Procesi koji su pratili dezintegraciju Jugoslavije predstavljaju jednu od najdramaticnijih manifestacija destruktivnosti nacionalizma sa kraja 20. veka

Nacija kao prirodna zajednica, socijalna konstrukcija, kreacija intelektualaca

Nenad Mirovic

Raspad visenacionalnih drzavnih zajednica Jugoslavije, Cehoslovacke i Sovjetskog Saveza, ratovi medju drzavama naslednicama Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, etnicke tenzije i sukobi na podrucjima bivseg socijalistickog carstva u srednjoj i istocnoj Evropi, separatisticki (nacionalni) pokreti i nacionalni konflikti u zapadnoj Evropi, kao i kontinuirana neizvesnost oko buducnosti procesa evropske integracije, obnovili su interesovanje sociologije za problem etnickog/nacionalnog identiteta i nacionalizma.

Cilj ovog rada je da u sazetom obliku analizira: 1) pitanje intelektualnih korena doktrine nacionalizma, 2) osnovne karakteristike savremenog teorijskog pristupa naciji i nacionalizmu, i 3) pitanje promena u percepciji nacionalizma tokom poslednja dva veka.

Intelektualni koreni

Po nemackim romanticarima, nacionalna sloboda stoji iznad slobode pojedinca; pojedinac moze biti slobodan samo ako je slobodna nacija kojoj on pripada. Zapravo, sloboda pojedinca je samo izraz slobode nacije, odnosno slobode nacionalne drzave. Doktrinu nemackih romanticara, koja se ponekad naziva nemackom teorijom nacije, Entoni Smit (Anthony Smith) naziva organskom doktrinom nacionalizma, buduci da se u radovima romanticara o nacijama i nacionalnim drzavama govori kao o »organskim celinama«. Tri ideje, po Smitu (str. 17), cine jezgro ove teorije: 1) Herderova ideja o izdeljenosti covecanstva na organske nacije, izmedju kojih postoje kulturne razlike, 2) Fihteova ideja o nacionalnoj samo-realizaciji putem politicke borbe, i 3) Fihteova ideja da volja pojedinca mora biti podredjena volji organske (nacionalne) drzave.

U socioloskoj literaturi o nacionalizmu, na ideje nemackih romanticara ponekad se gleda kao na najvazniji intelektualni izvor modernog nacionalizma; u nekim slucajevima, ove ideje se izjednacavaju sa nacionalizmom u celini (Smith 1971: 17-19). Tako Eli Keduri (Elie Kedourie), u svojoj uticajnoj studiji o nacionalizmu analizirajuci nemacku teoriju nacije pise da je nacionalizam doktrina koja je izmisljena (invented) u Evropi pocetkom 19. veka (str. 17). Medjutim, na drugim mestima iste studije Keduri o nemackoj teoriji govori kao o jednoj od vise postojecih teorija; pored ove zlocudne doktrine (koju Keduri na nekim mestima naziva kontinentalnom doktrinom) postoji i pozitivna teorija i tradicija nacionalizma. »Dobar« nacionalizam Keduri vezuje za Englesku, i naziva ga vigovskom doktrinom nacionalnosti. Po Keduriju, engleska tradicija nacionalizma se zasniva na Lokovoj (John Locke) teoriji, posebno na Lokovom ucenju o individualnim pravima, pravima pojedinca. Svoj klasican izraz vigovska doktrina nacionalnosti je nasla u cuvenoj raspravi Dzona Stjuarta Mila (John Stuart Mill) o prednostima nacionalne drzave, u odnosu na visenacionalnu zajednicu (Smith 1971: 9-19).

Keduri nije jedini uticajni teoreticar koji insistira na znacaju pojedinacnih drustvenih teorija u procesu oblikovanja modernog nacionalizma. Hans Kon (Hans Kohn), cija se uticajna tipologija nacionalizma (istocni i zapadni nacionalizam) donekle poklapa sa Kedurijevim shvatanjem o vigovskom i kontinentalnom nacionalizmu, razlikuje »individualisticke« i »kolektivisticke« struje unutar moderne drustvene teorije (str. 198, 324).

Ideja o kolektivistickoj (»kontinentalnoj« - uglavnom francuskoj i nemackoj) drustvenoj teoriji kao vaznom faktoru u formiranju modernog nacionalizma (ili bar njegove maligne varijante) moze nam izgledati privlacno i ubedljivo. Angloamericki klasici moderne misli o drustvu (Hobs, Lok, americki federalisti, itd.) zaista jesu insistirali, vise nego francuski i nemacki mislioci, na individualnim slobodama i pravima gradjana. Francuska i nemacka misao vise insistira na pravima zajednice vis-a-vis pojedinca. Osim toga, »kolektivisticka« i »individualisticka« skola na razlicit nacin shvataju prirodu same zajednice (»drustva« ili »naroda«). Individualisti u zajednici vide udruzenje ciji je prvenstveni cilj da zadovolji licne interese svojih clanova. Zajednica je sporazum ravnopravnih i jednakih gradjana; u zajednici se gradjani dobrovoljno odricu dela svoje slobode i nezavisnosti radi zastite svojih licnih interesa. U viziji kolektivista, medjutim, zajednica nije sredstvo u sluzbi pojedinacnog gradjanina, ona je vrednost po sebi, nesto sto prethodi i stoji iznad svih individualnih prava i sloboda. Zajednica je jedan neuhvatljiv entitet, kvalitet koji je tesko definisati i jos teze analizirati. U svojoj cuvenoj brosuri, manifestu revolucije u Francuskoj, Sta je treci stalez?, Siejes (Sieyes) pise: »Nacija postoji pre svih drugih stvari i ona je poreklo svega. Njena volja je uvek zakonita, ona je sama po sebi zakon... Bez obzira sta je volja nacije, dovoljno je da je to njena volja; sve forme su validne i njena volja je uvek vrhovni zakon« (Cobban 1982: 165). Ovakvo shvatanje zajednice jasno se razlikuje od ideja »individualisticke« skole. Za engleskog »individualistu« kakav je Tomas Pejn (Thomas Paine) na primer, »narod... nije bio neko misticno telo vidljivo samo odabranima, vec sarolika gomila sastavljena od seljaka, zanatlija, trgovaca i industrijalaca, siromasnih i bogatih...« (Manan 1993b: 796).

