Broj 104
		Knjizevnost u svetu

Izabrala i prevela s italijanskog Ana Srbinovic

POSLEDNJI JE GAVRAN

- Puna je pastrmki - rece jedan od ljudi.

- Ako bacimo unutra bombu, sve ce isplivati na povrsinu, izvrnute na ledja - rece drugi; skide bombu s pojasa i poce da odvrce kapicu.

Tada istupi decak koji ih je posmatrao, brdjansko seljace, s licem poput jabuke. - Daj - rece i uze pusku od jednog od ljudi. - Sta hoce ovaj? - rece covek i htede da mu oduzme pusku. Ali decak je uperio pusku ka vodi, kao da nisani u metu. "Ako pucas u vodu uplasices ribe i nista drugo", htede da kaze covek ali ne stize. Na povrsini se pracaknu jedna pastrmka i decak je zasu mecima, kao da ju je upravo tu cekao. Pastrmka je sada plutala, sa stomakom koji se belasao. - Boga mu - rekose ljudi.

Decak je repetirao pusku i ponovo nanisanio. Vazduh bese bistar i napregnut: razaznavale su se iglice borova na drugoj strani obale i mreza vodene struje. Jedan nabor sevnu na povrsini: jos jedna pastrmka. Zapuca: plutala je mrtva. Ljudi pogledase u pastrmku a onda u njega. - Ovaj dobro gadja - rekose.

Decak ponovo zanjiha puskom po vazduhu. Bese cudno, kad se bolje razmisli, biti tako okruzen vazduhom, razdvojen metrima vazduha od drugih stvari. Ako bi, medjutim, nanisanio, vazduh je postajao prava i nevidljiva crta, razapeta od otvora puske do necega, do sokola sto je promicao nebom, s krilima koja kao da behu nepomicna. Kada bi pritisnuo obarac, vazduh je i dalje bio staklast i prazan, ali tamo, na drugom kraju crte, soko bi sklopio krila i pao poput kamena. Iz zatvaraca se sirio prijatan miris baruta.

Dadose mu jos metaka. Mnogi su se vec bili okupili da ga gledaju, iza njega na obali recice. One sisarke u visokim krosnjama na drugoj obali, zasto ih je video a nije mogao da ih dotakne? Cemu ta praznina izmedju njega i svega ostalog? Zasto su sisarke, koje su cinile jedno s njim, u njegovim ocima, bile tamo, udaljene? Ali, kad bi nanisanio, odmah bi postalo jasno da je ta praznina samo varka; pritisnuo bi obarac i u istom trenu sisarka je padala, prekinute peteljke. Taj osecaj praznine bese poput milovanja: ta praznina puscane cevi, koja se protezala kroz vazduh i ispunjavala pucnjem, sve tamo do sisarke, do veverice, do belog kamena, do cveta maka. - Ovaj ne promasuje - rekose ljudi i niko se ne usudi da se nasmeje.

- Ti ides s nama - rece staresina.

- Onda mi dajte pusku - odgovori decak.

- Naravno. Razume se.

Podje s njima.

Krenu s torbom u kojoj su bile jabuke i dva komada sira. Selo bese fleka od skriljca, slame i kravlje balege na izmaku doline. Bilo je lepo otici jer su na svakom koraku iskrsavale nove stvari, drvece sa sisarkama, ptice koje su uzletale s grana, mahovina na kamenju, sve stvari u radijusu laznih udaljenosti, onih koje je pucanj ispunjavao gutajuci vazduh u sredini.

Nije se, medjutim, smelo pucati, rekose mu: kroz te krajeve moralo se stupati u tisini, dok je oruzje sluzilo za borbu. Ali u nekom trenutku jedan zec, uplasen koracima, pretrca preko staze usred meteza koji istog casa nastade. Malo je falilo da zamakne za zbunje kad ga decakov metak zaustavi. - Dobar pucanj - kaza cak i staresina - ali nismo posli u lov. Makar video i fazana, ne smes vise da pucas.

