"INTERVJU"
GUBITNIK GODINE DR RADOVAN KARADZICH
SVE SE PRETVORILO U NISTA
Najveci kockar u istoriji srpske politike,
Radovan Karadzic, iako je tokom citave partije
imao inicijativu, na kraju je sve izgubio jer je
zaigrao na pogresnu kartu
Dr Radovanu Karadzicu, kako stvari stoje, sudjene su besane
noci. U jednoj od njih, koju smo, po moj zadatak sticajem srecnih
okolnosti, proveli zajedno, sa njegovom zenom i dvoje prijatelja
sa paljanske televizije, objasnjavao mi je da mu je takav
metabolizam i da ne zna gde bi mu bio kraj da je to i drugima
normalno pa da se i svi vazni sastanci dogadjaju bas tad kad on
najbolje funkcionise. "Kad vec nije tako, onda u tim dugim
nocima radim, i doduse sve redje, pisem pjesme, ili ih koristimo za
dragocjena porodicna okupljanja", rekao je.
Mozda i zbog toga sto im, kako kazu, beskrajno nedostaju nekad
cesti, a sad sve redji susreti sa prijateljima, supruznici Karadzic su,
posle zvanicnog dela razgovora, za njih nepredvidjeni susret,
govoreci ponekad istovremeno, pretvorili u celonocno caskanje o
politici, promenama u ljudima i drustvu koje su sa sobom nosile i
lepe i bolne trenutke, secanja na dane prosle i iskustva od kojih su
mnoga sada drugacije tumacili.
"Poezija je bila ceo moj zivot. Moj zivot su zapravo obelezila
cetiri "P": poezija, prijatelji, porodica i psihijatrija. Onda je doslo i
peto "P" - politika, koja mi nije trebala, ali sam u nju gurnut" -
kaze Karadzic.
Pozicija u kojoj se nalazi danas, sedam meseci kasnije, mozda ga
tera da u besanim nocima od, u medjuvremenu umnozenog broja,
puzzle sa pocetnim "P" slaze svoj zivotni mozaik.
PORODICA
Ceo zivot Radovana Karadzica, tvrde poznavaoci njegovog lika i
dela, zapravo je odredjen porodicom. Onom iz koje je potekao i
onom koju je stvorio.
Rodjen je 19. juna 1944. g. u durmitorskom selu Petnica, nedaleko
od Savnika, u cuvenoj hajduckoj porodici za koju se tvrdi da je u
srodstvu sa rodonacelnikom srpske azbuke i imenjakom
njegovog oca Vuka. Vuk Karadzic, otac, prema tvrdjenju
nekadasnjeg druga po peru, a danas ljutog politickog oponenta
Marka Vesovica, bio je ,medjutim, poznatiji po tome sto nijednoj
zeni nije ostao duzan i sto su se u njemu cvrsto zagrlili cetnik i
partizan.
Cak i cuvena dr Klara Mandic koja ga je pratila na pregovorima u
Londonu, "igrala je samo jedno leto, jer se, izmedju ostalog i zbog
prve oceve osobine, dr Ljilja Zelen-Karadzic ne odvaja od svog
muza. Nagadja se i da je druga oceva osobina pravi razlog sto je u
Republici Srpskoj jedan od prvih politickih poteza bio nacionalno
pomirenje cetnika i partizana. Karadzic taj potez ipak objasnjava
time sto su se "svi borili za slobodu srpskog naroda" i sto se
"izaslo u susret suzama starih ljudi koji su molili da im se skine
pecat izdajstva".
Od oca nasledjeno guslarsko umece postalo je pak svetski poznato
kada je prilikom jedne Curkinove posete Palama dr Karadzic sam
guslao uvazenom gostu.
Ima, medjutim, i onih koji su tvrdili da im je tek kad su videli kako
posredstvom malih ekrana starica sa cigarom u ustima porucuje
sinu da nikako ne sme da izda narod, ako misli da se vrati kuci,
postao jasan i Karadzicev odnos prema zeni i cerki, te da sve
treba gledati kroz edipovsku prizmu.
Verovatno da bi kao psihijatar-seksolog interesantno vidjenje
iznela i sama dr Ljljana Karadzic, koja je svoj uticaj na supruga
pocela da ostvaruje jos kad je bila "devojka iz ugledne sarajevske
porodice", a oboje studenti medicine. Bez obzira sto tvrdi da za
razliku od zena nekih uglednih srpskih politicara nema politickih
ambicija, te da se, ako se izuzme prisustvo na skupovima SDS,
nikada nije i nece baviti politikom, njeno prisustvo na gotovo
svim politickim putovanjima, pri mnogim vaznim sastancima, pa i
intervjuima cesto se pretvaralo u aktivno ucestvovanje.
Verujuci da njenom egu izuzetno prija uloga prve dame, makar i
najmanje srpske drzave, a sudeci i po svedocenjima o izuzetnom
angazmanu u goscenju stranih delegacija (posebno bracnog para
Karter) i cinjenici da u svakom iole zvanicnijem susretu o
suprugu i sama govori kao o "predsjedniku", mnogi su je nazivali
"gospodaricom koja vlada Palama, sudbinama svojih podanika i
ratom u Bosni". Upadice tipa "Pusti me da ja to objasnim" ili "Ja
cu to da kazem", kojima sam prisustvovala, nisu se dogadjale u
prici o politici, vec u secanjima na dane kada su pored redovne
sluzbe na klinici "Dr Nedjo Zec" u Sarajevu imali i privatnu praksu
u svome stanu, ili na potrebu da demantuje "zlobne price" o
luksuziranju po misijama u Zenevi ili odnosu sa
telohraniteljima."Momci koji cine pratnju sa nama su maltene od
pocetka, drugovi su nase djece (jedan je i Sonjin vjencani kum) i
ja ih tako i dozivljavam. Da li vjerujete da bi ih zvala kucama",
pitala je, rezignirano dodajuci da bi da joj muz nije to sto jeste i
pored ratnih uslova imala bar profesionalno ispunjeniji zivot.