Tumacenje doktrine nacionalizma kao proizvoda kolektivisticke tradicije u istoriji moderne socijalne misli izgleda da nije toliko pogresno koliko je nedovoljno. Postoje argumenti za glediste da doktrina nacionalizma nije toliko proizvod bilo koje pojedinacne teorije iz korpusa moderne misli o drustvu, koliko je neraskidivi deo celokupne drustvene misli moderne epohe - ideja o prirodnom pravu, drustvenom ugovoru, predstavnickoj vladi, narodnom suverenitetu, ideja Makijavelija (Machiavelli), Hobsa (Hobbes), Loka, Voltera (Voltaire), Rusoa (Rousseau), Monteskjea (Montesljuieu) i drugih teoreticara. Ideja/model modernog drustva i moderne demokratije, onako kako je ova ideja zamisljena tokom 17, 18. i 19. veka, tesko se moze odvojiti od ideje/modela nacije i nacionalne drzave; cini se da se radi o jednoj istoj ideji, jednom istom modelu.

Izmedju ideje moderne demokratije i ideje nacije izgleda da postoji, tokom navedenog vremenskog perioda, odnos koegzistencije. Kako je moglo doci do izjednacavanja nacije i demokratije? Tokom 17. i 18. veka doslo je do radikalne promene politicke paradigme; promenjena je sama osnova politickog legitimiteta. Nova drustvena teorija, teorija o prirodnom pravu i drustvenom ugovoru, sve vise se oslanja na ideju da politicki legitimitet ima sekularni karakter - drzava je zastupnik ljudi (»naroda«), a ne Boga.

Vec sredinom 17. veka, u delima Tomasa Hobsa, moze se naci jedna relativno zaokruzena liberalna teorija drustva. Po Hobsu, svi ljudi se radjaju jednaki, svi ljudi imaju jednaka, prirodna prava. Prirodno pravo je pravo svakog pojedinca da slobodno raspolaze svojom licnoscu, svojim mocima, i uopste, svojim zivotom. Ljudi se odricu svoje slobode i svojih prava samo onda, i samo onoliko, koliko je to u njihovom interesu. Dakle, oni to cine samo da bi zastitili vlastita prava i slobode. Konstituciju drustva treba zamisliti kao sporazum (ugovor) clanova drustva o uzajamnom prenosenju prava i obaveza. Ljudska zajednica, drustvo, temelji se na drustvenom ugovoru. Po Hobsovom misljenju, svaki politicki poredak (bez obzira da li se radi o monarhiji, aristokratiji ili demokratiji) zasniva se na saglasnosti svih clanova drustva.

I Dzon Lok veruje da je svaki covek, po prirodi stvari, jedini vlasnik svoje osobe i svojih sposobnosti. Svi ljudi su rodjeni slobodni, a sloboda individue sme biti ogranicena samo od strane upravljaca koji svoju vlast vrse na osnovu saglasnosti onih kojima se vlada. »Sloboda coveka u drustvu«; , pise Lok (1978: II, 22), »znaci ne biti pod nekom drugom zakonodavnom vlascu sem pod onom koja je u drzavi uspostavljena saglasnoscu...«. Vlast koju drzava ima, »postoji samo zbog dobra drustva« (II, 137). Narod predstavlja izvor celokupne vlasti u drustvu, on je vrhovni sudija u pogledu ispravnosti ili neispravnosti rada drzavnih vlasti. Narod poverava zadatke politickim telima (javnim vlastima) koja ga predstavljaju i ima neotudjivo pravo da im uskrati poverenje. Poput Hobsa, i Lok smatra da konstituciju drustva treba zamisliti kao sklapanje ugovora izmedju clanova drustva; ovim ugovorom clanovi drustva se dobrovoljno odricu dela svoje slobode u korist zajednicke vlade.

Jedan vek posle Hobsa, Zan-Zak Ruso ponavlja da je legitiman samo onaj drustveni poredak koji se zasniva na sporazumu svih clanova drustva. Ideju narodnog suvereniteta Ruso (1978: 18-19) ovako izrazava: »Zelio bih se roditi u zemlji u kojoj bi i suveren i narod mogli imati samo jedan, isti interes, tako da bi svi pokreti stroja tezili samo opcoj sreci, sto bi se moglo dogoditi samo ako su narod i suveren ista osoba, iz cega slijedi da bih se zelio roditi pod demokratskom, mudro umjerenom vladavinom... Trazio bih zemlju u kojoj bi pravo donosenja zakona pripadalo svim gradjanima, jer tko moze bolje znati od njih po kojim uvjetima im valja zivjeti zajedno u istom drustvu?«

