Ko to rado ide u vojnike

Mobilizacijska kriza – analiticki pregled medijskog izvestavanja

Mobilizacijska kriza 1991. bila je jedan od kljucnih dogadjaja raspada Jugoslavije. Ovo nije olako izrecena tvrdnja. Odbijanje tolikog broja Srbijanaca i Crnogoraca da ucestvuju u bratoubilackom i osvajackom ratu bila je trauma posle koje nista vise nije bilo isto; ta je kriza uticala na sve buduce kljucne dogadjaje i njen je uticaj vidljiv i sada. Traumatizovani su bili svi: vojska, rezim, opozicija i narod. Paradoksalno, ali je sustinu stvari pogodio jedan ocajni general koji se javno zaprepastio: kako to da zapadna Srbija sa svojom slavnom tradicijom iz cetiri pobedonosna rata sada odjednom nece da ratuje na vukovarskom ratistu; odgovor na to jasno i sustinsko pitanje izostao je, a bio je tako ocigledan. »Cim Srbija bude napadnuta, eto nas«, rekao je generalu jedan valjevski rezervista. Otac Draze Markovica, seoski ucitelj ispod Kosmaja, pise u svojim uspomenama iz Prvog svetskog rata kako srpska vojska 1914. nije htela da forsira Savu i goni Austrijance posle pobeda na Ceru i Kolubari, jer to preko Save nije njihova zemlja; po proboju Solunskog fronta 1918, ti isti vojnici poceli su da ljube zemlju tek kad su dosli do Vranja i Leskovca. Opet se 1991. ispostavilo da narod ume da razlikuje svoje od tudjeg. 
Ratni huskaci u lister-odelima, uniformama i mantijama povremeno su govorili kako se stide »svojih Sumadinaca« i drugih zemljaka koji su ih »razocarali«; slicna kuknjava cula se i u Crnoj Gori na temu »ratnicke tradicije« i »junastva«. Ispostavice se – narocito brzo u Crnoj Gori – da su vojni begunci i pobunjeni rezervisti videli bolje i dalje od vojske i vlasti. Izgleda da su to osetili svi: iznenadjene vlast i vojska koje se nisu usudile da ih gone; zbunjeni rezimski propagandisti i mediji koji su zazirali da se suoce sa problemom; nacionalisticka opozicija koja je zatvorila oci pred tako ocigledno artikulisanim »glasom naroda«. 
Mobilizacijska kriza iz 1991. traumatizovala je, dakle, sve aktere rata, svakog na drugi nacin: JNA, Milosevicev rezim, opoziciju i – vojne obveznike, cija je trauma bila najveca. 
Jugoslovenska narodna armija otkrila je sa nedopustivim zakasnjenjem da je bila zamisljena, zasnovana, razvijena i obucena u svim aspektima svog moguceg delovanja kao odbrambena vojska jugoslovenske federacije, a ne armija gradjanskog rata. U opkoljenim kasarnama Slovenije i Hrvatske JNA je otkrila da je pretpostavka njene efikasnosti podrska lokalnih resursa: ljudstvo, logistika, transport; u Srbiji je otkrila da se rat ne moze voditi bez konsenzusa celog stanovnistva. U oba slucaja postalo je jasno znacenje onog »narodna« u njenom imenu. Cak je i dan-danas zapanjujuca lakoca s kojom su generali zaboravili na neke osnovne, aksiomatske pretpostavke vojne nauke, poznate vec hiljadama godina i iznova u praksi potvrdjivane. Jos je Sun Cu Vu (oko 500 godine pre nase ere), u svojoj Vestini ratovanja, najstarijem delu iz oblasti vojne nauke, upozoravao na princip »moralnog zakona«, kao prvi kljucni preduslov uspesnog ratovanja: taj princip »zahteva da narod bude u potpunosti jednodusan sa svojim vladarom kako bi ga sledio po cenu zivota, bez obzira kakva opasnost pretila«. Karl fon Klauzevic, nenadmaseni klasik, razradjuje kljucni pojam »jednodusnosti«: ne moze se definisati uspesna strategija (iz koje sve ostalo ishodi) bez dva neophodna i par excellence politicka preduslova – jasno definisanog ratnog cilja i nacionalnog konsenzusa oko tog cilja. Milosevicev rezim, otelotvoren u Polupredsednistvu SFRJ (Jovic, Kostic B., Kostic J., Bajramovic) koje je i Vrhovni komandant JNA, veoma se dobro cuvao da slucajno ne definise svoje ratne ciljeve kada je u kriticnom trenutku, krajem juna 1991, usao u otvorena neprijateljstva u Sloveniji (specijalne operacije u Hrvatskoj uveliko su trajale od leta 1990). Propagandne floskule o »odbrani Jugoslavije« padale su u javnosti na neplodno tlo, unapred pripremljeno antijugoslovenskom propagandom srpskog nacionalizma. U takvim politickim okolnostima nacionalni konsenzus, makar medju Srbima i Crnogorcima, tesko da je bio moguc. Ono malo konsenzusa postignuto na Milosevicevoj populistickoj platformi (1987–1990) donekle se izlizalo u visestranackim izborima; Milosevic nikada nije prestao da odgovornost za rat prebacuje na Jugoslaviju i JNA, jer »Srbija nije u ratu«. Pobunjeni rezervisti su u jesen 1991. bezbroj puta zahtevali da im se objasne ratni ciljevi; nije im odgovoreno nikad. 
