Broj 104
		Knjizevnost u svetu

ODLAZAK U KOMANDU

- U komandu - rekao je onaj naoruzani. - Idemo u komandu. Pola sata hoda u najgorem slucaju.

- A onda?

- Sta onda?

- Mislim, da li ce me pustiti - rece nenaoruzani covek; s paznjom bi saslusao svaki odgovor, slog po slog, kao da vreba neki pogresan ton.

- Naravno da ce vas pustiti - rece naoruzani. - Ja dam potvrdu bataljona, oni naznace u spisku, a onda mozete da idete kuci.

Nenaoruzani je odmahivao glavom, smrknutog izraza.

- Eh, to uvek potraje, znam... - rece, mozda samo zato da bi ponovo cuo:

- Pustice vas odmah, kad vam kazem.

- Racunao sam - dodade - racunao sam da cu do uvece stici kuci. Sta je, tu je.

- Kazem vam da cete stici - odgovori naoruzani. - Samo da naprave zapisnik, potom ce vas pustiti. Bilo bi dobro da izbrisu vase ime sa spiska spijuna.

- Imate spisak spijuna?

- Naravno da imamo. Mi znamo sve spijune. I hvatamo ih jednog po jednog.

- A moje ime, je li na spisku?

- Nego. I vase ime je tamo. Bilo bi dobro da ga sada izbrisu, ako ne, opet ce vas uhvatiti.

- Onda je bas dobro sto idem tamo, da im sve lepo objasnim.

- Eto, zato i idemo. Bilo bi dobro da vide, da provere.

- Ali sada - rece covek bez oruzja - sada vec znate da sam jedan od vasih, da nikad nisam bio spijun.

- Tako je. Sada vec znamo. Sada ste bez brige.

Nenaoruzani je klimao glavom i pogledavao unaokolo. Nalazili su se na jednoj velikoj cistini, obrasloj suvonjavim borovima i arisima unistenim od pozara, zakrcenoj suvim granama. Napustili su, ponovo pronasli i ponovo izgubili stazu kao da, prolazeci kroz sumu, nasumice biraju put izmedju retkih borova. Nenaoruzani nije poznavao taj kraj, vece se spustalo zajedno s ostrim pramiccima magle, a tamo u dubini suma je, zakriljena mrakom, postajala sve gusca.

Udaljavanje od staze ga je uznemirilo; pokusa - buduci da je izgledalo da onaj drugi ide nasumice - pokusa da zavije desno, gde se staza mozda nastavljala: i onaj drugi zavi desno, kao slucajno. Cim bi ponovo poceo da ga prati, ovaj bi isao bilo levo ili desno, u zavisnosti od toga gde je put bio prohodniji.

Nakani se da upita: - Ali gde je komanda?

- Tamo idemo - odgovori naoruzani. - Videcete.

- Ali na kom mestu, u kom kraju, otprilike?

- Kako da vam kazem? - odgovori. - Za komandu se ne moze reci da je na nekom mestu, u nekom kraju. Komanda je tamo gde je komanda. Shvatate valjda.

Shvatao je; nenaoruzani je bio covek koji shvata stvari. Pa ipak upita: - Ali zar ne postoji neki put do tamo?

Onaj drugi odgovori: - Eh, neki put. Shvatate valjda. Neki put uvek nekud vodi. U komandu se ne ide putevima. Shvatate valjda.

Nenaoruzani je shvatao, bio je covek koji shvata stvari, bio je lukav.

Upita: - Vi cesto idete u komandu?

- Cesto - rece naoruzani. - Cesto idem tamo.

Imao je tuzno lice, bez pogleda. Slabo je poznavao kraj: izgledalo je, svaki cas, kao da se izgubio, a ipak nije prestajao da hoda, kao da mu je svejedno.

- A kako to da vam je zapao taj posao, ovo danas, sto su vas poslali da me privedete? - upita nenaoruzani, proucavajuci njegovo lice.

- To je moja duznost, da vas privedem - odgovori. - Ja privodim ljude u komandu.

- Vi ste kurir, a?

- Tako je - rece naoruzani - kurir.

