SPS je, posle duzih pritisaka u javnosti (i stranaka, i pobunjenih studenata, i raznih organizacija) pristao na Okrugli sto, ali pod uslovom da to bude samo neobavezujuci razgovor; pogotovo im nije padalo na pamet da prihvate nacelo izborne smenljivosti vlasti

Postavlja se pitanje sta je htela i mogla da uradi opozicija kada je prihvatila izazov da ucestvuje u radu ovog novog tela? Da li je bila zrela za alternativu kada je i sama bila podeljena na one koji su bili nosioci gradjanske ideje i stranke cisto nacionalisticke orijentacije? Ta hipoteka je pratila opoziciju za sve vreme rada Okruglog stola, mrvila je i podrivala snage koje su se zalagale za stvarne promene

U toku leta i rane jeseni 1992. paralelno su odrzana dva okrugla stola vlasti i opozicije u Jugoslaviji, Savezni (od 25. 08. do kraja oktobra) i Republike Srbije (od 28. 10. do 1. 11), na kojima se razgovaralo o osnovnim pravnim i politickim pretpostavkama za prevremene izbore na svim nivoima, predvidjenim za decembar iste godine.* I na jednom i na drugom stolu ucestvovali su, pored tri vlade (Savezne, Srbije i Crne Gore) i predstavnici dvadesetak parlamentarnih stranaka, racunajuci i vladajuce stranke iz obe republike. To je bilo prvi put da se u domacoj politickoj praksi koristi ova zanimljiva institucija demokratskog dijaloga koja je tolerantno ukljucila sve relevantne cinioce tadasnje politicke scene. Ako je, bar u pocetku, to i podsticalo izvesne nade, pokazalo se vrlo brzo da su sva optimisticka ocekivanja u najmanju ruku preuranjena. Jer, posle gotovo dvoipomesecnog rada moglo je sa zaloscu da se konstatuje da su se oba okrugla stola, uglavnom zbog nepopustljivosti i iskljucivosti vlasti, zavrsila potpunim neuspehom, ili uz sasvim mrsave rezultate. Ali, pre nego sto prikazemo na cemu su oba stola radila i na kojim se zahtevima za ravnopravno ucesce na izborima sve insistiralo, treba se najpre osvrnuti na okolnosti i uzroke koji su doveli do zasnivanja ovakve nove vrste komunikacije izmedju vlasti i opozicije.

Zasto je doslo do okruglog stola

Utoliko je cudnije sto je rezim, odbijajuci okrugli sto u periodu raspada SFR Jugoslavije i pretnje neposrednom ratnom opasnoscu, prihvatio ovu vrstu komunikacije i saradnje sa opozicijom 1992. kada je vec bio cvrsto etabliran na vlasti. Ovaj paradoks, medjutim, ima svoje objasnjenje. Pre svega treba znati da je to period Savezne vlade Milana Panica koja je i sama bila sklona odrzavanju okruglog stola, jer je zastupala dve bitne teze suprotne nacionalistickim rezimima u Srbiji i Crnoj Gori: Zaustavljanje rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, odnosno resavanje sporova mirnim putem i, drugo, promenu zastarelog i prevazidjenog politickog i ekonomskog sistema koji je jos ostao na snazi u novostvorenoj SRJ. Sem toga, Jugoslaviji su upravo bile uvedene sankcije medjunarodne zajednice, sto je zemlju dovelo u duboku izolaciju prema svetu. Postojao je niz unutrasnjih razloga koji su gonili rezim na elasticnije ponasanje. Upravo pocetkom juna 1992. u Beogradu je planuo poznati studentski bunt koji je trajao pune tri nedelje. Jos se nije ni zavrsio, a nastao je Vidovdanski sabor koji je danima okupljao desetine hiljada gradjana u centru Beograda. Najzad, na majskim saveznim izborima, na kojima su birani predstavnicki organi za novu drzavnu tvorevinu, na brzinu sklepanu SR Jugoslaviju, deo opozicije je apstinirao bas zato sto nisu bili osigurani ravnopravni izborni uslovi.