"Zbog zlobnih ljudi Radovan mi dugo nije dao nista da radim
iako sam mogla da se brinem o mnogim njegovim poslovima",
smatra dr Ljiljana Zelen-Karadzic iako je vec tada bila predsednik
Crvenog krsta RS i savetnik u Ministarstvu zdravlja.
Price o nepotizmu iskazanom zaposljavanjem na isplativa, od rata
sklonjena radna mesta svih clanova ne samo uze porodice
povecavaju se sa brojem ratnih godina, ali ni izdaleka ne
zaglusuju onu o zbrinjavanju i sina i cerke.
O Sonji i Sasi Karadzic u Republici Srpskoj prica se dosta, ali
sapatom. U Srbiji se pak na sva zvona govorilo o Sasinim mutnim
poslovima, nijednom danu na frontu, kanadskoj vizi,
helikopterima za Sonjine kucice i raskalasnom zivotu koji su,
navodno, na pocetku rata vodili u Beogradu. Karadzic je o sinu
manje govorio, a kad jeste, obicno u kontekstu kako se "i sa
djecom konsultuje", te kako mu je "jednom prilikom bas Sasa
otvorio oci". "Sonjin boravak u Beogradu finansiraju njeni
prijatelji", bilo je sve sto je rekao pre nego sto je miljenicu vratio
na Pale i postavio je za direktora Biroa za press kontakte. Tako od
nje i dan-danas zavisi ko, kad i kako moze da izvestava o
zbivanjima u RS. To sto nisu samo novinari ti koji za
predsednikovu cerku nemaju lepih reci, sto su sve glasnije tvrdnje
da deo krivice za izgubljeni medijski rat ide i na njen racun (jedan
general kaze :"Tako vam je to kad informisanje vodi nesvrsena
studentkinja medicine") nije ni najmanje ugrozilo njenu poziciju
kod tate.
Toplina i deminutivi u kojima izgovara njihova imena pokazuju
da su i Sonja i Sasa za Karadzica bili i bice obozavana deca. A o
mestu dr Ljilje u srcu dr Radovana dovoljno govori i to sto je u
trenucima najvece vojne opasnosti po grad Banjalucanima
rekao:"Ja sam svoju zenu doveo ovde u Banjaluku i odlucio sam
da ostanem ovde do kraja, dok god ne bude u potpunosti
otklonjena opasnost."
PRIJATELJI
"Ja se nadam da cu ocuvati svoj porodicni zivot, svoje prijatelje, a
meni prijatelji traju dugo. Imam odredjeni krug prijatelja i mi
nismo to prijateljstvo kvarili otkako smo se sprijateljili", izjavio je,
kazu, mitropolitu Amfilohiju, a za "Svetigoru", Radovan
Karadzic.
Obim tog kruga zavisio je verovatno i od kolicine usluga koje je
drugima cinio ili su mu cinili drugi, ali sudeci po sarmu,
gospodskom ophodjenju, pesnickoj sirini i osmehu koji ne
ostavlja ravnodusnim, nikad nije bio mali. Istina je i da mu
odredjena (bar ona za javnosti poznatim imenima) prijateljstva
traju dugo.
Sa Koljevicem i Krajisnikom je uz sve politicke bure i nagadjanja
do danas ostao "uigrana trojka sa Karadziceve slave
Arandjelovdana", a sa njim su i kad mu je Srbija "okrenula ledja"
ostali i mnogi pesnicki saborci. Medju njima i zbog
"ratnohuskacke politike" u matici prezreni "otac nacije". Da mu i
u odlucivanju o (ne)prihvatanju plana Kontakt-grupe pomognu,
uz Karadzica su se nasli i Rajko Petrov Nogo, Radomir Smiljanic,
Momo Kapor i Brana Crncevic, a stalnu podrsku sve vreme je
imao i od Gojka -oga. Mnogi ce, poput Stojana Cerovica, pricu
sa jos jednim "NE", ovoga puta u ruzicastoj koverti,
komentarisati ovako :"Slutim da je ovaj triler s kovertom smislio
neko iz cetvoroclane delegacije knjizevnika iz Beograda, da bi
malo zivcirao Novi svetski poredak. Sam taj sastav najjaci je
moguci - Crncevic, Smiljanic, Kapor, Nogo. Nema kafane koja bi
ih zajedno podnela, a nasli su se da pomognu kad je trezvena rec
Srbima najpotrebnija."
U trajnom prijateljstvu Karadzic je ostao i sa onima iz Francuske
7 koji su poput njega kliktali "Srbija je svetsko cudo, Bozje delo...
Kolika god da je, Srbija je velika" ili "Neka zive sve srpske zemlje
koje se jednim imenom zovu Srbija."
Ima, medjutim, i onih sa kojima je, iako to ne pominje,
prijateljstvo pokvario. Oni su smatrali da je vaznije od toga kolika
je Srbija, koliko ce se zivota u ratu izgubiti. Odvojivsi se od
nekadasnjih prijatelja, ali i "Radovanovih projektila i topova", tek
u opkoljenom gradu Marko Vesovic se prvi put osetio Sarajlijom,
a Vladimir Srebrov (kao nedovoljno radikalan i trapav u javnim
nastupima propali oponent za mesto predsednika SDS) postao i
prvi politicki zatvorenik svog nekadasnjeg pesnickog i partijskog
saborca.
