Broj 104
		Knjizevnost u svetu

CUDAN SLUCAJ ULICE SERVANDONI

Trideset prvog marta 1982. godine, dva dana pre nego sto se argentinska vojska iskrcala na Malvine i dvadeset pet dana pre nego sto su na Foklandska ostrva stigle Britanske snage za specijalne zadatke, list Klarin, koji izlazi u Buenos Ajresu, objavio je zanimljivu vest: izvesni londonski izvor navodno je tvrdio da je Britanija poslala nuklearnu podmornicu "Super" u juznu oblast Juznog Atlantika. Britansko Ministarstvo inostranih poslova odmah je dalo izjavu da nema nikakav komentar povodom te "verzije", pa je argentinska stampa zakljucila da, ako su britanske vlasti okvalifikovale tu vest kao "verziju", to znaci da je odnekle procurila ozbiljna i tajna vojna informacija. Prvog aprila, kada su Argentinci bili na korak od iskrcavanja na Malvine, Klarin je izvestio da je "Super" u stvari brod od 45 000 tona nosivosti koji ima posadu od 97 specijalno obucenih ronilaca.

Britanske reakcije koje su potom usledile bile su prilicno dvosmislene. Jedan vojni strucnjak izjavio je da bi slanje podmornica na atomski pogon bilo prihvatljivo. Dejli telegraf je nagovestio da ima mnogo informacija o citavoj stvari, tako da su se, malo-pomalo, glasine pretvorile u cinjenice. Argentinski citaoci su bili sokirani tim dogadjajem a stampa je pokusala da zadovolji njihova prozna ocekivanja drzeci ih u neizvesnosti. Informacije koje su objavljene navodno su dobijene direktno od argentinske vojne komande, pa je "Super" postala "ona podmornica koju su engleski izvori locirali u Juznom Atlantiku". Cetvrtog aprila podmornica je vec bila vidjena u blizini obala Argentine. Britanski vojni izvori i dalje su izjavljivali da nemaju nameru da otkrivaju lokacije svojih podmornica, sto je ocigledno samo potvrdilo opste uverenje da se engleske podmornice nalaze negde - a to je, naravno, bilo sasvim tacno.

Nekoliko evropskih novinskih agencija takodje je javilo 4. aprila da se "Super" sprema da zaplovi ka juznim morima na celu Britanskih snaga za specijalne zadatke. Da je to bilo tacno, podmornica koja je vidjena u blizini obala Argentine ne bi mogla da bude "Super" ali ovim je, umesto da bude pobijena, samo pojacana kontradikcija u vezi sa podmornickim sindromom.

Petog aprila, novinska agencija DAN objavila je da se "Super" nalazi na 250 kilometara od Foklanda#Malvina. Sva ostala sredstva informisanja prenela su tu vest i pocela da opisuju karakteristike podmornice i njenu neverovatnu snagu. Sestog aprila, argentinska mornarica je u blizini tog arhipelaga ugledala pomenutu podmornicu kojoj se naredne nedelje pridruzila njena sestra, podmornica "Orakl". Osmog aprila, francuski dnevnik Mond pomenuo je ta dva plovna objekta, a Klarin je citirao francuski izvestaj pod dramaticnim naslovom "Da li je stigla podmornicka flota?" Dvanaestog aprila, podmornicka flota se ponovo pojavila a Klarin najavljuje dolazak sovjetskih podmornica u juzna mora.

Ova prica govori ne samo o prisustvu podmornice "Super" (koje se uzima zdravo za gotovo) vec isto tako o dijabolicnim sposobnostima Britanaca koji su uspeli da sacuvaju tajnu o svom prisustvu. Osamnaestog aprila, jedan brazilski pilot spazio je podmornicu "Super" u blizini obala Santa Katarine i fotografisao je, ali je slika bila nejasna zbog oblacnog vremena. Ovde imamo jos jedan efekat magle (treci u okviru ovih predavanja, ako se secate), koji su ovog puta direktno stvorili citaoci da bi odrzali neophodnu neizvesnost price. Izgleda kao da se nalazimo na pola puta izmedju Ravne zemlje i Antonionijevog Uvecanja.

Dvadeset drugog aprila, kada su Britanske snage za specijalne zadatke zaista bile na osamdeset kilometara od mesta gde ce se odvijati vojne operacije, Klarin je obavestio svoje citaoce da se podmornica, koja je navodno patrolirala u vodama Malvina, vratila u Skotsku. Dvadeset treceg aprila, skotski list Dejli rekord otkrio je da, u stvari, podmornica "Super" nije ni isplovljavala iz svoje britanske baze. Argentinske novine morale su da pronadju drugi prozni zanr, prelazeci sa ratnih filmova na spijunske romane, tako da je dvadeset treceg aprila Klarin trijumfalno objavio da je prevara britanskih snaga otkrivena.

Ko je izmislio tu Zutu podmornicu? Da li su to uradile britanske tajne sluzbe da bi podrile moral Argentinaca? Da li je to delo argentinske vojne komande koja je zelela da opravda svoj cvrsti stav? Da li je to ucinila britanska stampa? Ili argentinska stampa? Ko je imao koristi od tih glasina? Mene ne interesuje taj aspekt price. Mene zanima nacin na koji je citava prica, u kojoj su sve strane ucestvovale, izrasla iz neproverenih glasina. Svi su saradjivali u stvaranju Zute podmornice zato sto je ona bila fascinantan fiktivni lik cija je prica bila pripovedacki uzbudljiva.

