Broj 104
		Knjizevnost u svetu

Izabrala i prevela s italijanskog Elizabet Vasiljevic

Poceo sam da pisem kao decak, ali sam bio veoma daleko od knjizevnosti: ziveli smo u Sanremu, moj otac i moja majka bavili su se aklimatizacijom egzoticnih biljaka, cvecarstvom, vocarstvom, genetikom. Ljudi koji su zalazili u nasu kucu pripadali su pre svega svetu nauke i tehnike, svetu poljoprivrede i agrarnih eksperimenata. Oba moja roditelja behu veoma snazne licnosti, moj otac je to ispoljavao u svojoj prakticnoj vitalnosti, a moja majka u onoj naucnickoj strogosti, osim toga, oboje su bili prava riznica znanja u svojoj oblasti rada, sto je u meni oduvek izazivalo osecaj strahopostovanja i stvorilo svojevrsnu psiholosku blokadu, zbog cega nikada nisam uspeo da naucim nesto od njih, za cim danas gorko zalim. Stoga sam se radije okretao slikovnicama, komedijama na radiju, bioskopu: jednom recju, razvijao sam svojevrstan senzibilitet za fantastiku, koji je mogao da se ostvari u knjizevnom pozivu da mi je okruzenje pruzilo odgovarajuci podstrek, ili da sam ja bio spremniji da ga primim. Mozda sam to mogao i ranije da shvatim, pa da izgradim cvrsci odnos prema svetu, ali bio sam spor, narocito u upoznavanju samog sebe.

Sanremo je, izmedju dva rata, bio prilicno nekarakteristican grad u odnosu na prosecnu italijansku sredinu: u to vreme u njemu je jos uvek boravilo mnogo stranaca, te je samim tim vladala izvesna kosmopolitska atmosfera koju sam upijao od malih nogu; s druge strane, bio je velika provincija, daleko od trenutnih zbivanja u italijanskoj kulturi tih godina (kada je i u najzivljim centrima sve bilo prilicno zatvoreno i nepristupacno). Tako sam se sa knjizevnoscu, u stvari, prvi put susreo u skoli.

U nizim i visim razredima skole nisam pokazao neki narocit uspeh, osim u italijanskom jeziku koji mi je zaista isao od ruke, i kome sam morao veoma ozbiljno da se posvetim. I u skoli sam, svakako, mogao da naucim mnogo vise da sam bolje sagledao svoju prirodu i svoj buduci zivot, ali mislim da to vazi za sve nas. Tada nisam bio kadar da sebi priznam da me najvise od svega zanima knjizevnost. U tom slucaju morao bih da se upisem na Univerzitet, na katedru za knjizevnost, a ja sam jedino znao da su na taj fakultet odlazili oni koji su hteli da postanu nastavnici u srednjim skolama, dok mene takva buducnost nije nimalo privlacila. Privlacilo me je ono sto sam donekle neodredjeno nazivao "novinarstvom", medjutim, tada je svet novinarstva bio tesno povezan s fasizmom (ili mi se tako samo cinilo, buduci da nisam bio u potpunosti upoznat sa onim sto se kuvalo u loncu): po naravi i po svom maticnom okruzenju, nisam bio fasista, sto ne iskljucuje cinjenicu da sam to mogao da postanem iz oportunizma, ali i u tom slucaju bih morao valjano da se potrudim buduci da bih se suprotsta- vljao sopstvenoj prirodi: jednom recju, nisam znao sta cu sa sobom.

Zadrzavam se na tom trenutku neodlucnosti jer mislim da je ta nesigurnost, zbunjenost u vezi sa mojim pozivom ostavila u meni dalekoseznije posledice, buduci da nikada nisam doneo odluku da "budem pisac". Da sam jos tada bio resen da pisem, da se izrazavam u knjizevnoj formi, sigurno bih imao osecaj da toj neizvesnoj delatnosti nuzno moram da pridruzim nesto drugo, neku profesiju koja bi izgledala, ne znam samo da li u ocima drugih ili u vlastitim, kao korisna, prakticna, sigurna.