"Cudan neki kurir - razmisljao je nenaoruzani - koji ne poznaje kraj. Ali - razmisljao je - bice da sada izbegava stazu kako ja ne bih shvatio gde je komanda, jer mi ne veruju." Los znak, to sto mu ne veruju; nenaoruzani nije mogao da otkloni tu pomisao. Ali, ovaj los znak ulivao je i neku nadu, da ga zaista vode u komandu i da ce ga nakon toga pustiti, medjutim, osim tog loseg znaka bilo je i losijih, bese tu i suma koja je postajala sve gusca i iz koje kao da nikada nece izaci, a onda i tisina, a i tuga ovog naoruzanog coveka.

- Da li ste i sekretara takodje priveli u komandu? I bracu mlinare? I uciteljicu? - Upita u jednom dahu, bez razmisljanja, jer je to bilo presudno pitanje, koje je sve govorilo: sekretar opstine, braca, uciteljica, svi su oni bili odvedeni, nikada se nisu vratili, o njima se vise nista nije culo.

- Sekretar je bio fasista - rece naoruzani - braca su radila za policiju, uciteljica je bila kolaborant.

- Pitam jer ne znam, buduci da se nikada nisu vratili.

- Rekoh - potvrdi naoruzani. - Oni su bili ono sto su bili. Vi ste ono sto jeste. Nemojte da uporedjujete.

- Naravno - rece ovaj drugi - to ne moze da se poredi. Samo sam pitao sta se s njima desilo, tek onako, iz radoznalosti.

Osecao se sigurnim u sebe, nenaoruzani, neograniceno sigurnim u sebe. Bio je najlukaviji covek u selu, tesko je bilo preci ga. Oni drugi, sekretar i uciteljica, nisu se vratili: on ce se vratiti. "Ja veliki kamarad - reci ce marsalu. - Partizan nije kaput mene. Ja kaput sve partizane." Marsal ce se mozda nasmejati.

Ali spaljena suma bila je beskrajna a covekove misli pritisnute mrakom i neizvesnoscu, poput proplanaka okruzenih gustom sumom.

- Ja ne znam tacno za sekretara, za sve te ostale. Ja sam kurir.

- Ali u komandi sigurno znaju - bio je uporan nenaoruzani.

- Pa da. Pitacete u komandi. Tamo to znaju.

Spustio se mrak. Moralo se oprezno hodati, tom pustarom, paziti na svaki korak, da se ne bi spotakao o kamenje skriveno pod gustim zbunjem. Ali i paziti na svaku misao, jednu za drugom, u zgusnutom nemiru, da ga ne bi scepao strah koji je mutio razum.

Naravno, da su mislili da je spijun, ne bi ga tek tako ostavili u sumi, samog s ovim covekom koji kao da nije ni mario za njega; mogao mu je pobeci kad god je hteo. A ako bi pokusao da pobegne, sta bi onaj drugi ucinio?

Nenaoruzani poce, krivudajuci izmedju drveca, pomalo da se udaljava, da savija udesno kada je onaj drugi okretao levo. Ali naoruzani je nastavljao da hoda gotovo kao da na njega ne obraca paznju, i silazili su tako niz retku sumu, sada vec sasvim udaljeni jedan od drugog. Povremeno su se cak gubili iz vida, skriveni stablima, zbunjem, ali na trenutke nenaoruzani bi iznad sebe ponovo ugledao onog drugog koji kao da nije mario za njega, ali mu je ipak stalno bio za petama, na razdaljini.

"Ako me na tren ostave samog, nece me vise uhvatiti", do tog trenutka vrzmalo se po glavi nenaoruzanom coveku. Ali sada uhvati sebe kako razmislja: "Ako uspem da mu pobegnem, nece me..." I vec je u glavi video Nemce, kolone Nemaca, Nemce u kamionima i oklopnim vozilima, viziju smrti za sve druge, spas za njega, lukavog coveka, coveka koga niko nije mogao da predje.

