Tokovi

Sadrzaj:

Recencije knjiga
Publicistika
Izlozbe

Sadrzaj

    

Recenzije knjiga:

RAZGRTANJE PEPELA ISPISI BICA

Milka Lucic: Senke iz Knososa. Dnevnik s putovanja po Heladi, Maloj Aziji i Kapadokiji
Biblioteka Nesanica
Kov, Vrsac 1996.
Pise: Tanja Kragujevic

Poglavlje Osecanje krivice, kojim zapocinje putopisni dnevnik Milke Lucic, u isto vreme je i pocetak tekstualne mreze koja se splice oko nerazresivih pitanja egzistencije, zivota i smrti, u odnosu na koja putovanja i mogu i ne moraju znaciti distancu. Ono sto nam autor ove knjige neprekidno saopstava, ispisujuci zivahno i budno utiske s putovanja, jeste da Putnik svoje intimno breme ne ostavlja ni kod kuce ni na usputnim konacistima. Ono raste, rastvara se u tajanstvenu moru viseslojnog psiholoskog nasledja.

Cinjenica da ce se autor kao putnik naci na obroncima kraterskih podloga ovog naseg umornog, uzrujanog i podrivenog kontinenta i isto takvog duhovnog sveta danasnjice samo je podsticaj istrazivanju civilizacijskih putanja i stranputica koje su, uz trenutke blagoslovenih uzdizanja, za sobom ostavljale i vulkansku lavu, ugasle zeravicaste kamencice, pometnju i strah onih koji na njima zasnivaju svoja stanista - upravo kao sto se covek Evrope nad njima neprekidno pita o mogucnostima vlastitog izbora, slobodi i neminovnosti, vec odredjenima nasledjem i psiholoskom matricom sve cesce ponavljanom nad praznim mestom na kome strepi i drhti od nedostatka odgovora.

Stoga nam putovanja po Grckoj, Turskoj i Kapadokiji - sve vise, u prelamanjima pogleda introspekcije i asocijacija koje se radjaju nad samom kolevkom nasih svetova i na vetrometini sukobljenih struja Istoka i Zapada, docaravaju anamnezu lutalackog pokreta coveka postmodernog doba koji i protiv svoje volje, naoruzan univerzitetskim znanjem, ili prigodnim bedekerima, utegnut u titule ili lezerno obodren nomadskom zudnjom, sve cesce zaviruje u prepletene senke kolonada i zatamnjena prorocista pitajuci se o smislu zaboravljenih rituala obnavljanja zivota i mudrosti, ponet u prvom redu prenaglasenom anksioznoscu i strahom od vlastite praznine.

A kada praznina pocine da zjapi, kako pise Starobinski u beleskama o Italu Kalvinu, ''kad je nista ne zauzme i ne pravi od nje pozoriste, ona izaziva teskobu. Neophodno je pokriti je, maskirati je, naseliti je, izazivati slike. Jer apsolutni sadrzitelj je nepostojeci ako mu nedostaje sadrzaj, a apsolutna spoljasnjost je nepojmljiva ako nije suprotstavljena unutrasnjosti. Ko bi mislio spoljasnjost ako ne bice koje se i samo misli na unutrasnjost ''.

Putopis Milke Lucic je dakle putopisno stivo tek u jednom, uslovnom smislu reci. Njeno iskusno oko i budna paznja zurnaliste oslikace do tancina uskomesane aerodromske prizore, putovanja zaprasenim drumovima i umorne saputnike, paradokse svakodnevlja kojima ne moze izbeci ni putnik u druge, naoko drugacije krajeve. No najzanimljivija poglavlja ove knjige otkrivaju uznemirenost valjano napojenu traumom i frustracijama coveka danasnjice i potkrepljenu filozofskim referencama tamnog naboja i skepse. Knjizevni itinerer je tu podsetnik na drage stranice lektire, melem u nocnoj vrucici i sredstvo putne orijentacije, ali jezgro ovih putopisnih segmenata u sustini su dnevnicki ispisi bica ''koje se misli kao unutrasnjost'' i koje u svojim potragama ne cini drugo no preispituje smisao vlastite egzistencije i postojanja uopste. Unutrasnjost je popriste priblizavanja i preklapanja slika, uznemirenog citanja razdvojenih i zavadjenih obala podsvesti i razuma, ali u isto vreme ona trazi potporu u samom korenu ritualne dramaturgije proslosti, u uspostavljanju zaboravljenog recnika psiholoske i kulturoloske integralnosti koje danasnjeg istrazivaca sa izlomljenom i fragmentarnom slikom koju o sebi nosi u svom intimnom pasosu suocava tek sa novim naslagama fragmenata.

