"NIN" - 03/11/1995
Moje misto - In Memoriam
Miljensko Smoje (1923-1995)
Goran Bezic / Stojan Obradovic
"Ako postoji drugi svit
i tamo ce novinara cekati makinjeta.
Ja cu se javljat sa neba oli iz pakla,
jebe me se, glavno da se javljan.
Ali, ako je nebo demokracija, a pakal
socijalizam, potpuno mi je svejedno di
ce me sveti Petar bacit.
Cak pri u pakal, sigurno je tamo vise
interesantnog svita za cinit intervjue i reportaze"
(Miljenko Smoje)
Ima ljudi kojima na njihovom kraju nisu potrebni nekrolozi i
osmrtnice. Kao onomada kad je umro Bajdo Vukas, tako se i 25. listopada po
splitskim kaletama, po Rivi, Pjaci, ali i po novim betonskim kvartovima
radijskom brzinom rasitira tuzna vijest: Umro je Miljenko Smoje.
Od 73 godine zivota, 48 je bio novinar. Mnogi su tvrdili za Smoju
da je knjizevnik, scenarista, nenadmasni humoricar i satiricar, a on je od
svih "optuzbi" priznavao jedino da je novinar. I to novinar do poslednjeg
daha.
Poslednji put smo radili intervju prije skoro godinu dana
("Kompanjo, ne da mi se govorit,ali stacu, moran pristat, znan ja taj
jebeni kruv"). Prije dve i po godine kad su se u u "Slobodnoj Dalmaciji"
dogodile vlasnicke promene, Smoje je prestao pisati - citava dva mjeseca -
sve dok se nije pojavio Feral Tribjun i tada nam je dao intervju "pun kao
sipak". Ove godine nismo stigli... Zato se podsecamo na ono sto je govorio
o sebi.
S DEKAMA U REDAKCIJI - "Ja sam u Slobodnoj od Informbiroa. Prije me
nisu tili primit jer nisan bija clan Partije. Jedva su me primili i 48.
Mora san imat puste priporuke, veze... Uzeli su najprije na probu. Ali to
onda nisu bile novine. To su bili bilteni. Ja di god dodjen, uzmen novinu,
u bilo koji grad, bilo koju drzavu. Kakva ti je novina, takva ti je i
drzava. Novina je ogledalo. A posli rata to u nas nije bila novina. Oli si
smija mislit, govorit, pisat. Sican se kad me je tokalo pratit kongres
AFZ-a Dalmacije. Cila novina je bila o tome. Nije bilo svita, njanke
Amerike i Rusije. Nista se taj dan nije dogodilo nego AFZ. Nista tu nisi
ima mislit. Mi smo s dekama dolazili u redakciju jer za svaku galingu si
moga svrsit na Goli Otok. Dodjes u redakciju, a ona puna onih sa cizmama i
koznim jaketan. Moj urednik je sam sebi brokvu utira u glavu, takva su
vrimena bila. I odatle smo mi dosli do pristojne slobodne stampe - mi koje
su tukli, pritili, zatvarali, mi smo to izvojevali. Mi smo poceli slicit na
prave novine, kakve su u svitu. Jer smo se tukli, opirali, riskirali.
Zajebavali smo i te sekretare partije. NIje bilo lako."
"MALO MISTO" ,- "Mene su optuzivali da sam rezimski novinar, a ja
nikada nisam bio clan Partije, a medju prvima sam poceo pisat kriticki.
Prije cetrdeset godina san osnova gradsku rubriku "Slobodne Dalmacije" i
tamo san godina kao Aspalathos pisa kritike. A onda uzmi "Malo misto" koje
san pisa krajen sezdesetih godina. To je bila jedna razorna kritika
komunistickih gluposti. A sada oni koji su bili slugani, preuzimaju barjak.
Ko? Oni koji su bili sekretari Partije, boljsevici koji su svima solili
pamet... Sad oni pricaju da san ih ja progonija. Ludi svit. Ko to moze
razumit sta in se okrene u glavi i koju pizdariju pocnu govorit i cinit."
ZIVILI SMO KA JUDI - "Kad san pisa za novine s kontinenta, svaki je
napis pocinja s lipin brimenom, s bonacom ka uje i to san pisa za jidit ih.
