Broj 104
		Knjizevnost u svetu

Cisto je nebo na kraju puta, tamo, gde se on oslanja o brezuljkasti horizont.

Iza drveca, sa obe strane puta, na sabijenom polju kola, bicikli, jedan autobus.

Mnostvo ljudi. Svi vicu, prete pesnicama, pokazuju latinsko slovo "·" nacinjeno od dva prsta, uzdignuta iznad glave. Jure putem paralelno sa tenkovima.

Mi jos nismo stigli do njih.

Gogi sve vise zaostaje.

Daj gas, vicem nadole, gas, ne ostavljaj prazninu izmedju tenkova.

On nista ne cuje. Prirodno. Slemofon mi nisu dali, jarci prokleti.

Ribo, sta se to tamo desilo? vicem u mikrofon.

Stog sena, ovde Salas, nastavljamo sa pokretom, mrtvim glasom govori Riba.

Trzaj, ponovo padam na metal.

Napred, kraj desne ivice, nekakva guzva. Da li iznose nekoga ili skupljaju nesto. Ne vidim.

Ja uopste nisam ni trazio da dodjem ovamo.

Urlik gomile je vec kraj nas.

Tek tada zapazam da je tenk ispred nas odmakao jedno pedeset metara.

U prostoru izmedju nas, ljudi. Iskezena lica. Otvorena usta.

Veru se na oklop.

Gogi, stoko jedna, zasto gnjavis!

Jedan je vec pod tenkovskom kulom. Vice hajl. Cudnovato nekako vice. Ispada hajlz.

Svi su oni tamo fasisti, govori moja majka, ne verujem im nikako, nikada im ne mogu poverovati.

Obema rukama se drzim za ivice otvora.

Isti su kao i Nemci, govori moja majka, Nemci su ubijali, a ovi su, opet, uvek bili izdajice.

Lice tamo dole, ispod mene, sasvim je blizu. Crveni pristevi, kosa pala na oznojeno celo. Ne, to nije hajl. To je nesto sto zvuci slovenski, nesto kao zmija.

Hajlz! Eto sta mi vice pravo u lice. Hajlz!

Nemam nikakve asocijacije. Moj filoloski mozak pocinje da radi potpuno odvojeno od mene. Kao da se necega priseca. Prebire filoloske naslage. Ne, ne postoje apsolutno nikakve asocijacije.

Govno!

Aha, ovo je vec jasno. No, jos jednom. Posmatram ga. Prazne oci. Pruza ruku ka mojoj ruci. A dole je jos jedno lice. Tamo stoji covek stameniji. Vere se cutke, turobno nekako. Tenk na tenk. A iza njega devojke u farmerkama. Dve. Ne, tri. E, pa to je vec prava svinjarija.

Hvatam momka odozgo za okovratnik kosulje.

A gde je vasa armija? urlam. Gde vam je armija?

Nista ne shvata. Bacam ga sa oklopa. Lak je i ne pruza otpor. Osecam da se takodje boji. Za njim se vere momcina, zarasla u kosu kao bitnik. I ja sam bio takav sve dok me nisu regrutovali. Taj cuti. Susrecem se sa njegovim ocima. Uvlacim se u otvor, povukavsi za sobom celicni poklopac. On pada jeknuvsi. U neverovatno dugoj pauzi izmedju svetlosti i pomrcine, izmedju belog i crnog, ostaju mi pred ocima rasirena usta u ridjoj bradi, koja su uspela da dreknu.

Ubico!

Gogi, urlam, sta to radis, mudonjo? Kreci!

Padam kraj njega, srucivsi se iz kule.

Gogi sedi kao skamenjen.

Pred njim u prorezu za osmatranje necije lice, usne se pomicu.

Bez" odavde! vicem.

Gogi povlaci polugu ka sebi.

Urlanje, grohot, skripa metala.

Mi se, kao i uvek, trzamo.

Lice nestaje. Vidim tudj dlan, koji groznicavo trazi oslonac.

Gas, Gogi, gas! vicem, tresuci ga za rame.

Moj mozak, ostavsi da lebdi u nekakvom ledenom prostranstvu, belezi: histerija.

Pljuckam na sve to, posle cemo se vec snaci.

Gogi radi obema rukama.

Napred-nazad, nazad-napred.

Ali, mi ne krecemo.

Tek tada pocinjem da bivam svestan toga da je on to vikao na ruskom. Dobro je vikao, sa potrebnom intonacijom i bez akcenta.

Jesam li to ja ubica, sta li?

Pocinjemo da se tresemo kao da smo dobili porodiljske grceve.

