Broj 104
		Knjizevnost u svetu

Preveo s ruskog Milan Colic

Skliznuo sam u kulu poslednjeg tenka i zalupio poklopac za sobom. Celicna razljevusa je jeknuvsi pala, umalo mi pri tome ne prikljestivsi prste.

Ukljucujem radio-stanicu, zelena svetlost osvetljava skalu. Pronalazim cifre osnovne, a onda prelazim na rezervne talasne duzine.

Stog sena spreman, govorim u eter, raskopcavajuci, na kraju, okovratnik gimansterke.

Niko sada nista ne vidi. Ja sam ovde najstariji.

Kroz eter se cuju potvrde.

Semafor spreman.

Bunker spreman.

Krecemo sa aerodroma, dobacujem nekuda ispod sebe.

Motori pocinju da urlaju. Iznutra sve pocinje da se trese. Buka, urlici, skripa. Neko psuje u mojim slusalicama. Krecemo sa mesta, kao da nas je neko sutnuo nogom u straznjicu.

Zagusljivo je. Ravnomerno brundanje sa zavijanjem i kasljucanjem. Tesno je. Oko mene metal. Nisam u stanju da zamislim kako ovde moze da se smesti posada od cetiri coveka.

Neprekidno se udaram o nesto. Koznu kacigu nisam dobio - ona nije predvidjena za mene. Ja, eto, nisam iz njihove jedinice. A glavudzu treba cuvati. I na to je usmerena celokupna moja paznja tokom prvih pola sata voznje.

Tenk se njise sa pramca na krmu kao teska barza na recnim talasima. Vozac kao da ore. Neka on samo ore, ja sam ovde covek potpuno slucajan.

Stog sena, ovde Salas, kako me cujes, prijem? postavlja pitanje, da ga cuje cela vasiona, glas Ribe.

Brzo pojacavam jacinu zvuka.

Zasto urlas kao da te neko kolje? pitam skakucuci na tvrdom sedistu i nekoliko puta se pri tome udarivsi mikrofonom po usnama.

Ja ne urlam, uzvraca Riba, to ti urlas.

Blebeci i dalje. Kuda idemo?

Vrag ce ga znati, govori Riba.

Nesto kvrcka. To je i trebalo ocekivati.

Stog sena, Salas, ovde Banket, bljuje najrodjeniji glas sa stanice kontrole, takve razgovore cete voditi u zatvoru.

Shvatio sam vas, odaziva se Riba, zavrsavam.

Ehej, Ribo, Ribo, vicem ja, ako nesto saznas, javi.

Tenk je zadrhtao. Udaram ramenom o kundak mitraljeza. Moja psovka odlece u eter. Prebacujem vezu na nulu, da ne bih cuo urlike sa kontrolne stanice. Tamo se nalazi Ovan. Divizijskih merila.

Zabranjeno je da otvaramo poklopce tenkovske kule. Zabranjeno je da virimo kroz njih. U kuli vlada zelena pomrcina. Osvetljeno je samo oko moje malene radio-stanice "108". Dole, kod vozaca, po plocama oklopa promicu odsjaji sa panela instrumenata. Ponekad se tamo pojavljuje i bela svetlost. Svetlost farova se odbija od znakova kraj puta i prodire unutra kroz prorez za osmatranje.

Trebalo bi da citam barem natpise kraj puta, da bih se orijentisao, ali ja ne mogu da napustim radio-stanicu. Vozac cuti. Ti naduveni golubi iz tenkovskog bataljona ne izazivaju u meni bas previse simpatija. Lepota i ponos oklopno-konzervnih snaga. A i ja sam sada sa njima.

Truckamo se tako, kao da je pod nama karelski kamenjar. Iako se, vise nego ocigledno, krecemo po putu. Osecaju se zadasi nafte i ulja, ugrejanog gvozdja i jos nekakve kisele gadosti, na koju uvek zaudaraju akumulatori i topovske cevi.

Zamisljam kako Riba podvlaci kolena uz podbradak.

