Pre neku nedelju jedan nas TV-kanal emitovao je egzotican film o sukobu dve civilizacije, urodjenicke kojom vlada neprikosnoveni ratoborni kralj i »moderne«, kolonizatorske, nedorasle celicnoj disciplini starosedelaca. Crnacko pleme Zulu drhtalo je pred svojim vladarom a on je radio s njima sta je hteo. Da je medju podanicima bilo nekog neustrasivog ili ravnodusnog prema vlastitom zivotu, verovatno bi upitao svemocnoga (koji je tu moc nasledio, dinastickim putem, od predaka, sto je bilo za postovanje): »Care, care, zasto nas mrzis?«

Mozda Zului pre stotinak godina nisu znali za pojam mrznje, jos manje svevlasca i tiranije, ali pripadnici nekog savremenog plemena (citaj: naroda) odavno manipulisu ovim izrazima. Pa opet, dva od tih plemena naseg doba nikako da, glasno i jasno, postave nareceno pitanje - kome treba. Mada imaju manje razloga za strah, odnosno strahopostovanje, buduci da se ne suocavaju s kultom vekovne tradicije nasledjene vlasti. I mada ih ista ta vlast kinji... neredovno isplacivanim vise nego bednim platama (izuzimajuci, naravno, svoju upravu), udeljivanjem dela po dela penzija od pre dva meseca, nabijanjem komunalnih troskova do nedostiznog vrha, pretnjom novim poskupljenjima svega i svacega, ukratko, kao da se svojski trudi da im zagorca svaki dan mukotrpnog zivota i uz to nabere kozu na siljak.

Ali ne lezi vraze: ako ne strahopostovanje, ono strah zasigurno postoji. Ukorenjen, duboko utisnut u bice kao pecat poluvekovnog ideoloskog terora. I dovoljno mobilan i podstrekacki da, recimo, u jednom od vise vrlo poznatih kolektiva u kojima su nedavno vrbovani novi clanovi vladajuce stranke, proizvode uspesnu zetvu: odaziv - preko 80 odsto!

Druga (ne)vladajuca ali nista manje mocna stranka cini to prefriganije: pismenim putem, slanjem propagandnog materijala kojem ne moze da se ospori privlacnost, poziva... uglavnom mladje intelektualce i, prevashodno, privatnike (uzgred, velika vecina beogradskih, i ne samo beogradskih privatnih lekara dobila je taj propagandni poziv) medju svoje clanstvo. Uz obecanje da ce pokupiti »sve najbolje iz socijalizma i kapitalizma« (i sve to dobro izmuckati pa prostreti pred narod kao vladajucu ideologiju). Na koliko dugo? Pa, verovatno dok se ne stvori moc, sila, takvo clansko mnostvo koje vise nema kud a onda... pa moze se pretpostaviti sta ce uslediti: nacionalizacija (parolaski) u korist naroda, njegovih siromasnih slojeva (a koliko je samo takvih!) i ... odavno »dozivane« ravnopravnosti. A sve to u ime isto tako davno proklamovanog ideoloskog principa: od svakog prema radu, svakom prema potrebama.

Snuju to, uz jedva uhvatljive nagovestaje (za razliku od svojih prethodnika koji su svoju ideologiju udarali na sva zvona) oni gore, oni mocni, silni, neunistivi. Oni bez savesti i obraza, vlasnici vila u zemlji i inostranstvu, banaka (van zemlje), aviona, helikoptera, jahti. Oni kojima se sve moze, bas kao i Saki, kralju Zulua, i kojima, ako vec ne glasno, jasno i masovno, kao sto bi trebalo, ono makar odavde, sa ovog skromnog mesta, postavljamo pitanje - kome treba: care, care, zasto nas mrzis?

Nada Mijatovic

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]