'' Tajna jedne kulture, onaj njen nama manje poznat deo, vec osecanjem duha mesta na kojem je ona nastala. Utoliko pre sto je ova kultura tajnu o sebi odnela na morsko dno, a samo pojedine delove ostavila okamenjene u vulkanskom pepelu'', pise autorka nadneta nad obronke grckog vulkanskog poluostrva (''zemljine materice'') kao nad lavirintom Minotaura. Razgrtanje pepela zato je samo jedan deo posvecene operacije indentifikovanja korena. Duh mesta moze znaciti slaganje kamencica mita, istorije i kulture, predznanja i novopristiglih odgovora, nacelnih pitanja i onih za kojima se poseze sred hladne civilizacijske noci ili pozara intimnih zelja. Moze pak biti i nesto sasvim drugo: svedocanstvo o nemogucnosti iscitavanja matrice, ili o izvitoperenju njenih znakova.

Nesklona poetizacijama i iluzijama, Milka Lucic je autor jasnog sluha i prodornog vida. Ona ubedljivo predocava da su putovanja najcesce i ramovi izneverene ili zloupotrebljene istorijske memorije ili mitskog zaceca. Njeni putopisni medaljoni stoga su cesto zivi, danas svuda prisutni paradoksi razjedinjenog i nepovratno rascepljenog sveta, dramaticnih potreba za otkrovenjem, potrage koje se apsurdno okrecu pogresnoj strani, velikoj svetskoj berzi cijem univerzalnom zakonu komercijalizacije nije izmakla ni kultura. Drevnost je nalepnica, sve manje poruka. Bogovima nije ostavljen dolican raspored pojmova, niti vazduh kojim disu veliki sistemi sto ih podrazumevaju.

Njihova imena iznajmljena su turistickim jahtama ili pansionima u domacoj radinosti. Duh mesta, ako nije produzen, nadslojen i othranjen znanjem i dubinskim potrebama svojih posetilaca, ostaje prazan prostor, preobraca se u zloduha armije autenticnih nevoljnika i nezadovoljnika, nemirnih lutalaca koji ce ubuduce najcesce izbivati iz svojih domova i svojih dusa tek pritiskajuci dugme daljinskog upravljaca, preplavljeni iskustvom virtuelnog nomadstva. Duh mesta, naime, trazi oslonac i podrsku duha.

Stoga autorka, neprekidno slikajuci viseznacnost predela u koje sa uzbudjenjem zalazi, sa zabrinutoscu govori o zatecenom: prahu i pepelu urbanih vulkana. Ne postoji racionalna zamena za arhetip, duhovnu i emotivnu hranu ne obezbedjuju trzisni agenti vec sum Vavilona, ocuvanje poliglotskih veza sa prvotnim uslovom postojanja. Plosnost ikonografije koja caruje umesto duha mesta i materijalna sigurnost nasuprot praznini danasnjih zitelja veka nalik su fotografiji polaroida i ne mogu biti alternativa sintezi sopstva. Ove dimenzije razmisljanja putopis Milke Lucic cine diskretnim sabesednistvom sa unutarnjom stranom bica, iskrenih i ponirucih razgovora sa sobom, ispisanih sa uzdrzanoscu i elegancijom, bez opterecenja erudicijom ali sa podrazumevajucim referencama iz filozofskog nasledja.

Upravo taj pogled u dublju realnost cini ovu knjigu putopisa ukrstenom drevnom i savremenom geopoetickom kartom u kojoj autor savremenog nerva, zive percepcije, nadnesen nad teskobom vremena i individue, jasno cita strukturu ovovremenog lutalastva i seoba.

Sa pouzdanim saznanjem da ce duhovni sjaj sto lebdi nad rubovima nesporazuma ovih svetova dotaci, kao i uvek, posveceni.

