Medjunarodni sud za ratne zlocine u Hagu doneo je svoju prvu presudu: Drazen Erdemovic, bivsi pripadnik vojske bosanskih Srba osudjen je na deset godina zatvora zbog zlocina protiv civilnog stanovnistva i ratnih zarobljenika, pocinjenih nakon »oslobadjanja« Srebrenice u leto 1995. Lavina prelomnih politickih dogadjaja u poslednje vreme bacila je u medijski zasenak sudski proces ovom coveku, ali i veliki znacaj koji ima prva sudska presuda jednog medjunarodnog suda ove vrste jos od vremena Nirnberskog procesa. Ovim se, naime, (nadamo se, trajno) vaspostavlja mehanizam medjunarodnog pravnog nadzora nad onima koji znaju da ih njihovi lokalni sudovi nikada nece osuditi. Tako se znatno otezava posao demagozima koji u ime »nacionalne suverenosti« stite zlocince iz »svojih« redova.

Erdemovic je u isto vreme sasvim tipican i krajnje specifican ucesnik tek zavrsenog rata: jedan od bezbroj hiljada mladica koji su gurnuti u besmisleno krvoprolice bez prave zelje da u njemu sudeluju, i jedan je od mnogih koji su u tome »uspeli« da okrvave ruke do lakata. Ono sto njegovu pricu cini posebnom je cinjenica da se Drazen Erdemovic sam stavio na raspolaganje medjunarodnoj pravdi, svestan da ce biti kaznjen i utamnicen za ono sto nijednog trenutka nije poricao da je ucinio. Da je »mudro« drzao »lonj profile« krijuci se u Beceju kod svog ratnog druga Krsmanovica, verovatno bi s vremenom svi zaboravili na njega (ipak je bio samo obican redov) i proziveo bi ostatak zivota na slobodi, kao tipican »tihi sused« za kojeg niko ne bi mogao ni da pretpostavi da je masovni ubica. Umesto toga, Erdemovic je, gonjen imperativom savesti, odlucio da isprica sve sto je ucinio, ali i sve sto je video da su ucinili drugi, i tako bar spasi dusu, ako je vec bilo nemoguce da zivi kao da se nista nije dogodilo.

Citaoci s boljim pamcenjem verovatno se secaju kakvu je paniku iznenadna Erdemoviceva pojava izazvala kod ovdasnjeg rezima, na sve posredne i neposredne nacine upetljanog u prekodrinska desavanja. Prvi haski osudjenik javio se stranim novinarima u Beogradu nudeci im svoju pricu i rekavsi da je spreman da o svemu tome govori i pred Tribunalom. Kada su videli o cemu se radi, vlastodrsci su nalozili SDB da »kidnapuje« Erdemovica ne bi li sprecili njegov kontakt sa svetskom javnoscu i medjunarodnom pravdom. Razume se, nisu oni bili zabrinuti za njegovu sudbinu nego za to sta bi on mogao da isprica radoznalim haskim porotnicima. Nakon snaznog medjunarodnog pritiska, Slobodan Milosevic ipak je izrucio Erdemovica nasavsi za to cinicno opravdanje da on ionako »nije drzavljanin SRJ«.

Sudsko resenje slucaja Drazena Erdemovica verovatno ce trasirati put za isti takav postupak i prema mnogo vaznijim akterima srebrenickog i drugih pokolja; presedan je uspostavljen, i mnogi samouvereni »gospodari rata« koji su bili uvereni da im »niko nista ne moze« mogli bi brzo da (u)vide da im se njihova plitkoumna bahatost gadno sveti. Sto se tice ovog nesrecnog mladica, koji je nesumnjivo krvnik, ali takodje i zrtva beskrupuloznih »spasilaca nacije« koji su ratni zlocinci u najdubljem smislu te reci, on je ucinio sve sto je mogao da sebi povrati nekakav ljudski lik, i za svoje zlocine ce platiti onoliko koliko je ljudska, »zemaljska« pravda mogla da mu odmeri. Njegovo kaznjavanje ce ostati bez smisla ako mu drustvo ubrzo ne budu pravili i oni bez cijeg politickog i vojnog »dejstvovanja« Erdemovic nikada ne bi ni dosao u (ne)priliku da ubija neduzne ljude. Celije na obali Atlantika tek cekaju svoje najdraze goste. Ako ih docekaju, bice to najrecitija opomena onima koji bi da ponove njihove domoljubne podvige.