INTERVJU
Zaboravni Genser
Kako sakriti istinu
JUGOSLAVIJA JE BILA OSUDJENA NA PROPAST
Memoari bivseg nemackog ministra spoljnih poslova Hansa Ditriha Gensera
izazvali su veliko razocaranje, cak i nemalke javnosti, jer je precutao
sve sto se ocekivalo da ce reci
U carskoj dvorani rezidencije vrvi vrvi kao u kosnici od ministara,
menadzera, poslanika, izdavaca i novinara: Hans Ditrih Genser
gusio se u pohvalama kao kralj sa praporcima okruzen
poslanicima. Bilo je to na promociji u subotu navece 18.
septembra 1995, povodom izlaska memoara bivseg nemcakog
ministra inostranih poslova. Medju pozvanima bio je i slavni
Henri Kisindzer koji je odrzao pohvalno slovo starom kolegi i
novom autoru. Sadasnji ministar u vladi u Bonu Klaus Kinkel
dozvolio je sebi cak da skup okarakterise kao "minhenski samit".
U svakom slucaju, kao da niko nije zeleo da izostane sa ovog
"samita". Tu su bili i ministar kulture, i americki ambasador Carls
Redman, i gradonacelnik, zatim sef "Simensa", kao i niz
najistaknutijih industrijalaca i menadzera koji su svi zaredom
drzali duze ili krace,
dosadnije ili manje dosadne govore. Mislioci svih boja nadmetali
su se u pohvalama. Medju prisutnima bili su i najugledniji nemacki
novinari, bivsi ili sadasnji glavni urednici.
Karakteristicno je da je govor ispunjen pohvalama na racun
prijatelja Gensera Henri Kisindzer odrzao na nemackom jeziku.
Bila je to velika cast za Hansa Ditriha Gensera koji se ne moze
pohvaliti da je poliglota. Bilo je to prvi put da se Kisindzer
usudio da jedan govor drzi od pocetka do kraja na nemackom
jeziku. Najpre je ispricao poznatu salu nazivajuci Gensera
"mladim autorom". Svog prijatelja ocenio je kao "jednog od
najboljih ministara inostranih poslova sa kojim je saradjivao".
Ostroumno je Kisindzer dodao da je Genser "najcuveniji od onih
koji su najduze bili ministri inostranih poslova: na pocetku nije
mnogo znao o spoljnoj politici ali je mnogo razumevao". Ipak, bio
je to preduslov da najomiljeniji nemacki politicar - kako je
Kisindzer rekao - pregovorima dva plus cetiri proslavi svoje
remek delo i time opravda svoje mesto u istoriji. Naravno,
Kisindzer je mislio na ulogu Hansa Ditriha Gensera u ujedinjenju
Nemacke koja upravo slavi petu godisnjicu ujedinjenja.
Genser je sa svoje strane okarakterisao pisanje ove knjige kao
avanturu koja ga je preobrazila u sasvim novo bice: u autora. Na
pitanje da li knjiga nesto valja, Kisindzer je dami koja je sedela
kraj njega za stolom odgovorio brzim pogledom na registar imena:
"Sto cesce se njegovo
ime tamo spominje, to je knjiga dragocenija." Kisindzer moze biti
zadovoljan divljenjem koje je Genser pokazao u memoarima
prema njemu.
U odnosu na Kisindzera, ispao je naivan
O tome da je Genser u memoarima vise sakrio nego sto je otkrio,
naravno, na promociji nije bilo mesta da se govori. Kao uostalom u
svakoj slicnoj svecanoj prilici.
Za razliku od Henrija Kisindzera cijom je "stratesko-analitickom
briljantnoscu Genser duboko impresioniran i zadivljen",
recenzent profesor Verner Vajndelfelt, koji predaje na Univerzitetu
u Minhenu politicke nauke,
istice da su Genserova secanja ostavila vise stvari skrivenih nego
sto su otkrila, tako da "mit o Genseru ostaje i dalje da zivi".
