Broj 104
		Knjizevnost u svetu

NJUJORK JE MOJ GRAD

Kako je sazrevao vas prvi susret sa americkom kulturom, a posebno sa knjizevnoscu te zemlje, od Hemingveja do Foknera?

Ja sam poceo da se formiram negde tokom cetrdesetih godina i s americkom prozom, koja se tada tek ukazivala na italijanskom horizontu, upoznao sam se najpre kao obican citalac. Zbog toga je americka knjizevnost za mene bila veoma znacajna, naravno, citao sam sve romane koji su tada stizali u Italiju. U svakom slucaju, u tom prvom mahu bio sam provincijalac: ziveo sam u Sanremu i nisam imao nikakvo knjizevno obrazovanje, buduci da sam studirao poljoprivredu. Zatim sam upoznao Pavezea i Vitorinija; Pintora nisam imao prilike da upoznam posto je umro za vreme rata. Ja sam homo novus, provinciju sam napustio tek posle rata.

U pravu ste, Hemingvej je bio jedan od mojih prvih uzora, mozda zato sto je, stilisticki posmatrano, bio jednostavniji od Foknera koji je veoma slozen. Naravno da je Hemingvej uticao na mene, pa i na moje prve rukopise; jednom sam ga cak i posetio u nekom hotelu u Strezi, na obali jezera Madjore, cini mi se 1948, i tada smo unajmili camac i otisli na pecanje.

Posmatrajuci tako bogato i raznovrsno knjizevno stvaralastvo kao sto je vase, nije uvek lako pronaci i fokusirati eventualnu nit ili stvarne uticaje koji vas povezuju sa ovim ili onim piscem; koga od klasika americke knjizevnosti najvise cenite i volite?

Ja sam pre svega novelista, a potom romanopisac, te stoga mogu sa sigurnoscu da kazem da su na mene - od najranijeg detinjstva - veoma uticale Poove zbirke prica: ako bih danas morao da istaknem ko je na mene najvise uticao, ne samo iz americkog kruga pisaca, vec uopste, u sirem smislu, rekao bih da je to bio Edgar Alan Po, pisac koji je u domenu pripovetke nenadmasan carobnjak. Na tom polju on je zaista autor neogranicenih mogucnosti; osim toga, ja ga dozivljavam kao mitsku figuru heroja knjizevnosti, heroja kulture, osnivaca svih rodova proze koji ce se kasnije razviti.

Zato su i uocljive niti koje povezuju Poa sa Borhesom, na primer, ili Kafkom: moguce je povlaciti zaista zapanjujuce paralele, i to u nedogled. Cak i jedan posve drugaciji pisac kao sto je Djordjo Manganeli - nesumnjivo jedan od najznacajnih italijanskih pisaca poslednjih godina - cak se i on, tako drugaciji od Poa, susreo sa njim kao prevodilac, cak je i on izgradio cvrst odnos sa Poom. I zbog toga, izmedju ostalog, smatram da je Po bezuslovno prisutan i danas. Sto se tice vaseg pitanja o odnosu prema americkim klasicima, mogao bih da pomenem i Hotorna, ili Marka Tvena, pisca koji mi je veoma blizak, narocito u svojim, da tako kazemo, najotkacenijim i "najsvezijim" aspektima.

Pratimo i dalje evoluciju tog vaseg odnosa prema jednom drustvu, jednoj knjizevnosti, koja se potom i sama menjala otvarajuci se u novim pravcima, prema novim iskustvima, u odnosu na ona prethodna koja su animirala generacije tridesetih i cetrdesetih godina.

Svakako, i americka knjizevnost se promenila, negde pocetkom pedesetih, posle Pavezeove smrti; ali ta promena se naslucivala vec krajem cetrdesetih. Secam se kada je Paveze poceo da cita nove knjige koje su stizale posle rata - bio je tu Sol Belou sa svojim prvim romanom Dangling man - a secam se i Vitorinijevih reci: "Ovi su kao i evropski pisci, pre intelektualci nego pisci, nisu zanimljivi za nas."

Americka knjizevnost je izabrala sasvim drugaciji pravac, i kada sam 1959. prvi put u svom zrelom dobu otisao u Sjedinjene Drzave, ona mitska slika takozvane Lost Generation, pisaca prvih posleratnih godina, nije vise imala nikakav pravac. Bilo je to vreme kada je licnost poput Henrija Milera bila mnogo znacajnija od Hemingveja, o kome vise niko nije razmisljao. Stvari su se, dakle, prilicno promenile: mislim da bi se danas trebalo vratiti na odnose koji su postojali izmedju pisaca moje generacije, u Italiji i u Americi; moglo bi se napraviti poredjenje. Ko u Italiji odgovara Normanu Majleru, na primer? U nekim aspektima provokativnog, mozda bi to mogao biti Pazolini, mada Majler jos uvek vise lici na Hemingveja, on je od onih koji su se vezali upravo za taj tip pisca.