 

FRUSTRIRAJUCI BEG OD FRUSTRACIJE

Daglasa Kopland: Generacija X, price za kulturu u ubrzanju, roman
izdavac: Solaris, Novi Sad 1997.
pise: Ilija Bakic

Generacijsko samodefinisanje problem je svakog narastaja u Zapadnoj civilizaciji. Utazivanje gladi za pripadanjem grupi i potvrdjivanje odredjenog modela ponasanja i vrednovanja imperativno je, jer se njime potvrdjuje i zaokruzuje sopstveno postojanje i distancira od prethodnih grupacija. U vremenima i drustvima koja proteziraju konformizam dokazivanje razlicitosti od drugih i medjusobnog generacijskog jedinstva pozeljno je i stimulisano nagradama.

U definisanju generacijskog profila ''masovne'' umetnosti (muzika, film, strip) igraju znacajnu ulogu usmerivaca - odnosno ocitavaju povratni talas reakcije na direktive (koje podrazumevaju i ukalkulisane oblike buntovnistva kao ventila za odusak). Knjizevnost, obzirom na svoju manju atraktivnost, uglavnom nije bila u prvim redovima generacijske konfrontacije ali je, pre ili kasnije, odrazavala stanja na bojistu, doprinoseci opstem duhu. Primeri bitnickih pesnika (Keruak sa romanom Na putu ili Hajlajn sa kultnim SF -romanom Stranac u tudjoj zemlji) najcesce su citirani slucajevi umetnosti koja izrazava stavove mladih o svom vremenu.

Romanu Generacija X, objavljenom 1991. godine i njegovom autoru Daglasu Koplandu (rodjenom 1961.) pripala je uloga glasnogovornika generacija rodjenih u razdoblju od 1960. do 1980. godine. Kopland, akademski vajar po obrazovanju, 1988. godine poceo je da (sa crtacem Polom Lerosom) radi strip o generaciji X. Projekat je propao posle jednog pojavljivanja u strip magazinu ali je americka izdavacka kuca St. Martin Press ponudila Koplandu da napise vodic za generaciju X. S tom namerom Kopland se preselio iz Kanade u Palm Springs, u Kaliforniji ali je umesto prirucnika napisao roman koji bi verovatno prosao nezapazeno - da se u isto vreme nisu pojavili film Slaker, Ricarda Linklatera, i talas grandz muzike iz Sijetla, na celu sa grupom Nirvana. Reakcija publike na ponudjena umetnicka vidjenja zivota mladih bila je neocekivano burna: roman se prodavao (i prodaje se) fantasticnom brzinom - godisnji tiraz premasuje 300.000 primeraka. Identifikacija se pokazala izuzetno finansijski unosnom pa je ''X-izam'' postao veoma komercijalan proizvod - sto je Koplanda prisililo da se distancira od citave histerije.

Kopland se u Generaciji X opredelio za pricu ''sa distance''. Njegovi junaci su samovoljni otpadnici, troje inteligentnih ljudi koji su izabrali da ne budu dobitnici i da se ne utrkuju sa svojim ispisnicima japijima u ''pravljenju'' novca, uspeha i ''dobrog zivota''. Sa periferije, iz najdubljeg corsokaka, oni osmatraju ludnicu oko sebe - rat novih snaga sa onima na polozaju, hipijima koji su prodali svoje ideale (odnosno, malo ih bolje i isplativije ''reorganizovali i prilagodili''), potrosacki raj i haos koji se nazire na njegovim horizontima, nasledjene navike i reflekse svojih roditelja.

Zaposleni na poslovima koji nemaju perspektivu, Endi, Dag i Kler pokusavaju da organizuju svoj zivot na minimalistickim osnovama (koje su mesavina hipi - nasledja i pripadajucih istocnjackih filozofija uz malo egzistencijalizma i postmoderne ravnodusnosti). Razocarenje civilizacijom koju su nasledili od ''bejbi - bum'' generacije (prve posle velikog rata) kojoj su sva vrata bila otvorena, odnosno onim sto je tada stvoreno - sistem „kupi-kupi-baci- ponovo kupi“ - i sto u sadasnjoj recesiji dobija oblik histericnog (samo)zavaravanja, ne moze se, medjutim, ublaziti, umanjiti cak ni ismevanjem i cinizmom. kao ni apriornom pozitivnom energijom koja bi trebalo da bude stit pred ostatkom okruzenja.