JNA je – ispalo je kasnije – nekakvu strategiju imala: to je ono sto gen. Veljko Kadijevic tadasnji ministar odbrane u svojim memoarima, u pokusaju da objasni onu zlosrecnu Dubrovacku operaciju, dosta nemusto definise kao »izlazak na granice buduce drzave«. Te granice su tokom 1990. i 1991. crtali svi: Vojislav Seselj kao »Veliku Srbiju«; SKPJ kao »buducu Jugoslaviju«; doktrina Izetbegovica i Gligorova (jul 1991) kao »skracenu Jugoslaviju«. Svi nacrti obuhvatali su manje-vise iste teritorije; razlikovao se samo politicki sadrzaj tih teritorija: Seselj je mislio na etnicki cistu totalitarnu drzavu; SKPJ na realsocijalisticku jednostranacku drzavu »naroda i narodnosti«; Izetbegovic i Gligorov na federaciju ravnopravnih republika sa razlicitim »drustveno-ekonomskim formacijama« (nikad vidjenu mesavinu komunistickih i nekomunistickih rezima u jednoj drzavi, dakle contradictio in adjecto). U takvoj konfuziji, bez proglasenog ratnog stanja, nacionalni konsenzus bio je nemoguc. 
Sasvim logicno i ocekivano, JNA je bila glavna zrtva ovakve politike: izgubila je i kredit i ugled, a to joj je postalo jasno u pokusajima delimicne mobilizacije. 
Milosevicev rezim nije se pretrgao pomazuci strategiju JNA; prvo je Polupredsednistvo odbilo primenu druge faze slovenacke operacije (potpuna vojna okupacija otcepljene republike) i tako ostavilo JNA u Sloveniji spustenih gaca; odbilo je i proglasenje ratnog stanja i opste mobilizacije. Rizik od takve politike pokazao se u jesen, kada su zvanicni podaci o odzivu na delimicnu mobilizaciju rezervista dosli na 50% u Srbiji i 15% u Beogradu (nezvanicni, prikupljeni od lokalnih izvora informacija, jos su porazniji). Ima osnova za zakljucak da je Milosevicevo prihvatanje Vensovog plana krajem 1991. – pored ostalog – bilo prouzrokovano i naglim splasnjavanjem podrske ratu. Pasivni otpor bio je jak od pocetka, uprkos necuvenoj ratnohuskackoj kampanji svih rezimskih medija; uprkos zestokim naporima »stubova Srpstva« – Crkve, Udruzenja knjizevnika, SANU, »Crvene zvezde« – na sirenju mrznje i sovinizma. 
Najveci gubitnik mobilizacijske krize 1991. bila je srpska opozicija, koja je sebi dopustila fatalnu gresku – da ne iskoristi snazan politicki naboj i motivaciju kod vojnih obveznika, sloja muskog stanovnistva u najboljim godinama. Moc te politicke motivacije bila je visestruko pojacana emocionalnim nabojem njihovih porodica, kao sto se videlo iz pokreta roditelja i porodica vojnika i rezervista. Propustiti takvu politicku priliku bilo je ravno politickom – i moralnom – samoubistvu opozicije, koja se od te greske nije oporavila do dana danasnjeg. Ali, srpska je opozicija bila pretezno nacionalisticka opozicija; srpska se opozicija trudila da Milosevica na njegovom terenu srpskog nacionalizma pobedi srbovanjem; ona je bila za rat, a protiv Milosevica, ne shvatajuci da je to Milosevicev rat. 