Uostalom, u svakom slucaju, istice Vajndelfelt, objavljivanje takve
knjige predstavlja
rizik ne samo za izdavaca vec jos vise za autora koji se hteo-ne
hteo mora izloziti oceni publike. Naravno, ukoliko prethodno
pronadje zanimljivu publiku.
Ocekivanja su napeta jer, na kraju krajeva, pera se latio jedan od
poslednjih politickih dragulja nemacke republike, a on je
poslednjih decenija bio taj koji je postavljao glavne smernice
nemacke politike: on je vinovnik radikalne, cak drasticne promene
kursa slobodnih liberala (FDP), promene koja je istovremeno bila
- kako se kasnije ispostavilo - epohalna. On je glavni tvorac tzv.
dvostruke odluke o NATO-u, on je glavni arhitekta procesa
nemackog ujedinjenja do kojeg je doslo posle podvale koju ce
istorija tek razotkrivati. Gorbacov je naseo - sve cesce priznaju
Nemci.
"Knjiga bi mogla, dakle, postati", istice recenzent, "teoretski, jedan
od velikih dogadjaja u politickoj literaturi. Autor memoara podize
zavesu samo napola. Medjutim, ocekivati nesto drugo, bilo bi
suvise naivno. Na kraju krajeva, rec je o kolosalnoj figuri
savremene istorije, ciji se rafinirani talenat sastoji upravo u tome da
pored sve okretnosti ni jednog sekunda ne gubi iz vida mit i
ocuvanje tog mita o vlastitom delovanju."
"Izvesno je da je svaka politika, satkana od mitske aure, umece da
se u kolotecini svakodnevice ne umanji i ne izgubi njeno zracenje i
njena koherentnost. Genser je upravo uspeo da ovaj cvor
razresenja svog nemirnog
tkanja neprekidno produzava ostavljajuci citaocu do kraja da
nagadja. Nije li upravo u tome neobjasnjivi smisao za celinu, ne
krije li se upravo u tome genijalnost koja bi mogla da se pokaze
kao primer uspeha i nastanka
jednog bestselera."
Odmah na pocetku, u prvom poglavlju knjige su, na neki nacin,
izneverena ocekivanja citalaca. Naime, knjiga nije nikakva
istorijska knjiga i stoga citalac ne sme ocekivati sveobuhvatno
objasnjenje nemacke spoljne politike.
Zasto se uopste u tom slucaju jedan ministar inostranih poslova,
koji je sluzio dve decenije na toj funkciji, latio pera i ispunio
1.088 stranica - upitace se zacudjeno citalac. Naravno, gospodin
Genser mu nece ostati
duzan odgovora: "Za jedan takav sveobuhvatin prikaz vreme jos
nije sazrelo." Naglasak je, naravno, na onom "jos". Fenomen
Genser razotkriva se vec na prvim stranicama knjige: relativiziuju
se ocekivanja, iznosi se
imunost na kritike, na svaki moguci prigovor odgovara se
ukazivanjem na kratku distancu od dogadjaja, a suptilnim citaocima
se istovremeno nagovestava moguc nastavak memoara.
Igra zatvorenih karata
Tako se u samo nekoliko redova vise otkriva o Genseru nego u
svim daljim poglavljima knjige. Tako Genser nikome ne
dozvoljava, u stvari, da priviri u njegove karte, da bude brzi nego
sto se moze zamisliti. Na
taj nacin, i pored sveg svetsko-politickog aktivizma, pored sve
groznicave globalne putnicke diplomatske aktivnosti, Genser uvek,
u svakom trenutku i svakom redu svojih memoara, vodi racuna o
unutrasnjopolitickim razlozima. Sve to govori o profilu jednog
coveka koji danas zajedno
sa Helmutom Kolom cini mali klub preostalih "velikih otaca
Nemacke". Moze li jedna knjiga iz Genserovog pera, koja je
vecim delom posvecena biografskim pitanjima, pruziti kljuc za
otkrivanje politickog jezgra njegovog
delovanja? Ne sme se, naravno, traziti ni od jednog autora vise
nego sto on pruza - to ne moze ni njegov izdavac.