Svaki od (anti)junaka ima svoju pricu o neprilagodjenosti odnosno konfrontaciji sa porodicom, roditeljima koji su se zaustavili u vremenu i odgovarajucem mentalnom sklopu i bracom/sestrama - generacijski ''normalnim i podobnim'' proizvodjacima i konzumentima. Endi, Dag i Kler svoj posao definisu u skladu sa maksimom ''moras izabrati izmedju bola i slabo placenog posla''. U slobodno vreme odpadnici pokusavaju da osmisle koncept koji ne podrazumeva nikakav cilj, pa se zabavljaju mesanjem obrazaca i ikona proslosti i pricaju ''price pred spavanje'' u kojima izivljavaju svoje ranije grehove i slobodno razgradjuju poznate price (sasvim postmodernisticki, frojdovski i apsurdisticki).

Cinizam besprizornih koji sede na vrhu djubreta nanetog u drugoj polovini XX veka i prebiru po artefaktima proslosti gledajuci u nadolazeci milenijum, izuzetno je zavodljiv jer nudi iluziju samodovoljnosti i nedodirljivosti. U ovom stavu kompilirane su brojne filozofske ideje Zapada s kraja epohe - ''endizam'' Fukujame, postavke R. Rortija, nomadizam, Bodrijarovi simulakrumi (najocitiji u zabavama na temu nuklearne apokalipse koje su se neke ranije generacije uzasavale, a sad su tema za sprdanje).

Sve ovo zacinjeno je osecanjem prevarenosti i izigranosti jer su, namesto zemlje blagostanja i otvorenih perspektiva, mladi dobili svet koji ne pruza lagodnu sansu nikome. Nedorasli da ovu cinjenicu prihvate, Koplandovi likovi odlaze u apaticnu ''slobodu'' (na kojoj im japiji zavide, ali je to zavist na nivou intelektualne spekulacije za koju se zna da nije ostvariva tj. da se nece posegnuti za njom). No, ta sloboda ne donosi srecu ili oslobodjenje niti otvara fascinantne duhovne prostore; odricanjem od borbe, porodica, cak i emocija niko nije prevazisao svoje komplekse i frustracije. Pred otpadnicima zjapi ogromno nestruktuirano vreme koje treba ispuniti i proziveti, bez iluzija i nade u spasenje.

Koplandov roman kombinacija je teksta i strip-crteza, parola i odrednica moguceg leksikona koji tumaci fenomen generacije X. U konacnom sagledavanju, ovo delo otkriva porazavajucu sliku visoko-tehnologizovane, super-trzisne i kapitalno-svrsishodne civilizacije koja, po definiciji, ne obraca paznju na nepodobne elemente (barem dok su po nju bezopasni). U ovom trenutku recepcija romana Gneracija X zamagljena je medijskom bukom, socioloskim prepoznavanjima i teorijama, te ce se njegove vrednosti bolje sagledavati nakon sto prode jos nekoliko godina. Nesporno je, ipak u pitanju zanimljiva i intrigantna knjiga.

 

AMBIJENTALNI PROSTOR

Pol Virilio: Kriticni prostor,
Biblioteka ''Alef'', Umetnicko drustvo Gradac,
Cacak 1997.
Pise: Nikola Suica

Kniga eseja francuskog arhitekte, istrazivaca urbanih i tehnoloskih promena, uoblicena je jezikom dinamickih uvida. Virilo je, kao i Bodrijar, prodorni analiticar pojmovnih i drustvenih postavki paradoksa razvijene civilizacije. Ponesen strategijom kao vojnom, ali ne i planetarnom distribucijom poredbenih mogucnosti, on razlaze milenijumsko nasledje grada u vidu vrhunskog smisaonog uredjenja. Zato su njegovi pogledi na tehnolosku prefinjenost, ali i sve krhije odredjene realnosti, prepusteni rasirenim opazanjima postmodernistickih privida i simulacije, u citljivosti domena savremenih pretvaranja i nastajanja. S pravom prihvaceni kao koncizni, cinicni istrazivac razdoblja kalendarskog ''kraja milenijuma'' ali i proglasenog ''kraja istorije'', Virilio je gotovo prorocki definisao komunikacijsku ekstaticnost - koju su od ranih osamdesetih, kada je razmisljanja formulisao - vec trasirali racunarski i telekomunikacijski sistemi. Suprotnosti izmedju razvoja i propadanja prekrivaju ne samo prostornu, vec i vremensku perspektivu danasnjih saznanja o gradovima, drustvima i individualnim ucescima. Zato se prepoznavanje svojevrsne hronopolitike zbivanja u tehnoloskim precicama i olaksicama kao i izvedenoj kompresiji zbivanja u vremenu, pruza prema izmeni poimanja fizicke dimenzije, stanja materije i raspadu orijentira i dosadasnjih referenci.