Boji se, gad jedan, da krene punim gasom, boji se da gazi zive ljude. A i ja se takodje bojim. Sa zveketom se dize celicna razljevusa nad mojom glavom.

O, boze, znaci da polugu nisam zavrnuo!

Lagano se, sa teskom mukom povecava otvor. Otkriva se belo nebo bez oblacka. Zaklanja ga ogromna glava. ?utke i besno udaram Gogija pesnicom u potiljak. Privlacim za konudak svoj AKM, povlacim zatvarac.

Sulude oci me dugo posmatraju. A onda nestaju zajedno sa glavom.

Prazno nebo.

Skacem na sediste, zakacivsi pri tom cevkom automata svoju malu radio-stanicu. Bukvalno se uvrcem u tu prazninu. Gajtan slusalica se vuce za mnom kao pacovski rep.

Ridji je jos uvek na oklopu tenka.

Za njim se vere i jedna devojka. I jos neko.

Cujem povik za ledjima. Ponovo ta ista sramota.

Pritiskam ka sebi okidac, dugim rafalom cepajuci vazduh.

Devojka skace na asfalt, pada. Za njom sa tenka skace ridji. U usima mi je grohot. A pred ocima svetlucanje od rafala. Nad desnim uvom zvizde caure. Kaziprst pocinje da trne. U kljucnjaci bol. Ne znam ni sam koliko sve to traje. Asfalt pred nama je slobodan. Osecam da sam promukao.

Tenk zveckajuci pocinje da se trza. Ponovo me taj trzaj baca na metal. Ljudi vire iz jarka kraj puta, nastavljaju da vicu, dizu ruke u kojima nema oruzja, ah, odista je steta sto nemaju oruzje.

Gogi konacno uspeva da postigne brzinu. Brzo sustizemo kolonu. Mislio sam da su nas napustili, ali oni stoje. Sve ovo vreme su, ispostavlja se, stajali. Koliko je sati? Koliko je vremena proslo? Ponovo ljudi, tamo, napred, jos cvrsce su sabijeni, stoje u jos guscoj grupi. Kada ce kraj, o, gospode boze!

Gredo! cujem najednom Ribu na vratu, shvatajuci da ga vec odavno cujem, jel" ti to tamo pucas, sta li?!

Ja, uzvracam, ja.

Jesi li posandrcao, sta li? Ribin glas drhti.

Stog sena, Salas, ovde Banket, okanite se razgovora, neka kolona otvori upozoravajucu paljbu, prijem.

Negde jako daleko dosadno i tanusno cvrkuce morzeova azbuka. Automatski brojim. Pet, devet, tri, pet, cetiri, jedan, gubim se. Pet, devet, tri, ponovo se zbunjujem.

Shvatio sam vas, govori konacno, Riba. Kolona - upozoravajucu paljbu - pa-li!

Oni su se vec razbezali, druze kapetane, kazem.

Pet dana strogog zatvora!

Pa nema nigde nikoga, vicem.

Deset dana strogog, Stog sena!

Razumem, kazem. Upozoravajucu paljbu po koloni.

Seno, za muda cu vas obesiti! vice Ovan, ali se njegov urlik gubi u grohotu i pucnjavi.

Kolona se obavija dimom. Plameni jezicci lete jedan za drugim u golo nebo, ka brezuljcima na horizontu, nad uzoranom ravnicom. Ispred nas je neko otvorio paljbu iz protivavionskog mitraljeza. S ludackom brzinom sece stabla krupni kalibar. Iz konzerve ispred nas otvaraju paljbu svetlecim mecima. Crvene, zelene, narandzaste tackice prosivaju vaduh. Potresan prizor. Pri svetlosti sunca to kao da je oruzje Marsovaca. Coveka obuzima jeza i pri pogledu na to. Odlecu prve grane jabuka. Rafal ih sece momentano i sve na istom nivou, kao da ih smice nevidljivom omcom.

Tenkovske kule se okrecu. Cevi pocinju da opipavaju lovinu po ivicama puta i zaustavljaju se.

Neko me pricepljuje uz samu ivicu otvora.

Ponovo se bavis tudjom brigom? Kud si navro? vicem.

Sta to rade? urla Gogi. Sta to rade?

Bore se protiv kontrarevolucije, zar ne vidis? urlam ja.

Gogi najednom udara pesnicom po oklopu, i od bola pocinje da psuje na najcistijem ruskom jeziku.

Tup, kratak udarac nam zacepljuje usi. Instinktivno smo cucnuli.

Autobus uzlece nad drvecem. Jako lagano. Odvojeno od njega lete vrata, tocak, nekoliko sedista. Praznih.

Gogi cutke pada u utrobu tenka.

Usta su mi potpuno suva.