Da san pisa da je grubo vrime, da pada kisa, onda bi gustali. Koliko puti
san isa na ribe, ostavidu me na siku i prokleja bi cas i dan kad se rodija.
Sunce tuce, suva mi justa, nima vina, nima rakije, pucadumi usne, a ja opet
napisen sve najboje da jidin one gori kurvine sinove. Znalo je u nas biti
sniga, bura dere, pitaju me kako je u Split a ja kazen - a evo ovi cas smo
se kupali. Ja san citaocima uvek dava fakta, ali san uvek preuvelicava ono
sto san ja gusta. Uvik su bili zubaci, uvik su bila najbolja vina. A da
nisan gusta kad san bija mlaji - jesan. S Borisom Dvornikon san zna gustat,
mi smo, enti gospu, zivili ka judi. U tri smo znali popit 25 litara vina.
Lipo smo jili, pili, veselili se... Stali mi jedanput u ostariji negdi u
Bosni i gledan ja ima sampanje, bogati, ima i kavijara i ja to narucin. A
Ona mi kaze: Pa jesi li ti lud, u osan ujutru sampanju i kavijar? A ja
kazen, je, imas prav, pametnija si od boga: "Najprije cemo Boris i ja dva
viskija".
SPLICANIN I AJDUKOVAC - "Ja san uvik govorija da nisan ni veliki
Splicanin ni veliki Ajdukovac. Za to triba biti lud. Kad je neko niko i
nista, onda je ili veliki Ervat, ili zestoki Srbin... To su opasne stvari,
to nisu normalna stanja i ona su nas dovela dovde. Ka sta su pisali oni
Brana Crncevic i oni drugi, je li, ima samo velesrba, ne moze biti malih
Srba. Ma nemoj - moze bit ludih, a ne moze bit malih. Dizala se ta umjetna
ludost do tragedije i nasa stampa je junacki potpomogla sve ovo sto se
dogodilo."
LJEVICAR -"Ja ne volin te njiove partije, stege, pokoravanja, ali
se smatran ljevicaron. Ja tu pripadan ka siromasko, ribarsko; splitsko dete
iz Veloga Varosa. Po mome osjecaju pripadnosti - tamo je meni moje misto. A
nisan se nikad organizira jer necu ja odit na sastanke, necu se
zajebavat..."
BADNJI DAN I PRVI MAJ - "Uvik san ima samo dva praznika - Badnji
dan i Prvi maj. Za Badnji dan bi se spomenija pokojnoga oca i ija bi
anguju, neka je ne volin, jer bi je i on ija. A za Prvi maj bi volija
zapivat: Kruva i rada. A, enti gospu, to nan sad piva i premijer Valentic.
Sad je i on posta komunista. Sad je i on reka da ce bit kruva i rada. A kad
su splicani isli u demonstracije pre sto godin, to je bila prva parola. A
ja se sican demonstracjuni kad se vikalo kruva, i rada, a jedan cotavi je
isa za kumpanjima i vika: "I po litre!". A ovi kurbin sin nece da rece"I po
litre!"
KAD NE BUDE MENE - "Ja sa svojin nacinon gledanja, pisanja,
pripadan Austriji, Marku Uvodicu, starome Splitu. Ja se tamo naslanjan,
tamo su moji izvori, ja ne znan sta je rock... Mene su pitali: Smoje, sta
ce biti kad vas nestane, ko ce sta lipo napisat? Evo ih ova omladina iz
Ferala, i neka njih citaju, sta ce mene citat."
LIPO SE PROZIVILO - "Nikad se nisan pokaja sto san novinar. Lipo se
prozivilo. To je ipak jedna lipa, plemenita profesija. Mogu se pokajat
jedino sto san cili zivot bija provincijski novinar - kreta san se od
Dubrovnika do Rijeke. Zivio san na lipome prostori pa nije bilo potrebe ic
dalje."
Sarko je poceja bizat od pasa, a ja do judi - govorio je Smoje pred kraj
zivota. Sahranjen je u Zrnovnici, pokraj Splita. Ispracen tek od najbllize
rodbine, najblizih prijatelja i kolega. Tako je Smoje htio. Sasvim
razlicito od nacina na koji je zivio.
Kao da je sa Smojom, nezaobilaznim i neponovljivim kronicarom, otislo i
jedno vrijeme - ona Dalmacija koju je svojim perom oslikao.