Iako snivac Velike Srbije i glavni posrednik u poznanstvu
Karadzica i CHosica, prijateljstvo nije sacuvao ni Vojislav Lubarda.
Upozorenje koje je izneo u javnoj poslanici, upucenoj aprila '92.
g: "istorija nece oprostiti ako iz svoje okoline ne ukloni Guzine i
Zorice (i njima slicne smutljivce komunistickog odgoja) vec i sav
ljudski olos, prije svega koljace i pljackase", rezultiralo je time da
je Karadzic prestao da mu se javlja. Lubarda pak nastavlja da ga
podrzava jer smatra da je ipak "prava sreca za srpski narod u BiH
sto se upravo Radovan pojavio u ulozi ustanickog vodje", ali ne
propusta da u poslanici iz jula '94. zapise: "Glavni ucinak
Karadziceve 'pjesnicke zanesenosti' su dezerterstva sirokih
razmjera, razbojnistva i zlocini. Iako nije sam odlucivao ni o
cemu, sve ce to jednog dana doci na vagu istorije i dobrim
dijelom biti stavljeno na dusu Radovana Karadzica."
Kako sada stvari stoje sa uperenim prstom i recima "Gresio si,
Radovane. Gre-si-o!" obratio mu se jos samo Dobrica CHosic.
Ostali sa kojima Karadziceva "prijateljstva jos uvjek traju" ne
suprotstavljaju se. I u tome se kriju razlozi gubljenja veze sa
realnoscu i otvara mesto za pitanje na koje je pricom o
prijateljima Karadzic odgovarao u "Svetigori", a koje se oslanjalo
na deo iz "Molitve na jezeru" vladike Nikolaja i glasi:"Slazim u
srce svoje, da vidim ko to u njemu jos obitava sem mene i tebe,
vecni Boze?"
PSIHIJATRIJA
Proporcionalno trajanju Radovana Karadzica na politickoj sceni
sirilo se misljenje da se radilo o coveku prevrtljivih stavova koji je
u stanju da u izuzuetno kratkom roku da potpuno oprecne izjave.
Ne znam kako psihijatrija kojom se Karadzic bavio do pocetka
rata u BiH tretira to pitanje, ali se u nasem iskustvu takvo
ponasanje zove "politika".
Dok nije bio politicar, Karadzic je bio poznat kao pesnik i
psihijatar. U Sarajevo je i dosao da bi kao petnaestogodisnjak
upisao najpre medicinsku skolu a potom i fakultet. Specijalizirao
je psihijatriju i najveci deo radnog staza proveo u Drzavnoj
bolnici u Sarajevu. Malo je poznato da je, u vreme afere oko
jedne vikendice na Palama (koju ce u politickom zivotu dugo
izbegavati da pominje, a zbog koje je odlezao jedanaest meseci u
zatvoru da bi posle zbog nedostatka dokaza bio pusten kao
"nevino osudjen"), radio vozdovackom Domu zdravlja. Lekari iz
Krivolacke ulice kasnije ce mi pricati da je bio izuzetan strucnjak i
divan kolega, te da im je bilo jako zao sto mu nisu uspeli pokusaji
da te '83. u Beograd prebaci i svoju porodicu. To sto je ipak
dopao zatvora tumacili su kao montirani proces, i nikad nisu
poverovali da je od tada postao saradnik Udbe. On ce sam kasnije
govoriti da mu je poezija pomogla da i u zatvoru ostane
normalan, a psihijatrija da medju robusnim tipovima prezivi.
Morao je, kaze, da se na neki nacin dokaze pa je izabrao da stalno
bezobrazno gleda jednog cuvara. Kad ga je ovaj iznerviran
upitao: "Sta me tako gledas?", odgovorio je protivpitanjem: "A
sta ti mene tako gledas?", i stekao autoritet.
Kao psihijatar i uz pomoc drugog psihijatra - dr Jovana
Raskovica, Karadzic je usao i u politiku. "Zahvaljujuci
udarnickom radu", pisala je Dada Vujasinovic, "brzo mu je poslo
za rukom da citavu Bosnu pretvori u vlastitu ordinaciju. Za
razliku od ostalih novokomponovanih lidera koji su narodom
manipulisali laicki, on je to cinio na naucnoj bazi."
Bas kao i u psihijatriji gde je, kako je govorio, znao da radi i u tri
smene i da kao grupni analiticar u treningu za kratko vreme tretira
znatan broj pacijenata, Karadzic se i u politici koristio svojom
neospornom energijom, ali i stecenim znanjima. Tehnologiju
susreta sa narodom na pocetku politicke karijere opisivao je
ovako: "Prvi sat me samo gledaju i slusaju. Drugi sat pitaju - i to
vrlo teska i politicki zrela pitanja - i tek poslije dva sata
upoznavanja i odmjeravanja pocinju da se osmjehuju."
Konstrukcija njegovog govora i do danas je ostala ista i u prvom
delu uvek "pogadja u glavu". Poput Cercila, koga je u govoru pred
odbijanje plana Kontakt grupe i citirao, najpre izazove strah i
ponudi "krv, znoj i suze", da bi posle "ali" ili "ako pak" publiku
pridobio na svoju stranu. Prvi put svoje umirujuce resenje, cak ni
odanim mu novinarima paljanske televizije, nije mogao da
ponudi posle Dejtona. I zato ga u javnosti gotovo i nema.
Kada sam ga pak u besanoj noci sa pocetka teksta, pitala javi li se
u Karadzicu politicaru - Karadzic psihijatar? odgovorio je: "Ne
mogu da mesam ja te uloge. Ja sam psihijatar bio samo u
kabinetu kad obucem mantil. Pogresno se misli da psihijatri u
drustvu stalno nekoga procjenjuju i prave neke prodorne poglede.