Prvi ustavni dokument u kojem je izrazena ideja o narodnom suverenitetu predstavlja Deklaracija nezavisnosti, deklaracija americkog Kongresa iz 1776. godine o nezavisnosti americkih kolonija od britanske krune. U uvodnom delu Deklaracije je zapisano: »Mi smatramo da su sledece istine ocigledne, da su svi ljudi stvoreni jednaki, i da ih je njihov Tvorac obdario odredjenim neotudjivim pravima, medju koja spadaju Zivot, Sloboda i traganje za Srecom. Da bi se osigurala ta prava, medju Ljudima su ustanovljene Vlade, koje svoju pravednu vlast izvode iz saglasnosti onih kojima se vlada« (Mrdjenovic 1989: 103). Trinaest godina posle proklamovanja Deklaracije nezavisnosti, u Deklaraciji prava coveka i gradjanina francuske revolucionarne (»nacionalne«) skupstine, fundamentalne ideje nove drustvene teorije su formulisane na sledeci nacin: »Cl. 1 Ljudi se radjaju i zive slobodni i jednaki u pravima. Drustvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajednickoj koristi; Cl. 2 Cilj svakog politickog udruzivanja je ocuvanje prirodnih i nezastarivih prava coveka. Ova prava su sloboda, svojina, sigurnost, i otpor ugnjetavanju; Cl. 3 Princip svakog suvereniteta sustinski pociva u Naciji. Nijedno telo, nijedan pojedinac ne moze vrsiti vlast koja izricito odatle ne proistice« (Mrdjenovic 1989: 137).

U zakljucku ove analize moze se reci da istorija moderne drustvene teorije sugerise da doktrina nacionalizma predstavlja nesto vise od proizvoda samo jedne struje (»kontinentalne«, »kolektivisticke«, ili cak »nemacke«) u razvoju moderne drustvene teorije; doktrina nacionalizma predstavlja neraskidivi deo celokupne moderne misli o drustvu. Pjer Manan (1993a: 378) zapaza da za klasicne teoreticare moderne demokratije ovaj poredak nije jedan od vise postojecih politickih sistema, on cak nije ni najbolji politicki sistem; za njih, demokratija je jedina legitimna organizacija zajednickog zivota ljudi. Za klasike moderne drustvene misli ne postoji razlika izmedju demokratije i nacionalne drzave. Proces koji se odvijao tokom osam ili devet vekova, od kraja 11. pa sve do 20. veka, moze se predstaviti na sledeci nacin: teoriju o bozanskom pravu Pape zamenila je teorija o bozanskom pravu Kralja, da bi potonja bila zamenjena teorijom o bozanskom pravu Naroda.

Shvatanja istoricara

Dominantne struje savremene sociologije u nacijama ne vide prastare, prirodne zajednice, vec naciji pristupaju kao socijalnoj konstrukciji, proizvodu organizovanog, svesnog i metodicnog rada razlicitih drustvenih aktera, a pre svega intelektualno/politicke elite i drzavne vlasti. Dobar primer ovog pristupa pruzaju dve vrlo uticajne studije iz 1983. godine, studije Andersona i Hobsbauma (Hobsbanjm). Sami naslovi ovih studija, Zamisljena zajednica i Izmisljanje tradicije, upucuju na osnovni metodoloski pristup autora. Po recima istoricara Tonija Dzata (Tony Judt), za Andersona nacija predstavlja sliku identiteta koji ne postoji u »stvarnosti«, i pored toga sto sama vera u stvarnost »stvarnosti« ima znacenje materijalne posledice (Judt 1994: 45). Kriticki pristup nacionalnom fenomenu u naciji vidi tvorevinu 19. veka, »pronalazak« intelektualaca i ucitelja. »Mnoge 'drevne' tradicije, datumi i ceremonije povezane sa izrazima nacionalne identifikacije u Evropi, pronalazak su proslog veka - tesko da bi moglo biti drugacije kada je za vecinu ljudi u proslosti geografski opseg moderne nacije bio nezamisliv. Vecina Madjara, na primer, nije znala da je njihova nacija rodjena 896. godine n. e. sve dok im patriote s kraja 19. veka to nisu rekle« (Judt 1994: 45).

Ideolozi nacionalizma nisu jedini koji u naciji vide deo spontane i spore drustvene evolucije. Poznati britanski istoricar Hju Siton-Votson (Hugh Seton-Njatson) u studiji (Seton-Njatson 1980) ciji podnaslov glasi Ispitivanje porekla nacija i politike nacionalizma tvrdi da je proces stvaranja nacionalne svesti jednog veceg broja evropskih nacija zavrsen i pre razdoblja Francuske revolucije. Za ove grupe Siton-Votson koristi izraz »stare kontinuirane nacije« (»old continuous nations«), sto je rezultat relativno nespretnog pokusaja da se pronadje zamena za »istorijske nacije«, termin koji je izasao iz upotrebe tokom ovog veka. Stare evropske nacije su: Englezi, Francuzi, Skoti, Holandjani, Kastiljanci, Portugalci, Danci, Svedjani, Madjari, Poljaci, i Rusi (str. 30). Siton-Votson smatra da je, na primer, proces oblikovanja engleske nacionalne svesti bio dovrsen vec u 16. veku (str. 53), dok je nacionalna svest duboko prodrla u francusko stanovnistvo jos ranije - krajem 15. veka (str. 41).

Shvatanja Siton-Votsona obelezena su prilicno snaznim etnocentrizmom. Citalac ima utisak da je za britanskog istoricara razlika izmedju starih kontinuiranih i svih ostalih, novih nacija, jednaka razlici izmedju superiornih i inferiornih nacija. Englezi i Francuzi nikada ne »boluju« od nacionalizma, ili boluju vrlo retko. Moderna doktrina nacionalizma nije igrala nikakvu ulogu u formiranju engleske, skotske, i francuske nacije (str. 54, 67): »Engleska i skotska nacija nastale su povijesnim procesom... i obe su postojale davno prije nego sto su formulirane moderne doktrine nacionalizma. Engleski nacionalizam nikada nije postojao, buduci da nije bilo potrebe za doktrinom ni za borbom za nezavisnost... Francuska se nacija poput engleske formirala historijskim procesom, i nije joj bila potrebna ni doktrina ni pokret za nezavisnost da bi se afirmirala«. Siton-Votson (str. 67) izricito tvrdi da se o francuskom nacionalizmu moze govoriti tek posle 1870. godine; on francuski nacionalizam vezuje za pokret Sarla Moroa (Charles Maurras) i slicne drustvene pojave.