Prekjuce su nas, u Kareliji, postrojili na placu i procitali naredjenje. Dva radista prve klase se upucuju u Kazahstan. Na manevre. Na mestu odredjenom za pusenje, Riba naglas razmislja o tome ima li u Ceskoj americkih cigareta. Kazem da ih ima, ali da ima i duvana "virdzinija", ali je bolje sedeti kod kuce i pusiti "belomorkanal". A Riba mi kaze da sam obican puvadzija, ali da bi voleo da me vidi sa lulom u zubima na fonu nekakvih Tatri ili sta vec oni tamo imaju.

Juce su nas srucili na aerodrom u Belorusiji i procitali novo naredjenje. O braci-komunistima, braci iz Varsavskog ugovora i braci-Slovenima uopsteno, zasto smo ih uopste cetrdeset i pete oslobodili? Ne valjda zbog toga, da bi jedinice bundesvera, i tako dalje. A Riba prelazi na koka-kolu i ploce Bitlsa.

Ja kazem da cemo mi, razume se, baciti pogled na svet, i to upravo onako kako i treba, ali cemo, zasigurno, i sebe da pokazemo, a to nam upravo ne treba. Ali Riba mi na to uzvraca da je nas zadatak da kazemo "razumem" i nista pri tome ne radimo, a uz sve to mi im ipak zelimo dobro. Da, kazem ja, zelimo im socijalizam sa neljudskim likom. Okani se toga, kaze Riba, jednostavno razvijeni. A ja na to kazem da je sloboda ipak iznad svega. Ne zna, kaze Riba, u rukama je nisam imao.

"Anteji" vec zagrevaju motore.

Dobro, kaze Riba, drz"mo se zajedno, a na idiotska naredjenja odgovarajmo sa pokorno javljam, jasno? Jasno, kazem ja, samo sto ce tamo jedino takvi idiotluci i biti, ali mozda cemo jos odista i dobiti nesto drugo, na primer "Zutu podmornicu", a? Ili "Noc posle teskoga dana", dodaje Riba. To najpre, kazem ja, i kliberimo se kao idioti.

U avionu ne govorimo jedan drugome ni jednu jedinu rec. I cekamo, kao i svi ostali. A pred samo ateriranje, morao je odista tako nesto da lupi, ako nas sada obore, kaze Riba, to ce pravilno uraditi.

Ovde, medjutim, nisu imali namere cak ni piste za sletanje da zatvaraju. Aterirali smo kao u seno.

Truckamo se vec jedno dva sata. U konzervi postaje mnogo svetlije. Pa se cak oseca odnekud i nekakva hladovina.

Stog sena, javlja se najednom Riba, ja ovde vidim nekakva slova.

No, kazem, konacno. A umes li da citas kazaski?

Slobodno, kaze Riba, ucili smo i englesku abecedu.

Diktiraj, kazem ja, brbljivce, dok se Ovan jos nije probudio.

Napisano je ruski, kaze Riba.

Kako to?

Jednostavno tako. Napisano je da je to sramota. Odnosno - "Pozor".

Nemoguce, kazem ja, zar vec?

Sve moze da bidne, kaze Riba. A sta si ti pa cekao? Pozor vlak. Odnosno - sramota vlak.

To on meni tako. A sta je pa drugo cekao. Dobro, neka mu bude.

Mozda vuk? kazem ja.

Vlak, zar ne umem da citam, sta li?

A sta li mu to pa znaci?

To ja tebe hocu da upitam, ti si ucen medju nama, kaze Riba.

Ne ljuti se na mene, kazem ja. Ehej, prijatelju, vidis li tamo bila sta? - vicem vozacu, nagnuvsi se ka njemu iz tenkovske kule.

Rekao bih da je pruga, vice on sa gruzinskim akcentom.

A mozda i jermenskim. Taj akcenat se cuje cak i kroz urlik motora. Samo mi je jos to nedostajalo.

Spustamo se sa brezuljka i prelazimo preko zeleznickog prelaza. I zaustavljamo se, iako komandu niko nije izdao.

Salas, sta se to tamo desava? urlam u mikrofon.

Na salasu se ocigledno seno skuplja, tako dugo tamo nesto susti, a onda Riba izgovara nekakvu rec sa latinskim sufiksom.

Ponovi, mudrace, vicem.

Pa demonstracije, mudonjo, kaze Riba.

Sta je to rekao? pita odozdo vozac.

Lokalno stanovnistvo nas docekuje, vicem odozgo.

Zasto urlas, mili moj, kaze vozac, sluh mi je dobar.