To je smijurija! Ja ovdje ni jednog trena nisam osjetio da sam
psihijatar".
Promena misljenja, nestabilan karakter ili politika - odlucite sami.
POEZIJA
Kad je hteo da objasni svoje shvatanje pesnickog poziva i sebe
kao pesnika - politicara, Karadzic se, ipak, lacao i psihijatrije:
"Pjesnicka dusa ne znaci neka meka dusa. Prema Frojdu,
knjizevnost kao delatnost je sublimacija razornih instinkata, to
jest drskost da se pise predstavlja na neki nacin intervenciju u
poslove Boga, koji je zivot i svijet uredio, a pisci uredjenjem nisu
zadovoljni...Sjetite se koliko pjesnika su bili borci, macevaoci,
politicari, zestoki ljudi. Ni Njegos nije bio pjesnicka dusa u
pezorativnom smislu, nego veliki pjesnik i veliki duh i drzavnik i
politicar u svom vremenu."
Iako dobitnik mnogih knjizevnih nagrada (poslednje "Mihailo
Solohov" Saveza pisaca Ruske Federacije i crnogorska "Risto
Ratkovic"), Karadzic je svestan da je Njegos za njega nedotaknuti
uzor. Njegova lirika cesto je oznacavcana morbidnom, poredjenja
bizarnim, misao destruktivnom, a rime banalnim. U tom
kontekstu najcesce su citirani stihovi iz pesme "Vladislav i smrt":
"Usmrcen, eto, bez metka i noza,
sad lezi opruzen ko jagnjeca koza."
Nesto uspesniji je u izrazito lirskim pesmama:
"Je li ti poznat slucaj trava?
Trave se vole duboko, cutke.
Meke i nezne, kraj nasih glava
i one vole nase trenutke."
Iskreno verujuci da mac i pero mogu zajedno, a zeleci da nastavi
ono gde je "Karadjordje zastao da se odmori", govorio je "izgleda
da je bilo sudjeno da Srbi Drinu predju ne sa desne, vec sa lijeve
strane. Mozda je u tome jedna velika pravda". I onda se prisecao
reci vladike Rada: "Muz je branic zene i djeteta, narod cuvar
Crkve i plemena."
Kao vrhovni naredbodavac Vojske Republike Srpske Karadjic se
drznuo, da se posluzim njegovim citatom, da ucini "intervenciju u
poslove Boga" zbog cega ce, kako stvari stoje, pre nego pred
Bozjim odgovarati pred Haskim sudom.
Podsetivsi ga da je na pocetku svog politickog delovanja,
objasnjavajuci svojim stranackim kolegama zasto u njihovom
pokretu "valja imati mjesta za sve razlicitosti, pa cak i za malo
uvrnute, za pjesnike i ekscentrike", naglasavao "neophodnost
pravoslavne sirokogrudosti, tolerancije i topline", susret s njim,
koji se odigrao u jeku zbivanja oko za stubove vezanih pripadnika
Unprofora, iskoristila sam da ga pitam kako se kao pesnik i covek
oseca kraj sveg razaranja i ubijanja. On mi je rekao: "Kad neko
ovdje dodje kao covjek, sav nas odnos je ljudski. Kad dodje kao
pjesnik, mi mu za domacine dadnemo pjesnike. Znaci, kakav je
izazov, takav je i odgovor. Kad dodju sa bombama, mi
odgovorimo bombama i tu nema pjesnika. Najveci pjesnici su bili
najveci rodoljubi. Ne mogu ja zato sto sam pjesnik da kazem 'Pa,
dobro, nek bacaju malo bombi na nas, mi cemo biti fini, pa cemo
okrenuti i drugi obraz."
Zar se on, koji stalno istice svoje pravoslavlje, ne rukovodi
novozavetnim "ko tebe kamenom ti njega hlebom", pitala sam.
"Isuvise bi bilo. Nemamo pravo da zrtvujemo narod", odgovorilo
je jedno "P" u Karadzicu.
POLITIKA
Da li Karadzicevu izjavu "Ja spadam, medju one ljudi koji su i bez
politike srecni" treba citati tako da je srecan i sa njom (politikom)?
Ili mu treba verovati da je u politiku "gurnut"? Ili jedno drugo ne
iskljucuje? Ili je sve stvar "one gadne teorije relativiteta" o kojoj je
pevao?
Ne racunajuci pesnicko-disidentska okupljanja, Karadzic je
politikom zvanicno poceo da se bavi kada je 1989. na Skupstini
Srpske demokratske stranke Bosne i Hercegovine izabran za
predsednika. Jedan od osnivaca stranke, Vladimir Srebrov, koji se
nije tretirao kao ozbiljan protivkandidat i koji je kasnije i najuren
iz stranke, tvrdio je da je Karadzic na celo stranke dosao na
insistiranje Dobrice CHosica, Vojislava Lubarde, SANU i
Slobodana Milosevica, jer je ocenjen kao covek koji ce najbolje
sprovesti memorandumske ideje. Cinjenica je, medjutim, i da je to
mesto, kao Sarajliji iz ugledne familije i sa brojnim diplomatskim
vezama, najpre (i od strane samog Karadzica) ponudjeno dr
Nenadu Kecmanovicu, dok je Karadzic trebalo da bude
potpredsednik. Kecmanovic je, kako je kasnije objasnjavao, kao
"jos suvise Jugosloven" to mesto odbio, dok je u razloge zbog
kojih je bas Karadzic mogao da postane nacionalni lider, ubrajao
njegovu pesnicku dusu i poznavanje narodnog duha, crnogorski
talenat za oratorstvo i prilagodljivost novokomponovanom
pravoslavlju. I mada ce se kasnije setiti da je njegov pravi politicki
pocetak vatreni govor koji je drzao studentima u leto 1968. sa
krova Filozofskog fakulteta u Sarajevu, politici je zapravo poceo
da se uci i u narodu da se namece kao lider uz dr Jovana
Raskovica, dok su ludackim tempom obilazili Bosnu, osnivajuci
ogranke SDS u BiH.