Eksterijerizacije iskustva sprovedene u virtuelno prostiranje elektronskih komunikacija zahvatile su konfiguracije arhitekture, istorijskog nasledja i buducnosti grada prenoseci naucne i culne predstave u interaktivnu mrezu ubrzanja, od lokalnih prema globalnim resenjima. Za razliku od Umetnickog oblikovanja gradova, studije Kamila Zitea s kraja 19. veka, Virilio je - jos pre aktuelnog tehnoloskog procvata na izmaku devedesetih, bio posvecen inovacijskim oblikovanjima. U njima se preobrazava fizicki, ekonomski i pravni urbani prostor, pa se njihov nekadasnji status u vidu arhivskog skladista utapa u okruzujucu ekransku civilizaciju elektronskih difuzija i digitalizacije, ubrzanjem koje pomeranje ljudi, pojmova, slika i nacina ogranicavanja uvodi u novo stanje praznine.

Po sistemima prostora zivota gradova i organizovanih tehnoloskih institucija, gde se demonstriraju obelezja teorije haosa i sada vec usvojene prekticne pojave dekonstrukcije u arhitekturi i regulacijskim urbanistickim dovijanjima, povlaci se fizicka revolucija kvantne praznine. Bez obzira na prednosti komuniciranja i olaksice vizuelnih i jezickih formi i predstava, iskazuje se nematerijalna, opaka opazanja zamka novih vidova ukidanja slobode. Interpretacija se nalazi pohranjena unutar samog teksta cineci spasiteljsku matricu popristem koncentrisanog sumiranja novonastalih situacija. Na primer, u 19. veku, kolokvijalni izraz ''ici do grada'', promenio se u moderno odredjenje ''ici u grad'', sto je preokrenulo granice i suprotnosti promenjene tehnologije i moci urbanih kapaciteta. Ukupno pet eseja donosi minuciozan istrazivacki pregled tema planetarne elektronske, postindustrijske realnosti proistekle iz fantazmatskog domena. Tema prvog eseja Preeksponirani grad vec se ubraja u neizbezne doprinose savremenom misljenju o urbanistickoj promenljivosti i funkcije likovne citljivosti grada.

Daljim pronicanjima u arhitektonsku obuhvatnost, nekadasnja estetska dimenzija zamenjena je pokretljivoscu koja ne momilazi pokretne slike dokumentarnog filma, raspravljanog u pravcu docaravanja opticke perspektive snimljenog grada prema dezorjentisanosti predstava u elektronskim katodnim cevima i holografiji. Temporalnost prozima arhitektonsku i urbanisticku proslost, sakupljajuci cinjenice za montazno sabijanje slika i podataka, zgusnjavajuci fuziju i, kako Virilo dodaje, ''konfuziju situacija''. Gradski skverovi razvijenih velikih gradova odavno su cvorista za ubrzanja, reklamni panoi kao ekrani isto tako jasnih propagandnih ubrzanja, kao i satelitski impulsi prenesene slike ratova koji se odvijaju po teorijskim fantazmima ''cisto i munjevito'', kao u Zalivu ili paralelno, regionalno izmesteno i opresivno dugotrajno, kao u slucaju Balkana. Sinteticka paralela ''prostor - vreme'' kroz definisanje modernih tehnologija naglasava ''mahnitu mesavinu kulisa i realnosti''. Unutar nje nalazi se, po autoru, automatizacija dosegnutog ''kriticnog prostora'' koji svoju uzrocnu, logicki besprekornu konstrukciju pruza do prapocetka, pokrecuci se na kraju naslovnog eseja kriticnost multiplikovanog beznadja.

