"INTERVJU"
RADOMAN BOZOVICH
NIKO GA NIJE VOLEO
U KOMUNIZMU CHE SVI SRBI BITI KAPITALISTI
Insistiranje na drustvenoj svojini predstavlja
silovanje zdravog razuma, kaze u ekskluzivnom
razgovoru za nas list Radoman Bozovic, ciji je
projekt =EEneophodnost vlasnickih promena=EE
nedavno predstavljen strucnoj javnosti. Srbi (i
Crnogorci) ne mogu mimo sveta, u kome se zna
sta je cije, kaze kontroverzni bivsi srpski
premijer
Pre pet godina potpisnik ovog intervjua jedan tekst o politickim
previranjima u Vojvodini zapoceo je recenicom =EERadoman
Bozovic sigurno je najneomiljeniji covek na ovim prostorima=EE,
podstaknut, izmedju ostalog i odbijanjem tadasnjeg pokrajinskog
premijera da =EEgovori za novine=EE. =EENegativan imidz=EE predsednika
Veca republika u jednom delu javnosti, doduse ne u meri u kojoj
je to iznervirani novinar konstatovao, ipak je cinjenica koju
potvrdjuje obilje netrpeljivoscu nabijenih tekstova, objavljivanih u
novinama tokom proteklih godina. Zato je prvo pitanje bilo
oprezno:
Cak i oni koji Vam, najblaze receno, nisu naklonjeni, priznaju
Vam lakocu sa kojom ulazite u duele i sa kojom odvracate na
izazove neistomisljenika. Lakocu, duhovitost cak, i da je to ono
sto Vase protivnike jos vise iritira?
- Ja, normalno, mozda subjektivno na tu stvar gledam, ali s
obzirom na to da sam u politiku usao potpuno nepripremljen, jer
sam u to vreme bio vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu,
relativno mlad... i ambiciozan da se bavim nekim temama koje
bas nisu bile zahvalne sa stanovista neke politicke prohodnosti. Ja
sam se, naime, i tada bavio potrebom reforme vlasnickih
odnosa... I onda sam postao predsednik vlade Vojvodine, s
ambicijom da nesto resavam i u prakticnom smislu. To je bilo
vreme ozbiljnih promena u odnosima u Srbiji, restrukturacija
Srbije kao jedinstvene republike, i posto su mediji bili pri
Skupstini, pri vladi, ja sam bio dosta... odredjen i pragmatican, sto
je izazvalo lavinu negodovanja pojedinaca koji su radili u
medijima, i cije ja pravo na neslaganje razumem, iako njihovo
reagovanje ne odobravam, jer mislim da drzavni mediji, mediji
koji su pod kontrolom vlade ne mogu biti nezavisni od vlade.
Druga je stvar da li vlada nesto upotrevljava ispravno ili
zloupotrebljava... Posle, kad sam presao u vladu Srbije, bilo je
ono pakleno vreme: pocetak rata, raspad drzave, uvodjenje
medjunardnih sankcija... Ja sam, inace, dosta odgovorna licnost u
smislu odgovornosti prema problemima - nisam od onih koji
mogu da kazu: nije vazno, ako ja nisam izazvao taj problem, ne
tice me se... U takvom ambijentu najverovatnije sam i ja gresio u
odnosu prema medijima, mozda nekada nisam imao dovoljno
strpljenja, a mozda ni oni koji su me, kao predsednika vlade,
opsluzivali, nisu imali osecaj za tu vrstu komunikacije...
Napadali su me ljudi sa izrazenim osecanjem
inferiornosti
Ja volim politicki stav koji nikog ne ostavlja ravnodusnim: ili ga
vezuje za ideju, ili ga cini protivnikom te ideje. Nisam od onih
politicara koji nastoje da za ono sto rade pronadju formu koja
nikoga nece uznemiriti. Mislim da je postenije stvari pragmaticno
i jasno saopstavati, pa neka bude protiv onaj ko je protiv, a neka
bude za onaj ko je za. Odnos prema sebi ne delim na odnos
opozicije i odnos ljudi iz vlasti, jer neretko su i ljudi iz struktura
vlasti imali pritajeno negativan stav prema meni, jer sam dosta
rigidan, i prema sebi i prema saradnicima u poslu koji radim. Ja,
naime, ne volim neprofesionalnost, neodgovornost, logiku "lako
cemo"... a to je jednom broju ljudi smetalo. Kad sada razmisljam
o te tri-cetiri godine, od '90. do '93, koje sam proveo u vladama,
cini mi se da je sve to, uz moje nesnalazenje, razlog nedovoljne
kooperativnosti prema medijima.
Je li to jedan od razloga sto su Vas u medijima vise puta, sa
neskrivrenim zadovoljstvom, politicki "sahranjivali"? Znatan
deo novinske dokumentacije o Vama cine tekstovi sa
naslovima "Zbogom, Radomane", "Kraj jedne karijere",
"Radoman je otisao"... a Vasa karijera je i dalje u usponu?
- Pa, ne znam sta moze da bude...
Vi ste jedan od retkih koji je uspeo da se odupre brojnim
napadima...
- Nije u pitanju, mislim, samo sujeta pojedinih novinara koju je
mogao da povredi moj nacin ophodjenja, ili nespremnost da u
svakom trenutku sa lakocom komuniciram sa medijima u to
vreme kada sam vise preferirao svu tezinu problema koje je, kao
predsednik vlade, trebalo da resavam - ima tu dosta i interesnog.
Znate, kada ljudi, svejedno da li je rec o opoziciji, ili o
pojedincima iz strukture vlasti, nisu bili spremni da polemisu, da
u direktnoj politickoj borbi brane i namecu svoje argumente, sirili
su price o ovom ili onom, nekoj aferi, o ovakvom ili onakvom
mom karakteru... Ljudi su skloni da, kada imaju osecanje
politicke inferiornosti, umesto da sa svojim neistomisljenikom
razgovaraju i suceljavaju stavove, traze formu diskriminacije,
blacenja, racunajuci da ce im to pomoci u toj politickoj borbi.
Sa time sam se suocio odmah po ulasku u politiku, i tokom prve
godine mog ucesca u javnom zivotu to me je opterecivalo - svaka
prica koju bih cuo na svoj racun, izazivala je u meni nelagodnost.
Posle sam shvatio da je moguce da moj nacin ponasanja na
politickoj sceni, moja odredjenost prema politickom ili interesnom
neistomisljeniku, nuzno proizvodi takve reakcije, i da u takvim
slucajevima, jednostavno, ne postoji nikakva mogucnost odbrane.
Besmisleno je da se branite tako sto cete dnevno slati hiljade
demantija...
Crnogorac na stalnom radu u Vojvodini
U ovoj prici polaka se vracamo u proslost... Recite, molim Vas,
nesto i o svojijm titovovrbaskim danima. Kada ste iz Crne Gore
dosli u Vojvodinu?
- Prva tri razreda gimnazije zavrsio sam u Niksicu. Moji roditelji
su tada zivelu u Sipacnom, to je jedno selo desetak kilometara od
Niksica prema Pivi, gde sam i ja rodjen.
Sta su Vasi roditelji po zanimanju?
- Seljaci... Ja sam iz seljacke porodice u kojoj je sestoro dece.