Mnoge istorijske studije odlikuje znatno skepticniji odnos prema nacionalnim tradicijama od odnosa koji karakterise Nacije i drzave Siton-Votsona. Po gledistu britanskog istoricara A. Dz. P. Tejlora (A. J. P. Taylor), na primer, gledistu izlozenom u studiji (Taylor 1988) koja je velikim delom posvecena nacionalnom pitanju u Habsburskoj monarhiji, nacija (u savremenom smislu tog pojma) nije bilo u Srednjoj Evropi sve do 19. veka.

Tejlorov prikaz politicke borbe madjarskog, hrvatskog, ceskog, i poljskog plemstva dobro ilustruje navedeno glediste. Tradicionalna borba madjarskog, hrvatskog, ceskog, i poljskog plemstva za prava Madjarske, Hrvatske, Bohemije, i Galicije, borba protiv beckog dvora, nije imala nacionalni karakter; ova borba nije predstavljala borbu za nacionalna prava u danasnjem smislu tog pojma. Tradicionalno madjarsko, cesko, hrvatsko, i poljsko plemstvo nije imalo »nacionalni« karakter; ono je bilo »madjarsko«, »cesko«, »hrvatsko«, i »poljsko« utoliko sto je svoje posede imalo locirano na teritoriji Madjarske, Bohemije, Hrvatske, i Galicije (pri tom, poslednja cetiri entiteta nisu shvatana kao nacionalne drzave). Cilj borbe madjarskog, ceskog, hrvatskog i poljskog plemstva nije bila dobrobit celokupnog stanovnistva Madjarske, Hrvatske, Bohemije i Galicije, vec cementiranje i umnozavanje vlastitih privilegija (vis-a-vis ingerencija beckog dvora). Velikim delom, ovo plemstvo nije poznavalo »nacionalne« jezike, vec se sluzilo jezikom visoke kulture sa kojom se ova drustvena grupa identifikovala - prvo francuskim i italijanskim, potom nemackim. Ne samo sto plemstvo tradicionalno nije poznavalo nacionalne jezike - velikim delom ono ih je i preziralo. Nacionalni jezik (iako se pre moze govoriti o dijalektima, buduci da u Srednjoj Evropi pre 19. veka skoro da nije bilo nacionalnog jezika u danasnjem smislu tog pojma) za plemstvo je bio jezik njihovih slugu, kmetova i seljaka; nauciti nacionalni jezik znacilo je prihvatiti nizu drustvenu klasu kao ravnopravnu.

Tejlor smatra da su u Srednjoj Evropi, sve do otprilike sredine proslog veka, pojedini izrazi koji danas oznacavaju pripadnike nacionalnih grupa (na primer Madjar, ili Nemac) sluzili kao oznake za drustvenu klasu. Nemacki karakter srednjoevropskih gradova, smatra Tejlor (str. 28), nije imao puno veze sa nacionalnoscu: »Nemac je bio klasno ime. U osnovi je oznacavao trgovca - vlasnika ducana, veletrgovca, zanatliju, zelenasa. Odatle se ovo ime prenelo na sve koji su se bavili nekim urbanim zanimanjem - pisce, ucitelje, sluzbenike, pravnike. Preduzetni seljacki sin, Ceh, Rumun, ili Srbin, koji bi se doselio u grad, naucio bi nemacki zanat i govorio nemacki sa svojim kolegama; njegova deca prezirala bi ocev seljacki govor, a njegovi unuci, smestivsi se u drzavnu sluzbu, nisu ni znali da su ikada bili bilo sta drugo do Nemci i zitelji grada«.

Madjarska »nacija« (po shvatanju koje je dominiralo u Madjarskoj do revolucije 1884. godine) sastojala se od plemstva (str. 30): »Ugarin ili Madjar bio je, isto kao i Nemac, klasni termin: znacilo je zemljoposednika oslobodjenog zemljisnog poreza, koji je clan zupanijske skupstine i ucestvuje u izborima za Sabor... Otprilike trecina tog plemstva imala je posede koji su omogucavali lagodan zivot i profit, i te su porodice bile najveci pobornici 'hiljadugodisnje Madjarske'. Ova fraza... je predstavljala Madjarsku kao tvorevinu jedinstvene drevnosti i pretpostavljala da je Madjarska otelotvorena u privilegijama zemljoposednika«.

Sve do 19. veka, poljska, hrvatska, i ceska »nacija« imale su isti karakter kao i madjarska »nacija«. Godine 1846, veleposednici i intelektualci iz Galicije pobunili su se protiv beckog dvora u ime poljske, nacionalne ideje. Galicijski seljaci ne samo sto nisu podrzali vodje pobune, vec su, na podsticaj beckih vlasti, organizovali ustanak protiv plemstva. »Posramljeni ovim otkricem uske, klasne prirode svog nacionalizma, Poljaci ce posle tvrditi da su ti seljaci bili Rusini, Malorusi; u stvari, i nacionalni i seljacki ustanak je izbio u cisto seljackim podrucjima, a seljaci su bili Poljaci bez nacionalne svesti« (str. 61).

