Tokovi

Sadrzaj:

Recencije knjiga
Publicistika
Izlozbe

Sadrzaj

Izlozbe:

SKULPTURE MARIJE VIDIC

pise: Zorica Mrscevic

Od zena skulptora se po stereotipnoj rodnoj predstavi ocekuje utilitarna ili dekorativna keramika, nakit, eventualno staklo, u svakom slucaju sitna plastika. Osnovni skulptorski materijali, drvo kamen i metal, kao da nisu u domenu profesionalne kompetencije i fizicke moci njihovog savladavanja. Marija Vidic je izuzetak jer se vec godinama nosi sa cetinarskim panjevima, trupcima, starim zeleznickim pragovima, gredama i ostalim masivnim i cvornovatim drvetom, pri cemu joj je osnovni alat motorna testera. U Galeriji zemunske Stare kapetanije od 2. do 14. decembra 1997. pojavile su se, konacno, dugo ocekivane njene nove skulpture.

U poredenju sa svojim prethodnim izlozbama, autorka je nacinila drastican pomak od ranije neizbeznih dveju suprotstavljenih formi, spojenih u naizgled neraskidivu dihotomiju, ka kompleksnoj konstrukciji. Mi koji se secamoprethodne faze mozemo da otkrijemo i dosta neophodnih dodirnih elemenata jer autorka nastavlja sa svojim vitkim, lepim, uzbudljivim i visokim, izduzenim formama, ne napustajuci metaforu o izdajnickoj maloj dusi koja je hitro dosla i prebrzo otisla tako da joj se nista nije moglo ni dati ni uzeti.

No, ako je onda bilo brodova sa vodom kao neophodnim dodatkom, sada imamo visinu sa neophodnim dodatkom vazduha. Potpuno napustanje motiva pateticnog rastanka i dramaticnog razvoda, uz obostranu svest o tome da se zaista tada nista i nije dogodilo vec je samo jedna ruzna raskrsnica doprinela nastanku falsifikovanog secanja, dovelo je do radjanja jedne sasvim autetnticne samosvesti. Ona hoda krupnim koracima, svesna svoje samodovoljne jednosti, nemajuci vise potrebe za zardjalim spojevima komplemetarnosti. Pregrizla je korenje koje je vezivalo sa zacaranom sumom i maglovitim sumskim stazama koje neoprezne vode samo u krug, iskoracila je na cvrsto tlo. Tako su nastali ti novi drveni objekti - masine od drveta, crne i umascene od kolomasti koja pomaze radne pokrete i stiti od trenja, i koje su nesumnjivo efikasne kroz izvesnost sadasnjosti i otkrice buducnosti. Marija je dugo i postepeno silazila u sebe po njih, ali se nije tamo zadrzala u uzajamnoj avanturi otkrivanja, vec je krenula da se penje sa njima natrag do sebe i nas i naseg uzajamnog ulaska u trajno vreme.

Kada ne bi bile u prirodnoj velicini, a kada su masine, skele, lestve ili prosto stubovi nosaci ili podupiraci, bile bi slova kineske azbuke, izdvojena iz konteksta reci i recenice a udruzena samo sa svojom samodovoljnoscu, ne brinuci se ni o cemu posebno sem mozda o svojim sopstvenim prazninama i supljinama. No, one njih, tako komforno ispunjene vazduhom, zapravo manje brinu nego nas, koji se, posmatrajuci ih, suocavamo sa neocekivanostima drvenog hoda Marijinog skripeceg Pinokija prisutnog u svim njenim skulpturama vecih dimenzija. Njih zato i ne treba dodirivati da ne bi, nepricvrscene kakve su po svojoj prirodi, izgubile potpuno ravnotezu.

Uglavnom, Marijine skulpture mogu i da ocaraju ali i da uznemire. Zavisno od cudljivosti nase naravi, mozemo biti ili zavedeni njihovim podsticajnim zadirkivanjem ili oneraspolozeni njihovim frustrirajucim viskom odlucnosti. Pa gde smo to mi u poredjenju sa njima, mi koje smo svoj bes resile da ugradimo u spremnost da sve izdrzimo - sta kosta da kosta? Prihvatanje izdrzavanja posvaku cenu bas i nije neka uzorna zivotna strategija u poredjenju sa vitalnoscu krupnog, udaljavajuceg hoda od neprijateljske gomile, zauvek utisnute u, od duvanskog dima, zadimljene zenske prostore. Ako, dakle, i nema rastanka od jedne forme od koje je razvod trajao vise godina - ima odlaska, i to definitivnog, od svih koji bi da budu nasi duplikati i surogati. Toboze neophodni a zapravo nimalo potrebni. Toboze podrzavajuci a stvarno ozbiljna smetnja svemu dobrom i korisnom u nasim zivotima.

Ostala je ipak i mala nostalgija za nekadasnjim formama, koje medjusobno komuniciraju preko vetrovitih prolaza ili premoscavaju srebrne recne tokove. I Marija i ja znamo dobro, kroz tu nostalgicnu nelagodu, da vise nikada nece biti onih koje su otisle od nas. Jedino se zena lako dobija i gubi na trgovima cveca, jedino je tu izgubljena moc odlaska, jedino tu jos, i nigde vise, jedna prosla ulica moze da me pojede.