U ovoj prici, to jest, u stvarnoj prici fiktivne konstrukcije, ima mnogo naravoucenija. Pre svega, ona pokazuje da mi stalno dolazimo u iskusenje da zivot oblikujemo prema pripovednim obrascima (ali to ce biti tema mog sledeceg i poslednjeg predavanja). Drugo, ona pokazuje snagu egzistencijalnih pretpostavki. U svakom iskazu u kome se spominju licna imena ili odredjeni opisi, pretpostavlja se da citalac ili slusalac uzima zdravo za gotovo postojanje entiteta o kome se nesto tvrdi. Ako mi neko kaze da nije mogao da dodje na sastanak jer mu je supruga bila bolesna, moja prva reakcija je da poverujem u postojanje te supruge. Tek kasnije, ako slucajno otkrijem da je doticni neozenjen, mogu da zakljucim da je lagao. Medjutim, do tog trenutka, zbog toga sto je njegova supruga stvorena u okviru diskursa samim cinom njenog spominjanja, ja nemam razloga da smatram da ona ne postoji. To je tako prirodna sklonost normalnog ljudskog bica da ako procitam tekst koji pocinje recima: "Kao sto svi znaju, sadasnji kralj Francuske je celav" (uzimajuci u obzir da je opstepoznato da je Francuska republika i da se ja ne bavim filozofijom jezika nego da sam obican covek), necu krenuti da konsultujem Tablice istine vec cu odluciti da ukinem svoju nevericu i smatracu da je taj diskurs fiktivan i da se verovatno radi o prici iz doba Sarla ?elavog. Postupam tako zato sto je to jedini nacin da pripisem postojanje, u bilo kom svetu, entitetu koje taj iskaz stvara.

Isto se dogodilo i sa nasom podmornicom. Kada je ona jednom usla u diskurs sredstava za masovnu komunikaciju, podmornica je tu i ostala, a s obzirom da se pretpostavlja da novine govore istinu o stvarnom svetu, ljudi su dali sve od sebe da podmornicu ugledaju.

U delu Ma che cos"e njuesto amore od Akila Kampanile (onog izvanredno duhovitog pisca koga sam citirao u svom prvom predavanju), postoji lik po imenu Baron Manuel koji, da bi olaksao svoj tajni zivot preljubnika, stalno govori svojoj zeni i ostalima da mora da posecuje i pomaze izvesnom Pasotiju, svom dragom prijatelju, koji je hronicni bolesnik i cije se zdravlje tragicno pogorsava kako se ljubavne veze Barona Manuela dalje komplikuju. Pasotijevo prisustvo u romanu tako je opipljivo da, iako i autor i citalac znaju da on ne postoji, u jednom trenutku svi (drugi likovi, naravno, ali i citalac) ocekuju da se on fizicki pojavi na sceni. Tako se Pasoti iznenada pojavljuje, nazalost, samo nekoliko minuta posto je Baron Manuel (kome se smucio sopstveni preljubnicki zivot) saopstio da je ovaj umro.

Zutu podmornicu su stvorili mediji i cim je stvorena svi su u nju poverovali. Sta se desava kada u fiktivnom tekstu autor stvori, kao deo stvarnog sveta (koji je pozadina fiktivnog sveta), nesto sto ne postoji u stvarnom svetu? Kao sto se mozda secate, to se dogodilo En Redklif koja je stvorila maslinjake u Gaskonji.

U prvom poglavlju Tri musketara, D"Artanjan stize u Pariz i ubrzo nalazi smestaj u Ulici Fosoajer, u kuci Gospodina Bonasjea. Kuca Gospodina De Trevija kuda on odmah zatim krece, nalazi se u Ulici Vje Kolombje (Poglavlje 2). Tek u sedmom poglavlju saznajemo da Portos stanuje u istoj ulici kao i da Atos stanuje u Ulici Feru. Danas Ulica Vje Kolombje ide severnom stranom sadasnjeg trga Sen-Silpis, Ulica Feru izlazi na isti trg sa juzne strane, ali u dobu koje se opisuje u Tri musketara taj trg jos nije postojao. Gde zivi ona povucena i tajanstvena licnost po imenu Aramis? To saznajemo u Poglavlju 11 u kome otkrivamo da on stanuje na uglu Ulice Servandoni; ako pogledate kartu Pariza (slika 12) primeticete da je Ulica Servandoni prva ulica paralelna sa Ulicom Feru sa istocne strane. Ovo jedanaesto poglavlje se zove "L"Intrigue se noue" ("Zaplet se komplikuje"). Iako je Dima, naravno, imao nesto drugo na umu, nama je zaplet poceo da se komplikuje sa tacke gledista onomastike i gradskog planiranja.

Jedne noci, posle posete Gospodinu De Treviju u Ulici Vje Kolombje, D"Artanjan (kome se ne zuri da stigne kuci i koji zeli da se proseta da bi mogao da se bavi neznim mislima o svojoj voljenoj Gospodji Bonasje) vraca se kuci "najduzim putem", kako nam se saopstava u tekstu. Medjutim, mi ne znamo gde je Ulica Fosoajer i ako pogledamo mapu danasnjeg Pariza necemo je pronaci. Sledimo, zato D"Artanjana koji "razgovara sa noci i smesi se zvezdama" (vidi sliku 13).