I tako sam posle velike mature napravio izbor koji je mogao da izgleda kao porodicni oportunizam, a mozda je to i bio, i upisao se na Poljoprivredni fakultet u Torinu odakle je nekoliko godina ranije moj otac otisao u penziju (predavao je "Gajenje tropskih biljaka" i "Gajenje drveca i siblja"). Mislio sam da pisanje moze da mi bude sporedna delatnost u odnosu na neko "ozbiljnije" zanimanje, koje ce mi pribliziti stvarnost i omoguciti da putujem po svetu, kao moj otac koji je bezmalo dvadeset godina proveo u Srednjoj Americi gde je bio i svedok Meksicke revolucije.

Taj pokusaj da se vezem za porodicnu tradiciju propao je, mada zamisao, u svojoj sustini, nije bila pogresna: da sam bio kadar da ostvarim svoj naum i sebi obezbedim "prakticno" zanimanje a da se pisanju posvetim u njegovoj senci, svejedno bih u nekom odredjenom trenutku postao pisac, ali bih imao i nesto vise.

Nova klima koja je zavladala nakon Oslobodjenja omogucila mi je da se priblizim novinarskim i knjizevnim krugovima. Napustio sam Poljoprivredu i upisao se na Knjizevnost, ali, istini za volju, gotovo uopste nisam odlazio na predavanja jer sam goreo od nestrpljenja da se sto pre ukljucim u kulturni i politicki zivot zemlje. I, eto, upravo tada se u mom zivotu pojavljuje politika, sasvim novi, odlucujuci element, koji ce na mene izvrsiti znacajan uticaj. Situacija se na izgled bitno promenila, ali u meni se sve odvija po onom istom mehanizmu: jos uvek nisam siguran u svoj izbor, u svoje spisateljske sposobnosti, i trudim se da svoj poziv sta- vim na podredjeno mesto u odnosu na opstu duznost koja je prevagnula: obnova Italije iz rusevina koje su za sobom ostavili rat i diktatura.

Za vreme oslobodilacke borbe obreo sam se, kao partizan, medju komunistima, a po Oslobodjenju mi se ucinilo da je KPI najrealnija i najefikasnija partija u izvrsavanju neposrednih zadataka. Nisam prosao kroz bilo kakve teoretske pripreme. Znam samo da sam za vreme fasizma osecao snaznu odbojnost prema totalitarizmu i njegovoj propagandi; citao sam Krocea i De Rudjera i neko vreme smatrao sebe liberalom. S druge strane, moja porodica je tradicionalno negovala humanisticki socijalizam i, mozda jos vise, macinizam. Tragedije izazvane ratom, potreba da se o svetskim problemima razmislja u funkciji masovnog drustva, uloga KPI u borbi protiv fasizma bili su elementi koji su me naveli da se uclanim u Komunisticku partiju. Toliko sam bio obuzet prakticnim radom na izgradnji demokratskih struktura u "bazi" nakon Oslobodjenja, a odmah zatim kampanjom za Ustavotvornu skupstinu, da mi je u tom trenutku i sama pomisao na ideolosko produbljivanje ili citanje klasika marksizma izgledala kao gubljenje vremena.

Nekako u isto vreme poceo sam da saradjujem sa partijskim novinama: pravio sam ankete, pisao recenzije, price, najpre u djenovskom izdanju lista "L"Unità", a potom i u torinskom ("L"Unità" je tada imala cetiri medjusobno prilicno nezavisna izdanja). Najvise sam saradjivao upravo sa tim torinskim izdanjem, pa sam se i nastanio u Torinu, radeci jedno vreme (izmedju "48 i "49) i kao urednik trece stranice. "L"Unità" me je i kasnije, onih strasnih pedesetih godina, u jeku nemira i zauzimanja fabrika, slala na lice mesta da izvestavam o tim teskim trenucima. Tako sam jula 1948. pratio zauzimanje fabrike "Fiat", gusenje sindikata, strajkove na pirincanim poljima Vercelija.