Nije proslo ni sat vremena a u povorci se ponovo zacuse pucnjevi. - Opet decak! - razljuti se staresina i ode do njega. On se smejao, s onim svojim belim i rumenim licem poput jabuke. - Jarebice - rece pokazujuci ih. Iz siblja se bese podiglo citavo jato.

- Jarebice ili zrikavci, rekao sam ti. Daj pusku. I ako me jos jednom razbesnis ides natrag u selo.

Decak obesi nos; bilo je dosadno hodati nenaoruzan; ali, dok je s njima, mogao se nadati da ce mu vratiti pusku.

Noc prespavase u pastirskoj kolibi. Decak se probudi u sam cik zore, dok su ostali jos spavali. Uze njihovu najlepsu pusku, napuni torbu mecima i izadje. Vazduh je bio bojazljiv i proziran, ranojutarnji. Nedaleko od kolibe rastao je dud. Bilo je to doba dana kad su doletale sojke. Eno jedne: zapuca, pritrca da je podigne i strpa je u torbu. Ne odmicuci se od mesta gde ju je podigao, potrazi drugu metu: puha! Uplasen pucnjem, trcao je da se sakrije u krosnji kestena. Pade mrtav i jedan veliki mis sivoga repa koji se pri dodiru linjao u pramenovima. Pod kestenom spazi, na livadi koja se prostirala dole, ispod njega, jednu gljivu, crvenu s belim tackama, otrovnu. Zbrisa je jednim pucnjem, potom ode da vidi da li ju je zaista pogodio. Bese to lepa igra, ici tako, od jedne do druge mete: mozda se mogao obici citav svet. Na jednom kamenu ugleda velikog puza, nanisani u kucicu, a kada se priblizio zatece samo razdrobljen kamen i malo svetlucave sluzi. I tako se udaljio od kolibe spustajuci se niz neke njemu nepoznate livade.

Sa kamena vide gustera na zidu, sa zida jednu baru i u njoj zabu, sa bare tablu na putu, laku metu. Od table se protezao put koji je krivudao a dole: dole behu ljudi u uniformama koji su koracali s puskama na gotovs. Kada decak s puskom iskrsnu pred njima, sa osmehom na svom belom i rumenom licu poput jabuke, pocese da vicu i uperise puske u njega. Ali decak je vec spazio zlatna dugmeta na grudima jednog od njih i zapucao je nisaneci u dugme.

Zacu covekov urlik a potom rafalnu i pojedinacnu paljbu koja mu zazvizda iznad glave: pruci se na zemlju, iza kamenjara na ivici puta, u mrtav ugao. Mogao je cak i da se krece, jer se kamenjar pruzao u duzinu, da izviruje na neocekivanim mestima, da vidi sevanje iz pusaka, vojnicke sive i svetlucave uniforme, da zapuca u neki sirit, u oznaku na okovratniku. Pa na zemlju a onda hitro da dopuze na drugo mesto i odande otvori vatru. Ubrzo zacu rafale iza ledja, ali oni su fijukali iznad njega i pogadjali vojnike: bili su to njegovi saborci koji mu pritekose u pomoc s mitraljezima. - Kad nas je decak vec probudio svojim pucnjevima - govorili su.

Decak, sad kada su ga drugovi pokrivali, mogao je bolje da cilja. U jednom trenu metak mu okrznu obraz. Osvrnu se: jedan vojnik se bio popeo na put iznad njega. Baci se u jarak, u zaklon, ali je istovremeno otvorio vatru i pogodio, ali ne vojnika vec njegovu pusku, sa strane, u okvir. Cuo je kako vojniku ne polazi za rukom da repetira pusku i kako je baca na zemlju. Tada decak iskoci i pripuca u vojnika koji se dade u beg: otkide mu jednu epoletu.