Ako citamo Dimin tekst gledajuci u mapu iz sedamnaestog veka, videcemo da D"Artanjan ide Ulicom Sers-Midi (koja se u to vreme, kako Dima primecuje, zove Sas-Midi), ulazi u ulicicu koja se nalazila na mestu danasnje Ulice Asas i koja se bez sumnje zvala Ulica Karm, da bi zatim skrenuo levo "jer se Aramisova kuca nalazi izmedju Ulice Kaset i Ulice Servandoni". Posto je izasao iz Ulice Karm, D"Artanjan verovatno ide preko neke poljane do manastira Bosonogih Karmelicanki, sece Ulicu Kaset, ulazi u Ulicu Mesje (danasnju Mezjer), nekako prelazi Ulicu Feru (tada poznatu kao Ulica Fero) u kojoj stanuje Atos, ali ta mu pomisao ne pada na pamet (jer D"Artanjan zaneto luta kao svaka zaljubljena osoba). Ako se Aramisova kuca nalazi izmedju Ulice Kaset i Ulice Servandoni, trebalo bi da je u Ulici Kanive (mada ocigledno Ulica Kanive jos uvek nije postojala 1625. godine). Ali njegova kuca bi trebalo da se nalazi tacno na uglu Ulice Servandoni (na nasoj mapi "Rue?") jer bas preko puta kuce svog prijatelja D"Artanjan vidi nepoznatu priliku kako izlazi iz Ulice Servandoni (kasnije u romanu saznajemo da je to Gospodja Bonasje).

Avaj, nas empirijski citalac ce svakako biti dirnut spominjanjem Ulice Servandoni jer je u njoj ziveo Rolan Bart, ali Aramis nikako nije mogao biti dirnut s obzirom da se radnja romana dogadja 1625. godine; firentinski arhitekta Djovani Nikolo Servandoni koji je rodjen 1695, projektovao je fasadu crkve Sen-Silpis 1733, a ulica je dobila ime u njegovu cast tek 1806. godine.

Iako je Aleksandar Dima znao da se Ulica Sers-Midi tada zvala Sas-Midi, pogresio je u pogledu Ulice Servandoni. Ta cinjenica ne bi imala nikakvog znacaja da se tice samo Dime kao empirijskog autora. Ali sada kad taj tekst postoji, mi poslusni citaoci moramo da sledimo njegova uputstva i nalazimo se u jednom potpuno stvarnom Parizu, istovetnom kao Pariz iz 1625. godine izuzev cinjenice da se u prvom pojavljuje jedna ulica koja u njemu nije mogla da postoji.

Kao sto vam je poznato, logicari i filozofi jezika cesto su diskutovali o problemu ontoloskog statusa fiktivnih likova (kao i o fiktivnim predmetima i dogadjajima), pa stoga nije besmisleno zapitati se sta znaci kada se kaze "r je istinito" kada je r recenica koja se ne odnosi na stvarni vec na fiktivni svet. U mom prethodnom predavanju, medjutim, dogovorili smo se da se pridrzavamo misljenja koje je u najvecoj meri zdravorazumsko. Kakav god da je vas filozofski stav, rekli biste da je u fiktivnom svetu Konana Dojla Serlok Holms nezenja; kad bi Holms u jednoj od tih prica rekao Votsonu da rezervise vozne karte jer putuje sa Gospodjom Holms da uhvati Doktora Morijartija, bilo bi nam svakako bar malo neprijatno. Dozvolite mi da upotrebim jedan vrlo grubi pojam istinitosti: nije tacno da Holms ima zenu kao sto nije tacno da se Empajer stejt bilding nalazi u Berlinu, i tacka.

Ali da li je sa podjednakim ubedjenjem moguce tvrditi da nije tacno da Aramis stanuje na uglu Ulice Servandoni? Naravno, mozemo da tvrdimo da sve dolazi na svoje mesto samo ako izjavimo da u mogucem svetu knjige Tri musketara Aramis stanuje na uglu izvesne Ulice H i da se ta ulica samo greskom empirijskog autora zove Servandoni dok se u stvari verovatno zvala drugacije. Kit Donelan nas je ubedio da ako covek pogresno veruje i tvrdi da je Dzons ubio Smita, onda ce taj covek kad god pomene Smitovog ubicu uvek misliti na Dzonsa iako je Dzons nevin.

Cela stvar je, medjutim, mnogo komplikovanija. Gde se nalazi Ulica Fosoajer u kojoj stanuje D"Artanjan? Ta ulica je postojala u sedamnaestom veku a danas ne postoji iz vrlo jednostavnog razloga: stara Ulica Fosoajer bila je ona koja se danas zove Ulica Servandoni. Tako (1) Aramis stanuje u ulici koja nije bila poznata pod tim imenom 1625. i (2) D"Artanjan stanuje u istoj ulici kao i Aramis ali to ne zna. D"Artanjan se zaista nalazi u vrlo cudnoj ontoloskoj situaciji: on veruje da u njegovom Parizu iz 1625. postoje dve ulice sa dva razlicita imena dok u stvari postoji samo jedna ulica sa jednim imenom. Mogli bismo da kazemo da greska ovakvog tipa nije nemoguca. Ljudi su vekovima verovali da se pored obala Indije nalaze dva velika ostrva Cejlon i Taproban pa su ih kartografi iz sesnaestog veka nacrtali; uskoro je utvrdjeno da je to udvajanje bilo posledica mastovitog tumacenja opisa mnogih putnika i da u stvarnosti postoji samo jedno ostrvo. Slicno tome, verovalo se da se zvezda Zornjaca razlikuje od Vecernjace (zvali su ih Hesperus i Fosforos), ali one su u stvarnosti jedno isto nebesko telo, to jest, Venera.

