Zbivanja

Mir s predumisljajem

Ambicija Srbije da prisajedini "Republiku cisto Srpsku", po svojoj sustini, je ne samo nehumana i antievropska, nego, u krajnjem rezultatu, i antisrpska

Ime pruskog generala Karla Klauzevica najcesce se vezuje za definiciju rata kao nastavka politike, oruzanim sredstvima. Domaci politicki stratezi preokrenuli su ovu definiciju shvatanjem mira kao nastavka rata, politickim sredstvima! Oruzje je posle Dejtona umuklo, ali sukobljene strane nastavljaju ratovanje - svim politickim sredstvima! Manevrima, otezanjima, obmanama i ucenama pokusava se sada postici ono sto se oruzjem nije moglo.

Zaneti nadanjima da se ratom sve moze dobiti, ostrasceni nacionalni generali sasvim su zanemarili sta se sve ratom moze izgubiti. Fikcija Velike Srbije i dalje zivi, ali sada pociva na nadi da ce na kraju, ipak, uspeti podela etnicki ociscenih delova Bosne i Hercegovine izmedju srpskih i slicno ambicioznih projektanata Velike Hrvatske, uglavljena sporazumom Milosevica i Tudjmana jos na samom pocetku rata. Ostavimo za trenutak na stranu sto je plan suprotan slovu i duhu Dejtona i sto je, ipak, malo verovatno da ce ga tolerisati Evropa i svetska zajednica. Mnogo je presudnije da se suocimo sa pitanjem da li je projekat Velike Srbije u stvarnom interesu srpskog naroda?

Sudbinsko pitanje Srbije

Odricati mogucnost multietnicke koegzistencije u Bosni i Hercegovini, a pocivati na tom nacelu u Srbiji, nespojivo je jedno s drugim. Ako Srbija pozeli da prisajedini srpski entitet u Bosni, mora preuzeti na sebe otvoreno staranje da on trajno ostane etnicki "cist", jer samo kao takav moze ostati srpski, kao uostalom i Herceg-Bosna, Hrvatska. Ako Srbija primi kao svoju, tezu, da Srbi u Bosni ne mogu da zive zajedno sa Muslimanima i Hrvatima - ne moze racunati na skladan zajednicki zivot sa nesrbima na Kosovu, u Sandzaku, Vojvodini... Odbrana nacela plurikulture je, dakle, sudbinsko pitanje Srbije kao drustva i drzave. Ako Srbi ne mogu sa nesrbima tamo, kako onda brojni nesrbi mogu spokojno da zive sa Srbima ovde. U Bosni ne mozemo sa drugima, a ovde svi moraju sa nama! Na tako nesolidnim temeljima ne moze trajati ni fudbalski klub a kamoli ozbiljna drzava. Jednostavno, nije moguce siriti granice na nove, etnicki "prociscene" prostore, a ocekivati nacionalnu harmoniju u sadasnjim.

Sanse da Kosovo ostane integralni deo Srbije i Jugoslavije ionako su svakim danom sve manje, a prisajedinjenje etnicki sterilnih prostora sadasnje RS smanjuje ih na minimum. "Dobitak" srpske Bosne, znaci definitivan "gubitak" Kosova, nemire u Sandzaku i sukobe u Vojvodini i svakako neizbeznu i dugu torturu centralizovane, autoritarne srpske nacionalne drzave, izolovane i dugorocno zavadjene sa susedima i svetom (jer tada samo takva mora biti!) ma sta ona posle napisala u svom Ustavu. Projekat Velike Srbije, stavlja dakle na kocku integritet i celovitost postojece. Zato je ambicija da se prisajedini "Republika cisto Srpska", po svojoj sustini ne samo nehumana i antievropska, nego, u krajnjem rezultatu, i antisrpska.

Opsesija velikom drzavom

Bez nasilja se Bosna nije mogla podeliti, bez novog nasilja se ta podela ne moze odrzati. Preduslov podele je ocuvanje rezultata raseljavanja, progona, potpuno i trajno onemogucavanje povratka vise stotina hiljada ljudi u svoje zavicaje. Ako se vrati makar samo znatniji deo, nema vise sanse za srpsku nacionalnu drzavu preko Drine, pa nema ni prisajedinjenja. Samo je zlocinom, progonom i genocidom takva drzavna tvorevina mogla postati "cista" i samo tako moze ostati srpska. Srbija bi morala da primi na svoju dusu i sramotu sto vise nema zivog Muslimana u Brckom, Bijeljini, Visegradu, Srebrenici, Zvorniku, Foci i tolikim drugim u kojima je vekovima zivela muslimanska vecina. Mnogo vise bi moralo da je kosta - i materijalno i moralno, pred istorijom i svetom - prisajedinjenje RS, nego sto je kostalo surovo ratovanje za njen nastanak.

