Postmoderne ideje o paralelnim svetovima, izgleda, nalaze glavnu potvrdu na Balkanu. Neosporan je fakat da naporedo egzistiraju siromasni i bogati, mocni i nemocni, vlast i opozicija, Srbi i Albanci, selo i grad, oni koji demonstriraju i oni koji od toga zaziru, zvanicna i »druga« Srbija, Srbija i »ostatak« sveta, itd. Medju njima jedva da ima nekakve komunikacije, jos manje dijaloga. Umesto komunikacije, iz svakog »rezervata« ili dopiru jednosmerni povici i monolozi, ili se u njima izvodi pantomima i gimnasticira.

Reklo bi se da toga ima u citavom svetu. Ali, nesto je ovde, ipak, originalno. Rec je o smotrenom izbegavanju komunikacije, dijaloga i saradnje izmedju onih koji se izjasnjavaju kao pristalice istih ili srodnih ideja, nacela i ciljeva. I tako, naporedo s akcijama koalicije Zajedno teku akcije studenata i inicijative nezavisnih intelektualaca, oni prvi dozivaju potonje a ovi drugi i treci zaziru od »mesanja u politiku« (pogotovo »stranaka« kao kuzne stvari).

Dabome, ni najbolje moguce politicke stranke nisu isto sto i demokratija, ali nje nema bez njih, a one su onakve kakvim su ih napravili konkretni, ovdasnji gradjani. Rigidno insistiranje na razlikama, bez ikakve komunikacije, lici na originalnu atletsku disciplinu (ili na nove sletske vezbe), na nadmetanje u logistici paralelnog kretanja. Tako je bilo i 1991. i 1992; ne zna se da li ce sada biti drukcije.