medjunarodnih cinilaca na zbivanja u "drugoj Jugoslaviji" treba razlikovati dva razdoblja. U prvom, koje traje do pocetka gradjanskog rata u Sloveniji, obe velike sile, SAD i SSSR, Evropska zajednica i njene najuticajnije clanice davale su snaznu podrsku odrzanju SFRJ. Analizirajuci izglede za rasplet jugoslovenske krize nekoliko sedmica pred izbijanje gradjanskog rata (pocetkom juna 1991), Ranko Petkovic naglasava da strane sile procenjuju da upravo medjunarodna podrska moze biti vazan cinilac u odrzanju i stabilizaciji SFRJ. Razlog te podrske on pripisuje nastojanju najuticajnijih drzava da "...sprece libanonizaciju i balkanizaciju Jugoslavije, prvenstveno zato sto bi to moglo da ima negativne efekte na mir i stabilnost u ovom delu Evrope" (Petkovic, 1991: 18). Naglasavajuci da su "velike sile" dugo podrzavale opstanak SFRJ, valja imati u vidu da je tu rec o drzavnoj podrsci jer su u nekim od velikih i uticajnih zemalja delovale politicke snage (partije i pokreti) koje su se zalagale za raspad SFRJ. Ali te snage nisu mogle svoja zalaganja da potkrepe sredstvima koja stoje na raspolaganju drzavi (vojna pomoc, zamasni ekonomski krediti itd.). Kao ilustraciju da su najvaznije zemlje Zapada tezile da pomognu odrzanje "druge Jugoslavije" pomenucemo, izmedju ostalog, sastanak ministara Evropske zajednice u martu 1991. na kojem je zakljuceno da "jedinstvena i demokratska Jugoslavija ima najvise sansi da se integrise u Evropu" (Eurovesti, bilten delegacije EZ, br. 74, mart 1991), kao i identican stav izrazen u "Deklaraciji o Jugoslaviji", koju je 13. maja usvojio Savet ministara Evropske zajednice. Najzad, samo nekoliko dana pre otpocinjanja neprijateljstva u Sloveniji, 21. juna 1991, podrsku "demokratskoj i celovitoj Jugoslaviji" izrazio je ministar inostranih poslova SAD, James Baker.

U drugom razdoblju, koje pocinje posle izbijanja rata u Sloveniji i napred pomenute odluke Predsednistva SFRJ da se JNA povuce iz ove republike - odluka koja je zapravo znacila priznanje kraha SFRJ - podrska odrzanju SFRJ ustupila je mesto teznji da se utice na modalitete njenog raspada. Ali, do promene stava "medjunarodnih cinilaca" doslo je tek posto je dezintegracija SFRJ ostvarena "vlastitim snagama".

Literatura

Garreton, Manuel, Antonio (1993), "Amèriljue Latine. La dèmocratie entre deudz epoljues", dans: Situations de la democratie, eds. Marcel Gauchet, Pierre Munent and Pierre Rosenvallon, Gallimard, Le Seuil, Paris.

Goati, Vladimir (1989), Politicka anatomija jugoslovenskog drustva, Naprijed, Zagreb.

Grdesic, Ivan; Kasapovic, Mirjana; Siber, Ivan (1989), Interesi i ideje u SKJ, Fakultet politickih nauka, Zagreb.

Gusy, Christoph (1989), "Princip konsenzusa ili demokracija", Politicka misao, 4: 731-748.

Hadzic, Miroslav (1995), "Nemoc vojne moci", u: Evropa i raspad Jugoslavije, priredila Radmila Nakarada, Institut za evropske studije, Beograd.

Hadzic, Miroslav (1995a), "Srpski kraj jugoslovenske armije", u: Srbija izmedju proslosti i buducnosti, urednik: Dusan Janjic, Radnicka stampa, Institut drustvenih nauka, Beograd.

Horowitz, Donald (1991), A Democratic South Africa? Constitutional Engineering in a Divaded Society, Berkeley, Los Angeles, Oxford, University of California Press.

Kadijevic, Veljko (1993), Moje vidjenje raspada, Politika, Beograd.

Kellas, James (1991), The Politics of Nationalism and Ethnicity, Macmillan Press, London.

Kresic, Andrija (1994), "Zasto je Jugoslavija dvaput propadala", u: Raspad Jugoslavije, Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd.

Krulic, Joseph (1989), "La crise du system politique dans la Yougoslaviannées 1980", Revue française de sciences politique, N. 3: 624-637.

Labus, Miroljub (1994), "Uloga ekonomije u raspadu Jugoslavije", Socioloski pregled, (XXVIII) 2: 225-237.

Lazic, Mladen (1994), "Drustveni raspad ili preobrazaj", u: Razaranje drustva, Jugoslovensko drustvo u krizi 90-tih, red. Mladen Lazic, Filip Visnjic, Beograd.

Linz, Juan and Stepan, Alfred (1992), "Political Identities and Electoral Sequences: Spain, the Soviet Union and Yugoslavia", Deddalus, 121: 123-139.

Madzar, Ljubomir (1994), "Ekonomski aspekti raspada Jugoslavije", u: Raspad Jugoslavije, Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, Beograd.

Petkovic, Ranko (1991), Anatomy of the Yugoslav Crisis, N. 6, Center for Strategic Studies, Belgrade.

Schierup, Carl-Ulrik (1991), "Post-Communist Enigma: Ethnic Mobilisation in Yugoslavia" , New Community, (1) 18: 115-131.

Siber, Ivan (1989), Komunisti Jugoslavije o drustvenoj reformi, Istrazivacki centar "Komunist", Beograd.

Wesolonjski, Wlodzimierz (1992), "The Role of Political Elites in Transition from Communism to Democracy: The Case of Poland", Sisyphus, (VIII) 2: 77-100.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]