Izbori

Patologija izborne borbe

Za SPS i JUL zivot je najveci izdajnik - niko kao dogadjaji, prosli i sadasnji, nisu tako uverljivo demantovali njihove usecerene predizborne parole

U naopakoj vladavini i program vladajuce stranke mora biti naopak. Evo samo nekih udarnih slogana i programskih teza SPS sa skupa na Novom Beogradu, kada su pocetkom septembra otvorili svoju izbornu kampanju: »Iza nas stoji pobeda mira... Kao partija levice mi socijalisti smo se dosledno zalagali za ocuvanje mira na prostorima Jugoslavije«.

Sada pokusavaju da potezom sundjera prebrisu svoju ratnu proslost, od poznatih pretnji svog sefa na Gazimestanu do euforicnih ambicija da sve Srbe okupe u jednoj drzavi u ime cega su i krenuli u vojnu i etnicko ciscenje gotovo po celoj bivsoj Jugoslaviji. Tesko bi se na jednom skupu, kao na ovom novobeogradskom, nasla tolika gomila proizvoljnih izjava, direktnih neistina i perverznih lazi.

I ovoga puta, posto su tako »obradili« proslost, oni se vracaju svojoj omiljenoj viziji Dvadeset prvog veka koji ce se »zasnivati na pravdi, solidarnosti i humanosti«. Kazu: »Mi cemo je ispuniti (tj. tu viziju) na dobrobit svih nasih gradjana, odgovorno, kako smo to cinili i proteklih godina, ali sada u znatno boljim uslovima«. A tih proteklih godina upravo su sve nas uvalili u najdublje siromastvo, izolaciju i ponizenje. SPS nije zaratio samo sa opozicijom, nego i sa cinjenicama i zdravim razumom. Zar to nije uvredljivo i za birace kojima se obracaju i za koje, valjda, pretpostavljaju da su izgubili i secanje i moc rasudjivanja?

Nadmetanje u lazima

Nekada su vodili rat, sada forsiraju patoloske oblike izborne borbe. U istom stilu kampanju vodi i prva espeesovska saveznica JUL. Kada su 9. septembra doneli odluku o ucescu na izborima, julovci su najavili i neku vrstu svog programa. U njemu se, u vec poznatim zasecerenim formulacijama, obecava »zastita interesa radnika«, podrska radnicima »da odstrane nesposobne rukovodioce i neradnike«, »socijalna sigurnost« i, najzad, da »oni koji rade mogu i da zive od zarada«. Desilo se, medjutim, da su bas tog istog dana kragujevacki strajkaci izvizdali lokalnu predsednicu JUL-a koja je, kao pravi strajkbreher, pozvala radnike »da se vrate u fabriku i prekinu strajk«. »Trazenje para kojih nema, vodi nas ponovo u 1993. godinu«, veli julova funkcionerka. Oruzari su joj odgovorili da oni ne traze ni stampanje para, ni tudji novac, vec samo ono sto su zaradili svojim radom, a vlast im uskracuje.

Zivot je, dakle, i za SPS i za JUL najveci izdajnik. Niko kao dogadjaji, koji nas okruzuju, ne otkrivaju sa toliko uverljivosti da su njihove izborne parole, u stvari, prazne floskule. U trazenju kako da nadmase propagandni efekat svojih starijih, mladi socijalisti su na svom skupu 10. septembra pompezno obznanili, a to je istoga dana na TV Studiju B potvrdio i zamenik ministra zdravlja Srbije Zoran Kovacevic, »da smo na putu da prvi u svetu otkrijemo lek protiv side«. Vec sutradan je sa autoritativnog mesta stigao demanti. Strucnjaci su odgovorili da nije rec o leku, nego o nekoj vrsti terapije, a da bas i u toj terapiji nema neceg revolucionarno novog. Sve je ispalo kao u vicevima Radio Jerevana. Nikoga, medjutim, nije zabolela glava od ovakve legalizcije obmane, krsenja zakona i vredjanja elementarne gradjanske pristojnosti.