Tek tada pocinjem da cujem tisinu. Iznutra i spolja.

Ehej, kaco, kaze vozac, ja se zovem Gogi, a ti?

Odgovaram mu.

Pa sta cekas? pita Gogi. Otvori poklopac, baci pogled.

Okrecem polugu do kraja i dizem tesku celicnu razljevusu. Od jarke svetlosti, koja je udarala u nasu utrobu, pocinjem da zmurim. Belo nebo. Slatko mirise na jabuke.

Mamo moja, kaze Gogi.

Izvirujem napolje do pojasa. Celicna razljevusa mi pokriva ledja.

Niz od devet tenkova stoji na putu. Sa obe njegove strane se nalaze, suzavajuci se negde napred, nizovi pedantnih stabala jabuka, sa kojih vise krupni, zeleni plodovi.

U daljini se muvaju ljudi. Civili, ocigledno. Nad glavama im, njisuci se, vijori beli transparent. Ne mogu tacno da vidim sta tamo pise.

Daj mi dogled, Gogi, obracam se nadole.

Ima li devojaka? pita vozac.

Za sad ih ne vidim, odgovaram.

A sta vidis?

Nekakvu glupost, kazem ja.

Na transparentu je ispisano neujednacenim crnim slovima, izmesanom cirilicom i latinicom "IVANE IDI KU?I". (IBANE NDI DOMDz)

Mole nekoga da ide kuci, kazem.

Koga? pita Gogi.

Nekakvog Ivana.

Odavno je vec vreme, primecuje Gogi. A na kakvom to jeziku traze?

Njima se cini da je to na ruskom.

U bataljonu nemamo nijednog Ivana, kaze Gogi. A od Gogija nista ne traze?

Idi tamo pa priupitaj, kazem ja, devojaka je tamo mnostvo. Smeju se.

Dobro, kaze Gogi, znaci da ne mole.

Stog sena, ovde Banket, kakva je situacija u zastitnici? pomalja se u eteru Ovan.

Okrecem se i udaram laktom o poklopac otvora. Pauza u eteru.

Stog sena, da li me cujete?

Iza nas je pusto. Put se penje na brezuljak. Na vrhu brezuljka kola. U kolima covek. Kao u carskoj lozi. Sed, sa naocarima, pusi cigaretu. Podesavam dogled. Pa on tamo nesto pise.

Stog sena, spavate, sta li?

Nikoga nema, druze kapetane.

Jeste li posandrcali, sta li, Stog sena? Nikakvih cinova i zvanja! Ponovite!

Nikakvih cinova i zvanja, druze Banket! U okolini se ne vide nikakvi strani objekti!

Budalcina, kaze Ovan. Nastavite sa osmatranjem.

U celoj koloni iz tenkovskih kula vire poprsja koja nastavljaju sa osmatranjem.

Gogi promalja glavu u koznom slemofonu iz otvora ali, osim krme prednjeg tenka, ne moze da vidi nista drugo.

Slusaj, kaco, kakve su to tamo devojke? pita on.

Idi u dupe na vasar, Gogi, kazem ja.

Na sta to mislis, a? govori Gogi.

To je ruski idiom, Gogi, kazem ja. On nema nikakav bukvalni smisao.

Dobro si mi to rekao, kaze Gogi. Ja bih se sada kupao u Miha Chakaja i ne bih znao ni za kakve brige, da nije tog vaseg idioma.

Odvajam oci od dogleda i gledam nadole, na glavu u slemofonu. Nije los kalambur za vozaca tenka. Ili to mozda i nije nikakav kalambur?

Ne padaj u vatru, Gogi, kazem ja, ponovo razgledajuci pisca u kolima, jer ja nisam Rus.

Kroz koji trenutak se Gogi pomalja u kuli i vuce me za cizmu.

Ehej, kaco, daj da te pogledam na svetlosti beloga dana.

Posmatram ga odozgo nadole. Ako nesto pokusa, odalamicu ga cizmom po njusci. Samo ko ce onda poluge da povlaci.

Gogi me jako ozbiljno posmatra.

Prijatelju, kaze on, prijatelju, pa mi smo iste krvi. Ti si askenazi, mamice moja?

Jesam pa, govorim, ali ne odmah. A ti?

