Zbivanja

Ambicije

Za razliku od izvornih protestanata koji su nastojali da zadobiju bozju milost isticanjem i negovanjem svog individualiteta, junaci naseg doba skrivaju svoju individualnost, predstavljajuci se kao puki izvrsioci neke vise i opste volje

Nebojsa Popov

O ljudskim ambicijama postoje razlicita gledista. Teznja pojedinca za licnim usavrsavanjem i uspesnim svakidasnjim delanjem nalazi se u samoj srzi protestantske etike na kojoj pociva kapitalizam modernog doba. I izvan ovog civilizacijskog kruga, na periferiji Evrope, a i u Aziji (Japanu, pre svega) pojedinacne i kolektivne ambicije imaju vazno mesto u vladajucoj ideologiji. Mada uobicajena ispitivanja javnog mnenja, narocito pred izbore, ne zadiru u proucavanje ambicija gradjana, u to sta su sve spremni da cine da oblikuju svoj zivot i zajednicu kojoj pripadaju, to se namece kao jedno od glavnih pitanja pred kojima se nalazimo.

Sumnjiva stvar

U svakidasnjem govoru rec ambicija uzima se mahom u negativnom znacenju, kao izraz nedokucive gordosti ili kao kompenzacija kakve mane. Kada se, dalje, za nekoga kaze da se necim izdvaja, to je ravno osudi, pogotovo ako strci natprosecnim sposobnostima i rezultatima; reklo bi se da za »luzere« ima vise razumevanja negoli za ambiciozne i uspesne.

Takvo znacenje ambicije i ambicioznosti provlaci se i kroz knjizevnost. Vec u naslovu ogleda Isidore Sekulic - Ambicija, dim - upadljiva je problematicnost ove reci i ljudske osobine. Tu Isidora prati uspon trojice mladica iz jedne nase varosice, od natprosecnih djaka do uspesnih studenata i strucnjaka »na strani«, da bi sve sto su stvorili gotovo neumitno bilo pretvoreno u - dim. I sami ovi daroviti varosani skloni su da ambicioznost smatraju stranom vlastitoj naciji, videci tako nesto kao svojstvo drugih »rasa«, pre svega Jevreja, sto prati neskrivena zavist i mnogo sta sto iz nje izvire. Odsustvo ambicije se cak uzdize kao vrlina. Za jednog od pomenutih mladica se veli da je »cist od usplahirenih ambicija«, da se odlikuje »strpljenjem koje zadivljuje«, da je »marljiv, sposoban, skroman«, te da se na tom primeru i iskusniji uveravaju »da mozda nijedna ambicija ne valja, i da nema takozvanih plemenitih ambicija«. Pronicljivi posmatrac zbivanja, vise za sebe, veli: »poleti, nade, ohrabrenja, obecanja, ostvareni rezultati, i odjedared, dim, dim...«

Sloboda bez demokratije daje nova krila pomahnitalim ambicijama

I Miroslav Josic Visnjic, u svom Azbucniku prideva u srpskoj prozi dvadesetog veka, uz rec ambiciozan navodi iskljucivo negativne primere: »On je mnogo ambiciozan, i ko se umedne koristiti njegovim ambicijama, toga ce on sluziti kao sveca!«; »Izmedju razmetljivog i bolesno ambicioznog vodje, koji je za seljacku svest agitovao svojim ordenjem, i Jovana koji je govorio razlozima, nije bilo tesko opredeliti se«; »Neugodan je i na svaku podlost spreman ovaj zucni i nezdravo ambiciozni advokat«.

Vasar tastine

Naporedo s potiskivanjem i poricanjem ambicija i ambicioznosti, postoji i jedna realnost kojom naprosto vitlaju neobicne ambicije. Prisetimo se, recimo, ambicije pokojnog Marsala da igra ulogu planetarnog drzavnika, za sta je nasao sledbenike u citavom svetu, a ne samo u neposrednoj okolini i kod vlastitih podanika. I njegovi ucenici i sledbenici pokazali su pomamnu ambiciju da ostvare jedan od najtezih civilizacijskih poduhvata - stvaranje drzave - mada se prethodno nisu dokazali ostvarivanjem neke manje zamasne ambicije. I oni su za svoj poduhvat nasli mase sledbenika, takodje nedokazanih ostvarivanjem skromnijih ambicija. Pretendenata na epohalne podvige ima, dabome, i izvan Marsalovog sinjela. Nasa zemlja, svakako, nije izuzetak u pogledu postojanja osoba s nadrealnim ambicijama, ali je neobicna po tome sto ih tradicija uzdize - pod geslom »neka bude sto biti ne moze« - a dati poredak stimulise. Kao sto je nekadasnja partijska drzava mnogim nedoucenim ljudima omogucila da brzo napreduju u sluzbi poretku, u liku kapetana i generala, direktora i ministara, raznih sekretara i predsednika, magistara i doktora, profesora i akademika - i time sirila svoju socijalnu bazu, tako i modifikovana partijska drzava nastoji da obezbedi svoje trajanje pomocu otvaranja novih prostora za razmah nabujalih ambicija, kao novih kadrova u vlasti, nacionalnih boraca i ratnika, preko stotina predsednika raznih stranaka u tolerisanom pluralizmu, na hiljade sindikalnih lidera i upravljaca nevladinih organizacija, glavnih urednika i izdavaca, do sve brojnijih novih »barona-razbojnika« postkomunistickog kapitalizma i mnostva upravljaca tudjim kapitalom.