Stigli smo do sadasnjeg vremena, do godina kada se Amerika vise ne moze posmatrati u svetlu varvarstva, niti se americki pisac moze prikazivati kao neotesan, plahovit, cesto nesvestan tumac te stvarnosti.

O tome bi se moglo reci stosta: ta slika varvarske Amerike iz koje kipti zivotna energija danas svakako vise ne postoji. Americki pisac, za razliku od onoga sto se dogadja, ili se dogadjalo, u Italiji - buduci da se sada i na ovim prostorima ide u tom pravcu - radi na univerzitetu, pise romane o zivotu u kampusu, o tracevima i profesorskim ljubavnim aferama, sto i nije bogzna kako veliki svet, niti sobom nosi preterano uzbudjenje, ali je tako: to je zivot americkog drustva.

Koji su, po vama, najznacajniji aspekti savremene americke knjizevnosti, i koje su njene najistaknutije licnosti?

Priznajem da danas, u okviru americke knjizevnosti, povremeno zavidim svim tim piscima koji u svojim romanima umeju odmah da oslikaju savremeni zivot, koji carlijaju poput povetarca i imaju onu podsmesljivu zicu, kao Sol Belou; naravno, ja nisam bas neki majstor u pisanju te vrste knjizevnosti. Americka proza ima pisce koji mogu da pisu po jedan roman godisnje i koji su u stanju da nedvosmisleno docaraju paletu boja jednog vremena; zaista im zavidim.

Sto se tice mojih vrsnjaka, spomenuo bih da sam doziveo otkrice jednog pisca koji je imao sjajan stil - mislim na Dzona Apdajka - i u prvom trenutku je obecavao, cinilo se da je znacajan romanopisac. A onda je poceo da pise previse, kao i toliki drugi: on je svejedno briljantna osoba izuzetne inteligencije, medjutim, povremeno se kod savremenih americkih pisaca oseca izvesna laka povrsnost. Ako bih morao posebno da izdvojim nekog od savremenika, nekoga ko je na izvestan nacin uticao i na mene, rekao bih da je to Vladimir Nabokov: veliki ruski pisac i veliki pisac engleskog govornog podrucja; osmislio je jedan izuzetno bogat engleski jezik. Zaista je genijalan, jedan od najvecih pisaca ovoga veka i jedna od licnosti u kojoj se najvise prepoznajem. On, svakako, pokazuje neobican cinizam, strahovitu okrutnost, ali je neosporno veliki pisac.

Specifican razvojni put vase proze poslednjih godina - Ako jedne zimske noci neki putnik, a pre svega Palomar - navodi na pomisao da postoji neka veza izmedju vas i takozvanih zacetnika postmoderne.

Kako da ne, povezan sam i sa krugovima koji bi se mogli nazvati americkom novom avangardom: cesto putujem u Sjedinjene Drzave, gde drzim kurseve kreativnog pisanja, prijatelj sam Dzona Barta, pisca koji je poceo sa jednim veoma dobrim romanom kao sto je The End of the Road. Posle ove prve knjige, koju bismo mogli nazvati "egzistencijalistickom", Bart se sve vise zapetljavao, tezeci neprestano jednoj veoma sofisticiranoj strukturi; i mada cita samo na engleskom, on je na neki nacin ambasador Amerike u odnosu na nove evropske knjizevnosti. Osim Barta, Donalda Bartelmija i Tomasa Pincona, pratim rad i mnogih drugih pisaca koje mogu nazvati i svojim prijateljima.

Hteo bih na kraju da vas pitam kakva je osecanja u vama probudio vas susret sa Amerikom kao fizickim entitetom. Sa Amerikom otelotvorenom u svojim gradovima, toliko puta prikazanom ne samo u knjigama vec i u mnogim filmovima, i onim stvarnim gradom, simbolom danasnje Amerike.

Moram reci da sam ja u pogledu knjizevnosti na neki nacin samouk, poceo sam veoma kasno, svakako, godinama sam odlazio u bioskop, u ono doba kada su prikazivali po dva filma dnevno, i to bas americka. Ta kinematografija je na mene, kao gledaoca, ostavila zaista snazan utisak, tako da ja, u sustini, priznajem samo americki film.

