Urbanitet

Svet kao mogucnost

Razvitak grada, u Italiji i, uopste, u zapadnoj Evropi, bio je odlucujuci faktor u nastajanju novih, drukcijih shvatanja o mestu coveka u svetu

Pero Muzijevic

Kvalitativnom distancom, kakvu humanisti zauzimaju prema proslosti, a taj stav uzimamo kao bitno obelezje njihove istorijske svesti, iniciran je "problem renesanse": dakle, jedno od najvise raspravljanih pitanja u istoriografiji javilo se kao izraz samosvesti humanista da je njihovo vreme nesto drugo, nesto sto je drukcije od vremena koje im je neposredno prethodilo. Svet oko njih nije u celini bio onakav kako su ga oni tumacili, ali njihova zelja da ga vide drukcijim osnova je njihovog polemickog odnosa prema dobu koje su sami nazvali srednjim (età di mezzo, media aetas, medium aevum), jer je bilo izmedju njih i antike u kojoj su trazili paradigmu za svoj zivot i svoj grad. Oni prate napustanje tradicionalnih shema i starog mentaliteta, i veoma su svesni razlike izmedju praesens tempus (sadasnjeg vremena) i media aetas (srednjeg doba). "Ono sto je narocito vazno, kaze E. Garen, jeste da se energicno podvuce koliko je kriticke svesti i polemicke zivosti bilo uneto u temu rinascere, onakvu kako je bila formulisana u pocetku. Rec je bila o zivoj ostroj svesti o jednoj krizi, o volji za raskidom i za pobunom... Bilo je zavrseno (prethodno doba) i trebalo ga je uzimati kao takvo. Ovo precizno osecanje o jednom zavrsenom svetu, o jednom nacinu zivota koji je doziveo sumrak, vredi vise od moralistickih vrednovanja o dobru i o zlu, mnogo vise od svih osuda".