Naravno, odlucujucu rec da se pristupi organizovanju okruglog stola imao je predsednik Srbije Slobodan Milosevic. Kada je krajem juna primio delegaciju Vidovdanskog sabora, koja je dosla sa ovakvim zahtevom, predsednik Srbije im je sa pritvornom predusretljivoscu obecao: »Imacete vise okruglih stolova!«. Suocen s mnogobrojnim znacima nezadovoljstva, unutrasnjeg vrenja i spoljne izolacije, Milosevic je proracunao da bi za popravljanje sopstvenog imidza pred svetom bilo dobro da pruzi neki dokaz tolerancije prema opozicionim strankama. Ali, kada je Okrugli sto poceo da radi krajem avgusta (najpre Savezni), svakoga dana je bilo sve ociglednije da je u pitanju providna igra vlasti i njena namera da izigra opoziciju. Uprkos nadmocnoj vecini i mnogobrojnim alternativnim predlozima opozicije, vlast u zavrsnoj fazi izrade izbornih zakona nije prihvatila gotovo nista sto bi moglo uverljivo da osigura iole ravnopravnije uslove za izlazak na prevremene izbore. U stvari, vladajuca partija uporno odbija da prizna opoziciju kao ravnopravnog partnera u izbornom nadmetanju.

Osnovna sporna pitanja izbornog sistema

Rasprava na Saveznom okruglom stolu pocela je predlogom vladine ekspertske grupe koja je predlagala proporcionalni sistem. Tom se predlogu, bar u pocetku, priklonila i sama Savezna vlada. Predstavnik SPS Goran Percevic bio je usamljen u zahtevu da se ostane pri vecinskom sistemu i to je obrazlagao tvrdjenjem da je vecinski izborni sistem demokratskiji od proporcionalnog. On je uveravao prisutne da gradjani zele da personalizuju vlast, odnosno da znaju kog svog predstavnika biraju. Pri tom se pozivao na iskustvo i sklonost gradjana, koji su, kako kaze, »proslih izbora imali 460.000 nevazecih listica jer su se glasaci zbunjivali i umesto stranke za koju se opredeljuju, zaokruzivali su imena sa liste«. Opozicione stranke listom su se na Okruglom stolu izjasnjavale za proporcionalni sistem kao pravedniji. Leon Kojen (DEPOS) zastupao je stav da je »demokratija volja vecine, ali i pravo manjine«. Na to je Percevic primetio »da svrha izbora nije da se napravi statisticki pregled stranaka u parlamentu, nego da se odredi ko ce da vlada, odnosno koja je to najpopularnija grupa u drzavi koja bi mogla da preuzme odgovornost za vladanje«. Tako se postize stabilnost, veli on. Polemisuci sa ovim gledistem, Dragan Veselinov (NSS) izlozio je suprotan stav: »Paradoks u kojem zivimo je da manjina ima vecinu u Skupstini, a da je vecina na ulici. Ako bi se zadrzao vecinski sistem, to bi radikalizovalo politicke odnose u zemlji i ugrozilo njenu stabilnost. Proporcionalni sistem bi verno odrazio politicku volju gradjana u Skupstini«.

»Ako je vecinski sistem stabilniji, kako tvrdi predstavnik SPS, onda« - istakao je Nebojsa Popov (Republikanski klub) - »u Skupstini treba otvoriti debatu o rezultatima tog sistema. A ti rezultati su porazni. Konkretno, u Skupstini Srbije nikada nije vodjena debata o ratu i upotrebi oruzane sile. To je rezultat vecinskog sistema, odnosno premocne vlasti SPS«. Popov je svemu tome dodao jos jednu vaznu politicku dimenziju: »Kada se zalazemo za proporcionalni sistem, time naglasavamo i nasu spremnost da sve stranke preuzmu odgovornost za resavanje drustvenih problema i ovog teskog nasledja SPS. Mozda je to ludost, ali je to akt gradjanske duznosti«.

