Srbija mora da ide u demokratske i trzisne reforme, ako zeli da opstane. Za to ce, doduse, prvo morati da smeni sadasnju vladajucu elitu, jer ona nicim nije pokazala da je sposobna ili da zeli da te reforme izvede

Iskustva bivsih socijalistickih zemalja u tranziciji sada vec sasvim jasno pokazuju da su samo one zemlje koje su se opredelile za radikalne demokratske i trzisne reforme uspele da prebrode njihovu prvu i najtezu fazu i da su stvorile solidnu osnovu za dugorocan ekonomski i drustveni razvoj. One su platile i najnizu socijalnu cenu kolapsa prethodnog sistema. Tu, svakako, spadaju, pre svega, Poljska, a zatim Ceska, Madjarska i Slovenija. Ostale zemlje iz »uzorka« bivsih socijalistickih zemalja u tranziciji mogu se sasvim lepo rangirati prema kriterijumu »koliko demokratskih i trzisnih reformi, toliko i ekonomskog uspeha«. One zemlje koje su ucinile malo, ili nista na transformaciji svog ekonomskog i drustvenog uredjenja samo su nastavile da tonu dublje u krizu ciju najvecu cenu placa stanovnistvo kroz masovno i duboko osiromasenje.

Naravno, kada se govori o uspehu zemalja koje vode u procesu reformi nikako ne treba gubiti iz vida da proces tranzicije traje samo pet godina i da je to isuvise kratko vreme da bi se eliminisale sve negativne posledice prethodnih 50 godina nasilja partijske drzave nad drustvom i ekonomijom. Radi se prvenstveno o dovodjenju ili pocetku dovodjenja stvari na svoje normalno mesto.

Postavlja se pitanje gde je mesto Srbije u svetu zemalja u tranziciji. Najkraci moguci odgovor bi bio »negde na samom dnu«, ako se uopste moze i govoriti o postojanju ikakvih stvarnih demokratskih i trzisnih reformi u Srbiji. Takodje, Srbija je zemlja u kojoj se vodi propagandni rat protiv tranzicije. Drzavni i prodrzavni mediji, kada pisu o iskustvima zemalja u tranziciji, navode iskljucivo negativne primere i probleme i sve ih pripisuju procesu reformi, zaboravljajuci ili svesno propustajuci da pomenu da su reforme nastale kao odgovor na kolaps i definitivan poraz prethodnog socijalistickog ekonomskog i drustvenog sistema. Cak se s ponosom istice kako je Srbija odolela tom zlu i odbranila se od iskusenja da nacini iste greske poput Slovenije, Poljske ili Madjarske (sic). Stavise, moze se cuti da je sveobuhvatan proces privatizacije u Srbiji nemoguc, jer je protivustavan. Utoliko gore po Srbiju.

Reci poput reforme ili tranzicije tesko se nalaze u zvanicnoj retorici. One impliciraju da je sistem los. Zato se stalno, vec 30 godina govori o »potrebi dogradnje sistema«. Tako se emituje poruka da je sistem dobar i da ga samo jos malo treba dograditi, pa da mu performanse postanu izvanredne. Doduse, posle 30 godina dogradnje, covek mora da se upita kakvi su to »dogradjivaci« kad nikako da zavrse »dogradnju«. Bice da je sustina ipak u tkacima »carevog novog odela«.

Komandno upravljanje privredom

a) umesto privatizacije, Srbija je imala nacionalizaciju, pri cemu je celokupan sektor drustvenih delatnosti centralizovan do apsurda. U Srbiji nekoliko ministarstava upravlja sa vise od 40 posto ukupnog raspolozivog kapitala, a kako upravlja vidi se po stanju u infrastrukturnim, komunalnim i drustvenim delatnostima koje je lose i kontinuirano se pogorsava. U takozvanom drustvenom, odnosno nicijem vlasnistvu, nalazi se takodje vise od 40 posto kapitala. Kako je samoupravljanje koje jeste bilo brana direktorskoj samovolji eliminisano, a direktorima drustvenih preduzeca data neogranicena moc, radnici su stavljeni u poziciju najamnika, bez obzira na zakone kojima se regulise njihov polozaj, jer je primena zakona u Srbiji, kako pokazuje bezbroj primera, stvar slobodnog tumacenja. Direktori i njihovi pomocnici su opet, gotovo bez izuzetka, clanovi vladajuce partije ili njihovog koalicionog partnera JUL-a, odnosno preduzecima se partijski upravlja. Vladajuca partija, dakle, kontrolise gotovo 85 posto ukupnog kapitala, dok se u privatnom vlasnistvu nalazi ostatak od oko 15 posto. Cak 87 posto zaposlenih radi u drzavnom i drustvenom sektoru (visak zaposlenih se procenjuje na najmanje 40 posto zaposlenih);

b) trzista kapitala u Srbiji nema, a kapital se alocira arbitrarnim odlukama u uskim neformalnim grupama; trziste robe postoji, ali je velikoj meri kontrolisano (cene su velikim delom pod drzavnom kontrolom, kao i spoljnotrgovinska razmena); trziste rada uglavnom ne funkcionise i dodatno se ogranicava, na primer, propisivanjem broja zaposlenih u privatnom sektoru;

