INTERVJU
RAT I MIR
MADLEN OLBRAJT, AMBASADOR SAD U OUN
ZLOCINCE MORA STICHI RUKA PRAVDE
Jos dok su se pregovori o miru na Balkanu u Dejtonu priblizavali kraju od
sustinskog je znacaja bilo da ne bude nikakve zabune u pogledu americke
politike prema Tribunalu za ratne zlocine u prethodnoj Jugoslaviji.
Sjedinjene Americke Drzave su odlucne da Tribunal postigne uspeh
Oni koji su odgovorni za ratne zlocine i druga krsenja
medjunarodnog humanitarnog prava moraju odgovarati. Mora se
ustanoviti presedan koji ce spreciti buduca zverstva. Takodje se
mora izgraditi osnova za trajno izmirenje u okviru regiona. Zbog
toga su SAD pomogle da se oformi i finansira taj Tribunal i zato je
saradnji sa njim dat veliki prioritet u nasoj diplomatiji na Balkanu.
Zbog toga cemo se takodje snazno usprotiviti svakoj odredbi o
ogranicavanju ili amnestiji u vezi sa ovim zlocinima.
Iako su neki pomenuli mogucnost da bi osuda ratnih zlocina
mogla da postane prepreka miru, mi smatramo upravo suprotno.
Jasno smo izneli da oni protiv kojih je podignuta optuznica ne
mogu ostati na polozajima sa politickom odgovornoscu ili nekoga
predstavljati na medjunarodnom nivou. To ce promovisati i
legitimnije politicko rukovodstvo na Balkanu i tako stvoriti
poverenje kod svih strana da ce mir biti stabilan.
Pre pola veka, na sudjenjima u Nirnbergu i Tokiju, pobednici iz
Drugog svetskog rata su krivicno gonili pobedjene zbog zverstava
koja su pocinili. Tribunal za ratne zlocine za prethodnu
Jugoslaviju nastoji da obavi isto tako vazan, ali tezi zadatak.
Americke pare, americka pravda
Posao suda je da pred lice pravde izvede pojedince koji nisu
spreceni, uhapseni ili na neki drugi nacin pod njegovom
kontrolom. On mora preci velike prepreke da bi prikupio dokaze,
razgovarao sa svedocima, priveo osumnjicene i sproveo sudjenje.
Pri svakoj oceni o uspehu ili neuspehu Tribunala trebalo bi da se
uzmu u obzir ove poteskoce. Potrebna je i saradnja mnogih
zemalja kako bi njegov zadatak bio ispunjen.
Amerikanci bi trebalo da se ponose zbog toga sto su "SAD
pruzile najsnazniju podrsku ovome," kako je prosle nedelje
rekao glavni tuzilac Tribunala, sudija Ricard Goldston.
Prvo, mi smo Tribunalu dali vise od 13 miliona dolara u direktnim
doprinosima i procenama, ukljucujuci troskove vise od 20
tuzilaca, inspektora, drugih eksperata i raznu opremu. Takodje
smo uspesno zahtevali da Tribunal bude izuzet iz aktuelnog
smanjivanja troskova Ujedinjenih nacija u pogledu angazovanja
osoblja i putovanja.
Drugo, poslali smo Kongresu nacrt zakona koji ce obezbediti
legalna sredstva za potpunu saradnju SAD sa Tribunalom u vezi
sa pitanjima kao sto je izrucivanje optuzenih pojedinaca radi
sudjenja.
Trece, pomocnik drzavnog sekretara Dzon Satak se upravo
vratio sa putovanja po ovom regionu, gde je zatrazio i dobio
uveravanja od srpskih vlasti da ce istraznim organima Tribunala
biti omoguceno da razgovaraju sa svedocima i da posete mesta na
kojima bi zrtve masakra mogle biti sahranjene.
Cetvrto, pruzili smo snaznu diplomatsku podrsku Tribunalu. U
Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija omogucili smo donosenje
rezolucija kojima je saradnja sa Tribunalom obavezujuca za sve
zemlje. Ta obaveza ce se nastaviti bez obzira na ishod mirovnih
pregovora.
Pomoc istraznim organima
Konacno, Sjedinjene Americke Drzave su svoje informacije
stavile na raspolaganje Tribunalu.Veci deo potice iz javnih izvora,
ali americka obavestajna sluzba je takodje stavila na raspolaganje
velik broj poverljivih informacija.