PREDSJEDNIK
Tek posle puna tri meseca, i tek kada je uvideo da iza sebe ima
snaznu stranku i stekao neophodno samopouzdanje, Karadzic je
stupio u vezu sa zvanicnim organima Srbije, pa i sa Slobodanom
Milosevicem. Kasnije ce naglasavati da je sa njim uvek bio u
kontaktu kao sa predsednikom Srbije i da nikad nije uspostavljao
prisnije veze sa Socijalistickom partijom. Sto i ne cudi ako se
uzmu u obzir stavovi koje je iznosio braneci se od kvalifikacija po
kojima je SDS stranka ekstremne desnice. "Mi jednostavno
nismo socijalisti i necemo socijalizam", govorio je, "jer je
socijalizam unesrecio sve narode kojima je bio nametnut. Mi smo
za demokratiju, za slobodno drustvo i trzisnu ekonomiju...Mi ne
vjerujuemo da ideoloske razlike mogu i smiju da budu razlog da
se ne ujedinimo." Misljenje onih koji su tvrdili suprotno
odbacivao je, priznajuci samo da se boji ogromnog i , po njemu,
loseg uticaja koji Milosevic trpi od svoje zene. O samom
Milosevicu, vec posle prvih susreta, imao je izuzetno visoko
misljenje, a nijednu ruznu rec na njegov racun nece izneti ni kada
je ovaj uveo blokadu na Drini i primenio oprobani sistem opste
osude, ovog puta paljanskog rezima i Karadzica licno, pa i
prekinuo sve odnose." Za razliku od Srbije koja je uvela i
informativnu blokadu, mi nikad nismo prestali da na drugoj mrezi
Srpske radio televizije prenosimo dnevnik RTS", isticao je
Karadzic i time demantovao da gradjani RS nisu informisani o
idejama i politici koju je zastupao rezim u Srbiji. Mnogi ce reci da
je to zato sto je i laiku bilo jasno da programi u duhu "da li ste za
rat ili za mir" postizu bumerang efekat.
Kada mu je Milosevic posredstvom vlade Srbije, a zatim i Zorana
Lilica, porucio da "gradjani SR Jugoslavije nece biti taoci nijednog
lidera" te da "u srpskom narodu postoji samo jedan neposredno
od naroda izabrani predsednik" mnogi su mu predvideli sudbinu
Milana Babica.
Govor koji je odrzao pred Skupstinom zbog cijeg "NE" je i
usledila drasticna mera Beograda, pokazao je, medjutim, da je
Karadzic bio spreman i na tu vrstu borbe. Kad je jednom video
da zna, a sa jos uvek respektabilnom vojskom koja je kontrolisala
70 odsto BiH, ostrim reternom uzvratio je da mu ne treba
protektorat. Da je izrastao u solidnog politicara pokazao je i time
sto je paralelno sa kontrolisanjem situacije na terenu vodio igru
na nekoliko koloseka. Ne zeleci da sa gubljenjem Miloseviceve
podrske izgubi i naklonost naroda, govorio je: "Mislim da narod u
Srbiji tacno osjeca svojim srcem sta se zbiva. Mi se ne ljutimo.
Znate, ima ona izreka da majka ima pravo da udari djete, a djete
ne smije da udari na majku. Iako su tamo pricali nekakve gluposti
kako bi Srbi iz Bosne isli na Srbe. Prije bismo mi sebe povjesali i
izvrsili samoubistvo nego se okrenuli protiv Srbije. Ako bi ovo
cak i skinulo sankcije Srbiji ili bilo sta ostalo, neka je prosto. I to
cemo prihvatiti. Neka nije prosta ta retorika koja je strasna." I
pogadjao je tamo gde treba.
Korist iz cele stvari pokusao je da izvuce tako sto ce ovog puta on
postati glavni pregovarac. "Mi smo stekli status strane u
razgovorima i taj status ljubomorno cuvamo", objasnjavao mi je.
"Medjunarodna zajednica pokusava da muslimansku vladu
predstavi kao jedino legitimnu, a nas kao pobunjenike. Mi to ne
prihvatamo i kada smo na razgovorima, ja uvijek trazim da pise i
kod mog imena "President Karadzic" ili da ne pise nikome. I
obicno ne pise nikome, jer im je tako jeftinije."
Ma koliko to kvarilo ionako ruznu sliku koja je o njemu stvorena
u svetu, nije se ustrucavao ni da preti gadjajuci, prvenstveno
Ameriku, tamo gde je najbolnija. Govorio je da ce, ukoliko se
Unprofor bude neprijateljski ponasao prema Srbima "doci do
velikog rata" i da ce to biti "drugi Vijetnam". Sve kontramere
medjunarodne zajednice dozivljavao je kao americku potrebu za
kaznjavanjem, i da bi me ubedio, opet se pozivao na hriscanstvo:
"Isus je rekao kad su doveli onu zenu koju je trebalo kamenovati
'Nek se baci na nju kamenom prvi od vas koji nema grijeha. Ko
ste vi da sudite?' Medjutim, Amerikanci misle da su bas oni ti koji
treba da sude." No i pored toga, i stalnog verovanja da ce pravu
podrsku dobiti od Borisa Jeljcina i Rusije, onog trenutka kad se
osetio uzdrman muslimansko-hrvatskim ofanzivama, iscrpljen
dvostrukim sankcijama i marginolizovan u pregovarackom
procesu, shvatio je da se bez kopce sa Amerikom ne moze. Uz
pomoc dr Borka -ordjevica, "Amerikanca sa Beverli Hilsa" i
hirurga plasticara sa brojnim diplomatskim vezama, uspeva mu
da na Pale dovede nekadasnjeg americkog predsednika Dzimija
Kartera i uz njegovu pomoc uspostavi cetvoromesecno primirje.