Utemeljenje individualnosti

Istorijska svest humanista jasno izbija iz njihovih stavova i dela, a njen stvarni karakter razjasnicemo ako objasnimo prirodu njihovog osporavanja, kao manifestacije budjenja modernog osecanja vremena. Motive te promene mentalnog stava smatramo relevantnim za moderno osecanje istorije, i istoriografije koja je izraz te promene mentalnog habitusa vremena. A ta promena, opet, izraz je drukcijeg vidjenja sveta i mesta coveka u tom svetu. Petrarkina ideja o produbljivanju individualnosti, koju smo identifikovali kao zacetak modernog senzibiliteta, pocetna je akcija iza koje je cin odluke, akcija kojom pocinje da deluje subjekt, sto postaje svestan sebe, i refleksijom zapocinje da gradi jedan drukciji odnos sa svetom. Subjekt koji se buni protiv toga da bude lisen mogucnosti da istrazuje smisao zivota (odakle dolazim, ko sam, kuda idem) i protiv toga da se od svrhe njegovog zivota pravi apstrakcija. Tako od bica koje pasivno prima svet (zivi usred "varljivih prizora", kaze Petrarka), bica koje se ne pita kako svet postoji, kako funkcionise, postaje subjekt koji odlucuje da aktivno istrazuje kako svet postoji, i time iskazuje potrebu da utvrdi sopstveni identitet i dodje do svoje autenticnosti. Kultura i nauka koju Petrarka podvrgava ostroj kritici odgovara neprobudjenom bicu ciji je horizont zatvoren i zarobljen u svetu imobilizovanom autoritetom kojem slepo veruje, u okviru jezika, za koji i Petrarka (i humanisti za njim) misli da je potrosen, da se iscrpljuje u virtuoznostima suvog logicizma, koji se temelji na logici Aristotela. U poznoj sholastickoj misli, Aristotel je postao Auctor, kao simbol apsolutne istine koju samo treba tumaciti i prenositi. I nije problem u Aristotelu: takav odnos je, po Petrarki, delo njegovih "majmuna" koji ga neosmisljeno podrazavaju (vazno je postalo, kaze Petrarka, samo to da li je "On" nesto rekao). Motiv kontestacije, dakle, i kod Petrarke i kod kasnijih humanista, koji ga uzimaju kao rodonacelnika svog stava, jeste zelja da se ospori jedan nacin misljenja, jedan mentalni habitus i jedan metod razmatranja i izlaganja, da se, a na tome ce skoro vek kasnije insistirati Lorenco Vala, Aristotelova logika uzima kao logika Aristotela iz Stagire, konkretnog coveka koji je mislio u konkretnom zivotu. Vala je, tako, pokazao svest o istorijskim dimenzijama misljenja, o tome da proslost treba videti kao proslost, ali on je manifestovao i potrebu da pokaze kako to sto je proslost, kada mu precizno odredimo fizionomiju, moze vredeti za nas, kako proslost moze odgovarati na ona pitanja koja joj, na osnovu spoznatog sopstvenog identiteta, postavlja neko ko je, refleksijom o sebi i svom svetu, postao subjekt. Jer samo ona ljudska licnost koja je osetila potrebu da utvrdi sopstveni identitet, to jest licnost koja sebe oseca kao autonomno srediste sopstvenih akcija, moze osetiti potrebu da dodje do stvarnog istorijskog lika proslosti. Znacaj shvatanja istorije, koje nalazimo kod humanista DzV veka, jeste, upravo, u tom zahtevu za stvarnim, stvarnim iz kojeg dolaze pitanja zasto i kako je svet postao takav kakav je postao, dolazi potreba za ispitivanjem sopstvenog istorijskog puta. A tu, kada je rec o potrazi za stvarnim, za razlogom stvari, za onim sto je Makijaveli nazivao "realtà effettuale" (stvarna stvarnost), vidi se valjanost Erazmovog principa-binoma ("Upoznaj samog sebe" - "Upoznaj svoje vreme"): ko sam, u tom svetu u kojem zivim, mogu znati samo ako spoznam kako smo i ja i taj svet postali to sto jesmo (odakle dolazimo), ali zato moramo poznavati i vreme, moje i mog sveta. Potreba za stvarnim kod humanista je, dakle, potreba i njihovog vremena, koje vise nije, i nece da bude, vreme sub specie aeternitatis, vec vreme sub specie mundi.

Zaokret ka urbanitetu

Od kapitalnog znacaja za nastanak modernog osecanja vremena, pa, onda, i modernog osecanja istorije, koje nalazimo u delima humanista, bio je prelazak od ruralnog ka urbanom u ekonomiji, i to, kada je rec o renesansi, najvise zaslugom firentinskih, italijanskih trgovaca. Uporedo sa humanistickom kulturom (kao urbanom kulturom) stoji napredovanje trgovackih tehnikâ i metodâ, duboko poznavanje i iskustvo, u trgovini i u svetu, sto je podrazumevalo siroku otvorenost duha.

Samo ona ljudska licnost koja je osetila potrebu da utvrdi sopstveni identitet, to jest licnost koja sebe oseca kao autonomno srediste sopstvenih akcija, moze osetiti potrebu da dodje do stvarnog istorijskog lika proslosti

