Sa medjunarodnog seminara za razresavanje sukoba odrzanog u Pecuju

U organizaciji Centra za strateska i medjunarodna proucavanja iz Vasingtona (CSIS), odrzan je od 11. do 14. novembra, u madjarskom gradu Pecuju, medjunarodni seminar za razresavanje sukoba namenjen verskim predstavnicima iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Hrvatske.

Na ovom neobicnom skupu naslo se vise od 50 predstavnika svih vecih verskih zajednica sa podrucja prethodne Jugoslavije koja su bila zahvacena ratom i (ili) posledicama rata. Znacaj ovakvog skupa ogleda se, pre svega, u cinjenici da mnogi, opravdano ili ne, poslednji rat u Jugoslaviji tumace verskim razlozima ili bar isticu veliku ulogu verskih faktora u njegovoj genezi i nastanku. Prisutni religiozni ljudi pokusali su da jedni drugima objasne kako su mrznja i rat nespojivi sa nacelima bilo koje verske zajednice.

Prvi susret do juce suprotstavljenih ili bar na razlicitim stranama rasporedjenih duhovnika protekao je u suptilnoj napetosti koja se iskazivala u potrebi da se istaknu sopstvene zrtve u prethodnom ratu. U ovome su prednjacili muslimanski predstavnici iz Bosne i Hercegovine. Ovakva potreba je bila sasvim razumljiva posmatracu sa strane, ali je izazvala reakciju (koja nije bila sasvim otvorena) drugih verskih zajednica, jer, kako su sami rekli: »Svako od nas bi mogao da prica slicnu pricu, ali gde bi nas to dovelo, nego u nove sukobe!« Potreba da se istaknu svoje zrtve postepeno je prevladana kad je grupna kohezija popustila pred individualizovanim dijalogom, koji je, sasvim prirodno, nastupio u neformalnim susretima, ali i trudom organizatora da se rad preorijentise na male grupe u kojima su zastupljene sve vere.

Na seminaru je pokusano da se kroz ekumenski dijalog religiozni ljudi obuce u prevladavanju stereotipa, izgradjivanju mostova pomirenja, kao i prekidanju kruga agresor-zrtva da bi se uspostavio istinski mir.

Znacaj ovog susreta bio bi ogroman i da je to bio sasvim obican susret muslimana, katolika, pravoslavaca, Jevreja i protestanata iz raznih regiona prethodne Jugoslavije. Medjutim, ovaj seminar je imao vece pretenzije - njegov cilj je bio da okupljeni religiozni ljudi steknu znanja o uocavanju i prepoznavanju sukoba, da razviju vestine u podrucju uspostavljanja medjureligijskog dijaloga i gradnje odnosa izmedju verskih zajednica i vladinih institucija da bi se aktivno ukljucili u poticanje na pomirenje i zivot u miru i pravednosti.

Direktor projekta »Religija i resavanje sukoba« Dejvid A. Stil (David A. Steele), imajuci u vidu da je tema pomirenja sasvim sigurno centralna tema Biblije, istice tri doprinosa teologije razresenju sukoba:

1) Proces formiranja identiteta. I zapadne i istocne hriscanske tradicije suprotstavljaju se identitetu zasnovanom na egoistickom i narcistickom interesovanju samo za sebe. Cilj je da se pomogne jednoj etnickoj grupi da precizno identifikuje svoje stvarne potrebe i interese, nasuprot zeljama proizaslim iz osvete ili samoudovoljavanja.

2) Pitanje zalosti. U Starom zavetu zalopojke su bile validan nacin izrazavanja zelje za osvetom, ali ovo izrazavanje besa nije isto sto i izvrsenje kazne. Stvarna svrha ovog izrazavanja bola bila je da se ogranici osvetoljubivost kroz mogucnost formalnog ritualizovanja ljutnje. U svom kasnijem obliku zalopojka je cesto kombinovana sa priznanjem krivice. Ovo udruzivanje priznanja i zalosti moglo bi ukazati na nacin koji bi svakoj od strana pomogao da se vidi i kao zrtva i kao ugnjetac.

3) Mesto konverzije/transformacije. Gde i kada promena stava pojedinca moze dovesti do pravog razresenja sukoba? Transformacija na koju poziva hriscansko jevandjelje premasuje promenu percepcija za koju se zalaze tradicionalna metodologija resavanja sukoba.

Da okupljeni verski predstavnici ne razmisljaju samo teoloski potvrdio je i njihov susret sa episkopom sabacko-valjevskim gospodinom Lavrentijem, koji je posetio ovaj seminar. Vladika Lavrentije je za rat optuzio ateiste i istakao primere suprotstavljanja pravoslavnih dostojanstvenika politici predsednika Milosevica. Posle upornih i pomalo agresivnih pitanja na koja je episkop Lavrentije strpljivo odgovarao, osetila se izvesna napetost u atmosferi koja je kulminirala nakon njegovog odlaska.

Osnovna manjkavost ovog seminara je nedostatak balansa u reprezentovanosti svih konfesija, koji se ogledao, pre svega, u izostajanju pravoslavnih svestenika iz Srbije (osim episkopa Lavrentija) i izostajanju hrvatskih katolickih svestenika. Ovo je stvaralo izvesne probleme u dijalogu posto nije bilo odgovarajuce ravnoteze.

Nakon svega, postavlja se pitanje iskrenosti ucesnika ovog seminara. Praksa dominantnih verskih konfesija na ovim prostorima pokazala je mnostvo negativnih primera, a sada posle svega (?)stice se utisak da su svi bili dobronamerni i nevini.

Centar za strateska i medjunarodna proucavanja, pored preventivne diplomatije, koja je jedan od njegovih osnovnih ciljeva, u ovom projektu je nastojao da stekne i znanja koja bi mogla pomoci i u drugim delovima sveta, ali, kako to sami isticu - njihova namera nije bila da iskoriste nasu situaciju da bi se obucili.