Deca su, kako je koje odrastalo, zavrsavala nesto skole,
zaposljavala se, a ja sam imao privilegiju da u cetvretom razredu
gimnazije odem kod ujaka koji je ziveo u Vrbasu. Nije imao dece,
i jos ranije je zeleo da dodjem... Dakle, cetvrti razred gimnazije
zavrsio sam u Vrbasu, ziveo sam tu nekih sedam-osam meseci.
To je bio period mog prilagodjavanja i upoznavanja sa sredinom
koju sam prvi put sreo.
Da li se zbog tog perioda u vasem zivotu imena Vuccelica i jos
nekih javnih licnosti, poreklom iz Vrbasa, vezuju za vas?
- Nikoga od ljudi koji su se kasnije nasli u politici, nisam tada
upoznao. Nisam znao ni da postoje. Ja sam u septembru dosao u
Vrbas, mislim da sam kasnio desetak dana na pocetak skolske
godine, a vec u maju ili junu otisao... tako da bas nikog od tih
ljudi iz Vrbasa ili iz okoline, koji su posle imali neku prohodnost
u medijima ili u politici, nisam znao...
Iz tog vremena je i ona vasa fotografija sa mature, za koju ste
pozirali u crnogorskoj narodnoj nosnji?
- Za tu fotografiju "kriv" je, pre svega jedan fini starina,
Kovacevic, iz komsiluka mog ujaka, koji je bio starinom iz mojih
krajeva, a koji je dugo zivio u Vrbasu. Njegova unuka je isla sa
mnom u isti razred, i on je imao ideju, maltene me je zamolio da
to ucinim, da se u njegovom dzamadanu i kapi slikam za maturski
tablo (smeh)...
Koliko godina covek treba da zivi u Vojvodini da bi prestao da
bude "dodjos"?
- Ne mislim da treba puno, Vojvodina je jedna plemenita
sredina... Ja, na primer, ne bih sada mogao ziveti nigde van
Vojvodine.
Ali, Vas optuzuju da ste pripadnik "crnogorskog lobija"?
- To cine oni koji imaju neki politicki racun, i najcesce su oni
"dosljaci" vise od mene. Vojvodjanski svet, i Srbi starosedeoci i
pripadnici drugih naroda i nacionalnih manjina, miran je, radan i
kucevan svet, koji, najprostije receno, ne vodi tudju brigu. Ziveo
sam u Subotici petnaestak godina... cak sam ucestvovao na
jednim izborima, i dobio vise glasova od svojih protivkandidata
Madjara, najduze sam kao student stanovao sa cimerom
Janosom... i nikada nisam kod obicnog sveta osetio neku
netrpeljivost. A ja sam u tu sredinu prvi put dosao sa citavim
nizom predrasuda o ljudima koji nisu moje nacionalnosti, koji
nemaju moju kulturu i obicaje... Mislim da su podele dobile na
intenzitetu kada je to postalo politicki i stranacki kurentno - da
sad svako uzme "svoje" u nekakvu zastitu. A da bi nekoga mogao
da "stiti" od nekog drugog, trebalo je prvo namestiti pricu o
ugrozenosti od onih drugih. Tako su Madjari ugrozeni od Srba,
Srbi od Madjara, Bunjevci od Hrvata, Hrvati od Srba... "dosljaci"
od "starosedelaca", i obrnuto... svako je morao da proizvede neku
grupu za zastitu, a najlakse je bilo da se to ucini na nacionalnoj, ili
starosedelacko-dodjoskoj varijanti. Nikada nisam smatrao da je
kod vecine ljudi, kod obicnog sveta u Vojvodini, to ozbiljno
ukorenjena stvar... Najvecim delom, takve pojave su rezultat
potrebe za brzim stranackim, politickim priofitom, bilo o kojoj
strani da je rec.
Na udaru =EEjogurt-revolucionara=EE
Iz Subotice ste presli u Novi Sad, na mesto predsednika
Izvrsnog veca Skupstine Vojvodine...
- Da.
... a odatle, u Beograd, posto ste, po ocenama predsednika
Milosevica, pokazali izvanredne rezultate u vojvodjanskoj vladi
- posebno je istakao da jedino u Vojvodini penzije nisu kasnile.
Ocekivalo se, medjutim, i ranije da postanete srpski premijer,
pa su mnogi bili iznenadjeni kad je mandat prvo bio poveren
Zelenovicu. Kazu da ste i Vi bili iznenadjeni i ljuti, kada ste
saznali za odluku predsednika Milosevica? tada ste bili na
Kopaoniku...
- Ja volim skijanje, i svaku zimu, od fakultetskih dana, provodim
na planini... Zaista ne znam zasto mi mandat nije bio poveren jos
tada: neki kazu da se vojvodjanski rukovodioci nisu slagali sa
mojim "unapredjenjem", a ja se, jednostavno, nesto i ne secam
tog vremena. Zaista sam mnogo radio u Izvrsnom vecu
Vojvodine - mislio sam da najvise doprinosim, i republici i
Jugoslaviji, ako radim svoj posao. Nisam se bas mnogo slagao sa
resenjima koja je tada predlagala vlada Srbije, ni u
Radmilovicevo, ni u Zelenovicevio vreme. Terao sam svoj
program vlade Vojvodine, za koji sam mislio, a i danas mislim, da
je bio u interesu jacanja ekonomskog i socijalnog razvoja
Republike u celini, jer Vojvodina je jedan od njenih
najrazvijenijih delova, sa mnogim komparativnim prednostima
koje nisu najbolje iskoriscene. Inace, nesto se ne secam tog
perioda...
Rekli ste: "neki vojvodjanski rukovodioci" bili su protiv vaseg
postavljana za premijera. Ranije ste, govoreci o svojim
protivnicima, pomenuli "opoziciju i neke ljude iz strukture
vlasti"...
- Svaki covek ima neku svoju posebnost, koja moze dobro ili lose
da bude shvacena u njegovoj okolini. Ja, na primer, imam princip:
u politickom i javnom zivotu radim samo ono sto je u mojoj
nadleznosti - ako sam u opstini, radim poslove opstine, ako sam
u vladi, poslove vlade... Moguce je da u sebi nisam u dovoljnoj
meri izgradio osecaj za upotrebu raznih koordinacija i radnih
grupa: kad nesto ne mozes da resis, formiras jednu radnu grupu,
trecu, petu, i razvlacis. To nije moj stil rada.
Osim tog principa, koji nekima smeta, jos jedna moja osobina
izaziva netrpeljivost pojedinaca: ja, naime, ne mogu kolektivno da
mislim, mogu da mislim individiualno, i da cujem jos necije
misljenje, koje ili uvazim ili ne uvazim, ali ne mogu da danima
stvaram atmosferu kolektivne odluke i misljenja u kojoj se, na
kraju, izgubi ono sto je sustina.
A kad govorimo o ovome, treba imati u vidu da sam ja postavljen
za predsednika pokrajinske vlade nekih godinu i po dana nakon
politickih promena u Vojvodini. Nisam, znaci, bio onaj koji je
vodio promene. Mnogi su bili "osetljivi" i povredjeni sto ja sada
prakticno odlucujem o sustini, a nisam imao "zasluge za
revoluciju"... Mada, moram da vam kazem, nisam imao neka
posebna negativna iskustva u saradnji sa kljucnim politickim
ljudima, ni u Vojvodini ni u Srbiji - zaista sam imao mogucnost
da svaku svoju ideju, ili ideju vlade koju sam vodio, realizujem.