Stoji jedna nova dinamika zivota, za koju je bila potrebna drukcija energija, hitrina reakcijâ i misljenja: elaboracija tih iskustava uticala je presudno i na opstu viziju sveta, i zivota u tom svetu, i to elaborirano iskustvo razaralo je okvire kolektivne misli i kolektivnog osecanja u korist individualistickog i laickog nacina misljenja. Razvitak grada, u Italiji i, uopste, u zapadnoj Evropi, bio je odlucujuci faktor u nastajanju novih, drukcijih shvatanja o mestu coveka u svetu, u prostoru koji zivi jednim sasvim drugim ritmom, i koji od coveka zahteva istrazivacki duh, ne vise rutinu koju su vekovi imobilizovane slike sveta posvetili. Trgovac nije heroj niti avanturista, poput srednjovekovnih vitezova, u zadatom sistemu vrednosti, odrzavanom konvencijama: on je neko ko, u svetu promenjivih vrednosti, mora uvek pronaci pravi odgovor, ako zeli da opstane ili napreduje. Njemu je potreban slobodan grad, jer samo takav grad moze da obezbedi prostor za njegov stvaralacki odnos prema svetu stvari, za slobodno i nesmetano obavljanje trgovackih poslova koji grad unapredjuju. Ako se pogledaju karakteristicne crte mentaliteta, koji im je zajednicki, onoga sto je njihov "matériel mental" (kako je govorio Lisjen Fevr), s kraja DzIV i u prvoj polovini DzV veka, postaje shvatljivo kakvu je ulogu mentalni habitus trgovaca mogao imati u nastojanju i razvijanju humanistickih ideja. Te crte njihovog mentaliteta, kada je rec o trgovackoj etici, koja je po njihovoj meri i meri njihovog posla, vidljive su jasno iz njihovih prepiski ("korespondencijâ") i njihovih zapisâ ("ricordanze"). Njihova vokacija je ovozemaljska i u njihovom svetu sustinsku ulogu igra praksa, a u trgovackom poslu i odgoju prava mera. Savrsen trgovac, po njihovom shvatanju, mora biti covek zdravog razuma, cija umesnost u poslu pociva na mudrosti, koja je, u trgovackim porodicama, rezultat iskustva generacijâ. Istice se i hvali napor i akcija ("Negotium perpetuum", kaze Koluco Salutati, to jest "stalan rad", ali rec "negotium" oznacava i trgovinu). Od svih nacina i sredstava da se unaprede poslovi, mercatores najpre insistiraju na dobrom intelektualnom odgoju, na sticanju onih znanja koja smatraju neophodnim za unapredjivanje poslova na korist svoju i svoga grada.

Postoji velika saglasnost izmedju zahtevâ i preokupacijâ trgovaca i ideja koje o zivotu imaju humanisti u ranom periodu, s pocetka DzV veka. Motivi i principi su isti, ali su izrazeni razlicitim jezikom: trgovci su, po prirodi svoje profesije (u prepiskama i u zapisima o svojim poslovima i o stanju svojih kuca), vezani za svakodnevni zivot, a humanisti svoje ideje elaboriraju u traktatima ili epistolama, ali, uprkos teorijskim uopstavanjima, ostaju cvrsto vezani za stvarni zivot. Trgovci obuhvataju svoju praksu, a humanisti razvijaju i, svojom kulturom, obogacuju iskustva i otkrica trgovaca. Kada je rec o antickim autorima, i jedni i drugi kod njih traze pouku kako postati sto savrseniji u sopstvenom zivotu, ali i u svom ucescu u zivotu grada-polisa. I jedni i drugi zele da odgoje ljude u funkciji grada ("civitas"-a), a ne "nebeskog Jerusalima" (E. Garen). Svoj zemaljski grad, zbog zahteva svog posla i svog zivota, koji je svetovan i cija je svrha ovozemaljska, trgovac se udaljava od striktnih zakona "bozje drzave" ("civitas Dei"): on se udaljava od preokupacijâ vecnim zivotom koji, u toku srednjeg veka, regulise i usmerava ponasanje ljudi. Jer vizija sveta, koju on ima, nije staticna: on na takvo osecanje sveta, koji je determinisan, koji je vec dat i definitivno konstituisan, ne moze pristati. Njegov zivot je delovanje, konkretno ucesce u aktivnom zivotu, u kojem, delovanjem, stice svest o sebi i sopstvenim mogucnostima. Njegov svet nije svet zatvorenog horizonta, zatvorenih strogo determinisanih struktura, gde je svacija sudbina unapred odredjena.

Njegov svet jeste svet mogucnosti, u kojem su pitanja stalna i stvarna, a na stvarna pitanja valja traziti stvarne odgovore. Agere et intelligere (Delovati i shvatati), kako je govorio Djanoco Maneti, jedan od istaknutih humanista u tom svetu.

Republika br.147 1-15. septembar 1996.