Pa ipak, situacija u kojoj se nalazi D"Artanjan nije ista. Mi, zemaljska bica, posmatramo dva entiteta - Hesperus i Fosforos - izdaleka, u dva razlicita doba dana, tako da je razumljivo sto smo pogresili ili jos uvek gresimo verujuci da se radi o dva razlicita entiteta. Ali kad bismo bili stanovnici Fosforosa ne bismo nikako mogli da verujemo u postojanje Hesperusa, jer ga niko nikada ne bi video da svetli na nebu. Problem Hesperusa i Fosforosa zaokuplja Fregea i druge zemaljske filozofe ali ne postoji za filozofe sa Fosforosa, ako ih ima. Kao empirijski autor koji je ocigledno pogresio, Dima je u istoj situaciji kao i zemaljski filozofi. Ali D"Artanjan je, u svom mogucem svetu, u polozaju filozofa sa Fosforosa. Ako se nalazi u ulici koja se danas zove Servandoni, on mora da zna da se nalazi u Ulici Fosoajer, u kojoj stanuje. Prema tome, kako moze da misli da je u drugoj ulici, u onoj u kojoj stanuje Aramis?

Kad bi Tri musketara bio naucno-fantasticni roman (ili primer samoponistavajuce knjizevnosti), ne bi bilo nikakvog problema. Ja bih lako mogao da napisem pricu o svemirskom navigatoru koji odlazi sa Hesperusa prvog januara 2001. i stize na Fosforos prvog januara 1999. Moja prica bi omogucila postojanje paralelnih svetova u kojoj postoji praznina od dve godine. Jedna od tih planeta se zove Hesperus; ima milion stanovnika i kralja po imenu Sten Lorel. Druga se zove Fosforos; njenih stanovnika je milion manje jedan (Sten Lorel ne postoji na Fosforosu koji je republika) i potpuno su isti kao stanovnici na Hesperusu (imaju ista imena, iste osobine, iste licne sudbine, iste porodicne veze). Ili bih mogao da zamislim da svemirski navigator putuje unazad u vremenu i stize na nekadasnji Hesperus, u doba kada se ovaj zvao Fosforos, samo pola sata pre nego sto su njegovi stanovnici odlucili da mu promene ime.

Medjutim, jedan od osnovnih fiktivnih sporazuma u svakom istorijskom romanu sastoji se u tome da koliko god se izmisljenih likova uvede u pricu, sve drugo mora, manje ili vise, da odgovara onome sto se zaista dogodilo u to doba u stvarnom svetu.

Jedno dobro resenje nase zagonetke moglo bi biti sledece: s obzirom da po nekim mapama izgleda da se, bar 1636. godine, Ulica Fosoajer od jednog svog dela ka jugu zvala Ulica Pje de Bis, onda D"Artanjan stanuje u Ulici Fosoajer a Aramis u Ulici Pje de Bis. D"Artanjan, koji misli da su to dve ulice jer imaju razlicita imena, zna da stanuje u ulici koja je produzetak Aramisove ulice i samo greskom veruje da se Aramisova ulica zove Ulica Servandoni umesto Ulica Pje de Bis. Zasto da ne? Mozda je upoznao nekog Firentinca po imenu Servandoni, pradedu arhitekte Sen-Silpis pa ga je secanje prevarilo.

Ali u tekstu se ne kaze da je D"Artanjan stigao u ulicu "za koju misli" da je Ulica Servandoni. U tekstu se kaze da je on stigao u ulicu za koju bi citalac trebalo da poveruje da je Ulica Servandoni. Kako mozemo da resimo ovu veoma zabrinjavajucu situaciju? Tako sto cemo prihvatiti pomisao da sam ja do sada karikirao rasprave o ontologiji fiktivnih likova. Ono sto nas u stvari interesuje nije ontologija mogucih svetova i njihovih stanovnika (problem dostojan postovanja u raspravama modalne logike) vec polozaj citaoca.

To sto znamo da Holms nije ozenjen znamo iz sage o Holmsu, odnosno iz fiktivnog korpusa. Nasuprot tome, cinjenicu da Ulica Servandoni nije mogla da postoji 1625. godine mozemo saznati samo iz Enciklopedije; ali informacije iz Enciklopedije su, s tacke gledista tekstualnog sveta, nevazna ogovaranja. Ako za trenutak razmislite o tome, to je isti tip problema koji je postavio vuk u "Crvenkapi". Mi kao empirijski citaoci vrlo dobro znamo da vukovi ne govore, ali kao uzorni citaoci mi se moramo sloziti da zivimo u svetu u kome vukovi ipak govore. Prema tome, ako prihvatimo cinjenicu da u sumi postoje vukovi koji govore, zasto ne bismo mogli da prihvatimo da je u Parizu iz 1625. postojala Ulica Servandoni? Jer to je ono sto u stvarnosti prihvatamo i sto cete vi opet prihvatiti ako ponovo procitate Tri musketara, cak i posle mojih otkrica.