Veliki broj stranica posvecen je Genserovom detinjstvu i
mladalastvu, skolovanju, ratnim dozivljajima, zivotu u sovjetskoj
okupacionoj zoni, ranoj smrti oca, bliskim vezama sa majkom,
iskustvu sa bolescu, najzad,
tuberkuloza pluca, bolovanja za vreme kojeg ce doci kljucno
iskustvo i saznanje: "ako imas volju da svuda i uvek budes prvi i
najbolji, onda ces se izvuci". Od 1956. Genser je prisutan u
politici Bona. On se nalazi u sredistu procesa: od izgradnje
Berlinskog zida do njegovog pada, od kraja Adenauerove ere do
duboko u Kolovu eru - ostavljajuci za sobom u medjuvremenu
jednog Erharda, Kisindzera, Franca Jozefa Strausa, Vernera,
Branta, Smita... Uvek je na kraju posle svih mena i promena u
politickoj konstelaciji neostecen opstajao Hans Ditrih Genser.
Nemacki lisac je umeo da prezivi. Oni koji zele da udju u trag
ovoj tajni prezivljavanja morace posebnu paznju da posvete
onim stranicama knjige koje su posvecene politickim smernicama.
Upadjivo je cutanje o fazi inkubacije u socijaldemokratsko-
liberalnoj koaliciji. Uzalud ce citaoci traziti objasnjenje za ishod
izbora za saveznog predsednika 1969. U takvim prilikama Genser
je taj koji poslednji vuce konce.
U svakom slucaju, Genser pise o veceri uoci izbora za Bundestag
1969. U razgovoru sa Kolom, tadasnjim premijerom i glavnim
strategom tadasnjeg saveznog kancelara, Genser upozorava na
opasnost od ponizenja njegovih slobodnih demokrata (FDP).
Uzalud, Nova era nemacke politike pocinje, Vili Brant postaje
kancelar, Hriscansko-demokratska unija odlazi u opoziciju.
Dramatika ovog glasanja sa Barcelom protiv Branta dozivljava
krah. Dakle, jos tada umesto koalicije Kola i Gensera doslo je do
koalicije Gensera i Branta. Sta ce naterati Gensera da napusti
Branta i udje u koaliciju sa
Kolom, sta ce naterati Gensera da precutkuje delovanje
istocnonemakog spijuna Gijoma u kabinetu kancelara Branta, sto
ce dovesti do brantovog odlaska sa scene i kraha socijaldemokrata
od kojeg se nece oporaviti sve do
danasnjeg dana. Naravno, o svemu tome citalac u Genserovim
memoarima nece naci odgovora. Svi ti dogadjaji jedva da se usput
spominju. Sto se tice kraja kancelarovanja Vilija Branta i prelaska
vlasti u ruke Helmuta Smita, citalac ce saznati iz memoara samo
ono sto tadasnji ministar unutrasnjih poslova Genser dozvoljava
sebi da saopsti o aferi Ginter Gijom - ne manje od toga, ali ni vise
od toga. Opreznost je u svakom slucaju ocigledna u svakom
pasazu knjige. Vreme jos nije sazrelo!
Vazno je bilo ujediniti Nemacku
Nasuprot tome, veoma detaljno, veoma opsirno opisuje gospodin
Genser susrete sa Henrijem Kisindzerom kome je posveceno
vise prostora nego bilo kojoj drugoj licnosti iz domace i strane
politike. Takticka rafiniranost, divljenje i impresioniranost
strategijsko-analitickom briljantnoscu Amerikanca izbijaju iz
svakog reda koji je njemu posvecen.
Mnogo prostora Genser posvecuje svojoj spoljnoj poitici,
popustanju zategnutosti, evropskoj integraciji, KEBS-u,
naoruzanju i razoruzanju - sve zvuci izvanredno, skoro kao
izvodjenje majstorskog plana, kao da su se veilki tokovi svetske
istorije upravo odvijali prema Genserovoj logici. Nema gresaka,
nema promasaja, sve se krece ka jednom cilju: pripremi
ujedinjenja i nastupu Nemacke kao velike sile na evropskoj i
svetskoj
sceni.