Nisu mi smetali, bilo je samo nekih sitnica...
Premijer uhapsenih ministara
Zar u negativna iskustva ne ubrajate "ministarsku aferu".
Sava Vlajkovic mi je ispricao da mu je, dok je bio pod
istragom, pokazana specijalno za tu priliku, u jednom
primerku, odstampana "Politika", u kojoj je jedan od naslova
na prvoj strani bio i "Radoman Bozovic uhapsen i sve
priznao", kako bi i on priznao. Vase ime je, u to vreme,
dovodjeno u vezu sa Vlajkovicem i Mihajlovicem i na druge
nacine... Ko je mogao da odstampa tu "Politiku" i da je pokaze
uhapsenom Vlajkovicu?
- Po ubedjenju i obrazovanju, ja sam legalista, covek koji postuje
logiku pravne drzave, u kojoj se, kada postoje dokazi za neciju
nezakonitu radnju, bilo ko da je u pitanju, bez ikakvog
opterecenja pokrece pravna procedura za svaku radnju, za svaki
taj dokaz. Podjednako je zlo i greh, smatram, teretiti nekoga bez
osnova, i oslobadjati ga tereta, a on ga je zasluzio. Sa medijskog
stanovista, bilo je potpuno logicno da me povezu sa ministrima:
clanovi vlade i covek koji je vodi u vezi su, u onome sto se zove
profesionalni odnos. Ali, s druge strane, svaki pojedinac u vladi
ulazi u neke svoje odnose i neki svoj rizik... Ja, jednostavno, te ili
bilo koje druge price, uslovno receno: afere, ostavljam hladnoj
pravnoj tehnici.
U nasoj politici je, nazalost, precutno prihvaceno da je
svaljivanje afera na pleca protivnika dozvoljeno sredstvo u
medjustranackim obracunima. "Ministarska afera" se,
medjutim, izdvaja cinjenicom da je bila stvorena od dogadjaja
koji je postojao ili nije postojao unutar vlasti. Jedan od celnika
SPS, Radmilo Bogdanovic, rekao je, ne cekajuci odluku suda,
da cete Vi "morati da snosite bar politicku odgovornost"?
- Ja iz postenja, zbog nekog svog korektnog odnosa prema
ljudima koje sada pominjemo, hocu da kazem sledece: smatram
da ne bi bilo korektno da, zarad nekog svog jasnog politickog
stava, time sto cu ja da izjavljujem da je neko kriv, ili da nije,
nanesem dodatno zlo bilo kome. Za to postoji instiutucija pravne
drzave. Moja reakcija na bilo koju insinuaciju, kakva god da je
bila, bila bi nekorektna. Bilo bi nekorektno da sam pozurio i
rekao: oni su krivi, da bih pokazao javnosti da sam ja nevin, ili da
sam pozurio da objasnim da nisu krivi. Pitanje krivnje u
demokratskoj, u iole demokratskoj drzavi, pitanje je pravne
procedure... Najverovatnije je da su i neki pojedinci iz vlasti tada
videli priliku da malo politicki ponize onoga sa kojim se ne slazu,
ili im predstavlja problem u nekoj hijerarhiji, i slicno...
Ili su hteli da osujete Vasu dalju politicku karijeru?
- Ne znam da li su se rukovodili tom logikom, jer mi je bilo
predlozeno, u mojoj stranci i od predsedenika Republike, koji je
po Ustavu ovlascen da predlaze mandatara, da tada ponovo
sastavim vladu. Iz sasvim odredjenih razloga, koji nemaju veze sa
intrigama i pricama, i proizvodjenjem ovih slucajeva, ja sam mislio
da to nije dobro i ponudu nisam prihvatio.
=EEPredsednik Milosevic mi je nudio jos jedan
premijerski mandat, ali sam ja odbio=EE
Recite nesto vise o razlozima zbog kojih niste zeleli da ponovo
budete premijer.
- Oni nisu nikakva tajna. Ja, kao ekonomista i kao covek koji je
za sobom vec imao gotovo petogodisnje iskustvo u vladama,
smatram da je nuzno krajnje jasno definisati saveznu drzavu i
republike kao clanice te drzave. Jer nije moguce na srednji ili duzi
rok efikasno ostvarivati drzavne funkcije i vladinu politiku ako na
istom prostoru imamo tri vlade, odnosno tri vladine politike, plus
nekoliko drugih institucija koje takodje imaju odredjene
nadleznosti u koncipiranju i vodjenju tih politika. Ni tada, a ni
sada, te stvari nisu bile jasno izvedene - da se zna sta je federalna
drzava, sta je nadleznost federalne vlasti, gde se ona ostvaruje u
celini svojih nadleznosti, a sta su pak, nadleznosti republika. Te
dve nadleznosti ne smeju biti u medjusobnom konfliktu.
Kako je predsednik Republike komentarisao Vase objasnjenje
odbijanja ponudjenog mandata?
- Mislim da predsednik Republike ima racionalan i pragmatican
stav prema tim stvarima, i vrlo je verovatno da ce citav niz tih
promena biti ubrzan i intenziviran, tako da cemo u ovoj i u
narednim godinama biti svedoci jedne ozbiljne moderne savezne
drzave, u kojoj ni Srbija ni Crna Gora nece biti ni
marginalizovane, ali ni separatno postavljene u odnosu na
federaciju, vec ce, jednostavno receno, biti izgradjena
infrastruktura jedne federalne drzave koja ima sve predznake
moderne pravne drzave - trzisnu logiku i trzisnu ekonomiju...
Trziste kapitala ce razresiti probleme svih separatizama u
Jugoslaviji.
To znaci da Vas ne zabrinjavaju neke tendencije u politici Crne
Gore?
- Ne, ja mislim da su to vise razne politicke intrige, nego
tendencije... Rizik separatizma Crne Gore, kao i rizik
marginalizacije Crne Gore od strane vece republike, plod su
politickih spekulacija pojedinih politickih stranaka i pojedinaca,
ali oni mogu da dobiju na tezini ako, prvo, federalna drzava ne
bude uredjena kao pravna drzava u celini, i drugo, ako ne udjemo u
ozbiljne ekonomske reforme. Ako zazivi logika pravne drzave u
celini, i ako zazivi logika trzista kapitala, pitanje separatizma
potpuno otpada.
U kakvom odnosu su program privatizacije crnogorske vlade i
Vas projekt?
- Crnogorski koncept, po onome sto je do sada uradjeno,
prakticno je obavio nekoliko vaznih predradnji... To sto je u Crnoj
Gori uradjeno, cini mi se, vrlo lako ce se utopiti u moj koncept,
oni nisu protivrecni. Ja sam nastojao da koncipiram resenja koja
ce pomiriti dosdadasnja razlicita iskustva u Srbiji i u Crnoj Gori,
jer bi bilo lose traziti neko resenje koje ce sve do sada uradjeno
ponistavati, ili sa tim biti u konfliktu, posto se tako ne moze doci
do jedinstvenog sistema. A bez jedinstvenog vlasnickog sistema
nema jedinstvene drzave. Ne mogu da postoje dva razlicita
vlasnicka sistema u jednoj drzavi, jer u tom slucaju ni jedna
privredno-sistemska oblast ne moze jedinstveno da se uredi.
