Urbanitet

Vrlina, slucajnost i nuznost

Covek se ostvaruje jedino u gradjanskom aktivnom zivotu podloznom stalnim menama

Pero Muzijevic

U svetu koji je mogucnost, koji, dakle, ne moze biti statican, koji ne pristaje da je definitivno, jednom zauvek, konstituisan, koji, onda, ne moze biti svet zatvorenog horizonta i zatvorenih strogo determinisanih struktura, covek ne sme pristati na to da mu je sudbina unapred odredjena. Zivot je, po misljenju ranih humanista (kao i firentinskih trgovaca), delovanje, konkretno ucestvovanje, kojim se, upravo samo tako, stice svest o sopstvenim mogucnostima.

Delatan zivot

Pred covekom je svet otvoren kao pozornica akcije, jer coveku je tu mesto, tu treba da bude grad sto ga on gradi prema svom nahodjenju. I humanisti, kao i trgovci, imaju izostrenu svest o stalnoj mobilnosti i sveta i bica. Njihov zajednicki »matèriel mental«, nastao promenom mentalnih struktura, modifikacijom njihovog mentalnog habitusa u novim okolnostima, uslovio je onaj poseban duh, poseban stav, koji ih spaja i koji objasnjava njihovu plodnu saradnju, a koji se ogleda u unutarnjoj konvergenciji izmedju »ciniti« (fare) i »znati« (sapere). Drukcija, dinamicna vizija sveta odgovara sada coveku od koga se ocekuje da bude dinamican, da bude homo faber, kadar da se nosi sa sudbinom, jer covek je slobodan i srecan, u svom ovozemaljskom gradu, onoliko koliko se sam oko toga bude trudio. Za takvu borbu, delovanje (fare) covek mora biti pripremljen znanjem i kulturom, a to mu pruzaju studia humanitatis (humanisticke studije). Pjer Paolo Verdjerio, prvi teoreticar takvih studija, istice da je njihov cilj da odgajaju slobodne gradjane slobodnog grada (zato su liberales), ali takvi gradjani ne mogu biti odvojeni od zivota, jer humanisticki odgoj podrazumeva brigu o gradu i slobodi gradjanskog zivota. Gradjanin, da bi bio ingenium liberale (slobodan duh), mora posedovati i istorijsku svest i moralnu savest. To je osnova odgoja coveka koji se sprema za aktivan gradjanski zivot. Koluco Salutati, sav uronjen, buduci dugo vremena firentinski kancelar, u dnevni zivot grada, zalaze se u svojim delima (traktatima i epistolama) za ideje koje su, upravo, refleks dnevnih, nepredvidivih situacija: sve sto je napisao u funkciji je njegove ideje o aktivnom zivotu, o tome da se svrha zivota ne moze traziti u povlacenju i osamljivanju u samostanski zivot. Salutatijevo insistiranje na primatu volje usmereno je na to da razum dobije novi smisao: zadatak razuma je da nas opremi mudroscu-razboritoscu u pronalazenju lekova protiv dobre i lose fortune (kako bi to rekao Petrarka), da steknemo opreznost u primanju sveta i trezvenost u sagledavanju njegovih dobrih i losih strana. Iste ideje ima i drugi veliki firentinski kancelar-humanista Leonardo Bruni, koji istice da se covek ostvaruje jedino u gradjanskom aktivnom zivotu podloznom stalnim menama. I za Podja Bracolinija, takodje firentinskog kancelara, zivot se odmerava u stvarnosti, u sferi prakticnog zivotnog, a ne utopijskog, apstraktnog morala. U delu De avaritia (O tvrdicenju), Podjo ne zeli da bude moralista: opis te ljudske osobine je u funkciji onoga sto jeste, a ne onoga sto bi trebalo da bude. Kao i kod Brunija, rec je o vidu pozitivnog vrednovanja svake zivotne manifestacije, o privrzenosti zemaljskim stvarima i dobrima, o velicanju homo fabera koji se ne miri sa sudbinom, jer u njemu samom je koren svih njegovih postupaka, pa od njega zavise i rezultati koje ce postici. Stoga nijedan deo covekove licnosti ne sme biti zanemaren, potcenjen ili odbacen.