Kad je o tome rec, nije propusten nijedan rodjendanski praznik,
nijedna svecanost, nijedna zabava, nijedan stranacki skup, nijedan
avionski let nije bio predug, ako je trebalo, odspavao bi i u avionu,
bitno je dati doprinos kretanju u pravcu ujedinjenja podeljene
Nemacke,
izgradnji Nemacke kao velike sizle. Naravno, kad god treba
Genser da otkrije nesto blize o tome kakvim se sve lukavstvima
sluzio u kljucnim trenucima nadigravanja sovjetske strane ili
pridobijanja Francuza, posebno Engleza, kao i Amerikanaca, za
ponovno nemacko ujedinjenje... uvek iznova samo Genserovo
oprezno pitanje: jesu li to bila neverovatna iznenadjenja u
istorijskom hodu?
Sta tek reci o skrtosti i trezvenosti sa kojom Genser izvestava o
viseslojnim odnosima sa kancelarom Helmutom Kolom
ostavljajuci mnoga pitanja otvorenim i bez odgovora. Nije mnogo
drugacijem kad je rec o Gorbacovu i Sevarnadzeu.
Mozda je gospodin Genser ostavio svesno i namerno ova pitanja
za drugu knjigu secanja koja tek treba da usledi. U svakom
slucaju, cetiri vazne tacke ostaju bez objasnjenja:
- pristupanje slobodnih demokrata (liberala) 1961- suprotno
predizbornom obecanju, koaliciji sa Adenauerom;
- okoncanje socijaldemokratsko-liberalne koalicije i pocetak
koalicije sa Kolom;
- pregovori dva plus cetiri koji su doveli do nemackog ujedinjenja
5. maja 1990. u Bonu.
Sovjetski ministar inostranih poslova Sevarnadze govori o
razdvajanju unutrasnjopolitickog i spoljnopolitickog aspekta
nemackog jedinstva - a Genser se navodno s tim slaze. U knjizi
se to demantuje. Sukob sa Kolom o tome, sa Sevarnadzeom, ali o
svemu tome Genser ne govori nista;
- O mnogoslojnom odnosu sa Helmutom Kolom - koji predstavlja
kljuc za novu politicku eru Kola i Gensera - samo se sporadicno i
skrto govori. U svakom slucaju veoma trezveno, ocigledno sasvim
namerno.
Tako posmatrano Genserovo delo - uostalom i njegova politika
kao i njegova
knjiga - predstavljaju vazan doprinos istoriji, ali ipak ostaju samo
torzo. Dakle, i posle iscitavanja "memoara" Genserov mit ostaje i
dalje da zivi.
Sta Genser misli o ulozi Nemacke u Evropi i svetu pet godina
posle ujedinjenja?
Kako ponovo postati svetska sila
- Buducnost ne pripada samo nama - rekao je
Hans Ditrih Genser novinaruTeu Zomeru.
Gospodine Genser, Vi ste jedini nemacki drzavnik koji je bio i
ministar unutrasnjih i ministar inostranih poslova - cetiri i po
godine ministar unutrasnjih poslova, osamnaest i po godina
ministar inostranih poslova. Da li jos vazi primat spoljne
politike?
- Za Nemacku, da. Spoljnopoliticka pitanja - uzmite samo
ponovno naoruzavanje, pristupanje NATO-u, pristupanje
Evropskoj zajednici, tzv. istocni ugovori ili rasprava sa mirovnim
pokretom o dvostrukoj odluci
o NATO-u - sve su to pitanja koja su veoma strasno uzbudjivala
nemacko javno mnjenje. To naravno i ne moze biti drugacije u
jednoj zemlji koja se nalazi usred Evrope i koja deli sudbinu
Evrope. Tacno je, dakle, ono to je rekao Rihard fon Vajceker: nasa
istorija nikada nije pripadala samo nama. Mogu samo da dodam: i
nasa buducnost nece nikada pripadati samo nama.
