Broj 104
		Knjizevnost u svetu

JEDAN OD TROJICE JE JOS ZIV

- ...i video sam plamen visi od planine - govorio je starac s bradom - te rekoh sebi: kako moze toliko da bukti jedno selo?

Oni nista nisu razumeli.

- I osetio sam miris dima koji se nije dao podneti te rekoh: kako moze toliko da smrdi dim iz naseg sela?

Onaj visoki od trojice golih, koji je rukama bio obujmio ramena jer je duvao vetar, gurnu laktom starijeg coveka, kako bi im protumacio: jos uvek je zeleo da razume, a stariji covek je bio jedini koji je iole znao jezik. Ali on je sedeo lica uronjenog u sake, i samo bi mu povremeno niz pognuta ledja prosli zmarci, citavom duzinom kicme. Na debelog se vise nije moglo racunati; bio se prepustio groznici od koje je podrhtavalo njegovo zenskasto salo, oci mu behu kao stakla izbrazdana kisom.

- A onda mi rekose da je plamen od zita zahvatio nase kuce i da to smrde nasi ubijeni sinovi koje prozdire vatra: Tancinov sin, Djeov sin i sin carinara.

- Moj brat Bastijan! - zavapi onaj s groznicavim ocima. Bio je jedini koji ga je prekidao, svaki cas. Ostali su cutali, ozbiljni, ne ispustajuci oruzje iz ruku.

Onaj visoki od trojice golih nije bio iste narodnosti kao njegovi drugovi: poticao je iz oblasti koja je ne tako davno i sama videla spaljena sela i ubijene sinove. Stoga je znao kako gledaju na one koji spaljuju i ubijaju, te je bilo logicno da ima manje nade od drugih. Medjutim, nesto mu je branilo da se pomiri sa sudbinom, neka tegobna neizvesnost.

- Uspeli smo da uhvatimo samo ova tri coveka - rece onaj krupni s bradom.

- Samo tri, steta! - uzviknu groznicavi, ali ostali su i dalje cutali.

- Moze biti da je neko medju njima od onih koji nisu tako rdjavi, od onih koji nerado izvrsavaju naredjenja, moze biti da su bas ova trojica od takvih...

Groznicavi iskolaci oci na starca.

- Sta kaze? - upita starijeg coveka onaj visoki od trojice golih, sapatom. Ali starijem coveku se cinilo da mu citav zivot vec otice niz prsljenove.

- Ali kad su u pitanju ubijeni sinovi i spaljene kuce, ne sme se praviti razlika izmedju rdjavih i onih koji to nisu. Te nema sumnje da smo u pravu sto ova tri coveka osudjujemo na smrt.

"Smrt - razmisljao je onaj visoki od trojice golih - negde sam vec cuo tu rec. Sta znaci? Smrt."

Ali stariji covek delovao je odsutno a onaj debeli je izgleda poceo da mrmlja neku molitvu. U jednom trenu seti se da je katolik. Od njih trojice jedini je on bio katolik i zbog toga su ga cesto zadirkivali. - Ja sam katolik... - stade da ponavlja slabasnim glasom, na svom jeziku. Bilo je tesko reci da li preklinje za spas na zemlji ili na nebu.

- A ja kazem da bi pre nego sto ih ubijemo trebalo da... - poce groznicavi, ali ostali ustadose ne obracajuci na njega paznju.

- U Kuldistregu - rece onaj s crnim brkovima - pa necemo morati da kopamo jamu.

Podigose svu trojicu. Onaj debeli pokri rukom genitalije. Nista nije toliko isticalo njihov osudjenicki polozaj od cinjenice da behu goli.

Povedose ih krsevitom stazom, s puskama na ramenima. Kuldistrega je bila otvor jedne vertikalne jame, okna koje se spustalo sve do utrobe planine, dole duboko, ne zna se dokle. Trojica golih behu dovedeni do ivice jame a naoruzani seljaci rasporedise se unaokolo; tada stariji covek poce da zapomaze. Zapomagao je, mozda na svom narecju, druga dvojica ga nisu razumeli: bio je otac porodice, on, ali je takodje bio i najpokvareniji od njih, te njegova kuknjava u njima izazva samo bes ali i neku ravnodusnost prema smrti. Onaj visoki je, medjutim, i dalje osecao neki cudan nemir, kao da u nesto nije bio siguran. Katolik je dole drzao skupljene ruke, i nije bilo sasvim jasno da li se moli ili krije genitalije, smezurane od straha.