Trauma koja je ostala vojnim obveznicima najveca je i – ljudski gledano – najvaznija. Ti ljudi ili su se vratili iz rata sa gorkim uspomenama, neki obogaljeni, neki poremeceni – ili su se pridruzili velikoj seobi mladih i sposobnih na Zapad. Oni koji su bili mobilisani, oni koji su se u uniformi pobunili i vratili kucama (njih oko 40 000), oni koji su se skrivali od vojnog poziva (njih 100–200 000), svi bez razlike i sve njihove porodice i porodice onih koji su izginuli, ostali su obelezeni, bez odgovora na pitanje »zasto?«. Jedina uteha dezerterima, pobunjenicima i vojnim beguncima bice moralne prirode: da su spasli obraz Srbije i Crne Gore. 
 

Cega nije bilo u novinama

Juli 1991: mesec sokova 

Avgust 1991: rat u Hrvatskoj 

Septembar 1991: gospodari rata

Kraj avgusta 1991. bio je obelezen jednim dogadjajem koji je promenio kompletnu sliku rata u Jugoslaviji. Bio je to neuspeli drzavni udar marsala Jazova u Moskvi, 19. avgusta. Neuspeh tog komunistickog Termidora da ponovo uspostavi »realni socijalizam« i spreci reformu sovjetskog drustva unistio je poslednju nadu Milosevicevog rezima i vladajuce garniture JNA da ce dobiti spoljnu podrsku za svoju sopstvenu kontrarevoluciju u Jugoslaviji. Milosevic je morao da aktivira rezervni plan: »antifasisticka« propagandna retorika JNA i rezima pocinje da se pretvara u velikosrpsku retoriku; »ustase« sve vise znaci »Hrvati«, a sve manje »rezim HDZ«. Jedinice JNA razvijene jula meseca na granici Vojvodine i Hrvatske prelaze u napad za teritorije, a ne – kao sto se ranije ocekivalo – u napad za svrgavanje HDZ sa vlasti u Hrvatskoj. Politicka platforma rata zamenjena je etnickom. 
Na javnom, medijskom planu ofanziva rezima protiv »apstraktnog pacifizma« pojacava se, a ratna psihoza raste: protesti roditelja proglaseni su za »razbijanje JNA« i »Mesicevo delo«; TV Beograd objavljuje pljuvacke komentare protiv inace skromnih mirotvornih manifestacija. Mobilizacija time nije postala uspesnija. Nezavisni mediji javljaju o rezignaciji u JNA i izjavama visih oficira da ce Armija »svoje zadatke izvrsiti sa profesionalcima« (oficirima, podoficirima i gradjanskim licima na sluzbi u JNA). Nove klase regruta i novi rezervisti mogu se ocekivati samo iz Srbije i Crne Gore; JNA polako postaje srpska vojska sa petokrakom, a oficiri na slavonskom ratistu zale se da »spavaju s pistoljem u ruci«, u strahu od novih pobuna rezervista. Razne lokalne vlasti proglasavaju svoje mobilizacije (Knin, Banija, SAO Slavonija i Baranja); Hrvatska proglasava opstu mobilizaciju i prelazak na ratnu privredu; zahtevi roditelja da im se deca vrate i da se otpuste svi kojima je vojni rok istekao sve su glasniji. 
Roditeljski pokret pocetkom septembra potresa one krajeve Jugoslavije gde rata jos nema: delegacije roditelja iz Srbije, Bosne i Makedonije navaljuju u Beograd; dolazi do podele na nacionalnoj osnovi izmedju majki srpskih regruta i majki muslimanskih i drugih regruta u BiH. Srpske majke objavljuju telegrame u kojima se osudjuju »mitinzi ciji je cilj razbijanje JNA... koja nije okupatorska ni u jednom delu Jugoslavije, vec narodna u pravom smislu te rijeci«. Dolazi do incidenata pred Skupstinom BiH, a SDS preti ratom.  
Jedna analiza pisanja stampe u Beogradu i Zagrebu (Natasa Kandic, 1991) pokazuje da je najcesce koriscena rec u dnevnim novinama oba grada bila »napad«; rec »defetizam« je najredje pominjana u Beogradu, a u zagrebackoj stampi je nema. Beogradski rezimski mediji redom prenose izjavu Radislava Vukica, sefa SDS Banjaluke: »Nijedna srpska majka nece zaplakati za svojim junakom koji ce poginuti u redovima Armije za odbranu srpske otadzbine«. Tu vrstu »jugoslovenske nekrofilije« denuncira glasom vapijuceg u pustinji Slobodan Blagojevic u Vremenu, poredeci patriotske poklice »dobrovoljnih davalaca tudje krvi« sa slicnim ratnohuskackim harangama nacistickih propagandista kakav je bio Alfred Rozenberg: »Sramotno je vjerovanje da je zivot stvoren za uzivanje... Takvu cemo slabost iskorijeniti. To ce iskusenje svladati nasa narodna snaga« (Rozenberg); »Ima od Srba slabotinja da otpada! I zato je srpski narod tako snazan sto se kroz iskusenja trijebi i otpada, a ostaje najzilaviji dio« (Radovan Karadzic). 
