Norveska, prelepa zemlja koja svojim izobiljem plavih fjordova i jezera medju belicastim planinskim vrhovima i ocuvanom prirodom u kojoj su komotno razmestene udobne kuce malobrojnih stanovnika, brizljivo osmisljene tako da ne narusavaju prirodni ambijent, oduvek je bila poznata i po tome sto je imala veci broj misionara po glavi stanovnika nego bilo koja druga zemlja u svetu. Kuga, Danci i Svedjani su bili i prosli. Traume koje su ostale za njima izlecili su vreme i nafta. Visok standard i Ustav iz 1814. godine (drugi po starosti od svih koji su danas na snazi u svetu) garantuju stabilnost Norveske i sigurnost njenih gradjana. Rastereceni problema kod kuce, oni su ponovo u mogucnosti da se pozabave globalnim problemima i pokusaju da neke od svojih blagodeti podele sa drugim, ne tako srecnim narodima.

Jedan od takvih pokusaja je i program »Demokratija, ljudska prava i mirno resavanje sukoba« na Akademiji »Friddjof Nansen« u Lilehameru. To je zajednicki projekat same Akademije, Norveskog crvenog krsta i Norveske crkvene pomoci, uz dodatno finansiranje od strane Norveskog ministarstva za vanjske poslove, Norveske direkcije za imigraciju i Olimpijske pomoci Lilehamera. Program je u drugoj godini primene i za sada je namenjen uglavnom ucesnicima sa podrucja bivse Jugoslavije.

Akademija »Friddjof Nansen« je pravo mesto za ovakav program. Osnovana je 1938. godine kao protest protiv razvoja politicke situacije u Evropi sa usponom fasizma i nacizma. Glavni ciljevi su bili odbrana ljudskog dostojanstva i ljudskih prava i stvaranje prostora za dijalog medju ljudima razlicite kulturne, verske i politicke pripadnosti. Uz Norveski crveni krst i Norvesku crkvenu pomoc Akademija je aktivno ucestvovala u obezbedjivanju humanitarne pomoci za ratom ugrozeno stanovnistvo u nasem regionu. I sam direktor, dr Inge Eidsvag, ucestvovao je u dostavljanju pomoci Sarajevu.

Cilj obrazovnog programa »Demokratija, ljudska prava i mirno resavanje sukoba« jeste da ojaca pojedince koji zive u ratnom/konfliktnom podrucju, norveske humanitarne radnike i druge koji aktivno rade na demokratizaciji, pomirenju i miru. Sam program nije arena za pregovore, ali se ocekuje od ucesnika da otvoreno govore o svojim iskustvima. Osnovni cilj je da se stimulise dijalog medju ucesnicima i da se istraze mogucnosti dijaloga kao sredstva u razresavanju sukoba.

Problemi nastaju vec kod selekcije ucesnika. Kriterijumi zahtevaju da to budu relativno mladi ljudi (25-40 godina starosti), aktivni u razlicitim profesijama (sudstvo, obrazovanje, zdravlje, mediji, politicke partije, NVO, itd.), visokoobrazovani sa intelektualnim interesovanjima i akademskim sposobnostima (nastava je na poslediplomskom nivou), sa odlicnim znanjem engleskog jezika (konverzacija i pismenost), uticajni u mrezama, potencijalne vodje koje mogu ocekivati da dospeju na znacajne polozaje u ne tako dalekoj buducnosti - a da istovremeno mogu, u roku od samo dve nedelje, da se oslobode svih obaveza i aktivnosti za naredna tri meseca, otputuju u Norvesku i potpuno se posvete ovom programu! Uz sve to, organizatori nisu imali puno prethodnih kontakata ni sa samom nasom problematikom, ni sa akterima i nacinima njihovog ucestvovanja.

Nacionalizam kao kohezivna sila

Mi Balkanci smo se dokazali kao ljubazni i susretljivi gosti. Sta su domacini trazili - to su i dobili. Kohezija grupe je stvorena na nacin koji mozda nisu imali na umu, ali koji se, u datim uslovima, lako mogao predvideti. Nacionalisti se mogu udruziti, ali ne po principu bratstva i jedinstva (cija mracna pretnja ni na trenutak nije napustala nas zadimljeni kutak »pusionice« u kojoj smo provodili vecinu slobodnog vremena). Jedino oprobano sredstvo koje nikada ne omane u udruzivanju nacionalista jeste realna ili imaginarna pretnja od zajednickog neprijatelja. U ovom slucaju sam program je dozivljen kao pretnja (»oni eksperimentisu sa nama«), cime su nasi domacini, a uz njih i svi ostali zapadnjaci, proglaseni za neprijatelja. Usledila je skoro totalna blokada. Grupa je odlucila da ne ucestvuje u formalnim diskusijama koje predavaci pokusaju da isprovociraju (»Ako i imamo nesto da diskutujemo, mozemo to nasamo, u pusionici«). Sve sto je norvesko postalo je predmet najostrije, cesto potpuno iracionalne kritike: kultura i obicaji, fizicki izgled ljudi, njihov nacin oblacenja, hrana...

A sve to samo kao osnovna melodija kroz koju su protkane bezbrojne druge niti: dodvoravanje upravo proglasenom neprijatelju u cilju ostvarivanja licne koristi ili koristi za svoju organizaciju, drzavu ili region; ispoljavanje (i pritajivanje) licnih stavova ili stavova svoje organizacije, drzave ili regiona.

Ali, niti je norvesko misionarstvo od juce, niti su sva nacionalisticka srca od kamena (narocito izdvojena iz svoje sredine i podrske zaludjene mase), a deset nedelja je, ipak, deset nedelja. Izredjala su se pred nama neka od najvecih svetskih imena (i persona) demokratske teorije, ljudskih prava i teorije sukoba i njihovog resavanja. Johan Galtung, Karl Gustav Jakobson, Den Smit, Bernt Hagtvet, Tomas Hiland Eriksen, Terje Lund, Tore Lindholm... Svaki sa svojom teorijom i svojim vidjenjem. Neki od njih prezestoki cak i za nasu vrelu narav balkansku. Predavanja, grupni rad, simulacije, rasprave, izvestaji, razgovori uz kamin, direktorov sat ponedeljkom ujutro na kojem smo uvek ucestvovali sa nekom zajednickom pesmom... Sve to omoguceno neiscrpnom energijom direktora programa, Stejnara Brina, i praceno njegovom bezgranicnom briznoscu i paznjom.

Pri kraju sve vise prijateljstava i prijatelja, a neprijatelji se sve redje pominju. Neki od ucesnika otvoreno ispoljavaju bojazan da ce imati teskoca da se ponovo uklope u svoju sredinu.

Stvaran ishod ce pokazati vreme - od svih nas se ocekuje da nastavimo rad u okviru mreze prethodnih ucesnika. Za mene licno bila je to jedinstvena prilika da steknem znanja i iskustva koja tesko da sam negde drugde mogla dobiti na jednom mestu i za tako kratko vreme, i nova prijateljstva od kojih ce mi bar jedno ostati za ceo zivot. Zbog svega toga: »Tusen takk, Norge!«