S novinarstvom sam se, dakle, upoznao sasvim drugacije nego sto sam zamisljao kao skolarac. Radio sam i ono sto je, s novinarske tacke gledista, bio najgori nacin kaljenja novinara, recimo, pisanje "kicenih" tekstova za vreme nekih kongresa ili manifestacija; to je bio obicaj u svim listovima, i on se u izvesnoj meri nastavlja i danas, ali mnogo bezobzirnije, dok u ono vreme to nije bilo novinarstvo vec samo lose stivo. Secam se da je u prvo vreme u redakciji lista "L"Unità" za "kicenje" bio zaduzen pesnik Alfonso Gato, tih godina moj veoma drag prijatelj i mentor, koji se pri tom i sjajno zabavljao.

Medjutim, to politicko-novinarsko angazovanje predstavlja samo jedan deo mojih aktivnosti tokom svih tih godina izucavanja zanata. Tokom 1945. povremeno se srecem s ljudima iz izdavacke kuce "Einaudi"; jos dok sam stanovao u Sanremu, cesto sam odlazio u Milano, gde sam posecivao Elija Vitorinija i redakciju casopisa "Politecnico", i u Torino, gde me je nabusiti Paveze odmah blagonaklono prihvatio, a to prijateljstvo bilo mi je zaista dragoceno, narocito tih poslednjih godina potkraj njegovog zivota. Presudno je bilo i moje prijateljevanje sa Djulijem Einaudijem, koje, evo, traje vec gotovo cetrdeset godina, jer sam ga upoznao u Milanu, krajem 1945. kada mi je odmah predlozio nekoliko poslova. Djulio je u tom periodu procenio da sam nadaren i za prakticne, organizacione pa i ekonomske poslove, odnosno da pripadam novoj vrsti intelektualca, koju on pokusava da ohrabri i pokrene; Djulio je, uostalom, oduvek umeo da u ljudima na volseban nacin probudi skrivene sposobnosti da rade nesto sto ni oni sami nisu znali da umeju da rade.

Tako sam vec u onom periodu posle Oslobodjenja, koji sam doziveo kao ponovno rodjenje, radio neke manje poslove za "Einaudi", pre svega reklamne tekstove, najavu novih knjiga za listove iz unutrasnjosti, liste citanosti stranih i italijanskih naslova. Tada sam shvatio da ne mogu da radim nigde drugde do u izdavastvu, u nekoj avangardnoj izdavackoj kuci, medju ljudima razlicitih politickih misljenja koji se ostro sukobljavaju u uzavrelim raspravama sto, naravno, ni na koji nacin ne ugrozava njihovo prijateljstvo. Govorio sam sebi: bio pisac ili ne, radicu posao koji me ispunjava, okruzen ljudima koji me zanimaju. Ravnotezu koju sam dotad pokusavao da uspostavim izmedju nekog prakticnog zanimanja i knjizevnosti nasao sam u necemu sto je dovoljno blisko knjizevnosti, ali se pri tom ne poistovecuje sa njom, u izdavackoj kuci "Einaudi", koja je objavljivala i naslove iz knjizevnosti, ali pre svega iz istorije, politike, ekonomije, nauke, i davala mi utisak da se nalazim u sredistu zbivanja.

Jedno vreme nisam mogao da se odlucim izmedju Milana i Torina, ali sam na kraju ipak ostao u Torinu gde sam se sprijateljio sa Djulijom Einaudijem i postao njegov bliski saradnik, i gde sam upoznao mnoge druge licnosti, starije od mene, kao sto su: Cezare Paveze, Felice Balbo, Natalija Ginzburg, Masimo Mila, Franko Venturi, Paolo Serini, ukljucujuci i sve one sirom Italije koji su posredno ili neposredno saradjivali sa izdavackom kucom, kao i onu novu generaciju, svakako, koja se tada, bas kao i ja, tek oprobavala u pisanju i izdavastvu.

Tako sam nekih petnaestak godina ziveo zivotom urednika izdavacke kuce, posvecujuci mnogo vise vremena tudjim nego svojim knjigama. Jednom recju, uspeo sam da podignem jos jedan bedem izmedju sebe i pisanja, iako sam se tad na izgled nalazio u povoljnijem polozaju.