Krajnosti u opredeljenjima bile su ocigledne i na Okruglom stolu je iskrslo pitanje kako prevazici nastale razlike. U jednom trenutku kolebanja i nedostatka boljih ideja predlozena je radna grupa za usaglasavanje, ali se odmah postavilo i pitanje sta usaglasavati kada medju oprecnim predlozima nema dodirnih tacaka. Odnos snaga je, naime, bio sledeci: Za proporcionalni izborni sistem izjasnjavala se Savezna vlada plus cela srpska opozicija, zatim i Vlada i opozicione stranke Crne Gore; samo su Vlada Srbije i SPS bile za vecinski sistem. Predlog za usaglasavanje je odbacen kao bespredmetan.

U nadmetanju - da li vecinski ili proporcionalni sistem izgubljeno je mnogo vremena, reklo bi se potpuno nepotrebno. Jer, jos na pocetku rada Percevic je istakao da »oni nemaju imperativni mandat u opredeljivanju za vecinski sistem«, vec da su spremni za dogovor i kompromis. Sta su pod tim »kompromisom« podrazumevali ostalo je nejasno. Da li su hteli da iznude kombinovani sistem? On je, medjutim, unapred se znalo, neprihvatljiv za opoziciju, posto je primenjen i na savezne majske izbore, zbog cega je deo opozicije i odbio da ucestvuje na njima. Nedoumice je presekao sam Percevic koji je najzad izjavio da prihvata proporcionalni sistem. Za svakog posmatraca bilo je jasno da je ovaj adut Percevic od pocetka drzao u dzepu i da je u stvari samo »tvrdio pazar« da bi u povoljnom trenutku naglasio svoju »velikodusnu zrtvu«. Zasto su onda toliko vremena (trecina Stola samo je u tome prosla) zavlacili toliki broj ljudi? Valjda da bi ostavili utisak da i oni popustaju i da su puni dobre volje.

Preokret u ponasanju Savezne vlade

Opozicione stranke, takodje pristalice ideje da Srbija bude jedna izborna jedinica, dopustale su, kako bi se sporazum sto povoljnije postigao, da se njihov broj najvise poveca na cetiri, a sve preko toga se proporcionalni sistem neopozivo razvodnjava. Sa devet izbornih jedinica sasvim se priblizava vecinskom. Kasniji razvoj dogadjaja je pokazao da ovaj preokret u stavu Savezne vlade nimalo nije bio slucajan: U Saveznoj skupstini, gde su vladajuce stranke Srbije i Crne Gore zajedno imale vecinu, usvojen je bas taj predlog i tako je izigrana vecinska volja opozicije izrazena na Saveznom okruglom stolu.

Tadasnji potpredsednik Savezne vlade Radoje Kontic neuverljivo se pravdao »da smo ostvarili ono sto je u ovom trenutku bilo objektivno mogucno«. Zasto je Savezna vlada iznenada preverila i u odsudnom trenutku glasala za predlog SPS, to nije objasnio. Ali su zato opozicioni predstavnici u tumacenju vladinog koraka bili neumoljivo precizni.

Dragan Veselinov: »Savezna vlada je, svakako, u izuzetno teskoj situaciji, izmedju dve moci, pri cemu je ona, kao treca, najslabija. Ali, izmedju moci vlasti i moci opozicije, ona je vise obracala paznju na rivalitet snaga u Skupstini, a ne i na opsti realitet snaga u drustvu. Zbog toga je i ucinila korak koji Okrugli sto nije ocekivao, a to je da priblizi izborna resenja onima koji u ovom trenutku imaju vlast u Skupstini, ne vodeci racuna o ravnotezi snaga na terenu«.

Milan Komnenic (SPO): »Savezna vlada je na ovaj nacin izasla u susret onima koji je dovode u pitanje (tada je vec uveliko trajala kampanja za smenjivanje Paniceve vlade - prim. autora), a ostavila je na cedilu one (opoziciju) koji su joj dali podrsku. Mozda je prihvatanje 9 izbornih jedinica bio njen takticki pokusaj da sebi produzi vek, ali takvi kompromisi sa neprincipijelnim saveznicima uvek se obijaju o glavu«. Ovo se upozorenje, nazalost, pokazalo kao tacno - kratko vreme posle toga Saveznoj vladi je, u ponizavajucim okolnostima, izglasano nepoverenje.