Opsesija velikom drzavom lako zagreje srca nacionalne sirotinje sklone da olako poveruje da je "dobro sve sto je veliko". (Vulgo magna pro bonis sunt.) I velike nacije su sa svojom "velicinom" i "velikanima", imale gorka iskustva. Nemacka je posle dva poslednja rata za svoju velicinu, bivala geografski sve manja, ali je u miru i radu postajala sve jaca. Velika je bila i Velika Britanija, Spanija, Francuska, Italija, Turska... pa su danas velike samo onoliko, koliko su razvijene i civilizovane. Ko u postojecim uslovima zeli jaku, slobodnu i prosperitetnu Srbiju - ne moze zeleti "veliku". Jedinstvo sveukupnog srpskog naroda u civilizovanim uslovima, mnogo se uspesnije postize otvorenoscu, kulturom i slobodnom komunikacijom, nego prosirenjem drzavnih granica.

Ovde, nazalost, uvek sve kasni, samo rat stize pre vremena, jer se nasi vladari lako resavaju na vojevanje, nevoljno na mir, a na demokratiju - nikako. Ono od cega zivi nacionalizam, umire demokratija

Ako Evropa pristane da u Bosni zakrpi mir pristajanjem na odvajanja, razgranicavanja, raseljavanja i podizanje zidova, onda priznaje da ono sto je svugde otrovno, ovde moze da bude lekovito. Kako da se prostor bivse Jugoslavije priblizi evropskim standardima ako Evropa napusti standarde u Bosni? Nema istovremeno i podeljene i mirne Bosne, a svakako ne trajnog mira izmedju Srba, Hrvata i Muslimana kao gradjana i Srbije i Hrvatske kao drzava. Bosna je mnogo vise nego jedna teritorija i drzavna zajednica, Bosna je vekovna srpsko-hrvatska, balkanska i evropska ravnoteza.

Rivali i saradnici

Brojni uzroci nase nesrece svode se ipak na jedan, osnovni: Ovde nisu jos definitivno porazene sovinisticke ideje Velike Srbije i Velike Hrvatske, na kojima su nedavno iznikli, ojacali i ukorenili se autoritarni rezimi i u visine digli mali agresivci, velikih ambicija. Razlika je samo u tome sto je danas u Hrvatskoj nosilac velikodrzavnog projekta vlast, a u Srbiji i opozicija, tacnije njen veci deo. Rat Srbije i Hrvatske za prostore Bosne i Hercegovine bio je istovremeno i rivalski i saradnicki. Zato i Srbija i Hrvatska, kao najaktivniji razbijaci bivse Jugoslavije i strahuju od opstanka multietnicke Bosne i Hercegovine, jer ako ona opstane, onda ni Jugoslavija nije morala da nestane. Uticaj Milosevica i Tudjmana ne daje rezultate koje mentori Dejtona ocekuju ne samo zato sto njihov uticaj na njihove pitomce u BiH opada - (jer bi hteli vise nego sto oni mogu) - nego zato sto oni ne zele da se odreknu projekata svojih uvecanih drzava. Naruku im ide sve izrazitije napustanje ideja multikulture u bosnjackom vodjstvu, iako bas pod tim uslovima nema pouzdanijeg opstanka ni ukljestenoj muslimanskoj etnickoj drzavi. Jalova je nada da ce biti sigurniji, ako budu naoruzaniji. Resenje nije da slabiji postanu jaci, nego da se onemoguci jacima da gaze slabije.

Zato bez sustinskih, demokratskih promena, u Srbiji i Hrvatskoj pre svega, nece biti mira ni u Bosni. I jedna i druga kod kuce imaju nevolje koje bi mogle pokusati da odloze i izbegnu, ponovnim raspirivanjem nacionalnih strasti za nesto novo "veliko umesto dobrog". Treba samo uredno podgrejavati mrznju. Jer kako rece mudri Djerdj Konrad, "Ako drzis mrznju naroda, drzis i sam narod u ruci". Ako IFOR, podrzan od cele medjunarodne zajednice, ne obezbedi slobodu fizicke i politicke komunikacije, ako ne garantuje mogucnost povratka prognanika i ne obeshrabri podelu BiH, onda, zbilja, nije imao zasta ni da dolazi. Osigurao je samo najduze dosadasnje primirje, sto nije malo, ali je sasvim nedovoljno. To je bio samo preduslov za nesto mnogo vaznije. Izbori u Bosni su tako reci sutra, a danas jos uvek stanje u Bosni jako lici na ono koje su zatekle medjunarodne snage, a po svemu sudeci i ono koje ce ostaviti za sobom ako se zbilja vec krajem godine povuku. Nije vise najvaznije ko ce da pobedi, nego sta ce posle svega da pobedi na prostoru Bosne i Hercegovine i bivse Jugoslavije.

Otkako se pre nekoliko godina Srbima "dogodio narod", stalno mu se nesto ruzno dogadja. Ovde, nazalost, uvek sve kasni, samo rat stize pre vremena, jer se nasi vladari lako resavaju na vojevanje, nevoljno na mir, a na demokratiju - nikako. Ono od cega zivi nacionalizam, umire demokratija! Ako megalomansku nacionalnu vlastelu nista ne spreci, opet ce se sve vratiti na pocetnu Klauzevicevu formulu - nastavljanje politicke borbe oruzanim sredstvima.

Mirko Tepavac

Republika br.147 1-15. septembar 1996.