Znaci, neophodan uslov za realizaciju Vaseg projekta je da
bude prihvacen na teritoriji cele Jugoslavije?
- Tacno, i to ne da bude prihvacen kao neki osnov, pa da onda
dalje svako radi po svome, nego kao jedan jedinstven koncept,
cija je sustina zapravo samo u institucionalizaciji trzista kapitala.
Zamsilite samo kakva bi to situacija bila kad bi samo ljudi iz Crne
Gore mogli da kupuju akcije u Crnoj Gori, ili situacija u kojoj u
Crnoj Gori, na tom relativno malom prostoru, postoji trziste
kapitala, a u Srbiji postoji neki drugi model.
Ipak, znamo da se politika nekad postavlja iznad ekonomske
logike... Jeste li svoj koncept testirali u razgovoru sa
crnogorskim politicarima?
- Sustina koncepta koji ja predlazem, ne ulazeci sad u sve
njegove detalje, po mom misljenju, i po onome sto sam mogao
da zakljucim iz dosadasnnjih komunikacija, nesto je sto bi moglo
biti najmanje osamdeset odsto opsteprihvaceno i u Srbiji i u
Crnoj Gori, i od socijalnih, i od politickih struktura... Ne mislim
samo na partije na vlasti, vec i na mnoge opozicione demokratske
i vanparlamentarne uticajne partije, i na mnoge intelektualne i
strucne krugove. Logika koju taj koncept predlaze mogla bi da
obezbedi jedan siroki konsenzus.
U kojoj fazi je sada Vas projekt? Da li je zvanicnim kanalima
dostavljen na razmatranje, i ko, uopste, sada treba da ga
razmatra?
- Projekt je strucno u celini koncipiran, obavljena je i njegova
javna strucna promocija... Ja licno mislim da posebnih razloga za
nekakvo njegovo ozbiljnije strucno redefinisanje nema, bar nisam
cuo argumente za to od strucne kritike... Ima potrebe za
dodatnim objasnjenjima nekih nejasnoca i nedorecenosti, i ja sam
ih davao u javnim nastupima. Sada su na potezu vlade, i politicke
stranke, ukljucujuci tu i moju, koje treba da se odrede, pre svega
prema temama koje taj projekt, i ne samo on, pokrece.
Ko sada u Srbiji otima od siromasnih
Od koga ocekujete najveci otpor realizaciji projekta?
- Ja sam u svom radu, izmedju ostalih, dao i fusnotu 22, mada
neki smatraju da bi bez nje projekt imao vecu sansu da prodje. Tu
sam izneo svoj potpuno jasan stav: ko je protiv uredjenja
vlasnickih odnosa na nacin jedne trzisne privrede sa jakom
socijalnom funkcijom drzave?
Prvo, to su oni pojedinci, rukovodioci drustvenih preduzeca koji
monopolisu drustvenu svojinu tako sto, kada je rezultat njihovog
poslovanja pozitivan, dobar, transformisu ga ili u svoje kolektivne
pogodnosti, ili u privatne, preko ortakluka sa svojim takozvanim
privatnim komitentima. Tako, zapravo, izvlace deo iz supstance
drustvenog kapitala. A ako imaju gubitak, onda ga prenose drzavi.
To je posledica logike svojine za koju se ne zna cija je, jer je
nemoguce postaviti pitanje imovinske odgovornosti. Ako sam ja
neodgovoran imovinski za odluku koju donosim, ponasacu se u
stilu: pa velika vaznost, ako bude dobra, dobro, ako bude losa,
bice odgovorno drustvo... Grupa ovih protivnika projekta je
malobrojna, ali uticajna.
Drugu grupu cine ljudi iz priavatnog sektora, iako mozda zvuci
kao paradoks: privatnici su protiv privatizacije, odnosno protiv
vlasnicke reforme drustvene svojine! Odgovor je vrlo
jednostavan: razlog enormne profitabilnosti dela naseg privatnog
sektora lezi u razvlacenju, pljacki drustvene imovine. Namece se
pitanje: zasto jedan nas uspesan privatnik ima sto puta vecu
profitnu stopu nego u Nemackoj, ili u Francuskoj? Pa zato sto
razvlaci drustvenu imovinu! Kako neko za dve-tri godine moze
svoju imovinu da uveca za hiljadu procenata?! U ekonomiji nije
moguce da neko dobije, a da neko nije izgubio! Mora da je od
nekog uzeo, prelio... To je jedan polulegalni, da ne kazem legalni
posao. "Legalni", jer je pokriven ugovorima... Neko kaze da se taj
problem moze razresiti kontrolama, policijama... Ja mislim da ne
moze, vec samo tako sto ce se drustvenoj imovini naci titular,
odnosno sto ce se trzisnim putem ona staviti u poziciju da je
zaista stiti onaj cija je, a ne da je stiti neki insepktor tako sto ce da
sedi pored direktora kad potpisuje ugovor sa privatnim
preduzecem.
Trecu grupu cine pripadnici drzavnog aparata, koji svoju moc,
uticajnu i materijalnu, temelje na redistribuciji drzavnih dobara,i
na kontingentima robe, na raspodeli deviznih sredstava ispod
trzisnog kursa, raznih dozvola, i tako dalje... Transformacija
vlasnickih odnosa zadire i u njihove interese.
Cetvrti razlog za otpor vlasnickoj reformi, koji je po znacaju
mozda i na prvom mestu, jeste nerazumevanje sustine stvari, ili
odsustvo kriticne mase znanja o tim stvarima. Svojina i uredjenje
svojinskih odnosa je elementarno civilizacijsko pitanje.
Jednostavno, u startu treba da se zna sta je cije: sta je drzavno, sta
pripada pojedincu, grupi, sta je vlasnistvo nekog akcionarskog
drustva... Situacija u kojoj je nesto i svacije i nicije na jednoj
civilizacijskoj ravni ne moze da odgovori na citav jedan niz drugih
problema. Sa stanovista odluke koji model izabrati, kako ici u
reformu, to je zaista najkrupnije politicko pitanje, jer se tice svih
ljudi, ne samo ove, nego i buducih generacija. Ja ne mislim da je
taj oprez los, vec naprotiv... Ali, tu ima dosta neznanja,
primitivnog shvatanja da je privatizacija podela nekakve inokosne
svojine svima, pa onda nek' rade sa njom sta hoce... Takodje, i
zastrasivanje naroda privatizacijom, odnosno vlasnickim
promenama, posledica je ili neznanja ili vec struktuiranih
interesa koji se time brane... Evo, ispade da ima mnogo
protivnika.
Da li je JUL protiv
Uocavate li ideoloske protivnike svog koncepta?
