Na pocetku cudan spoj cudnih simbola - na koricama otisnuta Medalja Obilica koju ni "vlasti RS nisu prihvatile" i ime izdavaca, malo poznatog, dosta neobicno - Tersit. Bice da je to onaj medju Homerovim junacima koji je olicenje kukavicluka, grubijan i zavidljivac koga Ahil ubija pesnicom. I o knjizi i o sludjenom vremenu nasem ovi simboli nesumnjivo podosta govore [*]. A u knjizi su i junak i prica daleko od polja neke imaginacije, niti je nesto slicno ostavljeno citaocu; fabula realisticki problematicna, bez traga neke literarnosti, pada brzo na nivo u svakom pogledu banalne prepoznatljivosti i realisticnosti losih feljtona bulevarske stampe; a prica je o ratu, o komadanju Bosne te o Srbima medju narodima i vekovima, sto je premnogo za roman cak i onakav kakav je Selic zamislio. Junak romana se iz Cikaga vraca u Beograd zahvacen euforijom u kojoj je "Milosevic srpski vozd i spasilac", da bi krenuo u Bosnu. Pit Nedic zvani Ule sa svojim "vijetnamskim iskustvom" dolazi sa svojom istinom, jednom i jedino mogucom - "dosao je da se bori a ne da slusa", potomak je generala M. Nedica koga su "naterali da preuzme upravu u Srbiji, ne bi li Srbe zastitio". Piscu je to dovoljno, njega junak kao knjizevni junak i ne zanima, svi su iskazi junakovi istovremeno i piscevi. Ovo je "rat krsta protiv nekrsta" a za Nedica rat je "blagodet"; apoteoza oklevetanog rata je uzviseni sadrzaj svesti i junaka i samog pisca - u stilu S. Krakova koji je jedini rat video kako valja, do cega neki Krleza nikada nije uspeo da se uzvisi; ta se himna ratu izliva do ushicenja, do morbidne lirike zanosa ratom jer tamo u Bosni, negde oko Konjica, "tamo sve mirise, i cvet, i trava, i ljudi, i prosut mozak koji je pre toga bio ziv, kao jelen u sumi", tamo su borci koji nose istetoviranu devizu - "Smrt oslobadja". Pravi junaci u knjizi su psi rata a ostali - ostali su "peder Veran Matic", cudni "kastrati", jednom reci svi koji ne pristaju na ovakvo busenje lobanje, pomenuti svojim imenom i prezimenom i okarakterisani na nacine koji se ni u najmorbidnijim feljtonima ne srecu cesto. Ushicenje pred Sarajevom koje gori dostize neronovsku ekstazu, a scene kako srpski borac "zivome baliji, nozem, vadi srce iz nedara" ispunjavaju knjigu koju pisac naziva romanom; to se ushicenje pretvara u rasizam, u antisemitizam najgore vrste - dva puta se izraz "novi Izrailj" pominje u smislu etnonima, pa se zbog toga optuzuje i sveti Sava. Druge su scene jos morbidnije - srpski intelektualci na skupu o Justinu Popovicu "koji je mrzeo ljude a voleo srne", scena sa vladikom Vasilijem koji vrsi pokrstavanja, samo su neki primeri. Istinu zna junak, ona nije ni vazna - "vazno je sta srpska narodna pesma kaze", a ostalo je prica koju pricaju "srpski popovi sa jevrejskim i grckim imenima".

Seliceva poetika je sasvim jasna - "Pisati, ili pucati, polako, stapalo se u jedno: pisati kao da pucas, pucati kao da pises - pekateom, brovingom, puskom, pistoljem, ubijati nemani bez broja ni imena". To je zapravo i fraza sa kojom roman zapocinje i koja je kurzivom istaknuta - Pisati ili pucati! Sve ostalo je "cifutska, lazljiva, nadri-psihologija i glupost" koju slede mirovnjaci, oni koji ne pristaju na ubijanje ljudske pameti - oni svi ostali. Ima knjiga ciji pisci i nece da one budu literatura, za neku veliku istinu kakvu ti pisci imaju, literatura nije dovoljna - i tu je g. Selic uspeo. Umetnost nam je data - govorio je Nice - da ne bismo umrli od istine, ali pisci ovakvih knjiga hoce upravo da umru sa svojim istinama, i u ime toga propovedaju smrt svega - i ljudi i njihove normalne pameti. Ali to je, ujedno, i smrt same literature.

Bez ikakve distance prema bestijalnostima koje slika, bez ikakve mere ili merila, opijen ratom kao jedinim elementom u kojem covek opstaje, pisac se zapravo iskljucuje iz literature. Pisanje postaje pucanje, i obrnuto, i "sliku o nama, Srbima" ovakva literatura stvara crnjom nego sto bi ikom poslo bolje za rukom; morbidne scene nasilja, seksualnog zlostavljanja, opisane u zanosu morbidnosti, padaju ispod nivoa svega onoga sto smo do sada imali u srpskoj prozi; nema kod g. Selica ni najmanjeg znaka nekog napora da junaci progovore sami, sve je u stilu banalne ratne propagande, a literatura i propaganda ne idu zajedno. No, njemu, rekosmo, do literature nije ni stalo. U mutnim vremenima kakva su nasa - sto nije ni cudo - stvara se nekakva sub-literatura jer i junaci paravojnih formacija hoce da imaju svoju literaturu; i u tom smislu, i samo u tom, u svakom nastojanju da se prouci taj talas u literaturi, knjiga g. Selica nece moci da se zaobidje.

* Skica za mali esej o knjizevnoj patologiji, posvecena "romanu" - odrednica je pisceva - Momcila Selica Ratni krst koji je objavljen kod pomenutog izdavaca 1996. "Izdavanje ove knjige - to napominje pisac - pomogli su srpski rodoljubi koji su zeleli da ostanu bezimeni". A knjigu u obliku "romana" uoblicava sve ono sto je M. Selic najavio jos u Dugi septembra 1992. kada se oglasio kao - tako se sam predstavio - "knjizevnik i dobrovoljac"; jos tada su ispricane scene paranja trbuha jer "nema nama niceg dok ne oteramo sve kuda im je mesto" i stvorimo drzavu za koju je g. Selic model pronasao u Albaniji E. Hodze; ovde se pojam "roman" uzima uslovno, jer rec je o jednom talasu u prozi koji sledi neku specificnu poetiku paraliterature.

Mirko Djordjevic

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]