»Lenje, trome, zle, izopacene, koji veruju da nasledjuju svoje pretke, treba smatrati onoliko gorim od drugih koliko su oni manje slicni onima od kojih vode poreklo«

Polje aktivnog zivota jeste, dakle, polje kojim vlada Fortuna: tu se covek ogleda u opasnostima, u stalnoj borbi, jer se samo tako priblizava Bogu i postaje njega dostojan, samo tako on eksplicira konkretne sposobnosti i mogucnosti svoje licnosti. To je jedino polje gde on moze da stekne pravu plemenitost, smatra Bracolini u svom delu De nobilitate (O plemenitosti), »sem ako od gradjanskog zivota ne bezi«. - »Necu poricati da je plemenit onaj ko je izvrstan gradjanin u svom gradu«, kaze Podjo. Na iskljucivo divljenje samo prosloj slavi (koje ide uz »rustikalnu plemenitost«) on gleda kao na »laskanje lenjih i pospanih«, kao na »razlog tromosti«. - »Vrlina je svima na raspolaganju - veli on; ali ona postaje svojstvena onome ko je prigrli. Lenje, trome, zle, izopacene, koji veruju da nasledjuju svoje pretke, treba smatrati onoliko gorim od drugih koliko su oni manje slicni onima od kojih vode poreklo«, jer ti sto misle da se plemenitost nasledjuje »postaju spori i tromi«. Istinska plemenitost je i za Podja kci vrline (virtus), koja nije asketska, vec je, naprotiv, u snazi karaktera, u sposobnosti coveka, potpunog coveka, da svoje snage odmerava u svetu; ona je ta koja od coveka stvara graditelja sopstvene sudbine, koja daje sadrzaj njegovoj slobodi. Virtus je, dakle (u tome su svi saglasni, od Salutatija do Makijavelija, a na tragu i po ugledu na Aristotela i Cicerona, narocito), snaga karaktera, snaga duha, spremnost, energija, odvaznost, sposobnost za delovanje: upravo je renesansa ono doba u kojem je takva virtus najvise slavljena, kao pretpostavka sticanja ljudskog dostojanstva, to jest doba kada je, po izlasku iz srednjeg veka, covek sebe osetio kao srediste vrednosti u ovozemaljskom svetu. Zato je njena sposobnost da prevlada nad neprijateljskim silama fortune bila toliko omiljena tema.

Protiv fatalizma

Jos je Salutati, u delu De fato, fortuna et casu (O fatumu, fortuni i slucaju) postavio problem odnosa izmedju tri sile koje bitno odredjuju, ili mogu odrediti, covekovo ucesce u aktivnom gradjanskom zivotu. Humanisti se energicno suprotstavljaju verovanju u fatum kao covekovu zavisnost od jednog apsolutnog nuznog uzroka, oni su protiv ideje o neminovnoj nuznosti koja razara svaku iluziju slobode i autonomije i, tako, onemogucava svaki pluralisticki i personalisticki, individualni pristup zivotu. Tamo gde vlada fatum caruje ignava ratio, koji ne zeli da deluje i da menja svet, koji ne zeli licnost slobodnu, i zato i svet i zivot prihvata kao neminovni i neraskidivi lanac uzroka. Humanisti, medjutim, od Salutatija do, posebno, Djovani Pika dela Mirandole, vode zestoku polemiku protiv astroloskog fatalizma u ime spasenja ljudske licnosti. »Fortuna«, opet, shvacena je kao slucaj koji ljudima moze doneti neku korist ili stetu, ali za razliku od »fatuma«, ona vlada stvarima i dogadjajima kojima su uzrok ljudski postupci. U pojmu »fortune« manifestuje se karakter slucajnosti, dok se u pojmu »fatuma« manifestuje karakter nuznosti. Od srednjovekovnih alegorijsko-simbolickih predstava »fortune«, preko Petrarkinog dela De remediis utriusljue fortunae (O lekovima protiv i dobre i lose fortune), preko Salutatija, pa nadalje, moze se pratiti proces od jedne imobilizovane, staticne slike sveta do predstave o potpunoj mobilnosti koju simbolizuje, upravo, fortuna, do ovozemaljskog sveta stalne mene u kojem je sve prepusteno slobodnom izboru i inicijativi coveka u njegovoj konstruktivnoj (ili destruktivnoj) gradjanskoj delatnosti.