- Mislim da bi pitanje uredjenja vlasnickih odnosa najmanje
smelo da bude ideolosko pitanje. Ako podjemo od jednog opsteg
vrednosnog stava da nema veceg i ozbiljnijeg blagostanja ljudi
bez ekonomskog razvoja, da nema mogucnosti da ljudi
zadovoljavaju svoje elementarne potrebe bez ekonomskog
razvoja, a da ekonomskog razvoja nema bez efikasnosti i
odgovornosti za donosenje ekonomskih odluka, i ako uzmemo u
obzir da je ljudska civilizacija u ovih nekoliko vekova definitivno
potvrdila da prav odgovornost za donosioca odluke ne postoji
ukloliko on ne snosi i materijalnu odgovornost... jasno je zasto
smatram da ne postoje neke ozbiljnije ideoloske razlike.
U decembru ste izjavili da ste pre godinu i po dana dobili
podrsku predsednika Republike za izradu ovog programa.
Jeste li sada bili u prilici da cujete njegovo misljenje o Vasem
konceptu?
- Rec je o tome da sam ja i sa predsednikom Republike
razgovarao vise puta u nekoliko poslednjih godina, a pogotovo u
poslednjih godinu, godinu i po dana, o reformskim pitanjima, i da
smo u tim razgovorima bili zajednickog misljenja da su
razmisljanja i strucne analize na tu temu nuzne.... Inace, mislim
da bi bilo nekorektno da predsednika Republike dovodimo u
poziciju da procenjuje da li ovaj ili neki drugi model resava ovo ili
ono pitanje. Kada se bude optvorilo pitanje politickog odlucivanja
o tim stvarima, uveren sam da ce i on i drugi koji budu
ucestvovali, i sama Skupstina i vlade, testirati sve razloge i za i
protiv, i ekonomske i sve druge.
Da li imate informaciju o tome kako je reagovao JUL?
- Jednom sam, gostujuci na TV Politika, bio u prilici da cujem
pitanja nekoliko politickih stranaka... Izmedju ostalih, i gospodin
-ordjevic, potpredsednik JUL-a, imao je komentar, ali i pitanja...
Mislim da, u vrednosnom smislu, mi imamo potpuno isti
predznak, a to je - ici u promene uredjivanja vlasnickih odnosa na
nacin koji ce obezbediti da one vecini, u razvojnom smislu,
obezbede boljitak. I ici u promene koje ce eliminisati spekulacije,
pljacku, razvlacenje drustvene imovine, i slicno. Sto se
pragmaticnih resenja tice, nisam imao prilike da o tome
razgovaram. Iz citavog niza kontakata koje sam imao sa
predstavnicima politickog zivota, od stranaka demokratskog
centra pa do levice, mislim tu i na SPS, i na DPS i na JUL, nisam
mogao da primetim da postoje ozbiljnije razlike u vrednosnom
prilazu. Ja, doduse, nemam uvid u to sta ce se stranke konacno
opredeliti, ali ovaj zakljucak sam izveo iz razgovora sa sefovima i
sa ljudima od struke iz tih stranaka, sa kojima sam imao prilike da
razmenim misljenje...
Sta Vas koncept razlikuje od vec vidjenih u zemljama Istocne
Evrope?
- Postoji cetiri-pet kljucnih razlika, koje, medjutim, nisu rezultat
nekog posebnog izmisljanja, vec proisticu iz ekonomske logike...
Naime, ja nastojim da ovim konceptom idemo putem nesto
kracim od onog kojim su do trzista kapitala krenule
istocnoevropske zemlje. Uverenje da je to moguce temeljim na
cinjenici da je nasa ekonomija, i pored svih problema i
imperfektnosti, u poslednjih petnaestak godina ipak imala
uocljivo veci stepen trzisnosti od ekonomija Bugarske, Rumunije,
Ceske, Poljske, Madjarske, Rusije, Albanije... Trziste robe bilo je
razvijenije nego u tim zemljama, trziste, ili kvazitrziste radne
snage bilo je pocelo da se razvija, i trziste kapitala, takodje.
Nekakv pocetak razvoja belezilo je i ono sto zovemo
menadzmentom, ili rukovodjenjem preduzeca. U krajnjem
slucaju, i drustvena svojina predstavlja korak ka privatizaciji u
odnosu na drzavnu, centralisticku svojinu... Zato mi nije bio cilj
da model koji predlazem bude kompatibilan sa bugarskim,
rumunskim, ili ruskim modelom - iako sam nastojao da citav niz
tehnika koje ti modeli koriste, a koji su se pokazali dobrim,
ukljucim - vec da sto vise bude kompatibilan sa trzisnim
ekonomijama.
Zbog toga sam i predlozio neka resenja koja, smatram, daju
prednost mom modelu u odnosu na ostale varijante. Kao prvo,
posao sam od teze da proces vlasnicke transformacije ne moze
biti autonomna stvar preduzeca, pa da preduzeca sama odlucuju
hoce li ili nece, kako ce, sta ce, kad ce i da li ce... Zato, od nekog
"dana D" celokupna imovina mora biti izrazena u akcijama, i
akcije se moraju kotirati na tristu kapitala. To znaci da tog dana
nestaje pojam drustvene svojine, sto ne znaci da nestaje drustveni
kapital - on se stavlja u funkciju trzista kapitala.
Ko ce podeliti devet milijardi maraka
Druga posebnost je izbegavanje takozvanih internih vlasnika -
zaposleni u preduzecima ne dobijaju akcije svojih preduzeca.
Mislim da je to ekonomski potpuno necelishodno, jer zaposlen
covek, bio on menadzer, radnik ili strucnjak, preferira platu. I ako
dobijete preduzece u kome su svi zaposleni, njih nekoliko hiljada,
vlasnici tog preduzeca, sa stanivista motivacione logike nista
zapravo niste ucinili. To smo, doduse u goroj formi, vec imali,
jedan oblik legalizacije monopola zaposlenih, zbog kojeg nema
novog kapitala, nema promene vlasnicke strukture - jednostavno,
ni na jedno pitanje nema odgovora. Zatim, to je i nepravedno, jer
onaj ko se zatekao u dobrom preduzecu, preduzecu koje ima
monopol, postaje vlasnik kapitala "ni kriv ni duzan", a ako se
zatekao u IMR u Rakovici...?! Da li je logicno tako deliti
imovinu? Osim toga, takav model ne moze da ukljuci sve one koji
su radili ili rade u drustvenom sektoru. Zasto i radnik
elektroprivrede, ili poste, ili drzavnog univerziteta, ili ucitelj ne bi
ucestvovao u raspodeli? Zasto bi samo zaposleni, na primer u
"Progresu", bili deonicari "Progresa"? Umesto toga, ja predlazem
da svi oni koji su radili ili sada rade u drzavnom ili drustvenom
sektoru, dobiju vrednosni papir na odredjeni iznos, za koji bi na
trzistu akcija mogli da kupe akcije preduzeca cije se akcije
kotiraju. Ne samo svog, vec i drugog. Na taj nacin bi se izbeglo
privilegovanje pojedinih grupa. Posednik tog vrednosnog papira,
ako ne zeli da bude akcionar, taj vrednosni papir moze da
prepusti nekom institucionalnom investitoru, na primer
alternativnom penzionom fondu... Jednostavno, zeli vecu
sigurnost u starosti. Ili da nekom drugom od tih fondova, koji bi
se slobodno formirali, prepusti taj papir, da fond njime operise na
trzistu, a da, zauzvrat, od fonda dobije kredit za stan...