Pozabavili smo se i zahtevima sudije Goldstona vezanim za obim i
pravovremeno dobijanje informacija. Na sastanku sa njim tokom
prosle nedelje visi funkcioneri administracije su izjavili da je
obavestajna sluzba dala prioritet podrsci Tribunalu. SAD ce
ukljuciti dodatna sredstva i osoblje u pregled starih dosijea i radi
brzeg pruzanja novih informacija.
Sudiji Goldstonu je izneto uveravanje da ce SAD nastaviti da
traze nacine da sve relevantne informacije budu prenete sudu na
odgovarajuci nacin.
Valja pomenuti jos nekoliko tacaka vezanih za razmenu
informacija. Glavna vrednost informacije koju pruzamo bice
pomoc istraznim organima u utvrdjivanju koji trag najvise vredi
slediti. Medjutim, poverljivu informaciju ne treba podeliti sa
javnoscu. Preuranjeno iznosenje moze da ugrozi svedoke, oteza
istraznim organima da pronadju potkrepljujuce dokaze i podstaci
prekrsioce da prikriju svoje tragove.
Nije svaka glasina tacna. Na primer, kruzila je neistinita prica da
su SAD uskratile sudu informaciju koja se odnosi na napad na
Srebrenicu u julu i zverstva koja su zatim pocinile trupe bosanskih
Srba. Medjutim istina je da su SAD razmenjivale i da ce i dalje
razmenjivati sa Tribunalom sve relevantne informacije o tim
dogadjajima. Informacije dobijene od americke obavestajne sluzbe,
prezentirane i Tribunalu i Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija,
pomogle su da se svet uveri u istinitost svedocenja izbeglica da je
sest do osam hiljada muskaraca i mladica iz Srebrenice masovno
pogubljeno na nalog komandanta bosanskih Srba Ratka Mladica.
Pedeset optuznica
Iako poverljiva informacija moze u odredjenom trenutku doprineti
naporima Tribunala, ona ne oznacava prestanak napornog
prikupljanja dokaza potrebnih za krivicno gonjenje pocinilaca
zlocina. U vezi s tim Tribunal ce i dalje, pre svega, da se oslanja
na sopstvene izvore, na neprocenjivu pomoc diplomata,
humanitarnih radnika i predstavnika nevladinih organizacija, a
mozda pre svega na hrabra svedocenja svedoka i prezivelih. Svi
civilizovani ljudi zele da Tribunal postigne uspeh. Medjutim, oni
od nas koji su bili u ovom regionu i koji postuju hrabrost i karakter
mnogih tamosnjih ljudi, posebno su za to zainteresovani.
Pocetkom prosle godine posetila sam jedno imanje u ranije lepom
gradu u Hrvatskoj, Vukovaru. Tamo se ispod gomile zardjalih
frizidera i poljoprivredne opreme nalazi jama sa telima od 200 do
300 ljudi.
Ti ljudi, kao ni zrtve iz Srebrenice, Banjaluke, Sarajeva, Mostara i
mnogih drugih mesta u toj razdiranoj zemlji, nisu bili zrtve borbe.
Oni nisu bili "kolateralna steta". Oni su namerno bili ciljani i
masakrirani ne zbog onoga sto su ucinili, vec zbog onoga sto jesu.
Neki mozda ismevaju napor da se krivicno gone odgovorni za
ovakve zlocine, govoreci da je prikupljanje fizickih dokaza,
saslusavanje osumnjicenih i dobijanje uverljivih svedocanstava
suvise tesko, da oduzima suvise vremena i da je preskupo.
Medjutim, Klintonova administracija smatra da teskoce u radu
Tribunala ne treba da sprece njegov rad. Samo zato sto ne
mozemo sve da garantujemo, ne znaci da ne treba nista da
ucinimo.
Tribunal je podigao vec vise od 50 optuznica koje, sa
zadovoljstvom to mogu da kazem, obuhvataju one za koje se
smatra da su odgovorni za masovne grobnice u Vukovaru. Vlade
ce imati obavezu da radi sudjenja izruce optuzene koji su pod
njihovom jurisdikcijom. Tribunal ima ovlascenje da zahteva od
Saveta bezbednosti da preduzme prisilne akcije protiv bilo koje
vlade koja to ne bi ucinila. Optuzeni ce ili izaci pred sud ili
postati medjunarodne parije, zarobljeni u okviru granica sopstvenih
zemalja i izlozeni mogucnosti da odmah budu uhapseni, ako bi ih
presli.