Bez obzira na price o »profesionalcima«, 5. septembra pocinje novi talas mobilizacije, pracen novim izbegavanjima poziva, protestima i pobunama. Javno mnenje, medjutim, polako se okrece ka ratnoj opciji. Pancevac donosi komentar vredan pomena, pod naslovom »Merkaju nam decu«: rec je o starijim generacijama koje sede i gurkaju mlade u rat. Primeri: »Vidi je samo, njeni vrsnjaci TAMO ginu, a ona se utegla u farmerke«; »Njegovi vrsnjaci vec nose pusku, a on zaprndecao cigaretu!«. U Zagrebu je slicno: »Mladez sjedi po kaficima, dok se u Slavoniji gine«. Sukob konacno dobija generacijsku dimenziju koja ce biti veoma izrazena narednih meseci. 
U septembru mobilizacijska kriza dobija svoju definitivno tragicnu dimenziju: 20. septembra, tokom pobune u jedinici gornjomilanovackih rezervista u Slavoniji, negde izmedju Sida i Tovarnika, rezervista Miroslav Milenkovic ne uspeva da se odluci izmedju svojih drugova koji nece u rat i pritiska oficira koji ga u rat teraju; izmedju dva stroja – »izdajnika« i »patriota« – Milenkovic ispaljuje sebi metak u glavu. Gornjomilanovacka rezerva dignuta je u noci izmedju 16. i 17. septembra; receno im je da idu u Sandzak, ali su se nasli u okolini Rume u svojstvu »elitnog odreda dobrovoljaca za ciscenje zaostalih dzepova otpora cim Vukovar padne«. Dobili su oruzje koje ne poznaju; nije bilo lekarskih pregleda, pa su se sa zdravima u stroju nasli dijabeticari i srcani bolesnici; snajperske puske koje su dobili nisu bile upucane. Oficiri im kazu da ce kroz Tovarnik proci glatko, medjugradskim autobusima, ali oni slusaju radio; radio kaze da je Tovarnik – osim sto je na TV Beograd nekoliko puta bio »oslobodjen« – pun hrvatskih snaga. Istoga dana Politika ekspres na prvoj strani objavljuje izjavu Slobodana Milosevica da se »nijedan vojnik srpske Teritorijalne odbrane ne nalazi u Hrvatskoj i da Srbija nije u ratu ni sa kim«. Kada su postavili logicna pitanja svojim oficirima, nazvani su »izdajnicima« i »kukavicama«. Posto se Miroslav Milenkovic opredelio za »carstvo nebesko«, cela jedinica vraca se u Gornji Milanovac, sahranjuje svog druga i organizuje miting na kojem pita: ko ih je i zasto prekrstio u »dobrovoljce«?; ko treba da vodi rat i kako?; protiv koga treba da ratuju i zasto? Odgovora nema. 
Rezervistima iz Cacka i Pranjana se objasnjava da ce ici u Srem, a oni se nakon dvodnevnog putovanja zaticu u Lipiku. Prilikom jedne od mobilizacija ceo (istina neveliki) kontingent je morao biti pusten kucama jer su se Cacani i Pranjanci pobunili posto je jedan rezervista tokom noci umro od srcanog udara – ceo prethodni dan je objasnjavao da je srcani bolesnik i kako se strasno plasi. 
