"NIN" 03/11/1995
Kako je Selenic video rasulo
Milo Gligorijevic
Prvo su neka Knjizevnicka udruzenja u drugoj Jugoslaviji odbila da
prihvate Miodraga Bulatovica kao predsedavajuceg Predsednistva Saveza
knjizevnika Jugoslavije. Kriza savezne knjizevnicke organizacije bese uvod
u rastur drzave, jer mnogi su pisci govorili ono sto politicari misle, i
sto se, iz razloga opreznosti, jos ne usudjuju da kazu.
Udruzenje knjizevnika Srbije, kome tada pripada mesto
predsedavajuceg u Savezu, cini gest pomirenja i smirenja: umesto ratujuceg
Bulatovica, koji - elokventan, lucidan i nestrpljiv - zuri u verbalne
okrsaje, ono bira jednog pravog gospodina, Slobodana Selenica, cija ce
blaga rec odloziti rasulo. Pocetkom oktobra 1988., u Djevdjeliji, za
Selenica su glasali svi, cak i oni najglasniji i najmilitantniji pisci -
glasnogovornici nacionalnih politickih oligarhija. Ali, pre tog izbora i
glasanja, posmatraci su mogli videti da je Jugoslavija osudjena na smrt.
"Ja bih kazao nesto o muvi" - rekao je Adam Puslojic. "O muvi koja
je, video sam, zujala u sali oko glava i podjednako smetala i Albancu i
Srbinu i Hrvatu i Slovencu. Bojim se da Jugoslaviju mnogi vide kao tu
dosadnu muvu".
"Ubijmo muvu!" - predlozio je neko u sali, a naivnost izvestaca i
posmatraca htela je da u tome vidi vic.
Sveta Lukic, uvodnicar, u opominjucem nastupu, govorio je o
centripetalnim teznjama, o malim i jalovim gnezdima u kojima se pod firmom
nacije i nacionalne kulture baskare lokalne sujete. Lukic je video slepilo
i naveo da u rusenju zajednicke kuce nalazi krajnju konsekvencu slepila. Za
tu kucu, kazao je Lukic, zajednicku, jugoslovensku, ako se ostvare najcrnja
predvidjanja, bice kazano da je nije trebalo ni graditi.
Hrvatski pisci su prednjacili u antijugoslovenstvu. Branimir Donat
je tvrdio da su u nekim odbranama jugoslovenstva nazire jezik Aleksandrovog
Sestojanuarskog proglasa, Josip Pavacic je video da "nesrecno jugoslovensko
rodoljublje" stalno pokazuje "lazne suze i prave zube", a Nedeljko Fabrio
se izjasnjavao protiv jugoslovenstva koje u proslosti nije marilo za
nacionalne osobenosti i dokazivao da Jugoslavija ne valja, jer su njoj
konzervirane velikosrpske pijemontske teznje.
Fabriju je odgovorio Slobodan Selenic. Kratko, ubedljivo, na nacin
coveka koji zna onos to je davno ustanovljeno: da odmeren covek uzima
odmerenu rec, a da neodmerenog coveka uzima neodmerena rec. Selenic je
pricao da je, pre druge i pre prve Jugoslavije, u Hrvatskoj branjena teza
da treba naci jedno ime za sve jugoslovenske jezike. Ustali su da
osporavaju tu tezu bas Srbi, nasavsi da bi ih njeno usvajanje opasno
ugrozilo. "U nasoj cupavoj istoriji", rekao je Selenic,"prakticno mozes
naci dokaza za sve".
Selenic je izabran jednoglasno. Na konferenciji za novinare rekao
je tada da su sve stvari dovedene u pitanje, da su unistene hijerarhije i
da covek vise nema na sta da se nasloni. Bio je uverene da se kroz Savez
knjizevnika nece prelamati najvazniji dogadjaji buducnosti, ali - tvrdio je
- nije ni posao intelektualca da presudjuje, vec da saopstava cinjenice
zivota i da objasnjava. U provali verbalne agresivnosti, u borbama
republickih birokratija i nacionalnih oligarhija, diplomatski je nasao i
neku korist. Govorio je da smo stigli do otvorenosti, ali i do saznanja da
dve rdjave reci ne menjaju svet.
Usvojen je tada, u Djevdjeliji, dokument u kome je receno da
albanski separatizam ugrozava drzavu, da medjunacionalne omraze rastu i da
je od omraze do tragedije manje od koraka.
Slobodan Selenic se nadao da taj korak nikada nece biti nacinjen.
Putujuci sa njim od Djevdjelije do Beograda potpisani hronicar kulturnog i
politickog zivota video je sasvim jasno da je ta nada slabasna, a da je sve
ono sto dobromislece ljude onespokojava ne moze uciniti vecom.
"Jugoslavijo, jacaj sve slabija", tako je glasio naslov NIN-ovog izvestaja
iz Djevdjelije.
Na svom glavobolnom polozaju Slobodan Selenic, poslednji predsednik
Saveza knjizevnika druge, rasturene Jugoslavije, ostao je pretnaest meseci.
Pocetkom januara 1990. podneo je neopozivu ostavku.
"Postovane kolege, pre vise od godinu dana primio sam se duznosti
predsedavajuceg Predsednistva Saveza knjizevnika Jugoslavije, u nadi da ce
ova knjizevnicka institucija moci da se uzdigne iznad svakodnevice
posvadjanih republika i pokrajina i da racionalno saradjuje na knjizevnim
poslovima od koristi za stalez i literature svih nasih naroda. Nazalost,
stvari se nisu tako razvijale."
Bio je to pocetak njegovog obracanja Predsednistvu, a na kraju tog
obracanja stoje gorke recenice: "Trud i vreme koje sam, kao drzavljanin
Jugoslavije, ulozio da jedna od njenih institucija funkcionise, pokazao se
uzaludnim. Saradnja ocito nije moguca sa onima koji ne zele da saradjuju."
U februaru 1991, upitan o rasturu Saveza i o svojim nelepim
uspomenama iz vremena predsednikovanja, rekao je doslovno:
"Neverovatno je u kojoj se meri Savez knjizevnika Jugoslavije
raspadao na isti nacin kao i Jugoslavija. Poceli su Slovenci, pridruzili su
im se, sa malom zadrskom Hrvati, a dotukli su ga Makedonci. Naravno, uz ne
mali doprinos Srba. Znao sma i onda da je Savez samo probni poligon za
pripremu jednog mnogo vaznijeg raspada. Na knjizevnickoj organizaciji
isprobani su metodi, razradjeni su u partiji, sada je na redu drzava."
Selenic se jos nadao, hteo je da se nada, da ce drzava izdrzati
udare. Upozoravao je one koji su bili duzni da slusaju upozorenja da
postoji i krvava varijanta raspada. "Mozda je poslednja sansa Jugoslavije u
strahu od nacina na koji ce se raspadati". Taj Selenicev glas bese glas
razuma, ali sada znamo da je pocetkom devedesetih godina razum u
Jugoslaviji porazen. Postalo je jasno da je ludilo jace od svakog straha.