Teofil Pancic

Stisak ruke - pedeset i neki po redu - predsednika Srbije Slobodana Milosevica i Hrvatske Franje Tudjmana u Atini oznacio je logican zavrsetak jednog procesa koji traje jos od mitskog susreta dvojice drzavnih poglavara u Karadjordjevu. Naime, jos od proleca 1992. nema nikakve sumnje da dvojica »smrtnih neprijatelja« (sto rece Marinko Culic u Feralu) zajednickim snagama rade za dobrobit dva u krvi i nesreci zdruzena naroda koji imaju tu nepojamnu srecu da bas oni budu predsednici njihovih drzava. Nakon pet i po godina udarnickog zapinjanja, na razvalinama stare i trule Jugovine nije ostalo mnogo toga da se srusi i razvali; zadovoljni i srecno umorni ratotvorci mogu da se posvete miru, humanizmu i renesansi, brizi za decu i omladinu i ostalim plemenitim aktivnostima koje dolikuju njihovim ocinskim figurama.

Ako nema nikakve razlike izmedju dvojice predsednika u pogledu njihovog moralnog profila i odsustva bilo kakvih skrupula, poredjenja dedinjskog i pantovcackog Gospodara glede ucinka i efikasnosti njihovog politickog i drzavnickog delovanja nesumnjivo idu na stetu predsednika Srbije. Tudjman jeste groteskni lik iz trecerazredne becke operete s pocetka proslog veka, i jeste (polu)diktator koji vise lici na sefa neke srednjoevropske drzavice tridesetih godina (setite se Hortija) ili na pompeznog generala iz Latinske Amerike sedamdesetih, ali ipak je uspeo da vecinu ciljeva svoje politike ostvari bas onako kako je svojim biracima obecao. Druga je, naravno, prica o tome kakva je sustina tih ciljeva. Demokratska svakako nije. Slobodan Milosevic je jos od legendarnog govora na Kosovu Polju (onog koji je posluzio kao inspiracija pesniku-udvorici da nadahnuto opeva »mladog i lepog govornika kojem sunce pali nakostresenu kosu«) sticao poene na proteziranju »nacionalnog interesa« i vracanju »ponosa i dostojanstva srpskom narodu«, da bi celu svoju (tacnije, i nazalost: nasu!) ratnicku avanturu zavrsio na istim pozicijama sa kojih je i krenuo u oruzano kalemljenje »srpskih zemalja« gde god mu se cinilo da ima pelcera. Jedina razlika je u tome sto je Srbija u medjuvremenu temeljito ekonomski ruinirana, tehnoloski unazadjena i ostala bez prikljucka sa svetskim trendovima, provincijalizovana i osramocena u svetu kao zemlja iz koje se kretalo u agresivni rat.

Na kraju balade, Tudjman moze da bude vise nego zadovoljan: iako mu jastrebovi kod kuce prigovaraju na cestim susretima s Milosevicem, on je ipak isposlovao ono sto je hteo: priznanje nezavisnosti i teritorijalnog integriteta Republike Hrvatske. Jadni ostaci nekada mocne Miloseviceve propagandne masine ubedjuju gradjane Srbije kako je sporazum o medjusobnom priznanju Hrvatske i SRJ »jos jedna pobeda dosledne mirotvoracke politike predsednika Slobodana Milosevica«, ali i ona poslovicna »juzna pruga« nije toliko naivna da poveruje u takvu besmislicu. Priznanje »avnojskih granica« svih susednih zemalja - do kojeg je moglo da dodje (kao sto su razumni predlagali) pre - tacnije: umesto - petogodisnjeg krvoprolica - totalan je i nimalo castan poraz nadmene velikodrzavne strategije jednog politickog improvizatora koji je, izgleda, u jednom trenutku poverovao vlastitoj propagandi i umislio kako je veliki drzavnik koji ce uci u istoriju Srba kao Ujedinitelj. Desilo se upravo suprotno, posto su Srbi ziveli u jednoj drzavi samo za vreme Jugoslavije, one iste cijem je razbijanju Milosevic dao presudan doprinos.

Ono sto sada sledi je uspostavljanje koliko-toliko normalnih ekonomskih, kulturnih, saobracajnih, pa i politickih odnosa sa Hrvatskom, Bosnom i Hercegovinom, Slovenijom i Makedonijom. Veliko presvlacenje vladajuce ekipe odavno je u toku (modni kreator: Mirjana Markovic; Izvodjac radova: JUL) i prisustvovacemo jos besramnijem ruganju pamcenju i pameti gradjana zaklinjanjem nasih velmoza da nikada nisu ni sanjali »prekodrinski san«, a da su za »desna skretanja«, u najgorem slucaju, krivi »mangupi u njihovim redovima« cije su stetocinsko delovanje energicnom akcijom suzbili. Vec sada je tesko ziveti od ljigave sentimentalnosti pozarevacke skole kvazijugonostalgije i sluzavog kiceraja medijske proizvodnje zaborava.

Ne treba se, ipak, prepustiti lagodnoj iluziji da je sve gotovo i da smo se definitivno izbavili od rata, ako vec nismo u stanju da se iscupamo iz bede. Ako je bio prisiljen da odustane od Hrvatske, Milosevic jos nije sasvim digao ruke od cerecenja Bosne i deobe plena sa svojim zagrebackim sabratom. To se lepo vidi na predizbornoj sceni »srpskog entiteta« u BiH: sve znacajnije politicke snage dele se na one koje je Milosevic instalirao 1990. (SDS etc.) i one koje je, preobrazivsi se u Mirotocivog, izmislio kao protivtezu onima prvima. To je ta demokratija na RS-nacin: sloboda izbora izmedju losih i jos gorih. Mozda bolje nisu (nismo) ni zasluzili.

Iako »nije bila u ratu« i po njenom tlu nisu padale granate, Srbija leta devedeset i sestog izgleda kao pejzaz posle bitke. Malo ko je svestan sta nam se zapravo desilo, a niko ne zna sta ce tek biti. Posle Milosevica, Srbiju ceka dugo i bolno budjenje iz mamurluka. Voljeni predsednik nas je tako proslavio da nam niko nece dati besplatan aspirin. Pre ili kasnije, potrosice se i ono malo preostale pogonske snage iluzije o teritorijalnom prosirenju Srbije. Bez obzira da li ce Milosevic u tom trenutku jos biti na vlasti, njegova uloga u zbivanjima na Balkanu osamdesetih i devedesetih bice strogo, ali pravedno ocenjena. Sto stroze, to pravednije...

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Republika & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]