Seme pobune siri se dalje: kragujevacka narodna vojska (njih oko 2000) vraca se kuci iz Sida, centra haosa na slavonskom ratistu; valjevski rezervista Vladimir Zivkovic seda u oklopni transporter i odvozi ga do pred Skupstinu SFRJ u znak protesta (valjevski oklopno-mehanizovani bataljon kasnije se vratio kuci posto ga je greskom bombardovala jugoslovenska avijacija); jos nekoliko hiljada rezervista vratilo se sa frontova tokom septembra. Rezimski mediji o tome izvestavaju uz sve vece prisustvo politickih diskvalifikacija od strane SPS: vladajuca stranka jedva je docekala da za »defetizam i izdaju« optuzi prvo Srpski pokret obnove (potpuno nevin u tome), a kasnije i politicke stranke vojvodjanskih Madjara i Hrvata. Pravi razlozi pobuna rezervista nisu dotaknuti nigde – osim u nezavisnim medijima koji govore o »politickoj praznini«, nesposobnosti oficira i JNA kao organizacije, reprizi Sremskog fronta bez ikakvog razloga za zrtvovanje i nedostatku politickog cilja rata (sve citirajuci desetine rezervista i njihove izjave). Jedan anonimni general izjavio je za Borbu krajem septembra da »ljudi jednostavno nece da ratuju« i »da je bolje da ko zeli da napusti jedinicu ode – zbog drugih«. Kaze da je bolje tako i da takve ne treba goniti, jer Srbija nije u ratu i nije objavljena opsta mobilizacija; »a i gde bismo ih sve zatvorili?«; po njegovom misljenju »veci su problem oni koji su ostali, ali nece napred«. Rezimski mediji dali su veliki publicitet tadasnjem potpredsedniku Skupstine Srbije, Pavicu Obradovicu, koji se istakao objasnjavajuci rezervistima da se »Srbija brani u Slavoniji i Krajini«; rezervisti koji se i ne secaju slicnih dilema iz Vijetnamskog rata, ostali su pri uverenju da se Srbija brani u Srbiji i nastavili da se bune i odlaze kucama. Tamo ih je cekala vladajuca stranka: SPS je pokrenula sezonu lova na »dezertere, kukavice i izdajnike«, pocela su otpustanja s posla i pretnje sudskim progonima. Istovremeno, »vikend ratnicima« i »dokazanim« dobrovoljcima odobravaju se placena odsustva, godisnji odmori koji se nigde ne evidentiraju i bolovanja (opstine Lucani, Gornji Milanovac, Uzice, Cacak, Pozega).  
Krajem septembra u Vojvodini mobilisu sudije za ratne sudove i dele im cinove bez ikakvih formalnosti (ti preki ratni sudovi, medjutim, nikada nisu proradili). Jedino sto je vlada Srbije mogla da uradi sa rezervistima bilo je da u Valjevo posalje svog ministra vera Dragana Dragojlovica – od svih ljudi. Njegov govor rezervistima usao je u istoriju, jer je ministar priznao – prvi i jedini put – da Srbija jeste u ratu: »Srbija, toboz, nije u ratu da ne bi ispala agresor, pa tako i nema svoju vojsku, nego je ima unutar JNA... Ne valja da se napustaju jedinice, jer ce drugi da kazu da Srbi nisu ono sto su bili, pa ce da se dignu i Muslimani i Siptari«. Rezervisti nisu bili impresionirani ovom argumentacijom. Ni gen. Tomislav Simovic, srpski ministar vojni, nije bio uspesniji: obecao je da ce sve biti jasnije kada se »donese zakon o srpskoj vojsci« (nikada nije donet). 
Na zatvorenoj sednici Skupstine Srbije saopsten je podatak da je odziv rezervista u Srbiji 50%, a u Beogradu svega 15%; jedino je Vreme objavilo taj podatak (nikada demantovan). U unutrasnjosti se stvari uozbiljuju: rezervisti iz Kosjerica, besni zbog lose organizacije i prihvata, nisu ni otisli na zborna mesta; umesto toga su smenili opstinsku vlast i svog rezervnog kapetana imenovali za predsednika opstine. Zahtevali su smenjivanje gen. Kadijevica i uspostavljanje »Srpske odbrambene vojske« koja ne bi ratovala van granica Srbije. Novosti o tome izvestavaju korektno, dodajuci da su rezervni oficiri »sami sebe razalovali«. Iz zbornog podrucja Sapca istovremeno se vracaju hiljade rezervista u Smederevsku Palanku, Kragujevac, Racu, Knic, Topolu, Bogatic i druga mesta.  