Potrca za njim. Vojnik je cas nestajao u sumi a cas mu je iskrsavao na nisan. Zbrisa mu vrh slema, potom gajku na opasacu. Jurcajuci tako, obrese se u nekoj nepoznatoj dolini, gde nije dopirao huk borbe. Vojnik u jednom trenu shvati da pred njim nije vise suma vec proplanak, sa padinama obraslim gustim zbunjem. Ali decak je vec izlazio iz sume: u sredini proplanka bese jedan veliki kamen; vojnik jedva stize da se sakrije iza njega, scucurivsi se s glavom medju kolenima.

Tu je citav sat bio na sigurnom: kod sebe je imao rucne bombe te decak nije mogao da mu se priblizi, vec samo da ga drzi na nisanu, kako mu ne bi pobegao. Naravno, da je mogao u jednom skoku da se nadje medju zbunjem, bio bi spasen, otklizao bi niz obronak. Ali trebalo je preci ono parce brisanog prostora: dokle ce decak tamo ostati? I zar nikada nece prestati da nisani? Vojnik odluci da napravi probu: stavi slem na vrh bajoneta i podize ga iznad kamena. Pucanj, i slem se otkotrlja na zemlju, izbusen.

Vojnik zadrza prisebnost: naravno, bilo je lako pogoditi metu u neposrednoj blizini kamena, ali ako se bude kretao velikom brzinom bice gotovo nemoguce upucati ga. Utom jedna ptica hitro prelete preko neba, neki pupavac, mozda. Odjeknu pucanj i ona pade. Vojnik obrisa oznojeni vrat. Prolete jos jedna ptica, ovoga puta drozd: pade i on. Vojnik proguta pljuvacku. Ovo mora da je bilo neko prometno mesto: jedna za drugom, proletale su ptice, sve razlicite, a onaj decak ih je pogadjao i obarao. Vojnik dobi ideju: "Dok je on zauzet pticama ne moze da pazi na mene. Cim zapuca potrcacu." Ali mozda je bolje da prvo napravi probu. Podize slem sa zemlje i nataknu ga na bajonet. Proletese dve ptice zajedno, ovoga puta: sljuke. Vojniku je bilo zao da ovakvu priliku protraci na probu, ali jos uvek nije smeo da reskira. Decak opali u jednu sljuku, tada vojnik isturi slem, zacu pucanj i vide kako slem leti u vazduh. Sada je vojnik u ustima osecao ukus olova; jedva da i primeti da je nakon sledeceg pucnja pala i druga ptica.

Ostaje mu, dakle, da ne pravi ishitrene pokrete: bio je siguran iza ove gromade, sa svojim rucnim bombama. A sto ne bi probao da decaka pogodi bombom, ne izlazeci iz sklonista? Opruzi sa na ledja, protegnu ruku iznad sebe, pazeci da ne izviri, skupi snagu i zavrljaci bombu. Dobar hitac; mora da je otisla daleko; ali, kada je bila na pola putanje, odjeknuse pucnjevi i ona se rasprsnu u vazduhu. Vojnik se baci na zemlju kako bi se zastitio od gelera.

Kada dize glavu ugleda gavrana. Na nebu iznad njega polako je, u sirokim krugovima, letela jedna crna ptica, mozda gavran. Decak ce ga bez svake sumnje sada upucati. Ali pucanj nikako da se oglasi. Mozda je gavran bio suvise visoko? Pa ipak, pogadjao je i one ptice koje su letele mnogo vise i brze. Napokon, pucanj: gavran ce sada pasti, ali ne, i dalje polako kruzi, ravnodusan. Pade, medjutim, jedna sisarka, tamo, s obliznjeg bora. Da li ce sada pucati u sisarke? Jednu po jednu, obarao je sisarke koje su uz tup udarac padale na zemlju.