Novi talas represije

Neko, ko ima jak stomak, mogao bi ovo da dozivi i sa humorne strane, kao, recimo, nas uobicajeni predizborni folklor. Ali, ko pazljivije prati one skrivene, ili tek nagovestene tonove u javnim izjavama, lako moze da ustanovi da socijalisti u ovim izborima imaju mnogo opakije namere od obicnog zavodjenja birackog tela. U Kragujevcu je, na primer, 10. septembra, v. d. direktor »Namenske« Branko Smigic pripretio radnicima da ce »protiv strajkaca preduzeti najstrozije mere, ukoliko se ne vrate na posao«. Dva dana kasnije nacelnik juznobanatskog okruga Sinisa Batalo dao je »casnu rec« da ce do 1. oktobra naci plate za profesore strajkace pancevackih srednjih skola i zatrazio je od njih da se vrate na posao. Ako ne prihvate njegovu »casnu rec«, »ne zna sta se sve moze desiti strajkacima«.

Da li to socijalisti ovoga puta uvezbavaju jedan stroziji kurs? Tu se sada namece jedno zanimljivo uporedjenje. Ranijih godina, narocito pred izbore, SPS i drzavna vlast pokazivali su krajnju osetljivost prema radnickim zahtevima i u strahu da ne izbiju neki neredi, zurili su da ih sto pre ispune, makar bili i neopravdani. Sada im to ne pada na pamet, pa cak u ignorisanju opravdanih trazenja radnika pokazuju visak samopouzdanja i arogancije. Uporno, pa reklo bi se i ravnodusno, cute na visenedeljni strajk oruzara, iscrpljujuci strajk gladju stotinu ljudi, na najavu generalnog strajka metalaca, profesora i drugih. Otkud ova promena? Oni vrlo dobro znaju da svako zaletanje u novo stampanje para moze da bude fatalno za rezim. Ipak, sve objasnjenje nije u tome. Da li ovo bezobzirno samopouzdanje Milosevica i drugova dolazi od toga sto im je Zapad naklonjen zbog kooperativnosti, pa smatraju da ce im na racun toga mnogo stosta progledati kroz prste unutra? Ako je tako - a bliski dogadjaji ce to uskoro pokazati - onda se nalazimo pred novim talasom rigorozne represije, policijske, ali i svake druge, kao sto je, recimo, masovno otpustanje ljudi.

Pokusaj da se ponizi opozicija

U poseban vid patologije izborne borbe socijalista spada i ova farsa predstavljanja nazovi stranaka, nazvana »Dva minuta na TV«. Ono sto je tu sve moglo da se vidi ne spada u ozbiljno politicko nadmetanje, nego pre u neki satiricni almanah. Petog septembra predstavila se, medju prvima, Napredna stranka: Njih petorica, kao na prastarim fotografijama, jedni sede drugi stoje, pricali su sta su sve naprednjaci radili i uradili za Srbiju u DzIDz veku. Ni reci o tome sta oni traze u ovim izborima. Nekoliko dana kasnije opet vremeplov: SKOJ koji hoce danas da nastavi gde je 1948. ukinuta istoimena organizacija komunisticke mladezi. Ima ih tusta i tma koji nude proslost i nostalgiju, a niko suvislu alternativu. Neki cak i ne kriju prezir prema demokratiji. Sinisa Vucinic iz Srpskog rojalistickog pokreta: »Samo ako su srpska deca sita mozemo se igrati demokratije«.

Javnost je ovakvo predstavljanje na TV dozivela kao nacin da se ponizi i obezvredi opozicija i da se milionskom gledalistu poruci: Gledajte ih kakvi su, zar nismo mi, iz SPS i JUL, jedini izbor za sve vas!

Izgleda, ipak, da su dva brata Zekica, Tomislav i Branislav, koji za sebe tvrde da predstavljaju Demokratsku uniju centra (!) ucinili najvise da zastrase birace, odvrate ih od opozicije i gurnu ih u narucje SPS. Toliko su bili bizarni da se posle TV-promocije njima pozabavila i stampa, kao svojevrsnim patoloskim fenomenom predizbornog zivota. Stariji od dva brata i po izrazu lica reklo bi se i otresitiji, Tomislav, rekao je doslovno: »Nemojte me pogresno shvatiti, jer ja nisam takav, ali, ako bi bilo potrebno da vas ubijem zarad vaseg interesa, onda tu nema dileme«. A zatim samohvalisavo dodaje i ovo: »Mozemo svakoga da napravimo budalom«.

Ko koga zaista, u ovoj predizbornoj kampanji, pravi budalom?

Dragos Ivanovic

Republika br.148 15-30. septembar 1996.