Tokom ovogodisnjeg opozicionog politickog zagrevanja sirom Srbije, stampa i televizija ponavljaju da na ulicama nema masovnih mitinga i demonstracija nego da su to promenade slucajnih prolaznika, a da srecan srpski narod, posle velikih pobeda mirovne politike Vodje i Ucitelja sveukupnog Srpstva, bere ekonomske plodove, kao i svetske sportske rezultate. A u Beogradu kao da nema problema hleba, posla, javnog saobracaja... Sto ne postignu vlastodrsci, resavaju »specijalci«.

Nesrecni »specijalci«, koji su se preganjali sa soferima i njihovim sindikalnim vodjama, sada su morali da osvajaju podrumske restorane i holove, kao i svecane prostorije skupstina, poste, televizije, »Politike«, crkve svetog Marka... i da ne nabrajamo sva ta znamenita javna mesta, gde se sada specijalci iznuruju u nehigijenskim uslovima rada i danonocnog bdenja. I to, molim vas, zbog koga, do li zbog sacice slucajnih prolaznika?

I tako, krenuo sam u poteru za tim slucajnim beogradskim prolaznicima, koji su opljackali jaja sa beogradskih pijaca, i poveli Prvi jajcani rat, i to u ovoj zemlji vojnicke slave. I tako, iz dana u dan, od 17. novembra, ja krenuh u traganje za slucajnim prolaznicima. Bogme, dodje i kisa, i to kakva, svi pokisli ko misevi, a jaja pljuste po »Bastilji«, »Politici« i »Novostima«. Nikako da ti slucajni prolaznici shvate ozbiljnost dobrodosle kise, koja treba da nam popuni akumulaciona jezera za zimsku struju, a ne da pere fasade ozloglasenih zdanja.

A posto juce ispade lep dan, resih da se izdvojim iz kolone, da stanem kod Doma inzenjera i tehnicara, i da pricekam te slucajne prolaznike. Stojim, a koloni nikad kraja. Kazu, stranci, da ih je 200.000. Mozda ih je manje, mozda vise; u svakom slucaju, prepao sam se, koloni nikad kraja; sve neki ozbiljni ljudi, i mladih i srednjih godina, neki nose i decu na ramenima. Priznajem, nisam uspeo da stupim u kontakt sa slucajnim prolaznicima. I sutra cu ici i potragu za slucajnim prolaznicima. Brine me da, na kraju, sretnem samo sebe samoga - na pomahnitalom ekranu televizora.