Ostaje, dakle, primat spoljne politike?
- Treba svakako govoriti o znacaju spoljne politike, ali se
mora sagledati da je sve vise egzistencijalnih pitanja istovremeno i
unutrasnje i spoljne politike. S pravom se govori o svetskoj
unutrasnjoj politici. Kada se pitamo sta moze, sta se mora srediti i
sta se mora resiti i odluciti na evropskom ili globalnom nivou,
izazov spoljne
politike jos je i veci.
Praktina teorija obrazlaze prednost spoljne politike
argumentom da se u unutrasnjoj politici moze uvek nesto
revidirati, dok u spoljnoj politici stvari su nepovratne i
neopozive i ako se prilika propusti, nikada se ponovo nece
pojaviti.
- To je svakako u spoljnoj politici jaci slucaj.
Ponovno ujedinjenje je dokaz za to?
- Sasvim sigurno.
Koliko je dugo bio prozor za to otvoren?
- Prozor je bio tacno toliko dugo otvoren koliko nam je bilo
potrebno. Jos u decembru 1991. Sevarnadze je ustuknuo i
ratifikacija sporazuma dva plus cetiri je naisla u Vrhovnom sovjetu
na znatne probleme. Medjutim, stvari su vec bile resene, potpis
Sovjetskog Saveza je stajao ispod sporazuma. Da li su odluke koje
su proizlazile iz potpisa Sovjetskog Saveza, na primer, o clanstvu
ujedinjene Nemacke u NATO-u, mogle nesto
u tom trenutku jos da promene? Sumnjam u to.
U izjavi o povlacenju od 27. aprila 1992. Vi ste, izmedju ostalog,
rekli: "Osnovne smernice nemacke spoljne politike su jasno
date." Koje su to konkretno?
- To je najpre nastavak politike ujedinjenja u Evropskoj zajednici.
Niko nije vise zainteresovan za to od nas, niko nije na to vise
upucen od nas. Tezinu nase zemlje je mnogo lakse nositi i
podnositi za sve nase susede u jednoj Evropskoj uniji koja se
stalno sve vise ujedinjuje,
integrise.
Nista bez dogovora sa Amerikancima
Druga smernica jeste odgovornost nase zemlje za napore za
ujedinjenje kontinenta, za sveevropsku politiku. Savezna
Republika kao clan Evropske zajednice ima posebnu odgovorost
da svaka drzava koja se nalazi istocno od nas moze na,
ukljucujuci tu i Rusiju, svoje odgovarajue mesto u sveevropskom
sistemu mira. Naravno, mesto u skladu sa svojom tezinom,
ukoliko ne zelimo da jednog dana dozivimo novu podelu i, kao
posledicu toga, novu konfrontaciju u Evropi. Tu lezi u ovom
trenutku povod i razlog za zabrinutost.
Najzad, savez Evropljana sa Amerikancima smatram za
elementarnu stvar od zivotnog znacaja za stabilnost u Evropi. Pri
tom bi trebalo ovu saradnju postaviti na mnogo siru osnovu s
obzirom na narasli znacaj ekonomskih i ekoloskih pitanja nego sto
je to slucaj samo u okviru zapadnog saveza ciji je opstanak i dalje
neporeciv. Uspeh zapadnog saveza u mirnom savladavanju
sukoba Zapad - Istok ne sme dovesti do toga da Atlantik postane
siri.
Nemacka ima posebnu odgovornost za istocni deo srednje
Evrope i Rusiju i njihovo ukljucivanje u zapadne institucije. To
se u inostranstvu na mnogim mestima tumaci kao vaskrsavanje
starih nemackih hegemonistickih teznji.
- Jedan od razloga zasto sam predlozio francuskom i poljskom
ministru inostranih poslova 1991. da se sastanemo u Vajmaru bio
je taj da pokazemo da ova tri velika naroda u Evropi, koja su
imala zastrasujuce,
ali i srecne periode u medjusobnim odnosima, danas snose
zajednicku odgovornost za buducnost Evrope.