Po Tejlorovom misljenju (str. 32-33), srednjoevropske nacije koje su se pojavile na istorijskoj sceni 1848. godine bile su »tvorevine pisaca i jos uvek su postojale samo u masti; to su bile nacije sa vise pisaca nego citalaca... Rane nacionalne pokrete su stvorili i predvodili pisci, uglavnom pesnici i istoricari; njihova politika je izvirala iz knjizevnosti a ne iz zivota. Nacionalni lideri su nastupali kao da imaju podrsku svesnog, organizovanog naroda; znali su, medjutim, da nacija jos uvek postoji samo u njihovim knjigama. Jedan od ceskih aktivista je u Pragu na sastanku sa kolegama piscima primetio: 'Da u ovom trenutku na nas ovde padne tavanica, to bi bio kraj nacionalnog preporoda'.«

Zbog cega nacionalni fenomen predstavlja iskljucivo moderni fenomen? Jedan od razloga je taj sto u pre-modernom poretku hijerarhijskog dinastickog monarhizma nije bilo efektivne »vertikalne« drustvene solidarnosti - solidarnosti izmedju drustvenih grupa koje zauzimaju razlicita mesta na drustvenoj lestvici. Moderna nacionalna svest podrazumeva naciju kao homogenu zajednicu; unutar nacije ne postoje velike razlike; u principu, svi clanovi zajednice su jednaki, svima pripadaju ista prava; medju clanovima nacionalne zajednice postoji solidarnost. U vreme kada je poljsku, cesku, madjarsku, hrvatsku, i tako dalje, »naciju« sacinjavalo plemstvo, takve solidarnosti je bilo vrlo malo.

Kao sto je vec receno, Tejlor nije jedini istoricar koji ima skeptican odnos spram drevnosti nacionalnih identiteta i koji, u debati izmedju onih koji smatraju da je nacionalni fenomen deo dinamike moderne epohe i onih koji veruju da su nacije postojale i u tradicionalnim porecima, staje na stranu prve skole. U svojoj studiji Iznad nacionalizma: drustvena i politicka istorija habsburskog oficirskog kora, 1848-1918, madjarski istoricar Istvan Deak navodi da krajem proslog veka veliki broj regruta austrougarske armije nije znao da navede ne samo vlastitu nacionalnu pripadnost, vec ni porodicno ime (cit. u Judt 1994: 46). U raspravi Nacionalno pitanje u Poljskoj u 20. veku, Jerzi Tomasevski (Jerzy Tomaszenjski) istice da su tokom 19. veka seljaci Mazovije (regiona oko Varsave koji obuhvata veliki deo severa danasnje Poljske) sebe smatrali Mazovjancima, i verovali da govore »mazovjanskim« jezikom (cit. u Judt 1994: 46). Americki senator i politicki teoreticar Danijel Petrik Mojnihan (Daniel Patrick Moynihan) u svojoj studiji Pandemonijum: etnicitet u medjunarodnoj politici navodi da veliki broj istocnoevropskih emigranata koji su u SAD stizali oko 1880. godine nije znao skoro nista o vlastitoj nacionalnosti (cit. u Judt 1994: 46). O slabosti italijanske nacionalne svesti tokom 19. veka svedoci izjava koja se pripisuje Masimu d'Azelju (Massimo d'Azeglio), politicaru iz Pijemonta i akteru Risorgimento: »Stvorili smo Italiju: sada moramo stvoriti Italijane« (Seton-Njatson 1980: 119).

»Nacije i nacionalizam« Ernesta Gelnera

Gelnerova osnovna ideja je vrlo jednostavna: nacionalizam je drustvena pojava koja je najtesnje povezana sa formiranjem modernog industrijskog drustva; nacionalizam je odgovor na osobene strukturalne zahteve industrijskog drustva.

Gelnerova teorija koristi jednostavnu periodizaciju istorije. U svojoj evoluciji, ljudsko drustvo prolazi kroz tri osnovne faze: pre-agrarnu, agrarnu i industrijsku. Pre-agrarno drustvo se sastoji od malih grupa koje se bave lovom i sakupljanjem plodova; ove grupe ne poznaju bilo kakvu slozeniju podelu rada. Agrarna faza razvoja ljudskog drustva ce upoznati procese centralizacije: politicku centralizaciju i kulturnu centralizaciju. Pojavu slozenijih oblika podele rada prati izdvajanje institucije (jedne ili vise) koja se bavi odrzavanjem poretka. Ova institucija konstituise drzavu. Pored drzave, agrarna epoha ce upoznati jos jedan fenomen od istorijskog znacaja - pismenost. Prvi oblici pismenosti izgleda da su vezani za potrebe drzavne administracije (evidencija, skupljanje poreza i drugo). Dok funkcionisanje drzave podrazumeva politicku centralizaciju (centralizaciju drustvene moci), pojava pismenosti omogucava akumulaciju kulturnih vrednosti, artefakta i saznanja (kulturna ili kognitivna centralizacija). U agrarnoj epohi dolazi do prvog znacajnijeg diferenciranja do tada homogene drustvene strukture, izdvajanjem vojno-upravnog (drzavnog) aparata i klerikalnog staleza, svestenstva.

Gelner istice gotovo potpuno odsustvo kulturne homogenosti kao jednu od najvaznijih karakteristika agrarnog drustva. U agrarnom poretku ne postoji univerzalna, standardizovana kultura, kultura koja prozima sve drustvene slojeve i sve regione velikih drzavnih zajednica. Svaki region (pa cak i svaki lokalitet) i svaka drustvena grupa poseduju vlastite kulturne obrasce. Agrarno drustvo je rigidno podeljeno na brojcano vrlo malu vladajucu klasu i veliku masu poljoprivrednih proizvodjaca. Odsustvo kulturne homogenosti u agrarnom drustvu je velikim delom rezultat nastojanja vladajucih, privilegovanih grupa da sebi pripisu posebne kulturne karakteristike (jezik, nacin zivota, religija itd.) i na taj nacin se dodatno izdvoje od seljacke mase. Razlike izmedju privilegovane elite i seljacke mase na ovaj nacin dobijaju oreol prirodnih i neizbeznih, jedino mogucih. Gelner navodi primer insistiranja svestenickog staleza da se bogosluzenje obavlja na jeziku koji se razlikuje od govornog jezika pastve (koji, dakle, pastva ne razume). Drugi primer koji Gelner navodi je insistiranje vladajuce elite u Tunisu, pocetkom 19. veka, na vlastitom turskom etnickom karakteru; pri tom, navedena grupa niti je govorila turski jezik niti je svojim poreklom i sastavom mogla da pretenduje na turski etnicki identitet.