Komanda Prve armije u Beogradu reaguje tek tada – krajem septembra – prvim saopstenjem (preko Tanjuga) na temu mobilizacije: »Posredi je kukavicluk i izdaja grupe dezertera koja je napustila polozaje u momentu napada hrvatskih placenika i ustasa na jedinicu JNA i srpsko stanovnistvo«. To se odnosilo na Valjevce koji su se gadno proveli oko Tovarnika i iskrvarili – delimicno od »prijateljske vatre« artiljerije i vazduhoplovstva JNA. Ni reci o smenjivanju nesposobnih oficira (obecano Kadijevicevom naredbom iz jula); oficirski kor okrenuo se neizvesnoj buducnosti i penziji sve daljoj. Gen. Blagoje Adzic, nacelnik Generalstaba, dozvoljava sebi u Tovarniku da se breca na iscrpljene vojnike koji su se posteno borili: »Kad nas je posetio gen. Adzic, ja sam doneo mrtvog, izmasakriranog druga koji je bio bezoblicna masa; bombardovala ga je nasa avijacija. Rekao sam: generale, ako nas biju ustase, zasto nas bije i nasa avijacija? On se uhvatio za pistolj i odgovorio mi: cuti, vole jedan, to je laz! Prisutni porucnik je rekao: generale, nije laz. A on je hteo sve da nas pohapsi. Tako sam stekao partizansko ime 'Vo'« (Rade Andric, rezervista iz Valjeva). Politika o dogadjaju izvestava korektno, ali bez detalja; o povratku 600 valjevskih artiljeraca iz Hercegovine, medjutim, objavljuje samo saopstenje Uzickog korpusa (kukavicluk, uticaj stranaka i novina). Novosti cine isto, ali pod ogromnim naslovom »Kukavicluk a ne izdaja« i »Dezertiralo 600 rezervista«, aludirajuci na »prste pojedinih stranaka«. Tipicno za Vecernje novosti je korektno izvestavanje dopisnika s lica mesta i vrednosno obojeno pisanje novinara u beogradskoj redakciji. Politika izvestava i o povratku 250 rezervista iz Banjaluke, korektno i bez vrednosnog naboja. Borba sve vreme izvestava korektno, dajuci upadljivo mnogo prostora izjavama samih rezervista i vojnika na terenu. Jedino taj dnevni list ima vest o tome da je devet rezervista sa oruzjem doslo u Radio Valjevo da demantuju saopstenje SSNO o Vladimiru Zivkovicu, koji je oklopni transporter doterao pred Skupstinu SFRJ. 
Vojne vlasti, medjutim, daju saopstenja o »sve vecem broju dobrovoljaca«, koja rezimski mediji uredno kolportiraju okolo, iako se ne zna je li rec o pravim dobrovoljcima ili o onima koje je »oteralo u dobrovoljce«. Otpor raste i dalje; sve cesce se javno postavljaju nezgodna pitanja: »ciji je ovo rat – Srbije ili JNA?« (novosadski rezervisti); »sta rade vojno sposobne izbeglice iz Hrvatske?« itd. Goran Hadzic, tada predsednik vlade SAO Slavonije, Baranje i Zapadnog Srijema, objavljuje svoju cetvrtu po redu opstu mobilizaciju muskaraca od 20 do 60 godina starosti; nema narocitih rezultata. Vreme uspeva da iskopa potvrdu informacija da je septembarsku delimicnu mobilizaciju JNA i TO naredio stab vrhovne komande, zato sto Predsednistvo – koje po Ustavu jedino moze da donosi takve odluke – »ne funkcionise«. Neustavna naredba bila je, kazu u SSNO – »iznudjena« situacijom u Hrvatskoj. Advokati tvrde da iz svega toga proizlazi tumacenje po kojem rezervisti nisu duzni da se odazivaju na pozive za mobilizaciju. 
Sa svoje strane, gen. Kadijevic zali se u intervjuu za Sky News (preneto u svim medijima) da je tesko naterati rezerviste da slusaju kad Armija nema ovlascenja koja proizlaze iz proglasenog ratnog stanja. Do kraja septembra u javnosti nema informacija da je bilo ko od dezertera krivicno gonjen; nezvanicna tumacenja glase da ih je previse. U Crnoj Gori se latentni sukob cetnika i partizana sada vec sasvim jasno iskazuje kao sukob »patriota« i »dezertera«. Mnogi crnogorski rezervisti tvrde da bi izvrsavanje izvesnih naredjenja znacilo gazenje zakletve koju su dali; pominje se cuvena izjava Mihalja Kertesa o Dubrovniku kao glavnom gradu buduce srpske drzave na levoj obali Neretve. Crnogorski mediji organizuju se na ratnim osnovama. 

Oktobar 1991: na Dubrovnik!