Moja prva knjiga, Staza paukovih legla, roman zasnovan na dozivljajima iz partizanskog rata, izlazi 1947. Buduci prva knjiga mladog nepoznatog pisca, moglo bi se reci da postize ono sto se tada smatralo uspehom: za veoma kratko vreme prodato je tri hiljade primeraka i odmah se stampa jos dve hiljade. U to vreme niko nije citao italijansku prozu, ali je "Einaudi" verovao u moju knjigu i pustio ju je na trziste. U sve knjizare je, zajedno sa knjigom, poslat i manifest sa mojom fotografijom na kojoj hodam s rukama u dzepovima; sve su to bile novine, niko dotad nije napravio nista slicno. Jednom recju, "uspeh" dolazi odmah, ali ja toga nisam bio svestan, nije se razmisljalo na takav nacin, nije postojala ta terminologija. Uostalom, ni ja nikada nisam bio od onih koji se odmah uobraze; tu knjigu sam napisao i uspeo da privucem citaoce, ali ko zna da li ce tako biti i sa sledecom; i dalje smatram da su pravi pisci oni drugi; a ja - ko zna...

I zaista, godinama bezuspesno pokusavam da napisem drugi roman; prijatelji kojima pokazujem svoje pokusaje nisu zadovoljni. Tokom 1949. izlazi zbirka prica u ogranicenom tirazu, sasvim uobicajeno za zbirke, samo hiljadu pet stotina primeraka: sto je sasvim dovoljno da namiri kriticare i mali krug citalaca koji su u to vreme pratili kretanja u italijanskoj knjizevnosti.

Te prve knjige odmah su dobile pozitivne ocene mnogih kriticara, pa i nekih veoma uvazenih imena. Mogu slobodno reci da mi je nekako od samog pocetka sve islo naruku; jedino sto sam po citav dan radio u kancelariji, mada nisam morao da overavam karticu, te sam bio prinudjem da trazim slobodne dane da bih pisao, a to mi nikada nije bilo uskracivano, tako da sam zaista imao srece.

Knjiga koja na najupecatljiviji nacin belezi moje knjizevno prisustvo je Predvojeni vikont, novela od nekih stotinjak strana, koju Vitorini objavljuje 1951. u eksperimentalnoj ediciji "I Gettoni"; gotovo je iskljucivo namenjena "posvecenicima", dobija odlicne kritike, o njoj govori i Emilio Ceki, pontefiks maksimus nase knjizevnosti. Od tog trenutka zacrtan je pravac mog knjizevnog rada, mogli bismo ga nazvati fantasticnom prozom, koji cu potom stalno iznova menjati novim pricama napisanim u osluskivanju nekih drugih, da kazemo realistickijih pravaca.

Godine 1957. izlazi iz stampe Baron na drvetu, odmah nakon toga (ili nesto pre toga, ne secam se) pojavljuju se i Italijanske bajke, zaista obiman posao koji sam uradio po narudzbi izdavacke kuce. Godine 1958. izlaze Price, koje obuhvataju sve kratke pripovetke koje sam do tada napisao; eto, doslo je vreme kada mogu sebi da dopustim da objavim zbirku koja ce se jednostavno zvati Price.

Da li od tog trenutka mogu sebe smatrati "profesionalnim" piscem? Proslo je deset godina od moje prve knjige i rekao bih da je deset godina sasvim dovoljno da shvatimo, nastavljajuci sa koliko-toliko redovnim objavljivanjem radova, da li na neki nacin postojimo kao pisci. Tako se vise ne pitam "da li sam pisac ili nisam?", buduci da drugi smatraju da jesam. Cak i autorska prava, mada nedovoljna za zivot, postaju znacajna stavka u mojim oskudnim primanjima. U toj meri da, negde u vreme svog cetrdesetog rodjendana, napustam full time zaposlenje u izdavackoj kuci, sa kojom nastavljam da saradjujem kao savetnik.

Bedemi kojima sam se okruzio kako bih sprecio sebe da prihvatim pisanje kao svoj osnovni posao, pocinju da se ruse. Mislim na izdavacki rad, koji me i dalje zaokuplja, ali sada je sve nekako slobodnije; isto bi se moglo reci i za politiku: ne kazem da me manje zanima, ali polako sam (bolje ikad nego nikad) poceo da suprotstavljam svoj slobodan sud sveukupnoj prevlasti ideoloskih i partijskih ciljeva. Tako sam 1957, nakon svih razmirica i rasprava koje su tome prethodile tokom 1956, jednim javnim pismom obznanio svoje istupanje iz Komunisticke partije.