Na iznenadjenje mnogih, a u trenutku kad se sticao utisak da je
americka namera bila da se Milosevic iskljuci iz ove veoma
slozene igre, Karadzic Kartera upucuje i u, njemu samom jos
uvek nedostupni, Beograd. I tako Milosevica vraca u igru.
Amerika predsednika Srbije pocinje da naziva "kljucnim
covekom", ali analiticari u tom trenutku "vece pare" stavljaju na
Karadzica. "Mi zelimo da uspjehe podijelimo sa Beogradom. Ne
zelimo da Beograd ucestvuje u nasim neuspjesima, nego u nasim
uspjesima", objasnjavao mi je manirom onoga koji je u prilici da
daruje.
Razvoj, po Srbe u Bosni nepovoljnih dogadjaja u takvu priliku
dovesce ga jos samo jednom, ali ce sa "plavim slemovima", koje
je kao ratne zarobljenike drzao posle prvog NATO
bombardovanja, u Miloseviceve ruke potpuno prepustiti i palicu.
Tada toga jos nije bio svestan i ubedjivao me je da je, posto je
dobro proracunao sta bi dobio da se umesto Jovice Stanisica na
Palama pojavio Boris Jeljcin, shvatio da se vise moze dobiti sa
jednim Milosevicem u igri. San o velikoj Srbiji nije ga napustao
pa je i tada znao da kaze: "Nikada nista nije dato zauvijek. Mi
mozemo postati deo Srbije vjerovatno prije nego sto se nasi
neprijatelji nadaju, ali isto tako sporije nego sto se mi nadamo."
Zadovoljstvo sto je nekako ipak uspeo da obnovi odnose sa
Milosevicem kvarilo mu je uverenje da ce se "pre Kontakt-grupa
raspasti nego sto cemo nas dvojica prestati da se ubjedjujemo oko
tog plana". O Milosevicu je, ipak, i u nezvanicnim razgovorima
govorio kao o "predsjedniku", a upamcena je ostala i izjava: "U
odnosu na Milosevica svi smo mi amateri, manje ili vise
talentovani".
POKER
Osokoljen vescu da je visednevni pokusaj pregovaraca da ubede
predsednika Srbije da prizna BiH propao, Karadzic je u
razgovoru sa Daglasom Herdom "otvoreno neprijateljski
nastrojen", a za clanove Kontakt-grupe koji su razgovarali sa
Milosevicem kaze da su "mali cinovnici koji su u prilici da
ucenjuju jednog sefa drzave". Logikom coveka koji slovi za
velikog kockara objasnjava mi ono sto, po sopstvenom priznanju,
nije bio u prilici da Milosevicu licno izlozi: "Predsjednik
Milosevic treba da bude svjestan da on u rukama drzi veoma jaku
kartu i da niposto ne treba da je odigra za male pare, da treba da
dobije sve. On mora da osjeti ko je igrac sa druge strane.Ako je u
situaciji da mora da igra tu igru, onda nek igra 'va bank', nek stavi
sve sto ga zanima na sto i nek ih natjera da to prihvate."
Problem je, medjutim, i bio u tome sto se dugo kockalo tudjim
zivotima i sto uvek dodje dan naplate. Posle mnogo price i
nekoliko "skupstina ujedinjenja" sa RSK, na kojima se sve
zavrsavalo na deklarativnim zakljuccima, jer se, kako je to
Karadzic slikovito objasnjavao, zelelo "da se prvo radnja napuni,
pa tek onda okaci firma", na terenu je potpuni fijasko doziveo
jedini sporazum o zajednickom delovanju - onaj vojni. Hrvatska
"Oluja" oduvala je sa tristagodisnjih ognjista Republiku Srpsku
Krajinu koju su drzavom smatrali samo oni koji su u beskrajnim
izbeglickim kolonama pokusavali da se domognu matice Srbije.
Eho izdaje sirio se i na RS i na njoj aktivirao, vec duze latentni,
sukob izmedju politickog i vojnog vrha. Demoralisana i
osiromasena vojska digla je svoj glas protiv Karadzica, a ovaj
uzvratio pokusajem smene generala Mladica i vojnog vrha. " U rat
sam kao vojnik usao, iz njega cu kao vojnik izaci", odvratio je
Mladic uz koga je stalo 18 generala.
I kad se najmanje ocekivalo, Karadzic se oseca duznim da se " i
pred Bogom i pred Srpstvom" u otvorenom pismu obrati
predsedniku Milosevicu trazeci da vojska Jugoslavije zaustavi pad
RSK, ali ga prvi put i to veoma ostro kritikuje."Ako je politika
umjetnost moguceg", pise Karadzic, "Vi niste pokazali neko
umijece."
Beograd sad u Karadzicu i definitivno vidi kamen o vratu i putem
drzavnih medija generala Mladica (koji se tad vec nalazi na spisku
za ratne zlocine i zbog pokolja koji su ucinjeni nad Muslimanima
prilikom osvajanja istocnih enklava) proglasava "covekom mira",
ali Karadzic blokadom medija za sve generalove ljude i Mladica
licno uspeva da, bar na svom terenu, odigra rekontru. Bili su to
dani potpune opsade u kojima je oko Televizije na Palama u cilju
sprecavanja eventualnog Mladicevog dolaska bio citav spalir
specijalaca.