Ostvarena je atmosfera gramzivosti i etickog kolapsa, cija se znatno teza rezonansa na planu vremena, odvija upravo u drustvima koja nisu imala sistematski razvijen urbanisticku i tehnolosku tradiciju.

 

SIGURNA I SLOJEVITA MISAO

Vladimir Visocki: ''Bio sam dusa loseg drustva''
preveo s ruskog:Andrej Levrik;
SVETOVI, Novi Sad, 1997.
Pise: Zoran Bognar

Vladimir Visocki (1938-1980) bio je zaista nekonvencionalna osoba, ne samo za nefleksibilni rezim sada vec bivseg Sovjetskog Saveza vec uopste..., jer, ako je neko vec polovinom ovog veka bio multimedijalna licnost (pozorisni i filmski glumac, pesnik, prozaista, pevac) buntovnog senzibiliteta, onda to dovoljno govori o njegovoj originalnosti i samorodnosti...

Knjiga Bio sam dusa loseg drustva je prvo delo Vladimira Visockog koje se pojavljuje na srpskom jeziku i koje sadrzi delimican ali rigorozan izbor iz poezije i proze ovoga autora. Ova knjiga kao da je nastala od izuzetaka i odstupanja od ustaljenog nacina pevanja i misljenja. Nova je i kao misao i kao struktura, radikalno je drugacija od svega sto se do osamdesetih objavljivalo u ruskoj literaturi. Njeni strukturalni elementi su drugaciji; sve je povuceno u neke unutrasnje prostore, u misao, u osecanje, u jezicku masu - reci su magnetisane i imaju vecu izrazajnu moc, vise slojeva i produbljenije dimenzije; imaju jaca i osmisljenija unutrasnja lirska znacenja, gusce naboje, vecu radijaciju, kompleksniju dramatiku i dinamiku, cvrsce medjusobne veze, prodorniju energiju; imaju i kosmopolitsku realnost, i guste iracionalne tokove. Sve to uslovljava da misao ove poezije i proze postane veoma sigurna i slojevita, a osecanje postaje dublje, iznijansiranije, snazno i eksplozivno. Ponekad samo jedan stih ili kratka recenica, izreceni kao iznenadna refleksija, naprave citave prolome uvisestruce misao i smisao kazivanja, dublje odrede pretpostavke i postanu, cak, sustina citave knige. Dobre primere za odbranu ovakve teze najpre cemo pronaci u izuzetno uspelim pesmama kao sto su Streljanje planinske jeke, Maske, On se nije vratio iz bitke, Moskva-Odesa, kao i u pojedinim segmentima kratke prozne celine pod nazivom Roman o devojcicama.

Po mnogim osobinama, poezija u knjizi Bio sam dusa loseg drustva bliska je filozofiji fenomenologije. Njena sustina je ista kao i sustina te filozofske orjentacije: traganje za nepoznatim i za istinom, nastojanje da se istina humanizira i osmisli, da joj se daju takve novije i sadrzajnije zivotne osobine, u kojima ce biti vise ljudske buducnosti. Ovakvo nastojanje podseca na jednu Jesperovu tvrdnju da su pitanja filozofa bitnija od njenih odgovora. Jespers je u pravu, jer je svestan cinjenice da svaki odgovor ponovo postavlja pitanje. Tako je, pretpostavljam, i sa poezijom i sa prozom Vladimira Visockog, koje imaju nekoliko svojih polazista: da otvore i ostvare novi prostor jezika i jezicke imaginacije, da istorijski ostvare ljudsko bice u svim njegovim tokovima - i etickim, i psiholoskim, i drustvenim, i filozofskim - i kao kritiku i kao samokritiku, da pronadju humaniji i harmonicniji prostor za coveka, i napokon, da pokazu da se oni same ne radjaju ni iz cega vec iz samog zivota.

Posebna vrednost poezije i proze Vladimira Visockog svakako se krije u otkrivanju procesa koji pokazuju kako pesma i fabula rastu iz predverbalnog stanja, kako se formiraju njihova misaona i emocionalna jezgra i kako se grupisu lirski naboji koji odrzavaju pesnikovu/piscevu misaonu i emotivnu tenziju.