U svojim knjigama Granice Tumacenja i Tumacenje i preterivanje u tumacenju, insistirao sam na razlici izmedju tumacenja teksta i upotrebe teksta ali sam rekao da nije zabranjeno upotrebiti tekst za sanjarenje. U ovom predavanju "upotrebio" sam Tri musketara da bih sebi priustio uzbudljiv izlet u svet istorije i erudicije. Moram da priznam da sam mnogo uzivao u setnji ulicama Pariza trazeci one ulice koje je Dima pomenuo i pregledajuci planove grada iz sedamnaestog veka (koji su svi, uzgred receno, izuzetno netacni). Sa fiktivnim tekstom mozete da radite sta god hocete. Ja sam se sa uzivanjem uneo u ulogu paranoicnog citaoca i proveravao da li je Pariz iz sedamnaestog veka odgovarao Diminom opisu.

Ali ja se u toj igri nisam ponasao kao uzorni citalac, niti cak kao obican empirijski citalac. Da biste znali ko je bio Servandoni morate znati mnogo o umetnosti, a da biste znali da se Ulica Fosoajer zvala Ulica Servandoni morate posedovati veliku kolicinu vrlo usko specijalizovanog znanja. Dimin tekst, koji se putem stilskih signala predstavlja kao popularan istorijski roman, ne moze polagati pravo na tako prefinjenog citaoca. Prema tome, od Diminog uzornog citaoca ne ocekuje se da zna te nevazne pojedinosti - da se 1625. Ulica Servandoni zvala Ulica Fosoajer - tako da on moze zadovoljno nastaviti da cita.

Da li smo ovim resili sve probleme? Ni u kom slucaju. Zamislimo da je Dima naterao D"Artanjana da ode iz kuce De Trevijevih, koja se nalazi u Ulici Vje Kolombje, i krene Ulicom Bonapart (koja je vec postojala u to vreme: ona je sekla pod pravim uglom Ulicu Vje Kolombje i bila je paralelna sa Ulicom Feru, ali se tada zvala Ulica Por de Fer). Ali, ne, to bi vec bilo previse. U tom slucaju bismo ili besno zavrljacili knjigu ili pokusali da je ponovo procitamo, ubedjeni da smo pogresili prihvatajuci ulogu uzornog citaoca istorijskog romana. Jer onda ocigledno ne bi moglo da bude rec o istorijskom romanu vec o onim pricama koje se zovu uhronijske - dogadjaju se u istorijskom vremenu koje je okrenuto naglavacke - i gde se Julije Cezar bori u dvoboju sa Napoleonom a Euklid napokon uspeva da dokaze Fermatovu teoremu.

Zasto ne mozemo da prihvatimo da D"Artanjan ide Ulicom Bonapart a mozemo da prihvatimo da ide Ulicom Servandoni? To je ocigledno: zato sto svi znaju da je nemoguce da je Ulica Bonapart postojala u sedamnaestom veku dok skoro niko ne zna da nije mogla da postoji ni Ulica Servandoni; cak ni Dima to nije znao.

Zato se nas problem ne tice toliko ontologije likova koji zive u fiktivnim svetovima koliko formata Enciklopedije uzornog citaoca. Uzorni citalac koga predvidja roman Tri musketara veoma voli istorijske rekonstrukcije (pod uslovom da nisu previse strucne) i zna ko je bio Bonaparta. On ima tek nejasnu ideju o razlici izmedju vladavine Luja H¶¶¶ i Luja H¶· tako da mu autor daje puno informacija i na pocetku i tokom price jer citalac nema nameru da kopa po francuskim nacionalnim arhivima da bi video da li je u to vreme stvarno postojao Grof De Rosfor. Da li bi citalac takodje trebalo da zna da je u to doba Amerika vec bila otkrivena? U tekstu se ne kaze da nije niti se podrazumeva da jeste, ali mozemo pretpostaviti da bi citalac bio zaprepascen kada bi D"Artanjan u Ulici Servandoni sreo Kristifora Kolumba. Ja samo pretpostavljam "da bi trebalo". Ima citalaca koji bi svakako bili spremni da poveruju da je Kolumbo bio D"Artanjanov savremenik jer ima citalaca za koje je sve "proslost" sto nije sadasnjost, tako da za njih proslost zaista moze biti veoma neodredjena. Jer, kako smo vec rekli, tekst pretpostavlja da citalac poseduje Enciklopediju odredjenog formata ali je veoma tesko utvrditi kog formata bi ona trebalo da bude.

Prvi primer koji mi pada na um je roman Fineganovo bdenje koji predvidja, trazi i zahteva da uzorni citalac bude obdaren beskrajnim enciklopedijskim znanjem, koje je vece od znanja empirijskog autora Dzejmsa Dzojsa, citaoca koji je u stanju da otkrije aluzije i semanticke veze cak i tamo gde su one izmakle paznji empirijskog autora. U stvari, tekst pretpostavlja (kao sto je Dzojs rekao) postojanje "idealnog citaoca koji pati od idealne nesanice". Dima nije ocekivao citaoca kao sto sam ja - jer bi ga takav citalac samo nervirao - koji proverava gde se nekada nalazila Ulica Fosoajer. Dzojs je, naprotiv (iako je suma u Fineganovom bdenju potencijalno beskrajna tako da iz nje ne mozete da izadjete ako jednom u nju udjete), zeleo citaoca koji u svakom trenutku moze da izadje iz sume i razmislja o drugim sumama, o beskrajnim sumama univerzalne kulture i intertekstualnosti.