Na svaki pucanj vojnik je gledao gavrana: pasce? Ne, crna ptica je kruzila sve nize iznad njega. Da li je moguce da je decak ne vidi? Mozda gavran i nije postojao, mozda je bio samo njegova halucinacija. Mozda onaj koji ce umreti vidi sve ptice kako prolecu: a kada ugleda gavrana, to znaci da mu je kucnuo cas. Ipak, trebalo bi upozoriti decaka koji je nastavljao da puca u sisarke. Tada vojnik ustade i, upiruci prstom u crnu pticu, doviknu na svom jeziku: - Eno ga gavran! - Metak ga pogodi pravo u orla rasirenih krila koji mu bese izvezen na uniformi.

Gavran se spustao polako, kruzeci.

MINSKO POLjE

Covek u sirokim pantalonama zackilji u padinu brda, a onda u starca koji je stajao na vratima.

- Ali od kraja rata do sada - rece - bilo je dovoljno vremena da se to sredi. Nego, mora da postoji put. Neko to sigurno zna.

"Ti to, deda, sigurno znas", pomisli, jer je starac verovatno bio krijumcar i poznavao je granicu kao svoj dzep.

Starac je gledao covekove siroke iskrpljene pantalone, njegovu pocepanu i iznosenu torbu i sloj prasine, od kose do cipela, koji je svedocio o mnogim peske predjenim kilometrima. - Ne zna se tacno gde - ponovi. - Za put. Minsko polje. - I ponovio je onaj pokret, kao da se izmedju njega i svega ostalog isprecilo kakvo zamagljeno staklo.

- Rekoh, nisam valjda toliki baksuz da natrapam na minu? - upita covek, s osmehom koji mu skupi usta poput stipse.

- Eh - rece starac. Samo to: - Eh -. Covek je sada pokusavao da se seti kako je zvucalo to EH. Jer, to je moglo znaciti EH, SAMO BI JOS TO FALILO, ili EH, NIKAD SE NE ZNA, ili pak EH, TO UVEK MOZE DA SE DESI. Ali starac je kazao samo jedno EH, bez ikakve intonacije, mrtvo poput njegovog pogleda, poput ovog brdskog predela gde cak i trava bese kratka i ostra nalik lose izbrijanoj bradi.

Obalsko rastinje je dostizalo najvise visinu grmlja, sa tu i tamo ponekim iskrivljenim i gumastim borom, tako nasadjenim da je pravio sto je moguce manji hlad. Covek je sada koracao ostacima staza sto su se penjale uz obronak, progutanih iz godine u godinu zbunjem i utabanih koracima krijumcara, koji su bili poput koraka divljih zveri sto jedva da ostavljaju trag.

- Prokleta zemlja - ponavljao je covek u sirokim pantalonama. - Jedva cekam da stignem na drugu stranu -. Na srecu, jednom je vec tuda prosao, pre rata, te mu nije bio potreban vodic. Takodje je znao da put vodi preko jedne velike livade na uzbrdici, koja nije mogla biti citava minirana.

Uostalom, bilo je dovoljno da pazi gde spusta nogu: ono mesto pod kojim se nalazi mina moralo se u necemu razlikovati od ostalih mesta. U necemu: prerovanoj zemlji, neprirodnom polozaju kamenja, suvise mladoj travi. Tu, na primer, odmah se videlo da ne mogu biti mine. Ne mogu? A ono uzdignuto parce skriljca? A ono utabano mesto usred livade? A onaj panj oboren preko staze? Zastade. Ali prelaz je jos bio daleko, ovde nije moglo biti mina, jos uvek; produzi.

Mozda bi mu bilo draze da ovim miniranim poljem prolazi nocu, promicuci kroz mrak, ne zato da bi izbegao granicne patrole, jer ovo je bila bezbedna oblast, vec da bi izbegao strah od mina, kao da mine behu kakve ogromne uspavane zveri koje je zvuk njegovih koraka mogao prenuti iz sna. Mrmoti: ogromni mrmoti, scucureni u svojim jazbinama, i onaj jedan koji cuva strazu na kamenu, kao sto to rade mrmoti, i upozorava ostale na njegov dolazak, piskom.