Materijalni susret sa Amerikom bio je zaista fantastican dozivljaj: Njujork je jedan od mojih gradova, stavise, govorim jos uvek o sezdesetim godinama, u Kosmikomicnim kazivanjima, pa i u zbirci T sa nulom, ima prica koje se desavaju upravo u Njujorku. S druge strane Atlantika osecam da pripadam onoj vecini Italijana koji s lakocom odlaze u Ameriku - vec ih ima na milione - a ne onoj manjini koja ostaje u Italiji; mozda zato sto sam, prilikom svoje prve posete Americi, sa roditeljima, imao svega godinu dana. Kada sam se posle mnogo godina vratio u Ameriku, bio sam stipendista Fordove fondacije koja mi je omogucila da putujem po Sjedinjenim Drzavama, bez ikakvih posebnih obaveza: naravno, obisao sam mnogo mesta, bio sam na jugu, i u Kaliforniji, ali sve vreme sam se osecao kao Njujorcanin: Njujork je moj grad.

PISAC I GRAD

ZELEO BIH DA BUDEM MERKUCIJE...

Pustinjak u Parizu.

Autobiografske stranice

"Najvaznije je da budemo ono sto jesmo, da produbimo svoj odnos prema svetu i bliznjima, odnos koji istovremeno moze biti i ljubav prema vec postojecem i zelja za promenom." Italo Kalvino

U jednom trenutku svog zivota Italo Kalvino je dosao na pomisao da sve svoje autobiografske stranice objedini u jednoj knjizi. Bezmalo paradoksalno za pisca koji nije voleo da govori o sebi, koji se pred sve zaglusnijim brujanjem glasina iz pozadine sve vise povlacio u tisinu, uvek isticuci da "veliku tajnu cini skrivanje, vrludanje, zametanje tragova". Disao je punim plucima samo u gradovima kao sto su Pariz i Njujork, u kojima je nesmetano mogao da se oseca nevidljivim, kao da ga stiti neka podsticajna anonimnost. Kao i za Barona na drvetu, njegov problem je bio "da pronadje pravu distancu da bude prisutan a istovremeno i po strani", da izmisli onu osmatracku kotu odakle sve, i vlastiti zivot i zivot drugih ljudi, postaje prozirno. Na svakoj stranici svojih dela Kalvino zivi kao pisac koji na prvom mestu tezi da upozna, da razume, da uklopi protivrecne podatke koje mu predocava stvarnost ovoga veka.

Autobiografija tako postaje polazna tacka za pripovedanje istorije jedne generacije koja stasava u provincijalnoj Italiji zaogrnutoj fasizmom i kroz rat sagoreva etape na svom putu prinudnog sazrevanja, suocavajuci se sa razlicitim izborima, pre moralnim i gradjanskim nego politickim i knjizevnim: sta znaci pisati? sta je trebalo da znaci rad u politickoj partiji kao sto je KPI za vreme hladnog rata? Napustivsi Sanremo, Kalvino stice prijatelje kao sto su Paveze i Vitorini, uci da ukrsta knjizevne argumente sa konkretnom strascu delanja: zanima ga modernizacija industrije koja pruza sjajnu priliku za ljudski ravoj. Centralno mesto na tom putu zauzima suocavanje sa americkim mitom: 1959. godine Kalvino boravi sest meseci u Sjedinjenim Drzavama, zemlji tehnoloskih cuda i generacije bitnika, zapustenih i prljavih gradskih predgradja i politike nenasilnih protesta Martina Lutera Kinga: obilazi izdavacke kuce, ostaje bez daha pred kompjuterima koji iscitavaju Prohujalo s vihorom za tri minuta, jase na konju u Central parku, proglasava se "Njujorcaninom" i to ga cini beskrajno srecnim. U veoma slikovitim pismima svojim torinskim prijateljima, koja se sada prvi put objavljuju, taj zvezdano dalek ali haoticno ziv svet, koji je anticipirao nasu buducnost, opisan je i seciran s pronicljivoscu koja nista ne oduzima svezini utisaka, iskrenom uzivanju u usput uhvacenim pojedinostima.

Naravno, i pored toga sto izbegava bilo kakve narcisoidne egzibicije, Kalvino nam ipak, na kraju, nehotice daruje autoportret. On ima crte sekspirovskog Merkucija, lika koji bi, kako je izjavio pred sam kraj svog zivota, zeleo da bude: divi se njegovoj leprsavosti, sanjarskoj masti, mudrosti, cinjenici da je savremen, sumnjicav i podrugljiv: "Don Kihot koji vrlo dobro zna sta je san a sta java, i zivi ih oboje sirom otvorenih ociju". Na ovim stranicama srecemo onaj pripovedacko-esejisticki ton i onu geometrijsku eleganciju u kojima lezi carolija Americkih predavanja: nehotice i sasvim nesvesno, ovaj na izgled autobiografski Kalvino nenamet- ljivo nam je podario jos jedan "podsetnik" za naredni milenijum.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]