Zacuvsi kuknjavu starijeg coveka, naoruzani seljaci izgubise strpljenje: hteli su sto pre to da okoncaju, te pocese bez reda da pucaju ne cekajuci naredbu. Onaj visoki vide kako katolik pada, na bok, i kotrlja se u ponor, potom kako stariji covek leti zabacene glave i nestaje vukuci za sobom svoj poslednji jauk, u bezdan, niz kamenite zidove. Vide jos, kroz oblak prasine, jednog seljaka koji se upinjao da otkoci pusku, potom propade u mrak.

Nije se odmah onesvestio, i to zbog oblaka bola koji ga salete poput roja pcela: proleteo je kroz kupinjak. A onda, stotine tona praznine okacene o stomak, i izgubi svest.

Odjednom mu se ucini da se vraca nagore, kao da se odbio od zemlje: zaustavio se. Napipavao je nesto vlazno i njusio krv. Sigurno se sav izlomio i sada ce umreti. Ali bio je jos uvek pri svesti a njegovo telo je veoma zivo i razgovetno osecalo svaki pojedinacni bol izazvan padom. Pokrenu ruku, levu: slusala je. Pipanjem potrazi drugu ruku, dotace clanak, lakat; ali ruku nije osecao, bila je kao mrtva, mogao ju je pokrenuti jedino drugom rukom. Shvati da pomera clanak desne ruke drzeci ga obema rukama: to je bilo nemoguce. Tada mu sinu da drzi neciju tudju ruku; pao je na leseve dva ubijena coveka. Napipa stomak katolika: bio je poput mekanog tepiha koji mu je ublazio pad. Zbog toga je ostao ziv. Zbog toga a i zato sto, sada se secao, nije bio pogodjen vec se pre toga bacio dole; nije se, medjutim, secao da li je to ucinio namerno, ali to sada i nije bilo vazno. Potom shvati da vidi: nesto svetla dopiralo je i do samog dna te je visoki od trojice golih mogao da razazna svoje ruke, a i one koje su strcale iz gomile mesa ispod njega. Okrenu se i pogleda uvis: na samom vrhu bio je otvor preplavljen svetloscu: grotlo Kuldistrege. U prvom trenu zaslepi ga taj zuckasti blesak; potom mu se oci priviknuse i on razazna plavetnilo neba, beskrajno daleko od njega, dvostruko dalje nego sa zemljine povrsine.

Prizor tog neba baci ga u ocajanje: bez sumnje bi bilo bolje da je mrtav. Sada je, zajedno sa dvojicom svojih izresetanih drugova, na dnu jame iz koje nikada nece moci da izadje. Viknu. Parce neba, gore, na vrhu, istacka se glavama. - Jedan je ostao ziv! - rekose. Bacise neki predmet. Goli covek ga je gledao kako pada kao kamen, zatim kako udara o zid, a onda zacu prasak. Iza njega je bila supljina u steni i goli covek se zguri u njoj: jama se ispuni dimom i sitnim kamenjem koje je pljustalo odozgo. Privuce k sebi telo katolika i njime zagradi supljinu; jedva da je bilo u jednom komadu, ali to je bilo jedino sto mu je moglo posluziti kao zastita. To ucini u poslednji momenat: jos jedna bomba polete i dotace dno, podigavsi kovitlac od krvi i kamenja. Les se rasprsnu u komade: goli covek nije vise imao ni zaklon niti nadu. Viknu. Na zrakastom nebu iskrsnu seda brada krupnog coveka. Ostali se sklonise u stranu.

- Ej - rece krupni covek s bradom.

- Ej - odgovori goli covek, sa dna.

Krupni covek s bradom ponovi: - Ej.

To je bilo sve sto su imali jedan drugom da kazu, njih dvojica.

Tada se krupni covek s bradom okrenu: - Bacite mu uze - rece.