Nije rec o nemackoj politici prema Istoku, vec o opsteevropskoj
politici. Preduzimati sto je mogucno vise koraka sa Francuskom i
prema Istoku, smatram da je i za buducnost od sustinskog
znacaja.
U politici igraju odredjenu ulogu i klisei. Jedan od klisea je,
medjutim, da Nemci uvek iznova pokusavaju da obezbede svoj
prodor prema Istoku. Drugi klise bio je poslednjih dana da
Nemci, samo se po sebi razume, saradjuju sa svojim ranijim
ustaskim prijateljima, Hrvatima, i sa Slovenijom dok su
Francuzi i Englezi naklonjeni Srbima.
- Nemacka posleratna demokratija nema sa ustasama nikakve
veze. Mi smo ustali protiv srpske agresije na Sloveniju i Hrvatsku.
Ucinili
bismo to i da je obrnut slucaj. Nijedan korak nismo preduzeli sami
vec smo sve cinili samo u okviru Evropske zajednice. Konacno,
rec je o pitanju da li se ponovo moze dozvoliti da se
spoljnopoliticka pitanja
resavaju vojnom silom. Ako mi kao zajednica drzava to
dozvolimo, ponovicemo sve greske proslosti.
Da li je u nasoj moci da dozvolimo ili ne dozvolimo?
- U svakom slucaju ne treba gledati u stranu. Pokazuje se da se rat
u Sloveniji i Hrvatskoj mogao okoncati politickim a ne vojnim
sredstvima. Naime, odlukom Evropske zajednice o priznanju 16.
decembra 1991. Najzad, politicko sredstvo priznanja okoncalo je
vojnu intervenciju Srba.
Priznavanje Hrvatske i Slovenije
Pravite razliku izmedju priznanja Hrvatske i Slovenije i kasnijeg
priznanja Bosne. Da i je to bila greska?
- I Bosna i Hercegovina je trazila priznanje. Medjutim, ovo
priznanje za koje podsticaj nije potekao od nas - moglo se lakse
postici sporazumno ako bi se prethodno resio opstejugoslovenski
problem. Konacno, Bosna je jedna vrsta male Jugoslavije.
Govorili smo o nemackim spoljnopolitickim interesima. Da li tu
spada i stalno mesto u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija?.
- Nikada nisam sumnjao u to da to nije prioritet nemacke spoljne
politike. Mi smo od ranih 60-ih godina imali veliki uticaj u
Ujedinjenim nacijama i sa reduciranim suverenitetom i bez stalnog
clanstva u Savetu bezbednosti. Savezni kancelar je upravo bio u
Namibiji. Nezavisnost Namibije je bila rezultat rada Kontakt grupe
koja se sastojala od predstavinka SAD, Francuske, Engleske,
Kanade i Nemacke. Na odredjen nacin uticali smo u Ujedinjenim
nacijama za okoncanje rata izmedju Iraka i Irana. Preduzimali smo
u svetskoj organizaciji odredjene inicijative za zastitu ljudskih
prava i razoruzanje.
Sve to odvijalo se bez stalnog mesta u Savetu bezbednosti.
- Za to nam nije potrebno stalno sediste u Savetu bezbednosti; to
je bila tezina nase politike.
Nemacka je zemlja koja ne spada samo materijalno u najznacajnije
nosioce funkcionalne sposobnosti u OUN. Svojim doprinosom u
raznim akcijama UN pokazuje resenost da i posle ujedinjenja
ispunjava sve obaveze i
sva prava jednog clana svetske organizacije. Siguran sam da bi
reforma odgovarajucih organa OUN omogucila sediste Saveznoj
Republici u Savetu bezbednosti zajedno sa drugim zemljama. U
svakom slucaju, na tome ne treba da insistiramo.
Kada je okoncan hladni rat, mnogi su verovali i ocekivali novi
svetski poredak. U stvari, dozivljavamo novi svetski nered.