Slican mehanizam je vec vidjen...
- Jednim delom to je vidjeno u Ceskoj, s tim sto su u Ceskoj svi
gradjani dobili vrednosne papire. Ja ne mislim da je u nasim
uslovima logicna takva raspodela. Seljacima je, na primer, izuzev
onih koji su kooperantski vezani za fabrike hrane, vracena zemlja,
i ti ljudi zive na svom imanju... s tim sto proces vracanja zemljista
treba do kraja izvesti. Ili, nezaposleni: nezaposlenom nije cilj da
bude akcionar, nego da dodje do posla, pa je bolje delom prihoda
dobijenog u tim promenama strukturirati jednu ozbiljnu banku za
razvoj, ili fond za zaposljavanje, koji ce pomagati pojedincu ili da
otpocne sa nekom licnom ili porodicnom poroizvidnjom, da udje
u neki mali biznis... da, jednostavno, dodje do posla. To je, znaci,
druga specificnost koncepta koji ja predlazem: vrednosne papire
dobijaju ne samo u tom trenutku zaposleni u drustvenim i
drzavnim preduzecima, nego i svi oni koji su nekada radili u
drustvenom sektoru. To je, smatram, pravednije. Ako se ima u
vidu da je ta drustvena imovima rezultat rada generacija, logicno
je da te generacije i ucestvuju u raspodeli. Bilo bi vrlo
nepravedno, i u ekonomskom smislu ne bi dalo ocekivane efekte,
ako bi se vlasnicka promena svela na podelu svim zaposlenima
koji danas imaju tu privilegiju da rade.
Koji je red velicine sume koja bi bila podeljena kroz vrednosne
papire?
- Oko dvadeset odsto... dvadeset, dvadeset dva, dvadeset pet - to
je stvar konvencije, stvar procene te ukupne mase drustvenog
kapitala - bilo bi pokriveno vrednosnim papirima koji bi imalu
kupovnu moc na trzistu akcija. U ovom trenutku, to je negde oko
8 ili 9 milijardi maraka...
Primenom ovog modela, preduzeca bi, u sustini, dobila eksternog
vlasnika, koji bi bio okrenut profitu. U isto vreme, bila bi poreski
rasterecena, jer ce drzava iz ovih novih izvora utemeljiti kljucne
socijalne funkcije, cime ce biti manje nuzde da se, kao sada, iz
poreza zahvata i za penzije, i za zdravlje, i za zaposljavanje.
Sta dobija drzava? Rekao bih, jedan dodatni argument za
ucvrscivanje svog kredibiliteta u odnosima sa medjunarodnim
finansijskim institucijama, jer drzavna infrastruktura postaje
transparentna i kompatibilna razvijenim trzisnim privredama.
Drzava dobija i mogucnost ozbiljnijeg servisiranja stranog duga, i
daje podsticaj stranom kapitalu da ulazi na projektnom principu,
a ne samo kroz kredite na kratak rok i uz visoke kamate...Takodje,
drzava, ja mislim jedino na ovaj nacin, moze da resi pitanje stare
devizne stednje, za koju je garantovala, a koja iznosi 7-8 milijardi
maraka.
Prema tome, i drzava, i preduzeca, i zaposleni, i penzioneri...
dobijaju na odredjeni nacin, sve preko logike trzista kapitala.
I jos da kazem, ovim modelom dobijaju i republike, koje su kod
nas, za sada, u praksi centri ekonomskog, i ne samo ekonomskog,
zivota: njima se pruza mogucnost da sve ono sto je u ovoj oblasti
do sada zakonito uradjeno, i u Srbiji i u Crnoj Gori, uvede, utope,
uvedu u ovaj model, cime bi bili prekinuti separatni procesi, i
Jugoslavija dobila jedinstven model privrednog sistema. Jer, ako
se tako ne ucini, i privredni sistemi u republikama izgrade na
zasebnim osnovama, nista, ili gotovo nista nas ne deli od sasvim
logicnih konflikata koji se ispoljavaju unutar sistema u celini.
Koliko ce ljudi imati pravo na vrednosne papire o kojima ste
govorili?
- Manje od pet miliona ljudi. Ali, ne dobijaju svi isto: za
kriterijum se uzima penzioni osnov. Onaj ko je juce poceo da
radi, dobice manje.
Svi Srbi, ili nijedan
Govorili ste o "kapitalnom jacanju zdravstvenih i penzionih
fondova i fondova za zaposljavanje. Hoce li oni, tako ojacani,
biti u stanju da amortizuju socijalne probleme koji ce se nuzno
javiti kao posledica prelaska na trzisno funkcionisanje
privrede?
- Ja ne vidim kako bi drzava na drugi nacin mogla da preuzme
socijalnu funkcuiju. Osim deklarativnio...
Ili kroz stampanje para?
- Da, ili tako, sto se, kao bumerang, vraca kroz inflaciju... Kako
drzava, u ovim okolnostima, moze stvarno da vrsi ove kljucne
socijalne funkcije, koje ste upravo nabrojali, ukoliko ih ne smesti
u kontekst i proces vlasnickih promena. Cinjenica da drzava vec
sada penzionerima duguje nekoliko penzija - u penzionom fondu
nedostaje nekoliko stotina miliona maraka, cinjenica da su
zdravstveni fondovi prazni, i da je zdravstvena zastita prakticno
nedostupna ogromnom broju stanovnika - lecenje, i na
osnovnom nivou, postalo je privilegija, cinjenica da je ogroman
broj ljudi na takozvanom prinudnom odmoru, da je, u stvari,
tehnoloski visak, da ogroman broj zaposlenih dolazi u preduzeca,
a da je njihov radni ucinak ispod troskova koje ostvaruju u tom
preduzecu - sve to nedvosmisleno pokazuje da drzava nema
alternative za resavanje ovih socijalnih funkcija, kljucnih u jednoj
demokratskoj drzavi, pogotovo drzavi koja ima socijalisticku
vladu. Zato je nuzno pristupiti vlasnickim promenama, odnosno
promenama u strukturi kapitala, kako bi se sprecilo razvlacenje
drustvenog vlasnistva. Taj kapital mora biti ekonomskim putem
stavljen u funkciju razvoja, odnosno u funkciju resavanja ovih
kljucnih problema.
Koliko brzo je moguce izvesti promene za koje se zalazete? Sta
jos treba uraditi, pod uslovom da postoje spremnost i
saglasnost da se Vas koncept vlasnickih promena realizuje?
- Najvaznije je upravo to sto ste sada rekli - postojanje
spremnosti i saglasnosti. U uslovima opsteg konsenzusa, jednoj
kompetentnoj i operativnoj vladi i njenim institucijama bilo bi
potrebno svega nekoliko meseci da pripremi sve zakonske
projekte i da institucionalno logiku trzista kapitala uvede u celinu
privrednog sistema.
Konkretno: u kojoj meri racunate na spremnost predsednika
Milosevica da pristupi vlasnickim transformacijama?
- Ja sam imao tu mogucnost i cast, kao predsednik i vlade
Vojvodine i vlade Srbije, a sada i u ovoj ulozi, da saradjujem sa
predsednikom Milosevicem, i stekao sam utisak da je rec o
coveku koga obrazovanje i bankarsko iskustvo, a i drzavna logika,
opredeljuju izuzetno pozitivno prema logici trzisne ekonomije, sa
jednom jakom i prepoznatljivom socijalnom funkcijom drzave.