Odbrana je, medjutim, bila potrebnija na drugom mestu pa su,
ovoga puta obojica u vojnickim uniformama, i kao dva ratna
druga, krenuli na Majevicu i Vlasic.
POLARIZACIJA
"Za Sanski Most me srce boli", rekao je Kardzic na Skupstini u
Banjaluci onih dana kad su se borbe vodile gotovo i u samom
predgradju, a ostre reci izmedju sad vec brojnog i vrhu RS
suprotstavljenog krajiskog dela poslanika, predstavnika vojske i
paljanskog rukovodstva, pljustale puna dva dana. Karadzic je u
Sanskom Mostu izjavio da se tu brani Srbija, a vest o padu grada
primio je i pre nego sto je stigao u Prijedor. Mnogi su iz toga
izveli zakljucak da on vise ne kontrolise situaciju, ali je bilo i onih
koji su u tome sto su gradovi koje je obisao padali jedan za
drugim kao kule od karata, videli i vise od nesrecne slucajnosti.
On sam opet je optuzivao vojsku, a vojska (kao i na prethodnom
zasedanju odrzanom bas u Sanskom Mostu) u kriminal ogrezle
politicare.
Izlaz je nadjen u podeli odgovornosti i kozmetickim izmenama
kojima su smenjeni "neki" generali (ovih dana, uzgred, politicki
angazovaniji nego ranije) i premijer. Ali hiljade izbeglica sa
podrucja izgubljenih u hrvatsko-muslimanskim ofanzivama koje
su usledile nakon akcije NATO-a u kojoj su unisteni mnogi vojni
potencijali VRS, neprekidna opasnost nad Banjalukom, te sve
veci unutrasnji raskoli naterali su Karadzica da Milosevicu u
daljim pregovorima, ma kako to kasnije tumacio, da odresene
ruke.
I potpis na mirovnom sporazumu, pokazao je, medjutim, jos
jednom polarizacioju Pala i Banjaluke. Dok se u "maloj
planinskoj prestonici" i onom sto se zvalo "Srpsko Sarajevo"
plakalo, u Banjaluci se slavilo, ali i sve glasnije prozivalo.
U Milosevicevom hvaljenju medjunarodnim posrednicima Ovenu
i Stoltenbergu da "snage koje su za mir u RS sve vise jacaju"
analiticari vide i definitivnu pripremu "dogadjanja naroda" i
dodaju da je od 82 poslanika ( i to najmanje kroz osnivanje
Socijalisticke partije RS) sef Srbije na svoju stranu uspeo da
privoli cetrdeset dvojicu. Iako se tvrdi da je u pitanju sukob
ideoloskih koncepcija, u slabljenju Karadzica Beograd se morao
osloniti na tehniku pruzanja podrske svima koji su se iz
pobrojanih, ali i drugih razloga, suprotstavljali "Doktorovoj"
grupi. A kad se sve sabere, bez obzira da li dolazile od vojske,
nezavisnih poslanika ili naroda, sve optuzbe se na kraju svode na
korupciju i profiterstvo.
PROFITERI
Govoreci o svojim politickim greskama, Karadzic jednom
prilikom kaze: "Ja sam cesto pod pritiskom mojih prijatelja sto se
drzava vodi veoma komotno, mekom rukom. Medjutim, ja mislim
da tu u pitanju nije neka greska nego, naprotiv, da su Srbi narod
koji se ne moze i ne smije voditi krutom rukom...Nismo htjeli da
se policija nametne...Ono sto smo mozda izgubili na disciplini, to
smo dobili na slobodi."
Pa, ipak, kad bi se samo pobrojale sve afere u "najmladjoj srpskoj
drzavi" jasno bi bilo da se i stepen slobode razlikovao od
pojedinca do pojedinca.
Narod, ili bolje reci zene onih koji su od pocetka bili u rovovima,
koji je cetvorogodisnjim ratovanjem i izolacijom doveden na
ivicu egzistencije, i vojska, koja neredovno i u bonovima prima
50 dinara mesecno, poceli su glasno, pa i na skupstinskim
zasedanjima, da govore o profiterima i sve ocitijem bogacenju
ljudi "koji pusku nijesu ni vidjeli".
Ponovo su se pokrenula stara pitanja zbog kojih su '94, umesto
onih na cije kriminalne radnje su ukazivali, uhapseni odabrani
oficiri i policajci specijalne Karadziceve obavestajne sluzbe
"Tajfun". Sluzba je i raspustena kada se doslo do podataka o
kriminalnim radnjama brata Momcila Krajisnika. U tom
kontekstu pominje se drzavna firma za trgovinu naftom i
cigaretama "Centreks" i afera sa nestankom pet miliona maraka za
uvoz benzina, u koju su, pored Mirka Krajisnika, bila upletena i
dva ministra. Otvorila se opet stara rana banjalucke vojne pobune
"Septembar '93" koja je pre svega bila uperena protiv ratnih
profitera.
Iako u najvece greske politike koju vodi ubraja upravo
ekonomske, Karadzic i danas tvrdi da u RS nema mnogo pljacki
pojedinaca i da se oni koji uredno placaju drzavne dazbine i
poreze ne mogu tretirati kao profiteri. Za tragicnu ekonomsku
sliku okrivice rat i dvostruke sankcije i nece se libiti da kaze:
"Nekome je tamo u Beogradu vise stalo do lijepog misljenja o
njima na Zapadu, nego do gladnog srpskog djeteta u Bosni."