"Na taj pisak - razmisljao je covek - minirano polje ce odletiti u vazduh: ogromni mrmoti ce se ustremiti na mene i izujedati me do smrti."

Ali coveka mrmoti nikada nisu izujedali, nikada on nece nagaziti na minu i odleteti u vazduh. Glad je ta koja mu namece takve misli; covek to zna, zna sta je glad, sta masta moze da ucini u danima gladi, kad sve ono sto vidimo i cujemo povezujemo s hranom i ugrizima.

Mrmota je stavise bilo. Culo se njihovo pistanje: giii... giii... odozgo, iz kamenjara. "Kad bih uspeo da ubijem mrmota kamenom - pomisli covek - i da ga ispecem na raznju."

Pomisli na miris masti mrmota, ali bez mucnine; glad mu je probudila zelju cak i za mascu mrmota, za bilo cime sto se moglo zvakati. Citavu sedmicu potucao se od kucerka do kucerka, moljakao pastire da mu udele makar koricu razanog hleba ili solju usirenog mleka.

- Nemamo ni za nas. Nema se - govorili su i pokazivali mu gole i cadjave zidove, ukrasene samo pokojim vencem belog luka.

Stize nadomak prelaza pre nego sto je ocekivao. Zacudi se, istog casa, gotovo se prepade: nije ocekivao da su procvetali rododendroni. Nadao se da ce zateci golu livadu, kako bi mogao da prouci svaki kamen, svaki zbun, pre svakog sledeceg koraka, umesto toga propade do kolena u citavo jedno more od rododendrona, jednoliko more, neprohodno, iz kojeg su virili samo hrbati golog kamenja.

A ispod, mine. - Ne zna se tacno gde - rekao je starac. - Svuda -. I zamahao u vazduhu onim svojim otvorenim sakama. Coveku u sirokim panatalonama se ucini da vidi senku tih saka kako se spusta na ovo prostranstvo rododendrona i narasta sve dok ga sasvim ne prekri.

Odabrao je kuda ce ici, usekom koji se pruzao uporedo s dolinom, gotovo neprohodnim, ali takodje i nezgodnim za postavljanje mina. Sto se vise peo, rododendroni su bivali sve redji, a medju kamenjem culo se giii... giii... pistanje mrmota, neumoljivo poput sunca u potiljak.

"Tamo gde su mrmoti - pomisli, udarivsi u tom pravcu - to je znak da nema mina."

Ali bio je to pogresan zakljucak: mine behu predvidjene za ljude, tezina mrmota nije bila dovoljna da ih aktivira. Tek tada se seti da se te mine zovu pesadijske, i to ga prestravi.

"Pesadijske mine - ponavljao je - za ljude."

Taj naziv je bio dovoljan da mu zaledi krv u zilama, odjednom. Naravno, ako su minirali prelaz, to je zato da bi ga ucinili neupotrebljivim: mozda je trebalo da se vrati natrag, da se podrobno raspita kod ljudi iz okoline, da krene nekim drugim putem.

Okrenu se da podje natrag. Ali gde je ono bio spustio nogu, pre toga? Rododendroni su se prostirali iza njegovih ledja poput kakvog biljnog mora, neprobojnog, bez tragova koji bi govorili o njegovom prolasku. Mozda se on vec nalazio usred minskog polja, samo jedan pogresan korak i on je izgubljen: nije mu preostalo nista drugo nego da produzi.

"Prokleta zemlja - pomisli. - Prokleta zemlja dok je sveta i veka."

Kad bi imao psa, velikog psa tezine coveka, da ga potera ispred sebe. Dodje mu da cokne jezikom kao da psa podstice na trk. "Moracu sam sebi da budem pas", pomisli.