Podela na vladajucu elitu i seljacku masu nije jedina vazna podela u agrarnom drustvu. Sama elita je cesto podeljena po funkcijama koje obavljaju njene razlicite grupe - vojni, administrativni, svestenicki i (ponekad) trgovacki stalez. Svaki stalez pripisuje sebi i drugim stalezima kulturne osobenosti da bi na taj nacin opravdao i pojacao razlike koje poticu iz drustvene podele rada. Kao rezultat, kulturna homogenost ne postoji ni medju elitom. Nje nema ni na dnu drustvene lestvice, medju seljackom masom. Masa je u agrarnom drustvu podeljena na male i izolovane lokalne zajednice koje su vezane za jake lokalne kulturne tradicije. Drzavna vlast nije zainteresovana da ovim zajednicama nametne kulturnu uniformnost. U agrarnom drustvu, religija predstavlja jedini potencijalni faktor homogenizacije. Agrarno drustvo dostize odredjenu homogenost u vreme religijom inspirisanih osvajanja (»krstaski ratovi«), ali takvo stanje ne predstavlja normalno stanje agrarnog drustva. Samo drustvo je tako ustrojeno da su sile koje deluju protiv homogenizacije neuporedivo nadmocnije od homogenizirajuce snage religije (Gellner 1983: 8-18).

Drustveni oblik koji dolazi posle agrarnog poretka Gelner sasvim neoriginalno naziva industrijsko drustvo; radi se o poretku koji svoje jasne konture stice u 18. veku (moderno drustvo). Nacionalizam je fenomen cija je pojava najuze vezana za oblikovanje modernog industrijskog drustva. Po svojoj strukturi, vrednostima, filosofiji, nacinu misljenja, i mnogo cemu drugom, industrijsko drustvo predstavlja istorijski novum. Moderno drustvo se ne zasniva na rigidnoj hijerarhiji; struktura, kao uostalom i ciljevi, ovom drustvenom tipu nisu unapred zadati. Sve je otvoreno za ljudsko iskustvo.

Za industrijsko drustvo je karakteristican jedan novi tip komunikacije i novi tip kulture. Komunikacija agrarne epohe favorizuje eksplicitne izraze i eksplicitno prenosenje poruka; ta komunikacija je izraz vizije sveta po kojoj stvarnost nije koherentna i jedinstvena celina, vec je izdeljena na slabo povezane potceline. Zbog toga u agrarnom poretku jezik (sredstvo komunikacije) nije standardizovan i nema univerzalni karakter. Jezik ce postati univerzalan i standardizovan tek u modernom drustvu, drustvu koje stvarnost dozivljava kao jedinstvenu i koherentnu celinu. U modernoj epohi, »po prvi put u ljudskoj istoriji, eksplicitna i relativno precizna komunikacija prelazi u opstu upotrebu i dobija veliki znacaj. U zatvorenim lokalnim zajednicama agrarnog ili plemenskog univerzuma, kada se radilo o komunikaciji, kontekst, ton, gest, licnost i situacija su ono sto je vazno. Komunikacija... se odvijala bez prednosti koje pruza precizna formulacija, za koju lokalno stanovnistvo nije imalo ni sklonosti ni sposobnosti« (str. 33).

Industrijsko drustvo je krajnje nestabilno drustvo. Uzrok njegove nestabilnosti lezi u dva povezana faktora: 1) ocekivanju neogranicenog rasta saznanja - ocekivanju koje je svoj rani izraz naslo u doktrinama Hjuma i Dekarta (Descartes), i 2) ocekivanju neogranicenog ekonomskog rasta. Stalan i neogranicen progres predstavlja kredo ovog drustva. »Industrijsko drustvo je jedino drustvo u istoriji koje ostvaruje i oslanja se na neprestan razvoj, na ocekivano i neprekidno usavrsavanje. Stoga je razumljivo da je to prvo drustvo koje je pronaslo pojam i ideal progresa, neprekidnog usavrsavanja« (str. 22). Ocekivanje stalnog i neogranicenog progresa, a posebno pohlepno ocekivanje ekonomskog rasta, predstavlja vazan faktor u uspostavljanju otvorenog i fleksibilnog poretka, poretka koji karakterise izuzetno visok stepen drustvene pokretljivosti. Ekonomska dinamika industrijskog drustva zahteva podelu rada koja ne samo sto je vrlo slozena, vec se i neprestano menja. Da bi ovako nestabilno drustvo moglo da funkcionise ono mora da poseduje kulturnu homogenost. Sticajem istorijskih okolnosti, ova homogenost se pojavila u vidu nacionalizma. »Ne radi se o tome da, kako tvrdi Eli Keduri, nacionalizam namece homogenost. Homogenost, koja je nametnuta od strane objektivnog, neizbeznog imperativa, samo ce na kraju izroniti na povrsinu u obliku nacionalizma« (str. 39).