Novembar 1991: Vukovar i slavno vojevanje

Decembar 1991: otreznjenje 

Januar 1992: pad Kadijevica

1992–1995: pitanje amnestije

Dodatak: mobilizacija izbeglica iz Bosne i Hrvatske u Srbiji

Ono sto je pocelo 11. juna 1995, a traje dok se ovi redovi pisu (kraj jula 1995) nikako se ne moze nazvati mobilizacijom u pravom smislu reci, osim ako ne primenimo pravila Tridesetogodisnjeg rata, kada je svako na silu mobilisao svakog bez razlike. Od 11. juna policija u Srbiji pocela je da lisava slobode po kucama muskarce izmedju 18 i 60 godina koji su ili rodjeni na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine, ili su tamo vodjeni u vojnim evidencijama. Narednih dana policija pocinje sa racijama na javnim mestima i kampanjama kontrole identiteta. Svi ljudi pohvatani na taj nacin smestaju se u tranzitne logore (vojne i policijske objekte), cuvaju ih naoruzane straze – ponekad iz sastava vojske i policije RSK – koje imaju naredjenje da pucaju (u najmanje jednom incidentu, u Sremskoj Mitrovici, jedan covek je tesko ranjen pri pokusaju bekstva). Policija ne daje nikakva objasnjenja, osim da izvrsava naredjenje i da ce se stvari razjasniti »na licu mesta«. Mesto rodjenja u licnoj karti, izbeglicka legitimacija ili cak pogresan naglasak dovoljan su razlog za lisavanje slobode. Sa ulica i iz stanova skupljani su i ljudi koji su rodjeni na teritoriji SR Jugoslavije i imaju uredna dokumenta o tome; tumacenje je da su nekada ziveli i radili u Hrvatskoj i Bosni i tako usli u tamosnje vojne evidencije. Zanimljivo je da je Vlada Crne Gore zvanicno odbila zahtev Radovana Karadzica da izruci vojno sposobne muskarce iz BiH i da u Crnoj Gori takvih slucajeva nije bilo (jedan pokusaj policije RS da kidnapuje jednog izbeglicu sprecen je). Po izvestajima sa terena, iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, moze se smatrati da je u te dve prekodrinske srpske drzave iz Srbije izruceno najmanje 6–7000 ljudi (puk. Vojin Karamarkovic, Biro RS, Beograd), a najvise oko 25 000 (izvori iz RSK, okoline Bihaca i Pala). Prvi ranjenici iz tih kontingenata poceli su da se vracaju na Vojno-medicinsku akademiju posle dve nedelje; prve vesti o poginulima stigle su nesto ranije. Iz policijskih izvora koji su – naravno – hteli da ostanu anonimni, saznaje se da je naredjenje, nazvano »Operacija Oluja«, jos na snazi i bice do opoziva; navodno je do opoziva doslo u noci izmedju 23. i 24. jula, ali niko nije u stanju to da proveri, niti se tako nesto preporucuje. Isti izvori kampanju nazivaju »potpuno ilegalnom« (jedan visoki funkcioner MUP-a), »protivpravnim lisavanjem slobode«, »zloupotrebom sluzbenih ovlascenja« i »zlostavom u sluzbi«. 
Pravno gledano, ova kampanja srpskih vlasti je niz krivicnih dela (vidi gore) i najgrubljih krsenja svih medjunarodnih sporazuma i konvencija koje su bivsa Jugoslavija i SR Jugoslavija, kao aspirant za naslednika, potpisale i priznale. Tu je najvazniji princip Ujedinjenih nacija, poznat kao non-refoulement (ne-vracanje) izbeglica, koji zemlju koja je izbeglicu primila obavezuje da ni pod kojim okolnostima ne vrsi repatrijaciju ako izbeglicama u domicilnoj drzavi preti bilo kakva opasnost. O elementarnim ustavnim principima, pravima gradjana SR Jugoslavije i ostalom i da ne govorimo. Ovakva argumentacija naisla je na politicki odgovor zasnovan na principu predsednika Milosevica – »mogu da mi pljunu pod prozor«. Bezakonje je pocinjeno i tolerisano; niko nije odgovarao, a deo javnosti zlurado je pozdravio akciju »Oluja«. Srbija je zrela za potpunu despotiju: ako je ovo proslo, sve drugo ce proci. 