Ni u jednom razgovoru sa njim koji bi se ticao tih problema,
nisam imao utisak da moj sagovornik ima negativan stav prema
ekonomskim reformama.
Na tribini JUL-a u Vranju gospodja Mirjana Markovic izjavila
je da se "ne sme dozvoliti potpuna privatizacija". Ako sam
dobro shvatio, Vi tvrdite da nema nepotpune privatizacije, da je
nemoguce samo delimicno uvodjenje zakona trzista?
- Da, nema potpune privatizacije. Privatizacija je tehnika, doduse
najmodernija tehnika koju je civilizacija kapitala do sada smislila.
Ali, privatizacija nije sama sebi cilj, njome se problemi ne
resavaju - svedoci smo postojanja citavog niza zemalja sa
dominantnom privatnom svojinom koje su u ekonomskoj bedi.
A sporenja oko "potpune", "totalne", "nepotpune"... proizlaze iz,
rekao bih, nerazumevanja logike trzista kapitala. Ono ima procese
koji idu ka privatizaciji, ali procese ka ukrupnjavnju kapitala kroz
institucionalne investitore, ima procese ka podrzavljenju, kroz
otkup nekih akcija od strane drzave... procesi na trzistu kapitala
nisu jednosmerni. Ja takodje mislim da je neka teorija o totalnoj
privatizaciji, shvacenoj na nacin da celokupna imovina ove zemlje
mora odmah biti podeljena ili nekome prodata, cista besmislica.
Ja se zalazem da citav niz projekata, preduzeca, akcija... bude
predmet prodaje i u jednom i u drugom smeru, ali kljucna stvar je
formulisati pravila igre koja se zovu trziste kapitala, i prepustiti
kapitalu da se krece u skladu sa interesima - neka ga kupi
pojedinac, ili banka, ili strani poverilac, ili drzava ili neko drzavno
preduzece koje ima interes. To je jedan ziv proces stalnog
suceljavanja interesa. Ali, tu je vazno da se tacno zna sta je cije. U
toj utakmici, kapital za koji se ne zna ciji je postaje predmet
pljacke. A ako se zna sta je drzavno, sta pripada banci, sta
stranom poveriocu, a sta pojedincu... onda ce, uz rigidna pravila -
a uloga drzave je da, pre svega, ta pravila cini nemilosrdnim sa
stanovista zastite kapitala - vlasnik energicno stititi svoj kapital.
Hoce li sadasnja srpska vlada da ukine sebe
Govorimo o mogucnostima realizacije Vaseg programa, i
eventualnim otporima. Vi, dakle, smatrate da on nije u
suprotnosti sa onim za sta se zalaze JUL?
- Ja zaista nisam do sada video njihove koncepte, ali nemam
utisak da su protiv logike trzista i trzisne ekonomije. A trzisna
ekonomija podrazumeva trziste kapitala, a trziste kapitala
podrazumeva kapital!
Nabrajajuci one kojima ne odgovara vlasnicka transformacija,
na prvom mestu naveli ste monopoliste, zatim one koji se bave
distribucijom rezervi i kontingenata... To znaci da je najmanje
tri cetvrtine ukupnog broja protivnika transformacije
drustvene svojine u organima vlasti ili uz vlast!? U trenutku
dok ste o tome govorili pomislio sam na Mirka Marjanovica,
direktora "Progresa" i predsednika vlade... Dakle, koliko su
jaki protivnici Vaseg koncepta, i moze li o v a vlada da za
nekoliko meseci pripremi uslove za njegovu primenu?
- Stvar je elementarne odgovornosti nosilaca izvrsne vlasti, vlasti
uopste, i ne samo vlasti, da svoj odnos prema vlasnickoj reformi, i
svemu onome sto te reforme prati, ni u kom slucaju ne izvodi iz
pojedinacnog ili licnog interesa bilo kog pojedinca ili bilo koje
grupe, jer bi to, naprosto, bilo pogubno. Jer, rec je o procesima
koji se ticu svih gradjana, njihove imovine, njihovih zivota, posla...
novih generacija. Od tih procesa zavisi sudbina nase ekonomije, a
samim tim i sanse gradjana da svojim radom, preduzetnistvom, ili
znanjem, obezbede svojoj porodici bolje uslove zivota. To nije
neka politicka, stranacka tema, pa da je prilagodjavamo ili
izvodimo iz posebnosti stranackog programa.
Ja sam u fusnoti 22 razmatrao razloge onih koji su "protiv".
Logicno je da ce neko ko ima interes da monopolise drustvenu
svojinu, biti protiv vlasnicke transformacije. Ako je on direktor
drustvenog preduzeca u kome radnicki savet ne postoji, ili postoji
samo formalno, ne postoji nikakva interna kontrola, a on fomira
upravni odbor, i predsedava tim upravnim odborom, u kome je
on i menadzer i vlasnik i sve... ja logicki zakljucujem da njemu
nije u interesu da sa ukine drustvena svojina.
Opisali ste potpredsednika sadasnje republicke vlade. Vi niste
samo ekonomista, vec i politicar koji je bio na znacajnim
funkcijama, i znate da su, u teoriji, interesi zajednice vazda bili
iznad interesa pojedinaca ili grupa, ali da je u praksi bilo
drugacije. Koliko su realni izgledi da Vas koncept bude
realizovan, kad je ocigledno da ce na velike otpore naici i u
vasem partijskom okruzenju? Ima li sistem zelju da sebe
menja?
- Nije rec o sistemu u nekakvom apstraktnom, pogotovo u
opstepolitickom smislu, kako se najcesce govori. Ovde je rec o
elementarnom vlasnickom sistemu odnosa, imovinskom sistemu
odnosa...Znate, 87. godine, na jednom naucnom skupu u
Subotici, madjarski akademik, ekonomista Sabo Kalman, jedan
star i iskusan covek, rekao mi je da logiku imovinske
odgovornosti i snage imovinskog interesa treba traziti u
elementarnoj strukturi coveka kao potrosackog bica. Naveo je
primer coveka na samrti, siromasnog ili bogatog, svejedno, koji
poslednjim recima odredjuje sta ce, od njegove imovine, kome iz
porodice pripasti, i sta ko treba s tom imovinom da cini... Ovim
ne zelim da negiram ostale interese i motivacije coveka, ali nije
moguce ignorisati imovinski interes... Zbog cega, uostalom, covek
radi? Devedeset devet odsto covecanstva radi da bi sebi i svojoj
porodici obezbedilo neki nivo potrosnje, svejedno kakav...
Mi, znaci, ne smemo vise silovati zdrav razum.
Ponovicu: sistem drustvene svojine je mogao da funkcionise sa
odredjenim pozitivnim efektima dok je drustvena svojina bila
jedini oblik svojine, i dok je ceo mehanizam kontrole, i drzavne i
partijske, imao zadatak da nju stiti. U uslovima trzisne ekonomije,
razlicitih oblika svojine, sadasnjeg medjunarodnog okruzenja i
trzista kapitala, svojina bez titulara je predmet razvlacenja i
pljacke.