Ubedjen da zna ko dize prasinu oko profiterstva, reci ce i: "Svi
nasi profiteri imaju biznise van Republike Srpske i zato su ranjivi.
Tamo (u Srbiji) izlozeni su nalazima tamosnjih finansijskih
policija i ne mogu da vode nezavisnu politiku, iako se zovu
nezavisni."
Kad zeli da spusti loptu, u stilu demokrate koji ne izbegava
nijedan odgovor, spreman je i na malo, ali sarmanto priznanje u
kome ce, isticuci da je profiterstvo zapadno od Drine ipak vise
moralni nego materijalni problem, reci: "Vise smo napravili
gresaka jer nismo imali kontrolni mehanizam, carinu, pogranicnu
policiju. Mi smo drzavu pravili s livade."
PRAVDA
Bez obzira na sve sto je za ove cetiri ratne godine, koliko je na
celu "svoje drzave" i zajedno sa njom preturio, Karadzic ubedjen
da je Republika Srpska "vise pravna nego sto je drzava" i, s
obzirom na cinjenicu da mu se sprema sudjenje u Hagu, s nekom
ironijom napominje: "Advokatura je danas najunosniji posao u
RS... jer mi kao drzava jos nismo uspjeli da pariramo." Nije
poznato da je, i posle dogovora u Ohaju, angazovao nekog iz te
"branse koja cveta". Pre mirovnog sporazuma me je ubedjivao da
mu je "do njihovog Haga stalo ko do lanjskog snijega", a da se
"kad je covjeku savjest cista, kada zna da je radio po interesima
svoga naroda i Bozjim zapovjestima nema cega plasiti" izjavljivao
je i posle Dejtona. U vreme potpisivanja mira u Parizu nije bio
raspolozen za susret sa novinarima, ali sam na Palama vece pre,
kada su Srbi u delu Sarajeva koji jos uvek kontrolisu, grizli nokte,
bila svedok da je telefonom izdavao naredbe vezane za izgradnju
novih telekomunikacionih sistema. Da li zbog poznatog ishoda ili
zbog vere u Boga, ostalo je da se nagadja. Bas kao i o tome moze
li pokusaj Crkve da sa sebe spere odgovornost u pogledu
sporazuma znaciti da se puzzla na kojoj pise PEACE nece
uklopiti u Karadjicev zivotni mozaik.
Bojana LEKICH
Antrfile:
Karadzic je o sinu manje govorio, a kad jeste, obicno u
kontekstu kako se "i sa djecom konsultuje", te kako mu je
"jednom prilikom bas Sasa otvorio oci". "Sonjin boravak u
Beogradu finansiraju njeni prijatelji", bilo je sve sto je rekao
pre nego sto je miljenicu vratio na Pale i postavio je za
direktora Biroa za press kontakte. Tako od nje i dan-danas
zavisi ko, kad i kako moze da izvestava o zbivanjima u RS.
To sto nisu samo novinari ti koji za predsednikovu cerku
nemaju lepih reci, sto su sve glasnije tvrdnje da deo krivice za
izgubljeni medijski rat ide i na njen racun (jedan general
kaze :"Tako vam je to kad informisanje vodi nesvrsena
studentkinja medicine") nije ni najmanje ugrozilo njenu
poziciju kod tate.
Dok nije bio politicar, Karadzic je bio poznat kao pesnik i
psihijatar. U Sarajevo je i dosao da bi kao petnaestogodisnjak
upisao najpre medicinsku skolu a potom i fakultet.
Specijalizirao je psihijatriju i najveci deo radnog staza proveo
u Drzavnoj bolnici u Sarajevu. Malo je poznato da je, u vreme
afere oko jedne vikendice na Palama (koju ce u politickom
zivotu dugo izbegavati da pominje, a zbog koje je odlezao
jedanaest meseci u zatvoru da bi posle zbog nedostatka
dokaza bio pusten kao "nevino osudjen"), radio vozdovackom
Domu zdravlja. Lekari iz Krivolacke ulice kasnije ce mi
pricati da je bio izuzetan strucnjak i divan kolega.
Tek posle puna tri meseca, i tek kada je uvideo da iza sebe
ima snaznu stranku i stekao neophodno samopouzdanje,
Karadzic je stupio u vezu sa zvanicnim organima Srbije, pa i
sa Slobodanom Milosevicem. Kasnije ce naglasavati da je sa
njim uvek bio u kontaktu kao sa predsednikom Srbije i da
nikad nije uspostavljao prisnije veze sa Socijalistickom
partijom.
Amerika predsednika Srbije pocinje da naziva "kljucnim
covekom", ali analiticari u tom trenutku "vece pare"
stavljaju na Karadzica. "Mi zelimo da uspjehe podijelimo sa
Beogradom. Ne zelimo da Beograd ucestvuje u nasim
neuspjesima, nego u nasim uspjesima", objasnjavao mi je
manirom onoga koji je u prilici da daruje.
Govoreci o svojim politickim greskama, Karadzic jednom
prilikom kaze: "Ja sam cesto pod pritiskom mojih prijatelja
sto se drzava vodi veoma komotno, mekom rukom. Medjutim,
ja mislim da tu u pitanju nije neka greska nego, naprotiv, da
su Srbi narod koji se ne moze i ne smije voditi krutom
rukom...Nismo htjeli da se policija nametne...Ono sto smo
mozda izgubili na disciplini, to smo dobili na slobodi."
Pa, ipak, kad bi se samo pobrojale sve afere u "najmladjoj
srpskoj drzavi" jasno bi bilo da se i stepen slobode
razlikovao od pojedinca do pojedinca.