Je li to rat, ili sta je to?

Trup autobusa u plamenu pada u polje. Tisina. Jednostavno ni jednoga jedinoga zvuka.

Autobus gori potpuno necujno.

Put pred nama je cist. I za nama takodje. Polje je pusto.

Kolona stoji cutke. Dim lebdi nad kulama.

Stabla jabuka su gola i iskidana. Sve se valja na asfaltu.

Zaudara na kiselinu. I taj smrad postaje sve jaci.

Gde su se deli ljudi, ne vidim. Da li smo nekoga pogodili ili nismo, ne vidim. Nista ne vidim. Oci suze od kiselkaste gari.

Seno, ovde Salas, nastavljamo sa kretanjem, stomakom ka povrsini isplivava u eteru Riba.

Salas, ovde Seno, nastavljamo sa kretanjem, govorim. Svoj glas takodje ne prepoznajem.

Krecemo istoga casa. Bez obicnih trzaja. Bezimo glavom bez obzirce. Ili tacnije nogama. Odnosno gusenicama. Telima. Kolona brzo dobija na brzini.

Izmedju brazdi na polju, tu i tamo, pocinju da se dizu glave. Neko se pridize cetvoronoske. Jedan kao da se skamenio u daljini na polupovijenim nogama kao tekunica.

Urlaju motori. Glasova nema.

Bicikli stoje u gomilama, oslonjeni jedan o drugi kao napustena telad. Automobili otvorenih vrata. Oni koji su blizi autobusu nemaju stakla. Jednom je smaknuta hauba sa motora. Autobus plamti. Sta li to samo moze tamo da gori tako dugo?

Drzim se za celicnu razljevusu, posmatram kako za nama odmice put.

U komadice iscepkan, sav u ritama transparent kao prljava krpa lezi na putu. Odmicu unazad beskonacne merdevine sastavljene od kratkih lestvica, urezanih u asfalt gusenicama. Izmuljane jabuke.

Plamteci autobus kao da plovi unazad i postaje sve manji.

Iza drveca se tamo pojavljuju ljudi. Pomaljaju se lagano. Posmatram ih, ne razaznajuci vise lica. Nad glavama se ponovo dizu pesnice. Tada se trzam i prinosim ocima dogled. Brezuljak se jos uvek vidi. Vide se i kola. Ona su jos uvek na istome mestu. Ali, coveka vise ne mogu da vidim. I nikada ga vise necu ni videti.

U usima mi tutnji. Po celu i slepoocnicama se slivaju kapljice znoja. Smicem vojnicku kapu, brisem njome lice. Bacam pogled na sat. Jos uvek je jutro. Nebo postaje sve modrije, na njemu nema ni oblacica. A meni se cini da je vec vece. Riba cuti. Ovan cuti. Svi cute. Tutnjava odjekuje po okolini. Eho nestaje u minijaturnim sumicama, kraj kojih promicemo.

Kolona se zaustavlja kroz jedan sat, ispred kasarne lokalne armije. Pred strazarom ispred ulaza stoje vojnici i oficiri u nepoznatoj mi, mrkoj uniformi. Bluze su im raskopcane. Mnogima su kape pod opasacem. Oruzje ne vidim. Aha, jedan, eno, ima bajonet u kanijama na opasacu. Ali, on pusi cigaretu i uopste ne lici na dezurnog. Razgledaju nas. Neki se smeskaju. Orkestra, istina, nema. Ali, prema svemu ce, evo, evo, izneti kljuceve na svilenom jastucetu. I urucice ih nasem komandiru bataljona.

Iskacem iz kule na oklop a onda skacem na zemlju. Noge su mi zadrhtale. Tlo pod nogama je suvise cvrsto.

Kroz otvor za osmatranje se uzasno dugo izvlaci Gogi. Nekako je sav crn. Imam utisak da mu brada raste bukvalno po kilometrima koje prelazimo, a ne po danima.

?utke mi prilazi.

Kratko me udara pesnicom po usnama. Zanjihao sam se, umalo ne pavsi.

Ovo ti je za mudonju, kaco, kaze Gogi.

Brisem usne. Na spoljnjoj strani dlana krv. Dizem pogled i vidim kako momak sa bajonetom pokazuje prstom na nas, govoreci pri tome nesto svom drugu. Prema nama se okrece nekoliko vojnika. Posmatraju nas, smeju se. Oni se jos i smeju.

Bio bi ti u neruskom zarobljenistvu, Gogi, da nije mene, kazem ja.

Bilo bi i to bolje, kaco, kaze Gogi. Mamo moja, bilo bi to cak i bolje.

Okrece se i krece ka tenku. Seda na zemlju, oslonivsi se ledjima o tenk. Gleda nekuda pored mene.

