Politicka svest, tako prisutna na Balkanu da je dovela i do izreke da nam politika tece u venama, zacudjujuce je odsutna medju nasim ljudima u dijaspori, i to je, cini se, najveci, glavni problem njihovog zivota ovde

Boraveci na Tasmaniji, gostujuci kao istrazivac medju ljudima udaljenim od haosa Evrope, jednog nedeljnog popodneva, glas voditelja sa uzurbanim australijskim akcentom je nestao. Crveno svetlo. Trenutak tisine, do sledece emisije. Zeleno svetlo. Paznja, pokretanje automobila, zatim neodredjen trenutak zacudjenosti, cak nelagodnosti. Napor paznje, otreznjenje, iznenadjenje. Automobil je odjednom pun muzike. Sa lokalne FM stanice Radio Hobarta razleze se, u stereo dolbi tehnici, »Boze spasi, Boze spasi, srpske zemlje, srpski rod«. Nakon prve navale iznenadjenja, pocinjem da uzivam u samoj neobicnosti situacije, i okrecem jos jedan krug oko grada, mada sam vec blizu kuce. Ali, negde na pola puta do luke, pesma dolazi do kraja i cuje se glas voditelja, sa bosanskim akcentom. »Srpski radio Tasmanije« zapocinje nedeljne vesti, i simpaticni glas voditelja uskoro pocinje da me uznemirava. Vec od prve recenice, svaka vest sadrzi najmanje dve-tri od sledecih fraza: »Ustase i ustaske snage«, »balije«, »Alijina armija«, »dzihad«, »herojska srpska vojska«, itd. Polako smanjujem ton i prekidam zapoceti krug, vracajuci se kuci.

Mogu da zamislim na sta lice lokalni hrvatski ili koji drugi bivse-jugoslovenski radio. Cujem, Tudjman je nedavno bio ovde, otvorio hrvatsku ambasadu u Kamberi, i Srbi su demonstrirali. Muslimani vec redovno demonstriraju u Sidneju i Melburnu. U svakom avionu, na svakom radiju i u svakoj emisiji vesti, vise puta dnevno, prvih nekoliko vesti prenose dogadjaje iz Srebrenice, Zepe, Bihaca. Reke izbeglica, vesti o podizanju optuzbi u Hagu, na televiziji gostuju lokalni predstavnici rodoljupstva iz svih zaracenih strana, uglavnom svadjajuci se. U poslednjem broju najcitanijeg nacionalnog lista, The Australian, Misha Gleni pise o Jugoslaviji, o glupostima koje su dovele do njenog sloma, i govori o Jugi kao o »najsuncanijoj« zemlji bivseg komunistickog bloka, »suncanoj zemlji koju je oteo mrak«.

Pre neki dan, sretoh jednog starog Nemca koji ovde zivi vec trideset godina, a nekada, kao decak, bio je clan Hitler-Jugenda. Kaze on meni: »Ne znam sta se to tamo kod vas desava i zasto se ubijate, ne znam ko vam daje oruzje, ali znam da vas sve to cini prilicno glupavim u ocima sveta!«. Usled navale ljutine, ja mu sasipam u lice, pomalo neprimereno, ulogu Nemacke, glupost Evrope, njegovu sopstvenu mladost i rezim pod kojim je odrastao, istoriju zlocina koji su pocinjeni prema »suncanoj« Jugi, nedotupavnost onih koji o »nama« govore kao o ludacima koji sede u sobi i ubijaju jedan drugog, bez obaziranja na okolnosti i na cinjenicu da se radi o ratu u koji su svi umesani. Znam da sam u pravu, i da niko ovde nije u stanju da shvati pravo znacenje Glenijeve fraze »suncana zemlja«. To je i nemoguce shvatiti za nekoga ko nikada nije bio na Balkanu. Ipak, posle razgovora, ostaje gorcina, osecaj nepotrebnosti, osecaj da je mrak pojeo svetlost.

Jugosloveni ovde imaju problema. Velikih problema, ukoliko se tu ne nalaze vec nekoliko desetina godina. Cak i kada dobiju mogucnost da ostanu i da rade, moraju da se suoce sa nepriznavanjem svega sto su u zivotu uradili i postigli u domovini, pocev od banalnih a vitalnih stvari bez kojih se ovde apsolutno ne moze ziveti ni preziveti, da ne govorimo o ponizenju i teskocama, kao sto je vozacka dozvola, koja se uopste ne priznaje, pa do nemogucnosti napredovanja u poslu ili nalazenja posla uopste, do podozrenja sa kojim ih lokalni ljudi docekuju, i tako dalje. Opsti stav je da smo inferioran narod. A nismo. Naprotiv, u pogledu toga koliko umemo da radimo, kakve rezultate imamo, koliko smo sposobni da inspirisemo i da budemo inspirisani, bolji smo od vecine ovde. Ta cinjenica se ne priznaje zbog toga sto lokalne vlasti nemaju mnogo postovanja prema »istocnim« zemljama, u koje smo i mi, uostalom, uvek spadali u ocima »sveta«. Nedostaje culo za specificnost, za netipicnost, za istoriju, za nesrecu, za ponos i ponizenje jednog naroda. I najveci problem je u tome sto se takav stav ne menja, a ne menja se zato sto smo neorganizovani, sto nista ne cinimo da se on promeni, i sto nase vlasti ne cine ni neophodan minimum da zastite dostojanstvo svojih gradjana koji zive u inostranstvu.

Nijedna jugoslovenska zajednica u ovoj zemlji nema nikakvog uticaja na vladu, nema svoj »lobi«, nije u mogucnosti cak ni da utice na gradske i regionalne vlasti da zastiti svoje elementarne interese i da spreci diskriminaciju. A Jugoslovena ima dovoljno da to postignu, samo kada bi se udruzili i kada bi bili spremni da uloze energiju, upornost i plansko delovanje kako bi zastitili svoje interese. Ovako, prinudjeni su da se jednostavno pokoravaju, da cine sve sto se od njih trazi, da precutno prihvataju karakterizaciju koja im se pripisuje, i da podnose pojednostavljene istine i poluistine o Balkanu koje im se dnevno serviraju. Situacija sa pripadnicima italijanske i grcke manjine je drugacija, jer su oni organizovani, i predstavljaju znacajno glasacko telo - sa njima se mora racunati, i o njihovom dostojanstvu se i te kako vodi racuna. U demokratskim zemljama, ukoliko je neko stranac, organizovanost i sposobnost da se vrsi politicki pritisak i da se utice na politiku vlasti je fundamentalno sredstvo za zastitu svojih interesa i digniteta, sredstvo koje se ne moze nikako zanemariti. Cini se, medjutim, da se balkanski sindrom ljudi koji su, kako Andric jednom rece, »navikli samo na dve stvari: ili da nepravdu cine, ili da je trpe« preselio i ovde. Na stetu sopstvenog zivota, sopstvenih ambicija, sopstvene slobode. Emocije pokrenute gradjanskim ratom se mogu razumeti, ali se ne moze razumeti raspirivanje uzajamne mrznje toliko daleko od tog rata, i potpuna nehajnost u pogledu toga kako nas dozivljavaju stranci, koji nas uglavnom poistovecuju, i to u najnegativnijem i najgorem mogucem smislu.