Goli covek nije razumeo. Vide kako neke glave nestaju, a one koje ostadose davale su mu znake, potvrdne znake, da se strpi. Goli covek ih je gledao, pomolivsi glavu iz supljine, ne usudjujuci se da citav izadje, i dalje obuzet onim nemirom koji je osecao jos dok je sedeo na kamenu i slusao njihove optuzbe. Ali seljaci nisu vise bacali bombe, gledali su dole i postavljali mu pitanja, a on je odgovarao jecanjem. Uze nije stizalo, jedan po jedan seljaci se udaljise od otvora. Goli covek tada izadje iz zaklona i osmotri visinu otvora na povrsini zemlje, zidove od glatkog i okomitog stenja.

U tom trenu pojavi se lice groznicavog. Gledao je oko sebe, cerio se. Nagnu se nad otvor Kuldistrege; uperi nadole pusku i zapuca. Goli covek oseti kako mu metak zazvizda pored uva: Kuldistrega bese jedno krivudavo okno, ne sasvim vertikalno, stoga odozgo bacene stvari gotovo nikada nisu stizale do dna, te su i meci verovatno zavrsili u nekom od udubljenja u steni. Scucuri se u svom zaklonu, s penom na ustima, kao pas. Eno, sada su svi seljaci ponovo bili pokraj otvora i jedan od njih je spustao dugacko uze dole, u ponor. Goli covek je gledao uze kako silazi, silazi ali nije se pomerio.

- "Ajde - doviknu mu onaj s crnim brkovima - hvataj uze i penji se.

Ali goli covek je u dalje bio scucuren u supljini, nepomican.

- Samo hrabro - vikali su - necemo ti nista.

I tresli su mu uzetom ispred nosa. Goli covek se plasio.

- Necemo ti nista. Casna rec - govorili su ljudi i trudili se da sto iskrenije zvuce. I bili su iskreni: hteli su po svaku cenu da ga spasu kako bi ga ponovo upucali, ali u tom trenutku su hteli da ga spasu i u njihovim glasovima bilo je neke topline, ljudskosti. Goli covek sve to nasluti ali nije imao drugog izbora: i dohvati uze. Medjutim, vide kako se, izmedju ljudi koji su ga drzali, pojavljuje glava onoga s groznicavim ocima; tada ispusti uze i sakri se. Morali su ponovo da ga nagovaraju, da ga moljakaju; napokon, on se odluci i poce opet da se penje. Uze je bilo puno cvorova te nije bilo tesko popeti se, a osim toga, bile su tu i izbocine na stenama i goli covek je polako izranjao na svetlost dana a glave seljaka na vrhu postajale su sve razgovetnije i vece. Onaj s groznicavim ocima se opet iznebuha pojavi te ostali nisu imali vremena da ga sprece: drzao je automatsku pusku i istog casa otvori vatru. Vec prvi rafal prekide uze, bas iznad njegovih ruku. Covek propade u dubinu udarajuci o zidove i ponovo se strovali na ostatke svojih drugova. Gore, na plavicastoj mrlji neba, pojavi se krupni covek s bradom sireci ruke i odmahujuci glavom.

Ostali su hteli da mu objasne, pokretima, povicima, da nije njihova krivica, da ce taj ludak vec videti svoga boga, da ce odmah potraziti drugi konopac i izvuci ga gore, ali goli covek je bio izgubio nadu: nece vise uspeti da se domogne zemlje. Ovo je bila jama iz koje nikada nece izaci, gde ce podivljati pijuci krv i jeduci ljudsko meso, a da nikada nece moci umreti. Gore, na plavicastoj mrlji neba bili su dobri andjeli sa uzadima i zli andjeli sa bombama i puskama, i jedan veliki starac bele brade koji je sirio ruke, ali nije mogao da ga spase.

Naoruzani ljudi, buduci da nisu uspeli da ga privole lepim recima, odlucise da ga dokrajce bombama, te pocese da ih bacaju. Ali goli covek je pronasao drugo skloniste, jednu usku pukotinu gde se mogao zavuci i biti na sigurnom. Na svaku bombu koja bi pala on se sve vise zavlacio u tu pukotinu u steni, dok nije stigao do mesta odakle nije vise video nikakvo svetlo, medjutim, jos uvek nije napipavao zavrsetak pukotine. Nastavio je da se vuce na stomaku, kao zmija, a oko njega bese samo tama i vlazan i klizav krecnjak. Od vlaznog, krecnjak na dnu postade mokar, potom prekriven vodom; goli covek oseti kako ispod njegovog stomaka tece ledeni potok. Bio je to prolaz koji su vode sto su se slivale niz Kuldistregu probile pod zemljom: jedan veoma dug i uzan hodnik, jedno podzemno crevo. Gde se zavrsavalo? Mozda se gubilo u slepim kavernama u utrobi planine, mozda je vracalo vodu tanusnim venama koje su potom izvirale na povrsinu. Eto: njegov les ce istruliti u toj spilji, zagadice vodu na izvorima i potrovace citava sela.

