Za patriotu, glavne vrednosti su »res publica i slobodno zivljenje koje ona omogucava«, za razliku od nacionaliste, za koga su najvece vrednosti »jedinstvo i kulturna i duhovna cistota jednog naroda«, dakle, nacija

Knjiga Za ljubav otadzbine. Patriotizam i nacionalizam u istoriji (Per amore della patria. Patriotismo e nazionalismo nella storia, Ed. Laterza, 1995), koju ovde predstavljamo, delo je Mauricija Virolija (Maurizio Viroli), profesora istorije filosofije u Ferari. Prvo izdanje dozivela je u Engleskoj iste godine. Njen predmet je, kao sto i sam naslov kaze, analiza shvatanja patriotizma i nacionalizma kroz istoriju, pri cemu autor nema nameru da pruzi jednu potpunu istoriju tih pojmova, vec da na svetlost iznese jedno od »istorijski relevantnih znacenja jezika patriotizma«, i da, tako, ocigledno pokaze razliku izmedju patriotizma i nacionalizma. Jedan od zanimljivih podsticaja za autora bila je i cinjenica da je u vreme fasizma velican nacionalizam kao »privrzenost naciji, rasi i odbrani sopstvene rase« i da u sumama fasisticke kulture u Italiji, kao sto su bili Enciclopedia italiana i Dizionario di politica, odrednice »patria« i »patriotizam« ne postoje. U obicnom jeziku i u akademskoj literaturi, objasnjava autor dalje svoje razloge, »patriotizam« i »nacionalizam« su smatrani ekvivalentima. Zato on namerava da pokaze da oni »mogu i moraju biti razliciti«, jer jezik patriotizma je, kroz vekove, upotrebljavan da bi ojacao ili izazvao »ljubav prema politickim institucijama i nacinu zivota, koji podrzavaju zajednicku slobodu jednog naroda«, dok je jezik nacionalizma, koji je u Evropi nastao u poznom XVIII veku, stvoren da bi »odbranio i ojacao jedinstvo i etnicku, jezicku i kulturnu homogenost jednog naroda«. Patriotizam, kako sledi iz istorije i kako ga shvata Viroli, svojim neprijateljima smatra tiraniju, despotizam, opresiju i korupciju, a za nacionalizam najveci neprijatelji su zagadjivanje stranim idejama i uticajima, heterogenost, etnicka i kulturna necistota, a onda i politicko i socijalno nejedinstvo. To ne znaci, istice Viroli, da teoreticari patriotizma preziru ili ignorisu kulturu, jezik ili tradiciju jednog naroda, jer su patrioti »uvek, kada govore o slobodi i republici, podrazumevali zajednicku slobodu jednog posebnog naroda, sa njegovom specificnom istorijom i njegovom kulturom«, ali, za patriotu, glavne vrednosti su »res publica i slobodno zivljenje koje ona omogucava«, za razliku od nacionaliste, za koga su najvece vrednosti »jedinstvo i kulturna i duhovna cistota jednog naroda«, dakle, nacija.

Jezik patriotizma je, kaze Viroli, koriscen da bi se ujedinili svi oni koji hoce da zive kao gradjani nasuprot onima koji gradjansku i politicku jednakost smatraju nepodnosljivom. Jezik patriotizma slobode poziva individue da ostanu kulturno definisane, zainteresovane, strastvene i da nastoje da uspostave kulturu slobode, da bi oni koji vole slobodu postali jaci od faktora represije. Taj jezik ohrabruje kulturnu razlicitost i postovanje prava drugih i drukcijih.

Razmatranja o patriotizmu, koja Viroli predstavlja u svojoj studiji, nastala su, kako on sam istice, iz brige za slobodu, »ili bolje, za jednaku slobodu, to jest mogucnost za sve da zive kao gradjani i da, bez represije, uzivaju sopstvena politicka, gradjanska i socijalna prava«. - »Smatram, naprotiv, jedinstvo ili kulturnu, etnicku ili religioznu homogenost jednim od najvecih poroka republike. Jedinstvo i homogenost ne cine republiku jacom i ne pomazu da u srcu gradjana raste ljubav prema slobodi«, kaze Viroli. Sluze samo da od drzave naprave jednu represivnu i dosadnu zajednicu, naseljenu bigotnim i netolerantnim gradjanima.

Uz pomoc istorijskog istrazivanja Viroli zeli da bolje uoci razlike i da, tako, izbegne sve nepreciznosti koje se mogu naci i u najboljim studijama. S takvim idejama, Viroli nudi svoje istorijsko istrazivanje i pregled onih teorija i stavova, koji mu se cine najrelevantnijim za jedno novo razmatranje problema koji ga zanima u sadasnjosti i koji zahteva preciziranja adekvatna danasnjim situacijama i dilemama. Tako, u prvom poglavlju (»Nasledje republikanskog patriotizma«), on analizira stavove nastale u antickom Rimu, zatim, narocito, obnovu rimske ideje patriotizma u doba humanizma, posebno kod Makijavelija; - u drugom (»Pomracenja i vracanja«), analizira ideje poznog XVI i XVII veka u Italiji, zatim one koje nastaju u Holandiji u istom periodu i posebno ideje u vreme engleske revolucije; - trece poglavlje bavi se idejama XVIII veka u Italiji, Francuskoj (Monteskje, Volter, Ruso); - u cetvrtom (»Radjanje jezika nacionalizma«), bavi se idejama koje nastaju od kraja XVIII veka u Engleskoj, Italiji, Nemackoj (Herder, A. Slegel, Fihte), Francuskoj (Misle); -u petom poglavlju (»Nacionalizacija patriotizma«) analizira ideje XIX veka u Engleskoj, narocito Italiji (Macini), Francuskoj (Renan, Moras). U poglavlju-epilogu, koji donosimo u prevodu (»Patriotizam bez nacionalizma«), na osnovu tog predjenog istorijskog puta, Viroli, imajuci u vidu iskustva fasisticke aberacije ideje nacije, a s obzirom na mogucnost vracanja opasnih ideja nacionalne netolerancije i iskljucivosti, rezimira svoje stavove i nudi jedno shvatanje gradjanske vrline, koje je u odbrani slobode za sve (na osnovi solidarnosti i saosecanja sa svakim ko trpi netoleranciju), gradjanske vrline koja moze dejstvovati samo ako se gradjanska hrabrost uzme kao prva gradjanska delatna duznost.