U ovom neprekinutom lancu stalnih obmana svaki dobronamerni pokusaj unapred je bio onemogucen. Nasuprot opoziciji koja je smatrala da nije ispunjena nijedna garancija da ce prevremeni izbori biti slobodni i demokratski, Percevic je izrazio sasvim drugo glediste: »Po mom misljenju ovaj Okrugli sto je ostvario jednu intenzivnu medjustranacku komunikaciju, smanjio tenzije i postigao visi nivo politicke kulture i tolerancije...« U svetlu postignutih rezultata i tona iskljucivosti koje je upravo nametala vladajuca stranka, ova je izjava delovala krajnje cinicno.

Manevri vlasti oko izbornih jedinica

Pod pretnjom ove ozbiljne kompromitacije, otvorena je rasprava o proporcionalnom izbornom sistemu u toku koje su se iskristalisala tri predloga: Opozicija je predlagala da Srbija bude jedna izborna jedinica, SRS se zalagala za 18 izbornih jedinica, a SPS i Vlada, izbegavajuci da kazu za koliki se broj izjasnjavaju, trazili su samo da svaka izborna jedinica obuhvata od 350.000 do 700.000 biraca, odnosno da se u jednoj izbornoj jedinici bira od 10 do 12 poslanika. Bilo je upadljivo koliko je SPS stalno bezala od toga da se izjasni o tacnom broju izbornih jedinica. Njen stav je bio »klizeci«, stalno je pominjala »od 20 do 25«. U tom nadmetanju s njima da najzad izadju na cistinu sa odredjenim predlogom prosla su citava dva dragocena dana, pre nego sto je svoj stav fiksirala na 22 izborne jedinice. Ali i bez toga bilo je ocigledno da je rec o pokusaju razvodnjavanja proporcionalnog sistema i njegovom priblizavanju vecinskom, kao sto se desilo i na Saveznom stolu. Nasuprot njima, opozicija koja se zalagala za jednu izbornu jedinicu, pokazivala je spremnost i za elasticno popustanje i dogovor da bude 4, ili bar da se Skupstini predlozi ispod deset izbornih jedinica.

Najvaznije je, ipak, bilo ko je i s kakvom argumentacijom obrazlagao svoje predloge. Percevic se stalno pozivao na to da u republickom zakonu treba preuzeti resenje iz saveznog, zatim i da ovakav broj izbornih jedinica obezbedjuje proporcionalnost, a u isto vreme i personalnost izbora, odnosno poslanicki kontakt sa biracima. Opozicija je uzvracala suprotnim stavom: Da se proporcionalnost najbolje cuva jednom izbornom jedinicom, a kompromituje velikim brojem. Veci broj izbornih jedinica obeshrabruje manje stranke da ucestvuju na izborima, jer su one u takvim uslovima, zbog prelivanja glasova, samo »topovska hrana« za velike. Nebojsa Popov je ovaj stav podupro i sledecom argumentacijom: »Nema zemlje u Evropi koja je u tezoj situaciji od nase i zato sto vise politickih aktera treba da ucestvuje u nalazenju resenja. Prema tome, broj izbornih jedinica ne sme da bude takav da dezavuise opoziciju. Nije rec o apsolutnoj jednakosti stranaka, nego da se bar ublazi ogromna, uvredljiva nejednakost izmedju vladajuce stranke i opozicije«.