Od prvog trenutka kada sam poceo da ispoljavam svoje ubedjenje, za partiju su me vezivale prevashodno politicke borbe u Italiji; ipak, uvek sam imao otklon prema "sovjetskom modelu" i nacinu na koji je bio nametnut raznim "narodnim demokratijama", o svemu tome jedan komunista nije mogao da raspravlja "da ne bi sluzio neprijatljskim ciljevima". Kada se u Moskvi napokon pokrece diskusija, a Varsava i Budimpesta podizu svoj glas, i ja sam jedan od onih koji veruju da je kucnuo cas istine. Zajedno sa prijateljima iz "Einaudi"-ja pokusavam da se ukljucim u raspravu koju otvara svetska levica. I ne prihvata mi se novo zamrzavanje.

Taj raskid nije bio traumatican jer se dogodio u toku onih burnih previranja u italijanskoj levici, kada je svako osetio potrebu da ispita svoja ubedjenja i da iskristalizuje svoj identitet. A gde sam ja bio u svemu tome, zasad jos ne umem da kazem. Moze biti da tek tada pocinjem da shvatam sta je zapravo komunizam, socijalizam, marksizam; pre toga, dok sam bio clan partije, tezio sam prevashodno da se svakodnevno bavim tekucim pitanjima i da opste probleme potiskujem u stranu. Upravo tada i uvidjam da se u kritici zvanicnog komunizma izdvajaju pozicije koje ce se nazvati "reformistickim" i one koje, pak, poticu "iz levice" i predvidjaju zaostravanje drustvenih sukoba u Italiji i u svetu. Trenutno se ne identifikujem ni sa jednima, ni sa drugima: cini mi se da reformizam vodi bavljenju sitnim poslovima u tekucoj politici i administraciji, sto ce svakako biti neophodno, ali mene licno nimalo ne zanima (zbog toga se i necu pridruziti Antoniju Djolitiju kada bude presao u SPI, mada sam ga podrzao kada je napustao KPI, kao i u njegovim prvim inicijativama u kulturi); a sto se tice nepomirljivih ili revolucionarnih (radnickih ili "kineskih" ili nesvrstanih) tendencija, i pored savrsenog naboja koji u njima prepoznajem, moje nacelne primedbe protiv doktrinarizma, apstrahovanja, fideizma, katastrofizma, "sto gore to bolje"-izma, uslovljavaju me da se veoma jasno distanciram i od onih prijatelja koje kao intelektualce veoma cenim.

I tako sam se ja u tom krugu italijanske levice, koja jeste moj prirodni habitat, odjednom nasao u potpunoj izolaciji, u stanju politickog "nepripadanja" koje ce se s godinama samo jos vise isticati i ucvrstiti moju prirodnu teznju da se ne oglasavam, mada sve vise osecam inflaciju reci i dijaloga.

Umesto toga, ucvrscujem se u ubedjenju koje sam oduvek zastupao: vazna je slozenost jedne civilizacije u razvoju njenih mnogostrukih konkretnih aspekata, u proizvodima rada, u tehnickim oblicima delanja, u iskustvu, u znanju, u moralu, u vrednostima koje se preciziraju kroz praktican rad. Sve u svemu, oduvek sam zeleo da ucestvujem u izgradnji takvog kulturnog konteksta koji ce odgovarati potrebama jedne moderne Italije i u kome ce knjizevnost predstavljati inovatorsku snagu i riznicu najdubljih misli. Ponukan tim razlogom, obnavljam i produbljujem svoje druzenje sa Eliom Vitorinijem, i zajedno pokrecemo "Il menabo"", sveske koje izlaze nekoliko puta godisnje, od 1959. do 1966, i prate, ili najavljuju, tekuce promene u italijanskoj knjizevnosti, u idejama i u praksi.