Mozemo li da kazemo da svaki knjizevni tekst stvara takvog uzornog citaoca, toliko slicnog Borhesovom "Funesu Memorijusu"? Svakako da ne mozemo. Citalac "Crvenkape" ne mora da zna ko je Djordano Bruno ali citalac Fineganovog bdenja svakako mora. Prema tome, koji format Enciklopedije "normalno" prozno delo zahteva da imamo?

Rodzer Senk i Piter Cajlders omogucavaju nam, u svojoj knjizi Kognitivni kompjuter, da se priblizimo tom problemu sa druge tacke gledista. Koji format Enciklopedije bi trebalo dati masini da bi ona mogla da pise i (razume) basne slicne Ezopovim?

U programu "Tale-Spin" oni su poceli sa malom Enciklopedijom; kompjuteru je receno kako - u skladu sa datim nizom problematicnih situacija - neki medved moze da napravi plan da dodje do meda.

U prvim kompjuterskim pokusajima Medved Dzo je pitao Pticu Irvina gde bi mogao da nadje med a Irvin mu je odgovorio da "ima jedna kosnica u hrastu". Ali u jednoj od prvih prica koje je stvorio kompjuter, Medved Dzo se uvredio jer je pomislio da mu Irvin nije odgovorio. U stvari, u njegovom enciklopedijskom znanju nedostajala je informacija da ponekad mozete oznaciti mesto gde se nalazi hrana pomocu metonimije, odnosno imenovanjem izvora umesto same hrane. Prust je hvalio Flobera sto je napisao da se Gospodja Bovari primakla kaminu, zato sto nije smatrao za potrebno da svojim citaocima saopsti da joj je bilo hladno. Stavise, Flober je uzeo zdravo za gotovo da ce njegovi citaoci znati da kamin proizvodi toplotu. Nasuprot njemu, Senk i Cajlders su shvatili da u radu sa kompjuterom moraju biti izriciti, pa su ga snabdeli informacijama u vezi sa odnosom izmedju hrane i njenog izvora. Ali kada je Ptica Irvin ponovio da se u hrastu nalazi kosnica, Medved Dzo je otisao do hrasta i pojeo celu kosnicu. Njegova Enciklopedija je jos uvek bila nekompletna: trebalo je da mu se objasni razlika izmedju izvora kao posude u kojoj se nalazi hrana i izvora kao predmeta ishrane; jer "ako ste gladni, bice dovoljno da pronadjete frizider "samo ako znate da hranu treba da potrazite u njemu a ne da pojedete njega. Nista od ovoga nije bilo ocigledno masini".

Jos jedan nepredvidjeni dogadjaj desio se kada je masini receno kako da koristi neka sredstva da bi ostvarila neke ciljeve (na primer, "ako lik zeli neki predmet, onda on ima mogucnost da se cenjka sa vlasnikom tog predmeta"). A onda se desilo sledece:

Medved Dzo je ogladneo. Pitao je Pticu Irvina gde da nadje med. Irvin je odbio da mu kaze, pa mu je Dzo ponudio crva ako mu ovaj kaze gde ima meda. Irvin se slozio. Medjutim, Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima. Irvin se slozio. Ali Dzo nije znao gde ima crva pa je pitao Irvina koji nije hteo da mu kaze. Onda je Dzo ponudio da mu donese crva ako mu Irvin kaze gde ih ima...

Da bi kompjuter izbegao ovu zamku receno mu je da "ne daje liku cilj ako ga ovaj vec ima "to jest, ako je vec bezuspesno pokusao da ga ostvari nego da pokusa nesto drugo". Ali cak je i ovo uputstvo stvorilo probleme jer je ono bilo u raskoraku sa prethodnom informacijom - na primer, "Ako je lik gladan i vidi hranu, on ce hteti da je pojede. Ako lik pokusa da dobije hranu i ne uspe, njemu ce pozliti zbog nedostatka hrane."

Evo price koju je kompjuter izmislio. Lisac Bil video je Gavrana Henrija kako sedi na grani i u kljunu drzi parce sira. Bil je bio gladan i ocigledno mu se jeo sir pa je ubedio Henrija da pocne da peva. Henri je otvorio kljun i sir je pao na zemlju. Posto je sir bio na zemlji, Bil ga je pogledao i, u normalnim okolnostima, trebalo je da pozeli da ga pojede. Ali kompjuter je imao uputstvo da liku ne daje isti cilj dva puta, tako da Bil nije mogao da utoli glad pa se razboleo. Utoliko gore po Bila. Ali sta se desilo sa Gavranom Henrijem?

Gavran Henri video je sir na zemlji i hteo je da ga pojede ali je znao da je on vlasnik sira. Bio je posten prema sebi pa je odlucio da se ne prevari i ne odustane od sira. Nije ni pokusao sebe da prevari, nije bio ni takmicarski raspolozen prema sebi, ali se setio da se nalazi u polozaju dominacije nad sobom tako da je odbio da sebi dsir. Nije mogao da nadje dobar razlog zbog koga bi sebi dao sir "ako bi to uradio, izgubio bi sir, pa je sebi ponudio crva ako sebi dsir. To je zvucalo fer ali nije znao gde da nadje crva. Onda je rekao sebi, "Henri, da li znas gde ima crva?" Ali, naravno, on nije znao pa je... "i tako dalje.

Covek stvarno mora mnogo da zna da bi mogao da cita basne. Ali koliko god su Senk i Cajlders morali da se muce uceci svoj kompjuter nisu morali da mu kazu gde je Ulica Servandoni. Svet Medveda Dzoa uvek je bio mali svet.