- Ziveli smo, medjutim, decenijama na ivici provalije, na ivici
opasnosti i mogucnosti nuklearnog rata. Imao sam ponekad
osecaj da neki zele da vrate period sukoba Zapad - Istok, mada
je ipak bila potrebna velika drzavnicka vestina da se spreci i
izbegne vojna konfrontacija.
Spada u veliko dostignuce nemacke spoljne politike to sto je
zahvaljujuci integraciji u evropsku zajednicu i NATO,
zahvaljujuci sporazumima sa Istokom i zahvaljujuci ulozi
Nemacke u procesu KEBS-a konacno bilo mogucno mirnim
putem prevazilazenje suprotnosti Istok - Zapad. Kazem sve to
jer cujem povremeno da bismo sada konacno morali preuzeti
odgovornost, da
je proslo vreme kada smo mogli ostajati u podnozju. Ako
nemacka spoljna politika bude mogla i u buducnosti imati toliko
uticaja, tezine i razvijati ... mogucnosti u iznosenju koncepcija i
oblikovanju, kao sto je to bio slucaj u eri hladnog rata, kao sto je to
slucaj sada, mozemo biti svi srecni.
Smatrate li ispravnim to sto NATO sada traga za novim
zadacima i sto se razvija u pravcu neke vrste svajcarske garde
Organizacije ujedinjenih nacija?
- Ako UN ne raspolaze vlastitim oruzanim snagama, mora se
obratiti zemljama clanicama. Jos uvek je bolje traziti pomoc
odredjene organizacije nego odredjene pojedinacne zemlje, jer se
time garantuje uravnotezeno
drzanje i postovanje mandata UN.
U vasoj knjizi konstatujete da najvisi cilj NATO-a sada mora
biti stvaranje trajnog i pravednog sistema mira u Evropi. Sta vas
podstice na to posle ponovnog ujedinjenja Nemacke i
oslobadjanje srednje i Istocne
Evrope od komunizma?
- Postoje kontroverze sa Rusijom o prosirenju NATO-a. Pri tom
nema jos odgovora na pitanje kako treba da izgledaju buduce
opsteevropske strukture bezbednosti. Potrebno je, medjutim,
postici razumevanje o takvim
strukturama kako u Moskvi ne bi ponovo nastupio stari ruski
sindrom ugrozenosti usled okruzenja, potisnutosti...
Ili samo ignorisanosti...
- Da, cak ignorisanosti. Zbog toga nam je potrebna velika
rasprava.
Mozete li zamisliti da se u diplomatskim naporima postigne
bilo prosirenje NATO-a, koje nece zaplasiti Ruse, bilo
napustanje ideje o prosirenju, a da to ne izazove utisak kod onih
zemalja o kojima je rec da su ostavljene na cedilu?
- Na pitanje da li treba primati nove clanove u NATO treba dati
odgovor na osnovu koncepcije o trajnom i pravednom sistemu
mira za celu Evropu, a ne pre toga.
Kada se kaze da Rusija nema pravo veta na prosirenje NATO-a,
to je tacno. Kada se, medjutim, istovremeno govori da ovu zemlju,
s obzirom na Moskvu, treba primiti, a onu ne, onda to svakako
prevazilazi pravo takvog veta. Naime, anticipira se i pogorsava na
taj nacin status zemalja...
Sumnjam da postoje mnogi koji nude velikodusno prosirenje
NATO-a prema Istoku da bi izbegli da srednjoevropske i
jugoistocnoevropske zemlje
postanu clanice Evropske unije. Pri tom, veliku ulogu igraju cvrsti
ekonomski interesi. Ponekad imam utisak da se nasim istocnim
susedima nudi kamenje umesto hleba.
Izmedju straha i nada
U vasoj knjizi stoji formulacija: "Utemeljenje nase spoljne
politike u Evropi je neopozivo". Da li je Evropa neopoziva?
- Da, sasvim sigurno.
Ne verujete li mozda da su na delu snage dezintegracije,
rasturanja i komadanja, snage koje bi jednoga dana mogle
ponovo da rasture Zajednicu?