Gelnerova teorija nacionalizma se moze sazeti na sledeci nacin: jedan od preduslova za funkcionisanje ekonomskog sistema koji je karakteristican za industrijsko drustvo jeste prisustvo kulturne homogenosti; kulturna homogenost industrijskog drustva ima oblik nacionalizma. Nije tesko uociti da Gelnerova studija ima jaku dirkemovsku »boju«. Logika Gelnerove analize je vrlo bliska Dirkemovoj (Durkheim) koncepciji. Istorija je proces sve vece socijalne diferencijacije; promene u drustvenoj strukturi i obliku drustvene podele rada imaju veliku kauzalnu moc. Osim velike slicnosti izmedju Gelnerove i Dirkemove analize, citalac zapaza da se Gelner svesno trudi da sebe predstavi kao dobrog Dirkemovog ucenika. Tako, na primer, Gelner pise da se koreni nacionalizma nalaze u odredjenim drustvenim, a ne psiholoskim ili socijalno-psiholoskim cinjenicama. Sustina nacionalizma nije u »pogresnom« ideoloskom promisljanju, niti se on moze objasniti posebnim emotivnim stanjima odredjenih drustvenih grupa ili zajednica. Posebni strukturalni zahtevi industrijskog poretka su jedini koji mogu da objasne pojavljivanje nacionalizma na istorijskoj pozornici i njegovu funkciju u savremenom drustvu (str. 34-35).

Gelnerova teorija samo delimicno pripada onom pristupu nacionalizmu koji je postao dominantan tokom 1980-ih i 1990-ih godina. Insistiranjem da je nacionalizam istorijski nov fenomen, fenomen koji se pojavljuje tek sa konstituisanjem modernog drustva u 18. veku, Gelner nimalo ne odstupa od savremenih interpretacija nacionalizma. Medjutim, Gelnerovo shvatanje nacionalizma kao pojave koja je zakonit, nuzan, neizbezan proizvod bezlicnih drustvenih sila, tesko se moze pomiriti sa »konstrukcionizmom« novijih teorija.

»Konstrukcionisticka« teorijska struja nacionalizam posmatra kao rezultat svesnog napora odredjenih drustvenih aktera (kao sto su inteligencija i drzavni aparat) da »proizvedu« nacionalnu svest; nacije su socijalne konstitucije. Gelner ce, istina, na jednom mestu napisati da su nacije »...kontingencija, a ne univerzalna potreba« (str. 6). To je, medjutim, izolovano mesto u studiji. Nacije i nacionalizam su posvecene dokazivanju suprotne ideje: ideje da nacija nije mogucnost ili slucajnost, vec nuznost jedne epohe.

Nacija i nacionalizam sadrze jasnu osnovnu ideju, ideju koja je izlozena na uverljiv i originalan nacin. Ovo je osnovni kvalitet Gelnerove studije. Sama ideja, medjutim, nije originalna. Sociologiji je odavno poznato da je nacionalizam pojava koja prati formiranje modernog industrijskog drustva i cvrsto je vezana za njegove najvaznije strukturalne elemente. Ova konvencionalnost Gelnerovog gledista glavni je nedostatak njegove studije.

Promene u percepciji nacionalizma

Politicki princip nacionalizma, princip koegzistencije nacije i drzave, Mil (str. 163) formulise na sledeci nacin: »... opcenito nuzan uvjet za slobodne institucije (je) da granice vladavina budu uglavnom u skladu s granicama nacija«. Po Milovom misljenju, od ovog principa se moze odstupiti onda kada jedna po broju i »civilizovanosti« (Milov izraz) mala nacija zivi unutar drzave u kojoj dominira veca i »civilizovanija« nacija. U ovom slucaju ne treba primeniti princip nacionalizma (»granice drzava treba da se poklapaju sa granicama nacija«), vec je dozvoljeno pristupiti asimilaciji inferiornije nacije u superiorniju. Mil (str. 164) navodi primer Bretonaca i Baska (na drugom mestu i Alzasana) u Francuskoj, kao i Velsana i skotskih brdjana u Britaniji: »Nitko ne moze zamisliti da za Bretonca ili Baska u francuskoj Navari nije korisnije da bude ukljucen u maticu ideja i osecaja visoko civiliziranog i razvijenog naroda - da bude dio francuske nacije, da na ravnopravnoj osnovi uziva sva prava francuskog drzavljanstva, koristeci prednosti francuske zastite i dostojanstvo i prestige francuske moci - nego da trune u vlastitom kamenjaru kao poludivlji ostatak proslih vremena, vrteci se u svojoj sitnoj mentalnoj orbiti, bez udjela ili interesa za opce kretanje svijeta. Ista primjedba vrijedi i za Velsanina ili skotskog brdjanina, kao clanove britanske nacije«.

Milova shvatanja tipicna su za liberalnu i levicarsku misao 19. veka; nacionalna ideja je deo vere velike vecine liberalnih i levih intelektualnih i politickih struja u proslom veku. Demokratska drzava je nacionalna drzava - nacelo je ovih drustvenih aktera.

Tokom 20. veka doslo je do znacajne promene u percepciji nacionalnog fenomena. U nasem veku, liberalna i levicarska javnost u nacionalizmu vidi krajnje negativnu pojavu, neku vrstu bolesti, kolektivnog (politickog) ludila koje povremeno zahvata odredjene drustvene grupe. U svojoj studiji iz 1979. godine, Zapadna politicka misao pred izazovom buducnosti, politicki filosof Dzon Dan (John Dunn) ce napisati da je nacionalizam »najcrnja politicka sramota dvadesetog veka« (cit. u Judt 1994: 49). Na uvodnim stranicama Nacija i nacionalizma Ernest Gelner izlaze argumente protiv koncepcije nacionalne drzave. Gelner prvo naglasava da kao politicki princip nacionalizam propisuje podudaranje nacionalne (etnicke) i politicke jedinice, nacije i drzave. Granice nacije treba da predstavljaju granice drzave; svi pripadnici jedne nacije treba da zive u istoj drzavi - drzava ne treba da obuhvata pripadnike razlicitih nacija. Ukratko, drzave treba da budu »etnicke ciste«. Postoje dva osnovna problema koje izaziva princip koegzistencije nacije i drzave. Prvo, broj potencijalnih nacija na nasoj planeti daleko premasuje broj drzava koje mogu biti sposobne za samostalan zivot. Gelner (1983: 44) navodi da se broj jezika u upotrebi procenjuje na oko osam hiljada, sto znaci da broj potencijalnih nacija iznosi najmanje osam hiljada. Resursi koji postoje na nasoj planeti omogucavaju organizovanje i funkcionisanje ogranicenog, relativno malog broja samostalnih drzava (trenutno, broj nezavisnih drzava iznosi oko dve stotine). Iz ovoga sledi da samo sicusno mali broj potencijalnih nacija moze da realizuje svoju zelju za samostalnom drzavom. Politicki princip nacionalizma tako vodi do nezadovoljstva velike vecine potencijalnih nacija. Drugi osnovni problem koji izaziva nacionalisticki princip su teskoce u realizaciji principa etnicke homogenosti. S obzirom da nacionalne grupe u danasnjem svetu nisu teritorijalno razgranicene, vec u skoro svim podrucjima zive izmesane, etnicku homogenost je moguce ostvariti samo na jedan od tri sledeca nacina: fizickom likvidacijom (genocid), proterivanjem (»etnicko ciscenje«) i asimilacijom. Iskustvo pokazuje da je u realizaciji principa etnicke homogenosti veoma tesko izbeci nasilje (str. 1-2).