Mozda bi posluzio i kamen. Jedan se upravo nalazio pored njega, bio je veliki ali ne i pretezak, i odgovarao je nameni. Podize ga obema rukama i baci ispred sebe sto je dalje mogao, na uzbrdicu. Kamen ne pade daleko i dokotrlja se unatrag do njega. Tako je samo iscikavao sudbinu, nista drugo.

Vec je stigao u najvisi deo doline, u kamenjar od kojeg je za- zirao. Kolonije mrmota osetile su coveka i uznemirile se. Vazduh je bio izboden njihovim piskovima kao kaktusovim bodljama.

Ali covek nije vise razmisljao o tome kako da ih ulovi. Primetio je da se dolina, veoma prostrana na pocetku, malo-pomalo suzila, te sada nije bila nista drugo do jedan veliki kanal sa stenama i sibljem. Tada covek shvati: minsko polje je moglo biti samo tu i nigde drugde. Samo na tom mestu izvestan broj mina, postavljenih na potrebnoj razdaljini, mogao je da onemoguci svaki prolazak. Ovo saznanje, umesto da ga uzasne, ispuni ga nekim cudnim spokojem. Dobro: sada se nalazio usred minskog polja, to je sasvim izvesno. I nije mu preostajalo nista drugo nego da nastavi da se nasumice penje, da ide kuda mu volja. Ako sudbina hoce da on danas umre, onda ce umreti; a ako ne, proci ce izmedju mina i spasti se.

Uoblicio je tu misao bez pravog ubedjenja: nije verovao u sudbinu. Naravno, ako je napravio odredjeni korak to je zato sto drugacije nije mogao, sto su ga pokret njegovih misica, tok njegovih misli doveli do toga da napravi bas taj korak. Ali postojao je jedan trenutak u kojem je mogao da napravi i taj ali i neki drugi korak, u kojem su se misli kolebale, a misici napinjali u neizvesnom pravcu. Odluci da ne razmislja, da pokrece noge kao automat, da koraca nasumice po kamenju; ali neprekidno ga je mucila sumnja da je njegova volja ta koja odredjuje da li ce poci desno ili levo, da li ce nogu spustiti na ovaj ili na onaj kamen.

Stade. Bese ga obuzela neka cudna pomama, spletena od gladi i straha, koju nije znao kako da zadovolji. Pretrazi dzepove: imao je kod sebe ogledalce, uspomenu od jedne zene. Mozda je to ono sto je zeleo: da se pogleda u ogledalo. U komadicu posuknulog stakla pojavi se jedno oko, naduveno i zacrvenelo; potom obraz skoren od prljavstine i cekinja; potom usne, suve, ispucale, desni crvenije od usana, zubi... Pa ipak, covek je u stvari zeleo da se ogleda u velikom ogledalu, da se ogleda citav. Obrtanje tog parceta ogledala oko lica, kako bi u njemu video svoje oko, uvo, nije mu bilo dovoljno.

Produzi. "Do sada jos nisam naisao na minsko polje - pomisli. - Ima jos pedeset, cetrdeset koraka..."

Svaki put kada bi koraknuo, osetivsi ispod sebe grubu i cvrstu zemlju, tesko bi udahnuo. Jedan korak je napravljen, jos jedan, pa jos jedan. Ova ploca od skriljca izgleda kao zamka, a u stvari je cvrsta; onaj grm vresa nista ne krije: ovaj kamen... kamen ispod njegovih nogu ulegnu dva prsta. - GIII... GIII... - oglasavali su se mrmoti. Napred, druga noga.

Zemlja koja postade sunce, vazduh koji postade zemlja, pistanje mrmota koje postade prasak. Covek oseti kako ga neka gvozdena ruka povuce za kosu, za vrat. Ne jedna ruka, vec stotine ruku koje su ga vukle svaka za po jednu dlaku i cupale je iz peta, kao sto se cepa list hartije, na stotinu sitnih komadica.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]