- Postoje takve snage koje to cine, ali postoje i druge koje
iza kulisa deluju u pravcu dezintegracije. Postoje i oni koji
sumnjaju u Evropu. Utoliko je znacajnije da proces evropskog
ujedinjenja u nemackoj politici ima pouzdanog pobornika i
advokata.
Evo samo jedan primer: ekonomska i monetarna unija. Govori se
premalo o tome da smo jedino jedinstveno trziste u svetu koje
dozvoljava sebi luksuz da ima razlicite valute. Kada se govori o
stetama za nemacku izvoznu industriju usled promena valutnih
pariteta, govori se o devalvaciji dolara. Medjutim, ne vodi se
dovoljno racuna kakav znacaj su imali gubici na tezini, britanske,
spanske i italijanske valute za nemacku izvoznu industriju; uticaj
je bio, u stvari, mnogo temeljniji. To znaci da bi uspostavljanje
ekonomske i monetarne unije u skladu sa kriterijima Mastrihtskog
sporazuma prosirilo zonu stabilnosti koju sada predstavlja
Nemacka.
Zakonske i ugovorne odluke za ekonomsku i monetarnu uniju
vaze i za Saveznu banku. Savezna banka je u okviru vazecih
zakona nezavisna. Medjutim, opredeljenje za ili protiv ekonomske
i monetarne unije odlucuju nadlezne zakonodavne institucije.
Tamo, u okviru zakona postoji nezavisnost Savezne banke
(Bundes banke).
Da li su evropske nacije vec spremne da evropski misle i potisnu
nacionalno u drugi plan?
- U mnogim periodima evropskog ujedinjenja nije se poklanjala
dovoljna paznja znacaju nacionalnog identiteta. Jedna stvar se ne
sme zaboraviti: prvi put u
novoj kulturi zajednickog zivota u Evropskoj uniji,
nacije, pre svega manje, mogu stvarno ziveti svoj identitet. Naime,
mogu ziveti bez straha od velikih suseda. U vreme
nacionaldrzavne borbe za moc i dominaciju zivot u Evropi su
odredjivali strah i zabrinutost. Taj peirod je prevazidjen.
Zbog toga isticem da ovo evropsko ujedinjenje ne samo da pokriva
nacionalne i regionalne identitete, vec se oni mogu prvi put
stvarno, bez straha, afirmisati i ziveti.
Gospodine Genser, u svojoj knjizi Vi pisete: "Ne mozemo
misliti tako glupo kako se moze dogoditi." Gde vidite
opasnosti, gde leze rizici, sta moze odvesti stvari u pogresnom
pravcu, i sve pokvariti, sta moramo uciniti da do toga ne dodje?
- Ako naglasavate rec "glupo", odgovoricu vam na to pitanje.
Ako mudro "glupo" mislite?
- Najveca opasnost lezi u tome sto potcenjujemo globalne
izazove. Dakle, znacajno je shvatiti razvoj dogadjaja na jugu
zemljine kugle. Znacajno je sacuvati prirodne zivotne temelje.
Vazno je takodje spreciti
sirenje oruzja za masovno unistenje.
U slucaju potrebe spreciti i putem sile?
- U slucaju potrebe spreciti i putem sile. Medjutim, ne moramo i
ne treba uvek odmah misliti na poslednje sredstvo pre nego sto se
iscrpu politicka sredstva. Misliti najpre na vojna resenja otkriva
stari nacin misljenja.
U Evropi vidim i dalje glavnog neprijatelja srecnoj buducnosti u
nacionalizmu. On pocinje sa nacionalnim egoizmom.
I. Z
ANTRFILEI:
Uvek je na kraju, posle svih mena i promena, u politickoj
konstelaciji neostecen opstajao Hans Ditrih Genser. Nemacki lisac
je umeo da prezivi.
Pokazuje se da se rat u Sloveniji i Hrvatskoj mogao okoncati
politickim a ne vojnim sredstvima.