c) Vlada Republike Srbije, umesto da se koncentrise na vodjenje ekonomske politike i stvaranje ambijenta za uspesno poslovanje privrednih subjekata, pokazuje izrazite ambicije da upravlja i rukovodi privredom. Realizacija te namere po definiciji ne trpi trziste, ona po svojoj sustini jeste komandno upravljanje privredom i drustvom. Mnogo (samo)hvaljena i isticana cinjenica da se Vlada sastoji od direktora velikih preduzeca koji to nisu prestali da budu kad su postali ministri (da ne pominjemo Centralni koordinacioni tim i njegove granske podtimove sastavljene od ostatka direktora preduzeca koji nisu ministri), ne govori o strucnosti i kompetentnosti Vlade, jer su drzavna i drustvena privreda ovakve kakve jesu proizvodjaci neto gubitka vec nekoliko godina i izlozene enormnom procesu dekapitalizacije, odnosno trosenja kapitala, vec o ogromnom konfliktu interesa;

d) u Srbiji je u toku ne proces monopolizacije, vec mega-kartelizacije privrede. Gotovo da se moze nazreti koncept po kojem je cela privreda Srbije jedno preduzece kojim upravlja Vlada. Trziste je decentralizovano, sofisticirano i transparentno - greske kaznjava promptno. Uspeh umnogome zavisi od licnih sposobnosti i vestina. To plasi. Mnogo je udobnije kontrolisati uredbama, naredbama i neformalnim dogovorima i prisvajati dobit, a sve racune ispostavljati poreskim obveznicima. Srpsko rukovodstvo nista nije naucilo - nije moglo ili nije htelo, ili mu se nije isplatilo - iz tudjih i svojih gresaka. Otud i velika nesklonost razvoju autohtonog privatnog sektora, protivljenje privatizaciji, mere za »suzbijanje i borbu« protiv sive ekonomije, a ne mere za njenu legalizaciju, otud razne uredbe kojima se delatnost privatnog sektora fakticki ogranicava, itd;

(e) i oni zakonski propisi koji su dobri suspenduju se pisanim i nepisanim uredbama, odlukama i dogovorima. Diskreciono odlucivanje je pre pravilo nego izuzetak. Javni poslovi su privatizovani. Licni interes se promovise i inaugurise kao javni. Poreski obveznici sluze drzavi umesto ona njima. Vecina, s mukom izborenih institucija, kompromitovana je i marginalizovana - parlament, na primer.

Kapital drzavni, rizik narodni

Za razliku od zemalja lidera u procesu tranzicije u kojima je stara politicka elita zamenjena novom, po pravilu mladom, modernom i obrazovanom, sa jasno definisanim drzavnim interesom i strategijom i snaznom politickom voljom da se taj interes kroz proces demokratskih i trzisnih reformi i ostvari, u Srbiji se ta smena uopste nije dogodila. VIII sednica i takozvani antibirokratska revolucija bile su samo unutarpartijski puc. Dovoljno je podsetiti se sa koliko je teskoca i oklevanja u Srbiju uveden visepartijski sistem - srbijanska politicka elita htela je da nametne takozvani bespartijski pluralizam. Da ne pominjemo otpor i opstrukciju reformi A. Markovica, poslednjeg premijera bivse SFRJ.

U onome sto se desavalo tokom poslednje decenije tesko je nazreti makar i tragove politicke volje da se sprovedu demokratske i trzisne reforme. Naprotiv, proces je bio reverzibilan i retrogradan, jer je stepen komandnog i neformalnog upravljanja ekonomskim tokovima znacajno povecan. Pozicija je sjajna: kapital je drzavni ili drustveni, rizik je narodni, a profit je lican. Dovoljno je pogledati kakve automobile voze, sta na sebi nose i kakve kuce i stanove kupuju direktori velikih, uglavnom neuspesnih drzavnih i drustvenih preduzeca ciji radnici primaju, ili ne primaju bedne plate, pa da se covek upita odakle. Zato i nema reformi. Sadasnji takozvani uspesni direktori lako bi u privatizovanim preduzecima i trzisnim uslovima poslovanja mogli postati neuspesni menadzeri, a i morali bi da placaju porez. Ovako, vec trecu godinu zaredom oni sebe oslobadjaju placanja poreza na ukupna primanja: oni koji imaju najvise, najmanje poreza placaju.

Srbija je, dakle, za samo jednu deceniju, mimo ostalog sveta, presla put od partijske drzave u kojoj se, ipak, znalo sta je drzavni interes, a licni bio ogranicavan, partijskom disciplinom, do privatnog poseda nekoliko hiljada porodica ciju moc i samovolju nista i niko ne ogranicava i ne kontrolise. Ovo, naravno, nije argument za povratak na staro. Naprotiv, Srbija mora da ide u demokratske i trzisne reforme, ako zeli da opstane. Za to ce, doduse, prvo morati da smeni sadasnju vladajucu elitu, jer ona nicim nije pokazala da je sposobna ili da zeli da te reforme izvede.