Nije vise imao vazduha; goli covek je osecao kako se priblizava cas kada njegova pluca nece vise moci da izdrze. Medjutim, prijala mu je svezina potoka, sve bujnijeg i hitrijeg; goli covek je sada puzao citavim telom uronjenim u vodu i sa sebe je tako spirao naslage blata i svoje i tudje krvi. Nije znao da li je prevalio malo ili mnogo; gusta pomrcina i to sto se kretao puzeci poremetili su mu osecaj za prostor. Bio je iscrpljen: pred njegovim ocima pocese da igraju svetlece sare, lelujajucih kontura. Sto je vise napredovao, te sare su postajale svetlije, odredjenije, iako su i dalje neprekidno menjale oblik. A ako to nije odsjaj mreznjace, vec svetlost, prava svetlost, na kraju spilje? Bice dovoljno zatvoriti oci, ili gledati u suprotnom pravcu kako bi se u to uverio. Ali onome koji zuri u neku svetlost ostane odsjaj u dubini oka, cak i kada spusti kapke i skrene pogled; te on nije mogao da razlikuje spoljnu svetlost od odbleska u vlastitim ocima, i ostade u nedoumici.

Napipa neki nepoznati oblik: bili su to stalaktiti. Klizavi stalaktiti visili su sa svoda spilje a stalagmiti su se dizali s dna, na obalama potoka, tamo gde nisu bile izlokane. Goli covek se sada kretao drzeci se za stalaktite iznad svoje glave. I napredujuci tako, postade svestan da njegove ruke vise nisu savijene u laktovima vec da je sada, kako bi dohvatio stalaktite, morao da ih ispruzi, sto je znacilo da je podzemni hodnik postajao sve siri. Ubrzo je covek mogao da izvije ledja, da ide cetvoronoske, a svetlost je bila sve razgovetnija, sada je vec mogao da razluci da li su mu oci otvorene ili zatvorene, vec je razaznavao obrise stvari, luk stropa, stalaktite koji su visili, crno svetlucanje potoka.

I najzad, covek se uspravi na noge i produzi dugackim podzemnim hodnikom, prema osvetljenom otvoru, dok mu je voda dosezala do pojasa, jednako se drzeci za stalaktite kako bi se odrzao na nogama. Jedan stalaktit je izgledao veci od ostalih, a kada se za njega uhvatio, oseti kako mu se u ruci otvara i udara ga po licu hladno i mekano krilo. Slepi mis! Poce da leti, a onda se i drugi slepi misevi, koji su visili s glavom nadole, probudise i poletese, te se ubrzo citava spilja ispuni njihovim besumnim letom, a covek je osecao strujanje vazduha uznemirenog trepetom njihovih krila i nezne dodire njihove koze na celu, na usnama. I prosavsi kroz oblak slepih miseva izadje na svez vazduh.

Spilja je izbijala na bujicu. Goli covek je ponovo bio na povrsini zemlje, pod nebeskim svodom. Da li je spasen? Nije smeo da se zavarava. Bujica je bila necujna, prosarana belim i crnim kamenjem. Uokolo se prostirala gusta suma s nakaznim drvecem ispod kojeg je raslo samo trnovito siblje i korov. Covek bese go u divljem i pustom kraju, a najbliza ljudska bica behu neprijatelji koji ce ga, cim ga ugledaju, goniti vilama i puskama.

Goli covek se pope na vrh jedne vrbe. Dolina, obrasla sumom i siprazjem, lezala je pod olovnom niskom planina. Ali dole, u dnu, na jednoj okuci potoka video se krov od skriljca i beli dim koji se otuda dizao. Zivot, pomisli goli covek, zivot je pakao, sa nestalnim secanjem na onaj bezbrizni, davno izgubljeni raj.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]