Da bi citao knjizevno delo covek mora da ima nekog pojma o ekonomskim kriterijumima koji vladaju u fiktivnom svetu. Kriterijumi nisu u njemu, ili tacnije, kao u svakom hermeneutickom krugu, njihovo postojanje mora da se pretpostavi cak iako pokusavate da o njima donesete zakljucke na osnovu teksta kao dokaza. Zbog toga citanje lici na opkladu. Vi se kladite da cete biti verni sugestijama glasa koji ne saopstava izricito to sto nagovestava.

Vratimo se Dimi i pokusajmo da ga citamo kao da smo citaoci vaspitani na Fineganovom bdenju, to jest, kao da smo ovlasceni da nalazimo dokaze, tragove, aluzije i semanticke kratke spojeve u citavom tekstu. Pokusajmo da preteramo u tumacenju Tri musketara.

Covek bi mogao da pretpostavi da imenovanje Ulice Servandoni nije bilo greska vec trag ili aluzija - da je Dima ostavio to ime na margini teksta da bi citaoce drzao budnim. On je zeleo da citaoci shvate da svaki knjizevni tekst sadrzi u sebi sustinsku kontradikciju samo zato sto toliko pokusava da dovede do podudaranja fiktivnog i stvarnog sveta. Dima je hteo da dokaze da je svaka knjizevnost samoponistavajuca. Naziv poglavlja "Zaplet se komplikuje" odnosi se ne samo na ljubavne veze D"Artanjana ili kraljice vec na samu pripovednost.

Na ovom mestu, medjutim, na scenu stupaju ekonomski kriterijumi. Rekli smo da je Nerval zeleo da citalac rekonstruise njegovu pricu, a to mozemo da kazemo zato sto u tekstu Silvije postoji obilje vremenskih signala. Tesko je poverovati da su ti signali slucajni; tesko da bi bila slucajnost da se jedini precizni datum u knjizi nalazi bas na njenom kraju, upravo zato sto nas ta cinjenica poziva da ponovo procitamo novelu i ponovo otkrijemo sled dogadjaja u prici koji je pripovedac izgubio a koji mi jos nismo pronasli. Medjutim, svi vremenski signali koji su razbacani kroz ceo Nervalov tekst pojavljuju se u sustinski vaznim trenucima zapleta, bas onda kada citalac pomisli da se izgubio. Ti signali funkcionisu kao priguseni ali ipak vidljivi semafori na raskrsnicama u magli. Nasuprot njima, svako ko trazi anahronizme kod Dime naci ce ih mnogo, ali nijedan od njih nece biti na strateski vaznom mestu. U Poglavlju 11 pripovedacev glas se koncentrise na D"Artanjanovu ljubomoru, na dramu koju nista ne bi promenilo bez obzira kojim se ulicama on kretao. Zaista, citalac bi mogao da primeti da se celo poglavlje bavi zamenom identiteta: prvo vidimo priliku koju zatim identifikujemo kao Gospodju Bonasje; ona potom razgovara sa nekim za koga D"Artanjan misli da je Aramis a mi kasnije otkrivamo da je neka zena. Na kraju tog poglavlja Gospodja Bonasje ce biti u drustvu jednog muskarca za koga D"Artanjan misli da je njen ljubavnik a koga posle prepoznajemo kao Lorda Bakingema, kraljicinog ljubavnika... Zasto ne bismo pomislili da je zbrka oko ulica namerna, odnosno da funkcionise kao znak i alegorija za zbrku oko lju- di kao i da postoje suptilne paralele izmedju te dve vrste nesporazuma?

Odgovor glasi da, u toku celog romana, slucajeve zamene identiteta prate iznenadna prepoznavanja, kao sto je uobicajeno u popularnim romanima devetnaestog veka. D"Artanjan stalno na licima nepoznatih ljudi u prolazu prepoznaje zloglasnog coveka iz Mena; puno puta pomisli kako je Gospodja Bonasje neverna da bi zatim otkrio kako je cedna poput andjela. Atos ce za Miledi pomisliti da je An de Brej sa kojom je godinama bio ozenjen dok nije otkrio da je ona pocinilac zlocina. Miledi ce u dzelatu iz Lila prepoznati brata coveka koga je ona upropastila. I tako dalje. Anahronizam koji se tice Ulice Servandoni, medjutim, ne prati nikakvo otkrice tako da Aramis i dalje u njoj stanuje do kraja romana a verovatno i posle. U skladu sa pravilima spijunskih romana iz devetnaestog veka, ako nastavimo da pratimo trag koji vodi Ulicom Servandoni naci cemo se u corsokaku.

Do sada smo se bavili zabavnim mentalnim eksperimentima, pitajuci se sta bi se dogodilo da nam je Nerval saopstio da kociju nije vukao konj, da je Reks Staut postavio Aleksanderplac u Njujork i da je Dima naterao D"Artanjana da skrene u Ulicu Bonapart. Dobro, uzivali smo u toj igri, kao sto to ponekad rade i filozofi; ali ne smemo zaboraviti da Nerval nikada nije rekao da kociji nedostaje konj, da Staut nikada nije postavio Aleksanderplac u Njujork i da D"Artanjan nikad nije skrenuo u Ulicu Bonapart.