Ko se seca Jermena
Ubistva na Balkanu - i u Ruandi, za koja je formiran poseban,
jednako vazan tribunal - ne mogu se jednostavno odbaciti kao
neizbezni prateci efekti medjunarodnog sukoba. Uraditi to znacilo
bi zaboraviti da je Adolf Hitler svojevremeno branio svoju nameru
da pobije Jevreje postavljajuci retoricko pitanje: "Ko se, na kraju
krajeva, seca Jermena?" I to bi znacilo da ignorisemo vidovite reci
koje je 1940. godine napisao pesnik i esejista Arcibald Meklis:
"Ubistvo se ne oslobadja nenormalnosti tako sto se pocini ubistvo.
Ubistvo se oslobadja nemoralnosti tako sto se ljudi navode da misle
da ubistvo nije zlo. Do toga moze da dovede samo izopacenje
uma. A, izopacenje uma je jedino moguce kada cute oni ciji bi
glas trebalo da se cuje u njegovu odbranu...".
Utvrdjivanje istine o onome sto se desilo u Ruandi i na Balkanu
ima sustinski znacaj ne samo za pravdu, vec i za stvaranje pravog
i trajnog mira. Odgovornost za pocinjene zlocine ne pripada
Srbima ili Hutima ili bilo kom drugom narodu kao grupi; ona
pripada pojedincima koji su naredjivali i pocinili zlocine. Istinsko
pomirenje nece biti moguce u tim drustvima sve dok se ne izbrise
kolektivna krivica i ne utvrdi licna odgovornost.
Nastojanje da se izvuce makar delimicna pravda iz zamrsenog i
duboko tragicnog haosa balkanskog rata predstavlja za
medjunarodnu zajednicu sustinski legalan i moralan ispit.
Apsolutnih pobeda nece biti, a brzih ce biti malo.
Danas, 50 godina posle zavrsetka Drugog svetskog rata, mi i drugi
jos uvek gonimo one koji su u ime nacista nasrnuli na covecnost.
Za nas nema konacnog zatvaranja rana koje su otvorili njihovi
zlocini.
Ali, zato sto smo uporni, ni za pocinioce nema tog zavaravanja,
nema sigurnog olaksanja od mogucnosti da ce biti pozvani na
odgovornost. Stoga ni na Balkanu, ubice siledzije, dzelati i
pljackasi ne bi trebalo da to dozive. Trebalo bi da ih gonimo,
preko Tribunala za ratne zlocine, ove godine, iduce godine, pa,
ako treba, i dobrim delom sledeceg veka.
Kako je nedavno rekao predsednik Klinton, na Balkanu "mora biti
mira da bi zavladala pravda, ali mora biti pravde kada zavlada
mir".
U svojoj potrazi za pravdom, Tribunal nema - niti ce imati -
jaceg saveznika od Sjedinjenih Americkih Drzava.
Antrfile:
Prvo, mi smo Tribunalu dali vise od 13 miliona dolara u
direktnim doprinosima i procenama, ukljucujuci troskove
vise od 20 tuzilaca, inspektora, drugih eksperata i raznu
opremu. Takodje smo uspesno zahtevai da Tribunal bude
izuzet iz aktuelnog smanjivanja troskova Ujedinjenih
nacija u pogledu angazovanja osoblja i putovanja.
Ti ljudi, kao ni zrtve iz Srebrenice, Banjaluke, Sarajeva,
Mostara i mnogih drugih mesta u toj razdiranoj zemlji, nisi
bili zrtve borbe. Oni nisu bili "kolateralna steta". Oni su
namerno bili ciljani i masakrirani ne zbog onoga sto su
ucinili, vec zbog onoga sto jesu.
Neki mozda ismevaju napor da se krivicno gone odgovorni
za ovakve zlocine, govoreci da je prikupljanje fizickih
dokaza, saslusavanje osumnjicenih i dobijanje uverljivih
svedocanstava suvise tesko, da oduzima suvise vremena i da
je preskupo. Medjutim, Klintonova administracija smatra da
teskoce u radu Tribunala ne treba da sprece njegov rad.
Tribunal ima ovlascenje da zahteva od Saveta bezbednosti
da preduzme prisilne akcije protiv bilo koje vlade koja to ne
bi ucinila. Optuzeni ce ili izaci pred sud ili postati
medjunarodne parije, zarobljeni u okviru granica sopstvenih
zemalja i izlozeni mogucnosti da odmah budu uhapseni,
ako bi ih presli.