Vitorini se citavog zivota borio za definisanje temelja italijanske kulture i knjizevnosti u okviru jedne slozene kulture; toliko da je toj bici zrtvovao sopstveno stvaralacko delanje, sve one knjige koje je mogao da napise. Bio je veoma energican u svim svojim idejama, i veoma borben; sve ono sto ja nisam, te kada Elio umire, 1966. godine, za mene se ta vrsta aktivnosti gasi. Medjutim, moralni imperativ tog pisca, toliko drugacijeg od ostalih, ostavio je dubokog traga u meni, jer stalno imam potrebu da samu cinjenicu sto pisem neku knjigu opravdam znacenjem koje ona moze da dobije kao nova kulturna misija u jednom sirem kontekstu.

Eto, po ko zna koji put pronasao sam formulu koja ce mi pomoci da nesto drugo pretpostavim pisanju: sada je to potreba da ono sto radim ima inovatorski smisao u aktuelnom kulturnom kontekstu, da na izvestan nacin bude nesto sto niko dotad nije pokusao i da razvija mogucnosti knjizevnog izraza. Voleo bih da budem jedan od onih pisaca koji u glavi imaju veoma jasnu predstavu onoga sto zele da kazu i to citavog zivota provlace kroz vlastito delo. Voleo bih, ali nisam; moj odnos prema tome je slozeniji i nadasve problematican; uvek, u svemu, razmatram pro et contra i svaki put moram sebi da izgradim veoma artikulisanu sliku. Zbog toga moze da prodje i nekoliko godina a da ne objavim nista, posto radim na takvim projektima koji neprestano zapadaju u krizu.

Vidite, dakle, i sami da nisam bas pogodna osoba za razgovor na temu uspeha, zakucali ste na pogresna vrata, jer uspesan pisac cvrsto veruje u sebe, u svoj diskurs, u ideju koju ima u glavi, i nepokolebljivo ide svojim putem uveren da ce svet poci za njim. Ja, medjutim, stalno imam potrebu da opravdam cinjenicu da pisem, da namecem drugima ono sto crpim iz sopstvene glave, u sta nikada nisam siguran i cime nikada nisam u potpunosti zadovoljan. Ne pravim nikakvu moralnu distinkciju: pisac koji je uveren u vlastitu istinu takodje moze da bude, u moralnom pogledu, divljenja vredna, pa cak i herojska licnost; divljenje prestaje samo ako se uspeh gradi tako sto se na najlaksi moguci nacin podilazi ocekivanjima publike. Ja to nikada nisam cinio, mada sam bio svestan da sam time mogao da izazovem zbunjenost kod mojih citalaca i da jedan deo njih jednostavno izgubim.

Danas, u sezdesetoj godini, mogu reci da sam shvatio da je jedini zadatak pisca da radi ono sto ume da radi: pripovedac, dakle, treba da pripoveda, da prikazuje, da izmislja. Vec odavno sam prestao da utvrdjujem kanone pisanja: cemu sluzi propovedanje ove ili one vrste knjizevnosti, ako je potom ishod tvog nadahnuca sasvim drugaciji? Bilo mi je potrebno izvesno vreme da shvatim da nisu bitne namere, vec ostvarenja. I tako knjizevni rad postaje i rad na istrazivanju i na razumevanju sopstvene sustine.

Primecujem da sam dosad malo govorio o razonodi koju vam moze pruziti pisanje: ako se barem malo ne zabavimo, ni delo nam ne moze biti valjano. Ako me zabavlja ono sto radim, to znaci da radim nesto novo. Pisanje je, samo po sebi, dosadan i samotnjacki posao; ako se ponavljamo, na kraju nas savlada beskrajna utucenost. Naravno, treba reci da me cak i ona mesta koja izgledaju kao najspontanije stranice izasle iz mog pera kostaju ogromnog napora; zadovoljstvo, olaksanje, obicno dolaze kasnije, po zavrsenom poslu. Ipak, vazno je da se zabave oni koji me citaju, a ne ja.

Verujem da mogu reci da sam uspeo da zadrzim barem jedan deo svoje publike, i pored toga sto uvek pisem nesto drugo, nesto novo; navikao sam svoje citaoce da od mene uvek ocekuju nesto novo; oni dobro znaju da me isprobani recepti ne zadovoljavaju i da ne nalazim nikavu razonodu u ponavljanju.

Moje knjige nisu bestseleri koji se odmah po izlasku iz stampe prodaju u desetinama hiljada primeraka da bi vec sledece godine bili zaboravljeni. Zadovoljan sam kada vidim da se moje knjige svih ovih godina stalno dostampavaju, neke cak u tirazu od deset, petnaest hiljada primeraka u svakom izdanju.