Enciklopedijsko znanje koje se trazi od citaoca (postavljaju se granice na potencijalno beskonacnu velicinu maksimalne Enciklopedije koju niko od nas nikada nece imati) ograniceno je knjizevnim tekstom. Verovatno bi Dimin uzorni citalac trebalo da zna da Bonaparta nije mogao imati ulicu sa svojim imenom 1625. godine, tako da Dima i ne pravi takvu gresku. Od istog citaoca se verovatno ne ocekuje da zna ko je bio Servandoni pa Dima sebi moze da dozvoli da ga spomene na pogresnom mestu. Knjizevni tekst pretpostavlja neko znanje koje bi citalac trebalo da ima i uspostavlja druga. U pogledu svega ostalog tekst ostaje nedorecen ali nas, naravno, ne obavezuje da istrazujemo celu maksimalnu Enciklopediju.

Tacan format Enciklopedije koji tekst zahteva od citaoca ostaje pitanje pretpostavke. Otkriti taj format znaci proniknuti u strategiju uzornog autora, sto ce reci, otkriti ne figuru na tepihu vec pravilo po kome se mogu otkrivati mnoge figure na fiktivnom tepihu.

Sta je naravoucenije ove price? To je cinjenica da knjizevni tekstovi priskacu upomoc nasoj metafizickoj uskogrudosti. Mi zivimo u velikom lavirintu stvarnog sveta koji je veci i slozeniji od sveta Crvenkape. To je svet cije staze jos uvek nismo u potpunosti istrazili i ciju globalnu strukturu nismo u stanju da opisemo. U nadi da pravila igre postoje, covecanstvo se vekovima pitalo da li postoji autor (ili autori) tog lavirinta. Razmisljali su o Bogu, ili bogovima, kao da su empirijski autori, pripovedaci ili uzorni autori. Ljudi su se pitali kakvo bi moglo biti to empirijsko bozanstvo: da li ima bradu, da li je On ili Ona ili Ono, da li je rodjeno ili je oduvek postojalo, pa cak (u nase vreme) i da li je mrtvo. Uvek se tragalo za Bogom kao Pripovedacem, u utrobi zivotinja, u pticijem letu, u zbunju koje gori, u prvoj recenici Deset bozjih zapovesti. Medjutim, neki su ljudi (ukljucujuci filozofe, naravno, ali isto tako i pripadnike mnogih religija) trazili Boga kao Uzornog Autora, to jest, Boga kao Pravilo Igre, kao Zakon po kome ce jednog dana lavirint sveta biti moguce razumeti. Bozanstvo je u tom slucaju nesto sto moramo da otkrijemo u isto vreme kada otkrijemo zasto se nalazimo u lavirintu kao i put koji nam je namenjen u njemu.

U svom post skriptumu Imenu ruze, rekao sam da volimo detektivske price zato sto one postavljaju ista pitanja kao filozofija i religija: "Ko je to uradio?" Ali to je metafizika za citaoca prvog nivoa. Citalac drugog nivoa ima vece zahteve: kako da identifikuje (pretpostavi) ili cak kako da stvori Uzornog Autora da bi njegovo citanje imalo smisla? Stiven Dedalus se pitao: Ako covek koji nasumicno rezbari u drvetu stvori lik krave, da li je taj lik umetnicko delo? I ako nije, zasto nije? Danas, posto smo formulisali politiku redi-mejda (readdz-made), znamo odgovor: da je uobicajeni oblik umetnicko delo ako uspemo da u pozadini zamislimo stvaranje autorove strategije. To je ekstremni slucaj u kome postati dobar citalac automatski znaci postati dobar autor.

Ali upravo taj ekstremni slucaj divno izrazava tu neraskidivu vezu, tu dijalektiku, izmedju autora i uzornog citaoca.

U toj dijalektici moramo slediti uputstvo koje daje prorocanstvo iz Delfa: upoznaj sebe. Jer kako nas podseca Heraklit, "Bog cije je prorocanstvo dato u Delfima ne govori i ne skriva vec nagovestava kroz znake", znanje koje trazimo je neograniceno jer pretpostavlja oblik stalne zapitanosti.

Takva zapitanost, iako potencijalno beskonacna, ogranicena je skracenim formatom Enciklopedije koju zahteva knjizevno delo, ali mi nismo sigurni da li je stvarni svet, zajedno sa beskonacnoscu svojih mogucih svetova, beskonacan i ogranicen ili konacan i neogranicen. Medjutim, postoji jos jedan razlog zbog koga se u knjizevnosti osecamo metafizicki udobnije nego u stvarnosti. Postoji zlatno pravilo na koje se oslanjaju kriptoanaliticari i razbijaci sifri a to je da se svaka tajna poruka moze desifrovati pod uslovom da se zna da je poruka. Problem sa stvarnim svetom je u tome, sto su se ljudi od iskona pitali da li poruka postoji, i ako postoji, da li ima smisla. U fiktivnim svetovima, mi bez ikakve sumnje znamo da oni imaju poruku i da iza njih stoji entitet autora kao stvoritelja, kao i da se on nalazi u njima u vidu niza uputstava za citanje.

Tako je nase traganje za uzornim autorom surogat onog drugog traganja, u toku kojeg Slika Oca bledi u Magli Beskraja a mi nikada ne prestajemo da se pitamo zasto ima necega umesto da nema nicega.

Naslov originala: Umberto Eco, Six Walks in The Fictional Woods, Harvard University Press, 1994.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]