Napustili su sikare i ledine i zasli u gustu i zelenu sumu, postedjenu od pozara: tlo bese pokriveno suvim borovim iglicama. Naoruzani covek je zaostao iza njega, mozda je krenuo drugim putem. Nenaoruzani tada oprezno, s jezikom medju zubima ubrza korak, uroni dublje u gustis, otkliza niz padinu, izmedju borova. Bezao je: tek sad postade toga svestan. Prepade se: ali shvati da se vec suvise udaljio, da je onaj drugi morao primetiti njegov pokusaj bekstva i da ga verovatno vec goni: nije mu preostalo nista drugo nego da trci, zlo ce biti ako mu naleti na nisan, sad kada je pokusao da pobegne.

Okrete se na sum iza svojih ledja: na nekoliko metara od sebe vide naoruzanog coveka koji je koracao svojim spokojnim, ravnodusnim korakom. U ruci je drzao pusku. Rece: - Ovde treba da je precica - i dade mu znak da podje ispred njega.

Sve se vrati na staro: ona nedoumica, sve je moglo biti i lose i dobro: ova suma koja je, umesto da se zavrsi, postajala sve gusca, ovaj covek koji ga gotovo bez reci pusta da pobegne.

Upita: - Ima li ovoj sumi kraja?

- Cim zaobidjemo onaj brezuljak, tu smo - rece onaj drugi. - Ne brinite, jos veceras cete biti kod kuce.

- Da li to znaci da ce me sigurno pustiti da odem kuci? Hocu da kazem, nece me zadrzati kao taoca, na primer?

- Nismo mi Nemci, pa da uzimamo taoce. U najgorem slucaju mogu vam uzeti cokule, kad smo vec kod toga, jer smo svi manje-vise bosi.

Covek stade da gundja da se za cokule najvise i bojao, ali u sebi se zapravo poradova: svaka pojedinost vezana za njegovu sudbinu, bilo losa ili dobra, pothranjivala mu je nadu.

- Cujte - rece naoruzani - buduci da vam je do njih toliko stalo, ovako cemo: vi cete obuci moje cokule, sve dok budemo u komandi, jer moje su poderane i nece vam ih uzeti. Ja cu obuci vase, a kada vas budem vodio natrag vraticu vam ih.

Sada bi cak i dete shvatilo da je sve bilo samo bajka. Naoruzani covek je zeleo njegove cokule, u redu, nenaoruzani ce mu dati sve sto zeli, bio je on covek koji shvata, bio je srecan sto je tako jeftino prosao. "Ja veliki kamarad - reci ce marsalu. - Ja dati njima cokule i oni mene pustiti." Marsal ce mu mozda pribaviti par cizama kakve su nosili nemacki vojnici.

- Dakle, vi nikoga tamo ne drzite: taoce, zarobljenike? Cak ni sekretara opstine i one ostale?

- Sekretar je otkucao tri nasa druga; braca su pravila cistke zajedno s policijom; uciteljica je isla u krevet s onima iz Desete.

Nenaoruzani covek stade. Rece: - Ne mislite valjda da sam i ja spijun. Niste me valjda ovde doveli da me ubijete - i otkri pomalo zube, kao da kani da se nasmesi.

- Da mislimo da ste spijun - rece naoruzani - ja ne bih oklevao da uradim ovo -. Otkoci pusku. - I ovo -. Osloni je na rame, uperi cev u njega kao da ce pucati.

"Eto - mislio je spijun - nece pucati."

Ali onaj drugi nije spustao pusku vec je, naprotiv, polako pritiskao obarac.

"Nazdravlje, nazdravlje, pucace", uspeo je da pomisli spijun. I kad po sebi oseti pobesnele hice poput plamenih pesnica koje ne prestaju da udaraju, stize jos da pomisli: "Misli da me je ubio, a u stvari sam ziv."

Pade licem na zemlju i poslednja stvar koju vide behu njegove cokule na nogama koje ga prekoracise.

Ostade tako, les u dubini sume, s ustima punim borovih iglica. Dva sata kasnije vec se crneo od mrava.

Iz: Ultimo viene il corvo (Poslednji je gavran), zbirke pripovedaka koja je pisana izmedju 1945. i 1948. godine.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]