Dosad sam govorio samo o Italiji, ali tema ovog intervjua obuhvata i pitanje kako italijanski pisac moze da se proslavi i izvan granica Italije. Slika pisca se, naravno, menja jer se on u Italiji posmatra u svetlu njegovog celokupnog rada, u kontekstu jedne kulture koju cine razlicite stvari, razlicite referentne tacke, dok u inostranstvo, poput meteora, stizu samo prevedene knjige, na osnovu kojih kriticari i citalacka publika treba da stvore sliku o planeti sa koje su pali. Mene su poceli da prevode u nekim vecim zemljama krajem pedesetih; tada se, verovatno, svuda prevodilo vise nego danas, jer je nada u ono sto je moglo da iskrsne bila nesrezmerno veca. Pa ipak, cinjenica da ste prevodjeni jos uvek ne znaci da vas zaista i citaju. To je svojevrsna routine, u inostranstvu se, kao i ovde, prevedeni roman stampa samo u nekoliko hiljada primeraka, u novinama izlaze pristojni prikazi, knjiga se nekoliko nedelja zadrzava u knjizari, potom nestaje, javlja se upola cene na policama Remainders-a, a zatim odlazi u staru hartiju. Eto tako izgleda medjunarodna slava u najvecem broju slucajeva; i meni se dugo vremena desavalo nesto slicno. Tek poslednjih desetak godina primecujem da kao pisac "postojim" i u inostranstvu, a to se pre svega odnosi na dve zemlje: Francusku i Sjedinjene Drzave.

U Francuskoj sam poceo da "postojim", u pravom smislu te reci, kada su se moje knjige pojavile u izdanju "Livres de poche", a potom i u drugim edicijama dzepne knjige raznih izdavackih kuca. Najednom sam poceo da srecem Francuze koji su me citali, sto mi se ranije nikada nije desavalo, mada su mnogi vec bili culi za mene. Danas sve moje knjige cesto dozivljavaju ponovna izdanja, a mnoge od njih izasle su u brosiranom povezu; stoga bih rekao da za svoj uspeh u Francuskoj treba da zahvalim anonimnim citaocima, a ne kriticarima.

Za razliku od Sjedinjenih Drzava gde je taj proces tekao u obrnutom smeru: zahvaljujuci nekolicini uglednih knjizevnih opinion maker-a (kao sto je Gor Vidal: moze se reci da me je on lansirao) afirmisano je najpre moje ime, a onda se nametnula knjiga koja, po mom misljenju, svakako najvise odstupa od onoga na sta su navikli americki citaoci: Nevidljivi gradovi. Ja sam tamo i dan-danas pre svega autor knjige Invisible Cities, koju izgleda najvise vole pesnici, arhitekte i studenti uopste. Sve moje knjige stampaju se i u izdanjima "trade paperbacks" koja se nalaze, da tako kazemo, negde na sredini lestvice kvalitetnog a ekonomicnog izdavastva, i imaju siroku citalacku publiku koju cine pretezno studenti. A kada se pojavio integralni prevod Italijanskih bajki (dvadeset pet godina nakon italijanskog izdanja) neocekivani uspeh mogao se smatrati gotovo "masovnim".

Sada bih ponovo mogao da izmisljam nove probleme, odnosno da se polako pitam gde je moje mesto u odnosu na svetsku knjizevnost. Medjutim, ja sam knjizevnost oduvek posmatrao u jednom mnogo sirem okviru od cisto nacionalnog, tako da za mene taj problem ne postoji. Kao sto cinjenica da sam italijanski pisac, koji nikome ne prasta opsta mesta koja stranci ocekuju od Italijana, nikada u meni nije probudila potrebu da objasnim kako i zasto ne bih mogao biti nista drugo do Italijan. Na kraju krajeva, mozda je dosao trenutak da sebe prihvatim takvim kakav jesam i da odsad pa do kraja zivota pisem osluskujuci sopstveno nadahnuce, pa cak i da prestanem da pisem ako u jednom trenutku shvatim da vise nemam sta da kazem.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]