Gorski sam ja, Gorski Jevrejin, lupa se Gogi po grudima ogromnom pesnicom. Nas rod je poznat u celoj Gruziji. Pa jasno, iste smo krvi. Gde smo se to nasli, slusaj, gde smo se to nasli, a? Idiom, velis, a?

Ne, on to govori sasvim ozbiljno.

A sta ti stoji u licnim ispravama? pitam ja.

Kako sta, dragovicu moj, gorski, jasno. Mi svoj rod ni od koga ne krijemo.

Dobro ste se vi tamo smestili, u Miha Chakaja, kazem ja.

Zasto tako govoris, a? Zasto kazes smestili?

Salim se, kazem ja. Mogao bi malo da pozivis u Piteru. Sa svojom krvlju i svojim rodom.

Zar je to tako lose, dragi moj?

Ma ne, podnosljivo je.

Rusi vredjaju?

Smejem se.

Zasto se smejes? Zar sam nesto smesno rekao? Nas niko ne moze da vredja. Nas rod je kao nekakva utvrda. Kao Kavkaski greben.

Slusaj, Gogi, kazem ja, odakle si se samo takav stvorio?

A kakav to?

Pa divalj si, kao Kavkaski greben.

Grubo govoris, slusaj, progovara Gogi, pocutavsi malo. Pravi si idiom, dragi moj. Rusi su te zaglupeli.

Lice mu crveni, crni brcici strce nad simpaticnim usnama.

Dobro, Gogi, kazem ja, dobar si, nasmejali smo se.

Posmatra me jedno vreme, posle se naglo okrece i spusta ka svojim polugama. Kavkaski greben u srcu Evrope.

U slusalicama na mome vratu ozivljava Riba.

Nastavljamo sa pokretom, kaze.

Kuda? pitam. Oni stoje.

Beli transparent sa smesnim slovima se uzdize i treperi tamo, na celu kolone. Celicne razljevuse tenkovskih kula su jos uvek dignute uvis. Iza njih vire ramena, nad ramenima crne kugle koznih slemofona.

Od cela kolone pocinje da se cuje brujanje motora. Odista interesantno.

Osvrcem se.

Pisac u kolima pusi jos jednu cigaretu na vrhu brezuljka.

Pruzam ruku nadole i za cev izvlacim na svetlost bozjega dana svoj AKM.

Sta si rekao? vice odozdo Gogi. Uskoro cemo krenuti, kazem.

I oni su se pomirili sa Ivanom? pita Gogi.

Vraga celavoga, kazem, stavljajuci kundak u zgib ramena.

Sta kazes, slusaj? urla Gogi. Sta to tamo radis?

Okani me se, kazem ja.

Stog sena, ovde Salas, lupa perajima Riba, potvrdi prijem.

Zaustavljam musicu na sredini sofersajbne. Bez dogleda vidim samo belu mrlju, ali mi je i to sasvim dovoljno.

Cudnovato je to osecanje, drzati u ruci tudji zivot.

Ne, apsolutno nista ne vidi. Ne zapaza takve sitnice. A sta ja da radim, da vicem ne pisi, ne treba?

Zasto cutis, Gredo, urla Riba.

Automat kacim na rame, a slusalice stavljam na usi.

Nastavljamo sa pokretom, kazem ja, sta ti je jos potrebno?

Ceoni tenk krece. Transparent se jedva malo povlaci, lagano ide unazad, ali stoji na mestu. Cela kolona se cima. Ona se skracuje, kao udav koji je upravo nesto progutao, i ponovo se ispravlja. Eksplozija povika negde napred. Kao da vicu naski. Ne, ne mogu da razaznam.

Gogi, kreci, vicem nadole. Drzi razdaljinu, ne juri k"o zdrebe pred rudu.

Gogi cuti, ali konzerva pocinje da kija i trza se. Hvatam se za ivice otvora. Trzamo se. Jedanput, drugi put. Zasto nisu u stanju da krenu lagano. Uvek ti trzaji. Trzaj me baca grudima na gvozdje. Transparent se naginje pred ceonim tenkom, jedna njegova ivica pada sve vise i vise, oni koji trce po desnoj ivici puta zaostaju za onima koji trce po levoj ivici. Sta se desava u sredini, ne vidim. Kolona mi zaklanja vidik.

Pada.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]