Pa ti i ja smo iste krvi, govorim, pljujuci. To su tvoje reci, Gogi.

Idi u dupe na vasar, kaze Gogi. Tako nekako glasi tvoj ruski idiom, sta li?

Pljuckam kroz zube krv. Ocima trazim Ribu. Nema Ribe. Ne pomalja se. Cigarete je, sta li, otisao da trazi? U razmenu za razvijeni socijalizam.

Na putu se pojavljuje GAZ-69, i skrece ka nama. Koci kraj naseg tenka.

Izlaze dvojica. Sa desantnim automatima. Protezu noge, osvrcu se. Ne zureci nikuda, krecu pravo ka nama. Sada vise nemaju kuda da zure. Posmatraju Gogija, koji sedi oslonjen o prednji deo tenka. Mene.

Ovan je covek reci, kako sam obicava da govori o sebi. Pa nego kako, ponovo drzi svoju oficirsku rec.

Predajte oruzje, druze narednice, obraca mi se stariji vodnik.

Desetar prilazi sa strane, automat na gotovs.

Opreznije sa tom haubicom, mudonjo, kazem.

Vodnik zakoracuje prema meni, ali se medju nama najednom stvara Gogi.

U cemu je stvar, genacvali, govori neocekivano neprijateljski. Narednik se pokazao kao pravi heroj, sta hocete sada od njega?

Imam naredjenje da ga dostavim u zatvor, progovara stariji vodnik jako mirno. Udaljite se, druze tenkisto, ne komplikujte stvari.

Kakav to zatvor, a? govori Gogi, stojeci medju nama. Mi smo juce stigli ovamo. Ne budi magarac, genacvali, ne izgovaraj glupe reci.

Stariji vodnik posmatra Gogija i mrsti se.

Udalji se, Gogi, kazem ja.

Skidam sa ramena automat, otkopcavam remen sa bajonetom i torbicom za municiju i pruzam sve to desetaru.

Idemo, stariji vodnice, kazem. I reci, molim te, mladjem, da automat skloni, jer mu se inace moze desiti da demobilizaciju ne dozivi.

Gogi me posmatra skoro ocajnicki. On i odista nista ne shvata.

Pruzamo jedan drugome ruke. Istovremeno.

Ti ja smo iste krvi, ti i ja, kazem mu. Kada stignes kuci, procitaj Knjigu o dzungli.

Gogi cuti. Stisak ruke mu je jak. Ne volim zablje rukovanje.

Dva narednika iz komandature me vode ka gaziku. Stariji vodnik me pri tome tako reci ocinski pridrzava za rame. Narednik trci napred i otvara vratasca. Izvoli, samo sto ne kaze.

Ehej, prijatelju, vice Gogi za mnom, pa ja sam citao o Mogliju!

Sva trojica se osvrcemo.

Gogi stoji kraj svoga tenka, zabivsi ruke u dzepove kombinezona i smeje se celim licem. A zubi su mu, ispostavlja se, snezno beli.

Budalcina, cedi kroz zube stariji vodnik. A ti kreci, sedaj.

Gura me u ledja. Skoro padam na zadnje sediste. A tamo vec sedi desetar.

Sta cemo sada, govance, kaze on.

Stariji vodnik zalupljuje vrata i seda pored mene.

Kreci, obraca se vozacu.

Gazik komandature krece sa mesta punim gasom, zaurlavsi nista gore od tenka. Naglo krecemo sa mesta. Osvrcem se.

Gogi lagano dize nad glavom dva prsta, razdvojena pod uglom. Lici na ogromnog, tuznog djavola sa malim rogovima.

Ne vrpolji se, kaze stariji vodnik. Prcoljku jedan.

Kroz bocni prozor promicu tenkovske kule, topovi, celicne razljevuse dignute prema nebu. Tamne figure sede na oklopima. Devet tenkova stoji u potiljak jedan drugome. Iz daljine izgledaju jos strasnije.

A sta je to tamo urlalo ono dupe gruzinsko? pita desetar.

Prag, septembar 1995.

SERGEJ MAGID (rodjen 1947. u Petrogradu), ruski pisac i prevodilac, zivi i dela poslednjih pet godina u Pragu. Jos za vreme studija bavio se prevodjenjem engleskih pesnika (T. S. Eliot i drugi) zabranjenih u to doba u SSSR, a 1968. godine je ucestvovao u "bratskoj pomoci" SSSR i drugih zemalja "narodne demokratije" Cehoslovackoj, o cemu govori i ova prica. Do sada je, kao pisac, objavljivao samo u casopisima u Pragu i Izraelu.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]