Opozicija je i izbornom aritmetikom dokazivala svu nepravednost veceg broja izbornih jedinica. Uz cenzus od 5 odsto, umesto 3 odsto za sta se zalagala opozicija, prema racunu profesora Zorana Samija (DS) nejednakost je sledeca: Ako u uslovima jedne izborne jedinice stranka dobije 30 odsto glasova, to donosi 83 mandata u Republickoj skupstini; kada je 20 izbornih jedinica broj mandata te stranke se penje na 97. Bilo je i drugih racunica: Recimo, prelivanje je u vecinskom sistemu toliko da je svaki dobijeni glas pobednicke stranke na izborima 1990. vredeo kao dva glasa, a po ovom proporcionalnom, sa vecim brojem izbornih jedinica, vredeo bi jedan i po. Postojala je realna mogucnost da u jednoj izbornoj jedinici 25 odsto dobijenih glasova donese preko 50 odsto mandata. Sem toga, sa vise izbornih jedinica sve su veci i finansijski izborni troskovi, sto je za siromasnu opoziciju i te kako vazno. Bilo je ocigledno da vladajuca stranka, preko veceg broja izbornih jedinica, zeli da ovekoveci svoju vladavinu i da trajno eliminise opoziciju. Jedan opozicioni poslanik je na ovakav ponudjeni izbor sto se tice broja izbornih jedinica, sarkasticno primetio: Pitajte osudjenika na smrt da li zeli da bude ugusen u gasnoj komori, ili da bude usmrcen na elektricnoj stolici!

Uprkos svemu, Vlada je samovoljno predlozila Narodnoj skupstini da se Srbija podeli na 20 izbornih jedinica, a da Okrugli sto uopste nije imao priliku da se izjasni o tome. Ali i u Skupstini Srbije opozicija se nije tako lako dala. Doslo je do zucne rasprave i prekida sednice. Predstavnici vladajuce partije otisli su tada na konsultaciju kod Slobodana Milosevica. Kakav je rezultat razgovora bio videlo se uskoro, kada je Vlada popustila. Usvojeno je da u Srbiji bude devet izbornih jedinica, sto, takodje, obezbedjuje prednost vladajucoj stranci. Sve to, ipak, nije bio nacelan kompromis, u duhu prave tolerancije, svojstven instituciji okruglog stola, nego akt vladalacke »velikodusnosti«, izazvan strahom od paralize rada Skupstine.

Odbrana privilegija u medijima

Naravno da od ovih dogovora nije bilo nista, jer je ovu svoju medijsku privilegiju vlast zilavo branila. Za razliku od opozicionih stranaka, koje su insistirale na proporcionalnom nacelu, tadasnji ministar informacija Srbije Milivoje Pavlovic trazio je, u stvari, status ljuo - da sastav Upravnog odbora RTS odgovara sastavu poslanika u Skupstini Srbije, gde je vladajuca stranka imala nadmocnu vecinu. Retki nestranacki ljudi u Upravnom odboru bili su, u stvari, jasno naklonjeni SPS. Cak je u to vreme i glavni i odgovorni urednik RTS postao clan rukovodstva SPS. Navodi ministra Pavlovica bili su koliko neosnovani, toliko i provokativni. »Ako neko misli da sadasnji Upravni odbor nije visestranacki«, izazivacki je tvrdio ministar Pavlovic, »neka mi to i dokaze«. I jos ovo: »Za clanove Upravnog odbora nije presudna stranacka pripadnost, nego njihova kompetentnost. Rado bih prihvatio razgovor da ovi ljudi nisu kompetentni«.

Cak i pod pretpostavkom da je vlast tada popustila, ne bi se nista opipljivo dobilo. Bio je vec pocetak novembra, do izbora je ostalo samo 45 dana, tako da bi i ravnopravno izabranom Upravnom odboru bilo potrebno najmanje mesec dana da postavi nove uredjivacke timove, sto znaci da bi za kampanju ostalo jedva petnaestak dana. A sem toga tu je bio i najuticajniji dnevni list Politika ciji se glavni i odgovorni urednik Zivorad Minovic bas tih dana javno zaklinjao Radomanu Bozovicu, predsedniku Vlade Srbije, da je Politika »uvek bila tumac vladine politike«.