Dan D - datum za istoriju moderne
Jugoslavije
Kako bi, tehnicki, izgledala procedura usvajanja Vaseg
koncepta? Ko o njemu prvo treba da se izjasni, koje
mehanizme treba pokrenuti i sta ti mehanizmi treba da urade
da bi se doslo do "dana D"?
- Pre svega, treba stvoriti odgovarajuci politicki ambijent... Za
jednu ovako krupnu promenu mora se stvoriti pozitivno javno
mnjenje, mora se javnosti objasniti celina stvari, sa svim njenim
efektima, da bi se stvorila klima "za". U ove promene se ne sme
ako raspolozenje javnosti bude negativno, ili ako stav bude "daj
da usvojimo, pa cemo ostaviti u fioku". Bolje je nista ne usvajati,
nego u ove promene uci bez namere da se one u celini i do kraja
sprovedu.
Znaci, prvo Vasa partija treba da se izjasni, i da, posto
naglasavate da to nije stranacko pitanje, za koncept pridobije i
druge partije?
- Mozda je logicnije da savezna vlada koncipira zakonski projekat
sa jasnim vrednosnim objasnjenjima i obrazlozenjima, i da za taj
projekt dobije sve relevantne politicke partije, i u parlamentu i
izvan parlamenta, i javnosti. Zatim, da uz taj zakon, u isto vreme
bar jos dvadesetak drugih zakona ili popravi, ili predlozi nove (o
preduzecima, stranim ulaganjima, bankama, deviznoj stednji... ).
Prakticno, trebalo bi tokom tog jednog zasedanja Skupstine, koje
bi trajalo 10-15 dana, precistiti celinu sistemskog zakonodavstva i
zasnovati ga na logici trzisne ekonomije, a posle svim merama
ekonomske politike, monetarnim, poreskim... te promene
podrzavati. Ovde, znaci, nije rec o klasicnom usvajanju zakona,
koji posle toga samo treba primenjivati, ovde je rec o procesu koji
ce trajati godinama, i koji ce se odvijati promenjivom brzinom,
nekad sa znacajnim pozitivnim efektima, a ponekad ulaziti u
stanja zastoja. Rec je, prosto, o jednoj restrukturaciji za koju je
vazno da pocne dobro, i da prvu fazu okonca dobro, da bi posle
nje prerasla u dugotrajne procese.
Mogu li o tome da odlucuju savezna vlada i savezna skupstina
u uslovima sadasnjih odnosa republika i federacije? Neke
novine najavljuju promenu Ustava SRJ... da li je za
sprovodjenje Vaseg programa potrebna promena odnosa u
federaciji?
- Mislim da Ustav SRJ daje dovoljno prostora za jednu ozbiljnu
reformu, ukljucujuci reformu vlasnickih odnosa. Ustav u
ekonomskom delu jasno precizira da ekonomsku politiku, i
ekonomsku i druge, vodi savezna vlada, a da je zakonodavna
delatnost u nadleznosti Savezne skupstine. U Ustavu pise da je
Jugoslavija jedinstveno privredno podrucje, pa nikakve ustavne
smetnje, po mo mom misljenju, ne postoje.
Radoman Bozovic - novi savezni premijer?
Postavio sam Vam ovo pitanje misleci na odnos republika
prema federaciji. Znate li nesto o pisanju novog ustava koji u
SRJ predvidja postojanje cetiri pokrajine i jednu autonomiju?
- Ne. Koliko je meni poznato, ne priprema se promena ustava. A
sto se tice odnosa prema federaciji... ja, na primer, nikada ne bih
prihvatio da kao predsednik savezne vlade budem "koordinator
republickih vlada". Savezna vlada po Ustavu SRJ ima sva
potrebna ovlascenja da vodi jedinstvenu privrednu politiku ove
zemlje.
Zbog cega savezna vlada to i ne cini?
- Odgovor na to pitanje potrazite u vladi, a ja nikada ne bih
prihvatio...
Vama "nije u opisu radnog mesta" pisanje jednog ovakvog
programa.
-Nije.
Ukoliko Vas koncept vlasnicke transformacije bude prihvacen,
necete moci da uticete na njegovu realizaciju sa funkcije
predsednika Veca gradjana Skupstine. Da li bi trebalo da
budete predsednik Savezne vlade?
- Izbor predsednika vlade nije stvar pojedinca, to je pitanje
odnosa snaga, odnosa politickih partija i dogovora medju njima...
Ja sam vam upravo rekao da nikada ne bih prihvatio da budem
predsednik savezne vlade koja bi bila koordinator ili, kako
ponekad kazu, "koja harmonizuje odnose izmedju republickih
vlada".
Ali Vi kazete da Saveznoj vladi Ustav dozvoljava i vise od toga
da bude harmonizator republickih vlada, treba ga samo
primeniti?
- Tacno, Ustav nije smetnja za funkcionisanje Savezne vlade.
Sta je smetnja?
-Ja zaista ne znam, o tome treba razgovarati sa predsednikom
Savezne vlade... Ja ne bih imao takvih problema, ili ne bih bio
predsednik vlade.
Momcilo PETROVICH
ANTRFILEI:
Treba imati u vidu da sam ja postavljen za predsednika
pokrajinske vlade nekih godinu i po dana nakon politickih
promena u Vojvodini. Nisam, znaci, bio onaj koji je vodio
promene. Mnogi su bili "osetljivi" i povredjeni sto ja sada
prakticno odlucujem o sustini, a nisam imao "zasluge za
revoluciju"...
Namece se pitanje: zasto jedan nas uspesan privatnik ima sto
puta vecu profitnu stopu nego u Nemackoj, ili u Francuskoj?
Pa zato sto razvlaci drustvenu imovinu! Kako neko za dve-tri
godine moze svoju imovinu da uveca za hiljadu procenata?!
U ekonomiji nije moguce da neko dobije, a da neko nije
izgubio! Mora da je od nekog uzeo, prelio...
Od nekog "dana D" celokupna imovina mora biti izrazena u
akcijama, i akcije se moraju kotirati na tristu kapitala.
Ja sam imao tu mogucnost i cast, kao predsednik i vlade
Vojvodine i vlade Srbije, a sada i u ovoj ulozi, da saradjujem
sa predsednikom Milosevicem, i stekao sam utisak da je rec o
coveku koga obrazovanje i bankarsko iskustvo, a i drzavna
logika, opredeljuju izuzetno pozitivno prema logici trzisne
ekonomije, sa jednom jakom i prepoznatljivom socijalnom
funkcijom drzave.
Ako je on direktor drustvenog preduzeca u kome radnicki
savet ne postoji, ili postoji samo formalno, ne postoji nikakva
interna kontrola, a on fomira upravni odbor, i predsedava
tim upravnim odborom, u kome je on i menadzer i vlasnik i
sve... ja logicki zakljucujem da njemu nije u interesu da sa
ukine drustvena svojina.
Opisali ste potpredsednika sadasnje republicke vlade.
Ustav nije smetnja za funkcionisanje Savezne vlade.
Sta je smetnja?
Ja zaista ne znam, o tome treba razgovarati sa predsednikom
Savezne vlade... Ja ne bih imao takvih problema, ili ne bih bio
predsednik vlade.