Sloboda bez demokratije daje nova krila pomahnitalim ambicijama. Svakome je prepusteno da veruje, i da se dokazuje kao jedini i najveci - direktor, ministar, ratnik. Ni opozicija nije lisena nadgornjavanja jedinih i najvecih. Cas ovaj, cas onaj stranacki vodja proglasava svoju stranku za vodecu, reprodukujuci matricu dugovecne partijske drzave. Povremeno se javljaju i »najumnije srpske glave« s neskrivenom ambicijom da komanduju svim partijama. Ovakav vasar tastine retko se vidja u istoriji.

Skrivanje subjektiviteta

Oni koji bi u nabujalim licnim ambicijama trazili analogiju sa nekadasnjim nastajanjem protestantske etike nailaze na znatne teskoce. Ogranicimo se samo na jednu od njih. Za razliku od izvornih protestanata koji su nastojali da zadobiju bozju milost isticanjem i negovanjem svog individualiteta, junaci naseg doba skrivaju svoju individualnost, predstavljajuci se kao puki izvrsioci neke vise i opste volje. Tako ce, recimo, Milosevic tvrditi kako bi radije bio bankar nego ono sto jeste, Cosic knjizevnik a ne predsednik drzave, Panic biznismen a ne predsednik vlade, Draskovic pisac a ne vodja opozicije itd., kao da ih je neki usud ili necija promisao postavila tu gde jesu, mimo i protiv njihove vlastite volje.

Time smo dosli do glavnog apsurda: upadljive licne ambicije skrivaju se poricanjem subjektiviteta samih protagonista zbivanja koja, stoga, lice na teatar apsurda. Scena je zaista neobicna, vrvi od izrazitih likova, a malo ko priznaje svoju subjektnost. U ovom prividnom ludilu, ipak »ima metode«. Naime, retko ko od »junaka naseg doba« radi na svoju stetu, narocito materijalnu, a najvisi stupanj poricanja subjektiviteta nije toliko u prenemaganju zbog naturenih uloga koliko u odricanju bilo kakve licne odgovornosti za posledice vlastitog delanja. Inace uzdignuti iznad obicnih ljudi i njihovih institucija, pomenuti junaci priznaju samo sud Istorije, cime se neopozivo izmestaju iz svakidasnjice u Vecnost.

Upadljive licne ambicije skrivaju se poricanjem subjektiviteta samih protagonista zbivanja koja, stoga, lice na teatar apsurda

A »mali covek«, obican podanik, nesklon bilo kakvom junastvu, izabranom ili nametnutom, lisen je i junackih briga. Sivilo egzistencije anonimne jedinke ce povremeno poremetiti klicanjem ovom ili onom vodji, prepustajuci im i sve zasluge i sve promasaje.

Granice obezlicenja

U ovdasnjim zbivanjima zaista ima mnogo neobicnih stvari. Ako bismo hteli da budemo pateticni, mogli bismo reci da istorija ljudskog roda zapocinje s ambicijom primata da »sidje s drveta« i hoda uspravno. Bilo bi, svakako, preterano u nekim sadasnjim dogadjanjima videti neumitni povratak u davnasnje »prirodno stanje« (na sta upucuju narocito zverstva na ratistima i puzanje pred mocnicima). Takva tendencija zaista postoji, ali ne mogu se prevideti ni otpori; kada ih ne bi bilo, suvisna bi bila sva silesija oruzja i propagande koja nastoji da slomi sve one kojima je do »uspravnog hoda«.

Najblize realnosti bilo bi glediste da postoje razlicite ambicije kao sto postoje i razlicite licnosti. One same po sebi nisu ni dobre ni zle, vec je uvek konkretno pitanje ka kojim su vrednostima usmerene i s kojim sredstvima ostvarivanja racunaju. Rat je dao maha razornim afektima u ljudskoj prirodi i doveo u maticu dogadjanja licnosti koje ne prezaju od zlocina i pljacke, ali nije ugusen svaki otpor i nisu nestale licnosti koje drze do humanih vrednosti i ljudskog dostojanstva. Kljucno je pitanje, pak, da li postoji snaznija ambicija ne da se promeni »odnos snaga«, vec da se izmeni politicki poredak koji je proizveo i stavio u pogon one »junake naseg doba« koji nastupaju kao obezlicene a neobuzdive sile Istorije i Nacije. Glavni izbor je izmedju pristajanja na dalju stihiju obezlicenja i odlucnog zaokreta ka obnovi civilizacije. Od tog izbora zavisi i smisao i ishod konkretnih politickih izbora.

Republika br.148 15-30. septembar 1996.