Istina, svi opozicioni predlozi su odbijeni, ali je zato opozicija ovaj Okrugli sto iskoristila da se pokrenu neka znacajna pitanja informisanja i statusa novinara. Upravo tih dana u javnost su prodrle vesti da je jedan broj novinara, poglavito na RTS, onemogucen da obavlja svoj posao. Neki urednici su smenjeni, drugi su jednostavno skrajnuti na sporedne poslove. Na Okruglom stolu trazeno je da se obrazuje anketni odbor koji bi proverio ove navode o represiji u drzavnim medijima s ciljem da se novinarima omoguci da se nesmetano bave svojom profesijom. Nista od toga nije ostvareno. U stvari, ova represija bila je samo uvod u masovnu cistku novinara, do tada, valjda, nevidjenu u civilizovanom svetu, kada je dva meseca kasnije sa RTS otpusteno oko 1.100 novinara i strucnjaka. Vredi zabeleziti jos jedan detalj - ucesnici Okruglog stola osudili su kampanju koju su tih dana vodili drzavni mediji protiv tadasnjeg predsednika Savezne vlade Milana Panica i u kojoj se masovno krsio Zakon o informisanju, a u pojedinim prilozima je cak bilo i elemenata krivicnog dela.

Sukob bogatih i siromasnih

Dakle, od svih opozicionih zahteva, sto je trebalo da osigura ravnopravnost izbornog nadmetanja, gotovo nista nije usvojeno. Prihvacen je samo proporcionalni sistem, pa i on manjkavo.

Ambicija okruglog stola

Vuckovic je trazio i brisanje onih ustavnih clanova koji govore o tome da Srbija moze da suspenduje akte savezne drzave i da donosi svoje propise kada proceni da savezni akti nisu u skladu sa njenim interesima. Ovo je neodrzivo tim pre sto je Srbija dominantna po svojoj ekonomskoj i politickoj snazi, pa takva odredba smeta i plasi drugog ucesnika u federaciji. I jos jedan predlog koji se ticao slobode i prava gradjana - da nacionalne manjine imaju osiguran procenat prilikom izbora za narodne poslanike.

Do ovih predloga koji su izlazili iz uzih okvira izbornog zakonodavstva, doslo je zbog toga sto se upravo u to vreme naveliko pricalo o pripremama za promenu republickog Ustava. Pokazalo se, medjutim, da je to samo jos jedan trik vlasti. Nijedan od ovih predloga ne samo da nije dospeo do Narodne skupstine, vec ni do sirih sednica Okruglog stola. Zavrsio je tamo gde je pokrenut - u radnim telima.

Devalviranje ideje okruglog stola

Kod nas se desilo obrnuto. SPS je, posle duzih pritisaka u javnosti (i stranaka, i pobunjenih studenata, i raznih organizacija) pristao na Okrugli sto, ali pod uslovom da to bude samo neobavezujuci razgovor; pogotovo im nije padalo na pamet da prihvate nacelo izborne smenljivosti vlasti. Hteli su da svoju vlast sacuvaju neokrnjenu, da nastave sa istom Skupstinom i istim neravnopravnim izbornim uslovima. Suprotno od poljske formule ova vlast nije htela dogovor nego zatiranje opozicije i svake alternative. U izborne zakone ulazilo je samo ono na cemu je insistirala manjina. Vecina nije imala nikakve garancije da ce i njeni predlozi biti prihvaceni.

Posledica ovog bekstva od bazicnog drustvenog konsenzusa bila je produzena agonija zemlje. Kasniji razvoj dogadjaja pokazao je da stanje postaje sve gore, i u privredi i u drustvu. U sirokim slojevima naroda porusena je svaka vera u zvanicne institucije. Prilikom organizovanja svakih narednih izbora, izborni uslovi za opoziciju postali su sve tezi. Rezim je cak odbacio i onu svoju licemernu pricu o ravnopravnim uslovima za izbornu utakmicu, o cemu je, u pocetku, neosnovano govorio.