Tamo gde vlada fatum caruje ignava ratio, koji ne zeli da deluje i da menja svet, koji ne zeli licnost slobodnu, i zato i svet i zivot prihvata kao neminovni i neraskidivi lanac uzroka

Fortuna i polje aktivnog zivota u kojem ona gospodari, prilika je za pokazivanje vrline (virtus): prepreke koje ona ima da savlada, kako bi covek ostvario svoju autonomiju u okviru ljudskog drustva, velike su, ali razumom, to jest shvatanjem, i upornim delovanjem (agere et intelligere), razborit covek je u stanju da ih savlada. Paradigmatican nacin, u humanistickoj misli, postavljanja tog odnosa izmedju vrline (virtus) i fortune ili, tacnije, odnosa u kojem je vrlina suprotstavljena fortuni, nalazimo u delu Della famiglia (O porodici) Leona Batiste Albertija, jedne od najsvestranijih licnosti italijanske renesanse. Odnos virtus-fortuna jedini je aspekt iz kojeg Alberti posmatra sve probleme aktivnog, gradjanskog zivota. Istorijski svet ljudi, smatra Alberti, stvoren je voljom ljudskom i razboritoscu ljudskom, ali su ga ljudsko zlo i ljudska glupost cesto unistavali. »Vidim da je Fortuna, kaze Alberti, od mnogih vise puta bez pravog razloga okrivljavana i primecujem kako mnogi, sto su zbog svoje sopstvene gluposti dospeli u neobicne nezgode, kude fortunu i zale se da su bacani njenim veoma uzburkanim talasima u koje su se sami strmoglavili; tako mnogi nesposobni kazu da je njihovim greskama uzrok bila neka strana sila... Ali ako neko hoce da marljivo istrazi sta to uzdize i uvecava porodice..., taj ce jasno videti da su najcesce sami ljudi uzrok svakog svoga dobra i svakog svoga zla... Istina je, ako pogledamo republike (drzave), ako obratimo paznju na sve protekle vladavine, naci cemo da prilikom sticanja i uvecavanja, odrzavanja i cuvanja vec osvojene velicanstvenosti i slave, fortuna nije mogla nista protiv svete discipline zivljenja.« Vrlina (virtus) je ta koja je jedino u stanju da se suprotstavi fortuni i u prevladavanju prepreka koje, i fatum i fortuna, pred nas postavljaju. Po Albertiju, vrlina-virtus jeste, upravo, u onoj »svetoj disciplini zivljenja«, zahvaljujuci kojoj covek moze da bude artifedz svoga sveta, i kada ovlada tom »svetom disciplinom zivljenja«, on moze da se suprotstavi svakom neprijateljstvu i svakom naletu sudbine, jer nikakav njen zaokret tada ne moze da ga savlada (»Jaram fortune nosi samo onaj ko mu se potcini«, kaze Alberti). Vrlina koja pobedjuje fortunu nije dar od Boga koji je deli naslepo: ona pripada onome ko zeli da je stekne i osvoji, jer ona je u plodotvornosti ljudskog dela i ljudskog cina, ona je do kraja dovedeno ostvarenje ljudske licnosti kroz stvaranje jednog ljudskog sveta u kojem covek jedino moze naci srecu. Vrlina (virtus) Albertijeva, i svih humanista tog trenutka, jeste, dakle, u cvrstini volje i u moralnoj snazi, neophodnoj da se zagospodari sobom, a onda i otisne na plovidbu uzburkanim morem zivota. Covek shvata razumom i dejstvuje vrlinom, a snaga volje ga vodi u ostvarivanju njegovih ciljeva u sistemu vrednosti prilagodjenih opstem dobru i koristi zajednice. »Grad je kao velika kuca, a kuca je kao mali grad«, kaze Alberti, a na takvom etosu pociva i republika-drzava, a, onda, kroz istoriju, to postaje etos jednog naroda.

Republika br.148 15-30. septembar 1996.