O ovoj kampanji izvestavali su jedino nezavisni mediji: Nasa Borba, Vreme, Radio B-92, agencije Fonet i Beta, ali i NIN i Studio B. Rezimski mediji celu su stvar ignorisali potpuno, sa izuzetkom Politike ekspres koja je u konfuznom i slaboumnom komentaru optuzila »izdajnicke« nezavisne medije da su celu aferu izmislili, ne bi li sprecili ukidanje sankcija UN protiv Jugoslavije, do kojeg samo sto nije doslo. Vec sutradan komanda Srpske vojske Krajine pozdravila je »priliv dobrovoljaca« i saradnju srbijanskih vlasti u tome; novine iz Republike Srpske prikljucice se ubrzo. Ministar unutrasnjih poslova SRJ, Vukasin Jokanovic, izjavio je da nista ne zna o celoj stvari; MUP Srbije izdao je saopstenje u kojem se kaze da je rec o »rutinskoj kontroli identiteta lica koja nemaju uredno prijavljen boravak u Jugoslaviji«. Mira Markovic, supruga predsednika Milosevica, politicki je legitimisala celu kampanju odlomkom svog dnevnika u Dugi od 24. juna, gde kaze o izbeglicama iz Hrvatske i Bosne: »U Beograd, ali i druge gradove u Srbiji, su dosli sa svojom decom, sa svojim novcem i sa svojim ambicijama – da u Srbiji preuzmu ekonomske, politicke i uopste drustvene pozicije koje ce ih uciniti gradjanima prvog reda, izvan kategorije... Zasto su uopste dolazili ovamo? Zato sto su ocekivali da njihova ognjista brani neko drugi. Na primer, njihove siromasne i postene komsije, u Bosni i Krajini, koji ne mogu nikuda da odu. Ali i, na primer, omladina iz gradova i sela u Srbiji, koja bi svoj patriotizam trebalo da dokazuje ginuci za ognjista onih koji su ih sami napustili i otputovali u Beograd da tamo otvore restorane i firme«. Tako je Mira Markovic, na nacin sasvim demagoski i providan, pokusala da opravda bezakonje srbijanske vlasti. Naime, niko od onih koji odgovaraju opisu Markovic – a njih ima mnogo, na celu sa srbijanskim premijerom Mirkom Marjanovicem (rodjen u Kninu) – nije bio uhvacen i poslan na front. Tamo su oterani siromasni i oni bez »firmi i restorana«; jedan od njih izjavio je autorima ove studije »Stavio bih ja zutu traku na rukav i sisao u carsiju, ali me je strah«. 
Na temu dezerterstva i docnije mobilizacije izbeglica mnogo se raspravljalo i na medijima kao sto su INTERNET, odnosno njegov deo SII (Srpska Informativna Inicijativa), te na raznim BBS-ovima. 
Ovaj slucaj prevazilazi okvire ove studije; valja samo dodati da je kampanja hvatanja topovskog mesa za projekat Velike Srbije izazvala bolne socijalne probleme: svi pokupljeni i ugrozeni u Srbiji bili su jedini izvor prihoda svojim porodicama; glavni izvor tih prihoda bila je crna berza, kao i za vecinu stanovnistva Srbije, a oni koji su se sakrili (bar desetak hiljada njih) ne smeju na ulicu. Polozaj tih ljudi i njihovih porodica nije uporediv vise ni sa cim – osim sa Tridesetogodisnjim ratom: oni nemaju nikakva prava; oni ne postoje; oni ne mogu vise nigde osim u stanicu milicije i odande u rat od kojeg su pobegli. Treba se setiti da je Milosevicev rezim tim istim izbeglicama dao pravo glasa u poslednjim izborima, decembra 1993. Sada mu oni vise ne trebaju; stavise, treba ih izbaciti, jer su u medjuvremenu shvatili da je projekat Velike Srbije napusten, da su patili bez potrebe i da – sledstveno tome – postaju glasacki potencijal opozicije. Uostalom, predlog zakona o drzavljanstvu SRJ koji je trenutno u opticaju predvidja da ce status drzavljanina biti podlozan politickoj proceni vlasti. Pomenuti savezni ministar Jokanovic izjavio je onda, 25. jula, da »svi gradjani iz drugih republika SFRJ, bez obzira na nacionalnost, nece biti smatrani strancima dok se ne donese zakon o drzavljanstvu« – sta god to znacilo. Izjava se tumaci kao ustupak pred javnim protestima u zemlji i inostranstvu zbog kampanje hvatanja izbeglica. 
Ova poslednja epizoda sa protivzakonitom deportacijom izbeglica i drugih muskaraca rodjenih na teritorijama Hrvatske i Bosne ukazuje na dubinski smisao i sustinu upotrebe ljudskih resursa u etnickom ratu – ljudi su prvo topovsko meso, a tek posle sunarodnici, gradjani i poreski obveznici; ljudska bica sa svojim ljudskim pravima tek su na kraju. Krleza je to formulisao jednom za svagda u svom »Banketu u Blitvi«: »Ljudsko je meso najjevtinija i najunosnija roba«. Sve ove nase mobilizacije i druga shvatavanja topovskog mesa, od 1991. do 1995. bavili su se samo trgovinom tom robom i nicim drugim.