Od 1983. godine, kad je objavljena Gelnerova studija, politicki princip koji propisuje podudaranje etnicke i politicke jedinice (»jedna nacija, jedna drzava«) vise puta je demonstrirao svoj izuzetno destruktivan potencijal. Procesi koji su pratili dezintegraciju Jugoslavije predstavljaju jednu od najdramaticnijih manifestacija destruktivnosti nacionalizma sa kraja 20. veka. Da li rat u bivsoj Jugoslaviji prikazuje sliku evropske buducnosti ili je on poslednji grc ideologije koja pripada 19. veku? Oba tumacenja su podjednako neubedljiva. Nacionalna ideja je toliko kompromitovana da je njenu renesansu u bliskoj (i manje bliskoj) buducnosti tesko zamisliti. S druge strane, medjutim, enormna moc koju je nacionalna ideja posedovala jos uvek nije iscrpljena. Ova moc potice od sposobnosti nacionalizma da odgovori na autenticne zahteve ljudske prirode. Nacionalizam zadovoljava covekove istinske i duboko usadjene potrebe - potrebu za pripadanjem grupi, potrebu za sigurnoscu. Ipak, moc nacionalizma je znatno oslabila u odnosu na nacionalisticko »zlo doba« - 19. vek.

Izmedju 17. i prve polovine 19. veka veliki broj najboljih evropskih umova je smatrao da je nacionalna drzava jedina racionalna organizacija drustva. Danas, medjutim, postoji relativno snazan konsenzus da je nacionalna ideja prepreka racionalnom uredjivanju drustva. Traganje za alternativama nacionalizmu nije fantazija neprakticnih i dokonih intelektualaca, vec nalog zdravog razuma.

Autor je magistar sociologije i asistent Univerziteta u Novom Sadu

Literatura

Anderson B. (1983), Immagined Communities, Verso, New York.

Cobban A. (1982), A History of Modern France, Pelican Books, London.

Cavoski K. (1978), »Predgovor«, u: J. Locke, Dve rasprave o vladi, 1. tom, Mladost, Beograd.

Deak I. (1992), Beyond Nationalism: A Social and Political History of the Habsburg Officer Corps 1848-1918, Oxford University Press, Oxford.

Dunn J. (1979), Western Political Thought in the Face of the Future, Cambridge University Press, Cambridge.

Gellner E. (1983), Nations and Nationalism, Basil Blacknjell, Odzford.

Hechter M. (1993), »Nationalism redux«, Contemporary Sociology, 22 (4): 502-505.

Hobsbawm E. i T. Ranger, ur., The Invention of Tradition, Cambridge University Press, Cambridge.

Judt T. (1994), »The New Old Nationalism«, The New York Review of Books, 26. maj.

Locke J. (1978), Dve rasprave o vladi, Mladost, Beograd.

Manan P. (1993a), »Hobs, Levijatan«, u: F. Satle, O. Dijamel i E. Pizije, ur., Enciklopedijski recnik politicke filozofije, 1. tom, str. 372-383, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci.

Manan P. (1993b), »Pejn, Prava coveka«, u: F. Satle, O. Dijamel i E. Pizije, ur., Enciklopedijski recnik politicke filozofije, 2. tom, str. 792-796, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci.

Mill J. S. (1989), Izabrani politicki spisi, 2. tom, Informator, Zagreb.

Moynihan D. P. (1993), Pandaemonium: Ethnicity in International Politics, Oxford University Press, Odzford.

Mrdjenovic D. (1989), ur., Temelji moderne demokratije, Nova knjiga, Beograd.

Reno F. (1993), »Herder, Jos jedna filozofija istorije«, u: F. Satle, O. Dijamel i E. Pizije, ur., Enciklopedijski recnik politicke filozofije, 1. tom, str. 372-383, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci.

Rousseau J. J. (1978), Rasprava o porijeklu i osnovama nejednakosti medju ljudima, Skolska knjiga, Zagreb.

Seton-Watson H. (1980), Nacije i drzave, Globus, Zagreb.

Smith A. D. (1971), Theories of Nationalism, Gerald Duckworth & Company, London.

Satle F., O. Dijamel i E. Pizije (1993), ur., Enciklopedijski recnik politicke filozofije, Izdavacka knjizarnica Zorana Stojanovica, Sremski Karlovci.

Taylor A. J. P. (1988), The Habsburg Monarchy, Penguin Books, London.

Tomaszenjski J. (1993), »The national question in Poland in the tnjentieth century«, u: M. Teich i R. Porter, ur., The National Question in Europe in Historical Context, Cambridge University Press, Cambridge.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]