Deobe u opoziciji

Stranke gradjanske opcije, na primer, stalno su naglasavale spremnost da prihvate odgovornost u drzavi i drustvu, »ma koliko to licilo na glas ludosti«. Kada je to predlagao, Nebojsa Popov je imao u vidu ne samo da gradjani biraju Skupstinu, nego da se u njoj izjasnjavaju o sustinskoj stvari, a to je rat ili mir. Gradjane, naime, niko nije pitao, niti trazio podrsku za ratne ciljeve i ratnu avanturu u koju se zaglibila vlast. Popov je nastojao da se Okruglom stolu osigura visi kvalitet, da to bude dogovor o nacelima politike i legaliteta. »U uslovima stihije«, govorio je on, »svakojake iskljucivosti i obnovljene ratnicke tradicije, pa jos usred rata, kompromis izmedju politickih protivnika moze biti presudan i od dalekosezne vaznosti za buducnost gradjana i naroda jugoslovenskog prostora«. Nazalost, razvoj je udario u drugom pravcu, zahvaljujuci aroganciji i netolerantnosti vlasti.

Podela u opoziciji na ratne stranke i one koje su za mir bila je ocigledna sve vreme trajanja Okruglog stola. Ona se pokazivala kroz nametljivo isticanje nacionalnog karaktera sopstvene stranke i zigosanja drugih kao anacionalne, cak i izdajnicke, u cemu su prednjacili predstavnici Seseljeve SRS i Narodne stranke Milana Paroskog. One su se suprotstavljale zahtevima da se na najuticajnijim medijima obustavi ratna propaganda. Mucna situacija ponovila se i prilikom glasanja da se zakonom o amnestiji omoguci povratak u zemlju svim izbeglim vojnim obveznicima i to pre izbora. Predlog nije dobio vecinu - za njega je glasalo samo devet od preko dvadesetak stranaka, ucesnika Saveznog okruglog stola.

Bilo je i drugih dogadjaja koji su svedocili o povrsnosti i neozbiljnosti nacionalistickog dela opozicije. Predstavnik Narodne stranke je zatrazio ultimativno da se tu, na sednici Okruglog stola, obrazuje vlada narodnog jedinstva! Naravno, to nije moglo da bude prihvaceno, pa je on smesta napustio sednicu.

Predstavnici vladajuce partije nastupali su organizovano i jedinstveno. Dok su se Vlada i SPS unapred dogovorile o tome sta hoce od Okruglog stola, opozicija gotovo da i nije imala nekakvu prethodnu medjusobnu saglasnost o zajednickom nastupanju. Ako je toga ponekad i bilo, na sednicama se, ipak, udaralo »ko u klin , ko u plocu«. (Ni posle prvih visestranackih izbora, decembra 1990, opozicija nije uspela da ostvari nacelan sporazum o formiranju zajednickog kluba poslanika.)

Uprkos svim ovim iskusenjima, gradjanska opozicija, ionako malobrojna i bez veceg uticaja, do kraja je insistirala na autoritetu, ovlascenjima i domasaju Okruglog stola. Za nju je bilo od narocitog znacaja da se rad produzi do kraja izbora da bi Okrugli sto mogao da kontrolise kako se sprovodi ono sto je zajednicki dogovoreno. Predlog je naisao na nepomirljivo protivljenje vlasti koja je tvrdila da bi na taj nacin Okrugli sto prigrabio ovlascenja koja inace pripadaju Skupstini. Opozicija je obesnazivala ove prigovore dokazivanjem da tako nesto ne derogira ustavni sistem, vec je u pitanju samo jedan oblik javne kontrole. Uostalom, vlast je vec prihvatala da za medije postoji nadzorni odbor i sud casti, pa to nisu dozivljavali kao derogiranje sistema. Ocigledno, rec je bila o tome da vlast nastoji da sto vise minimizira ugled i vaznost Okruglog stola u javnosti. Goran Percevic je cak, u potcenjivackom tonu, Okrugli sto tretirao kao »paraparlamentarnu pojavu«.

Na kraju je, posle poduze polemike, usvojeno neko kompromisno resenje koje dopusta da se Okrugli sto sazove i u decembru, ali je Vlada odmah dala na znanje da Sto nece sazivati. Naravno, nije ga vise nikada ni sazvala.*

* Izvori: Stenografske beleske Saveznog okruglog stola, Republickog okruglog stola (i njegovih radnih grupa) i listovi Republika, Borba, Politika i Politika ekspres.