Broj 104
		Knjizevnost u svetu

Prevela s engleskog Slavica Miletic

Uz Zbignjeva Herberta i Tadeusa Ruzevica, Vislava Simborska je jedan od najvecih zivih pesnika generacije posle Milosa. Od njih cetvoro, Simborska je najmanje poznata u Americi, mozda zato sto je ostala u Poljskoj i sto se kloni javnosti. O njenom privatnom zivotu malo se zna; retko je davala intervjue. Ipak, kao i u slucaju Elizabet Bisop, njenu povucenost prati znatna knjizevna ambicija. Poput Herberta, ona u svom delu gradi duhovitu i neumornu odbranu individualne subjektivnosti od zamki kolektivistickog misljenja, i njene nas pesme, kao i njegove, svojom rafiniranom subverzivnoscu navode da preispitamo uvrezena misljenja. Kod oba pesnika odbacivanje dogme postaje osnova jedne mudre licne etike.

Simborska se rodila 1923, u gradicu Bnjinju u Poznanjskoj oblasti zapadne Poljske. Kad je imala osam godina, s porodicom se preselila u Krakov, gde i danas zivi. Tokom nemacke okupacije, kad su nacisti ukinuli poljske srednje skole i univerzitete, ilegalno je pohadjala skolu, a posle rata studirala je poljsku knjizevnost i sociologiju na Jagelonskom univerzitetu. Od 1952. do 1981. radila je u redakciji kulturnog nedeljnika Knjizevni zivot (Zdzcie Literarckie). Objavila je devet pesnickih zbirki i nekoliko knjiga svojih izabranih pesama, kao i zbirku novinskih prikaza i komentara. Poljski citaoci je znaju i kao vrsnog prevodioca francuske poezije, uglavnom sesnaestog i sedamnaestog veka.

Predeo sa zrnom peska, u prevodu Stanislava Baranjcaka i Kler Kavane, okuplja stotinu pesama nastalih u rasponu od gotovo cetrdest godina pesnickog rada. To je dosad daleko najobimnije i najcitljivije izdanje njenih pesama na engleskom. Prevodioci u njega nisu uvrstili nijednu pesmu iz ranijih knjiga Simborske Za to zivimo (1952) i Pitanja koja postavljam sebi (1954), a iz trece zbirke, Dozivajuci Jetija (1957) odabrali su samo tri pesme. Kasnije knjige, objavljene nakon sto se oslobodila pritiska politicke podobnosti, iscrpno su predstavljene u ovom izboru: So (1962), Zabavi nikad kraja (1967), Moglo je (1972), Veliki broj (1976), Ljudi na mostu (1986) i Kraj i pocetak (1993).

Simborska dobro ispada u prevodu, ali Baranjcak i Kavana su prvi preneli punu snagu njenog pronicljivog i nepredvidljivog duha. Njihove verzije verno ozivljavaju ritmicke obrasce i rime nekih njenih ranijih pesama. Njene sveprisutne igre recima dobile su srecno nadjene ekvivalente, a uspesno je prenesen i samouveren, precizan, prividno nemaran slobodan stih iz njenog novijeg stvaralastva. Ovoj divnoj knjizi imam da uputim samo jednu zamerku - sto se pojavila bez ikakve dopunske informacije. Nema predgovora, komentara niti belezaka, nema pogovora; citalac kome je potrebna pomoc da bi shvatio pesnikinjine poljske referencije ili smisao biografskih, jezickih i politickih nijansi njenog dela, morace to da potrazi na drugom mestu.

Simborska je stasala tokom Drugog svetskog rata i veliki deo zivota provela je pod staljinizmom. Tako je dva puta videla svoju zemlju razorenu. U knjizevnosti se prvi put javila 1945. jednom pesmom u krakovskim novinama, a 1949. njena prva knjiga je usla u izdavacki plan ali nikad nije objavljena. Te godine je poljskim umetnicima nametnut socijalisticki realizam i, po recima Ceslava Milosa, "Orvelov svet vise nije bio knjizevna fikcija u Poljskoj". Rukopis Simborske napadnut je kao morbidno opsednut ratom i nepristupacan masama, dakle, nepogodan za objavljivanje.

Pesnici iz generacije Vislave Simborske razlicito su reagovali na autoritarne pritiske. Neki, poput Zbignjeva Herberta i Mirona Bjalosevskog, odabrali su unutrasnji egzil ili "pisanje za fioku"; drugi, poput Ruzevica, koji je vec bio slavan, i Simborske, koja je bila gotovo nepoznata, pokusali su da se prilagode. Pesme koje su kasnije usle u zbirke Za to zivimo i Pitanja koja postavljam sebi krecu se od dogmatske denuncijacije starog poretka do ostrih osuda zapadnog imperijalizma, i ostaju na partijskoj liniji u mnogim pitanjima - od saveznickog oslobadjanja nemackih ratnih kriminalaca, do Korejskog rata i stradanja radnog naroda u kapitalistickom sistemu. Zbirka Pitanja koja postavljam sebi sadrzi nekoliko refleksivnih lirskih pesama, pretezno ljubavnih, ali vecinom su to pesme o savremenim temama - sve u svemu, prilicno obeshrabrujuce stivo. Jedan kriticar opisao je stil tih ranih knjiga kao "agit-propagandu u maniru kamerne muzike".

Ali s trecom zbirkom, objavljenom posle "otapanja" iz slavne 1956. godine - kad je popustio pritisak cenzure u Poljskoj - Simborska je pocela da zvuci samosvojno. Tri pesme iz zbirke Dozivajuci Jetija koje su Baranjcak i Kavana uvrstili u svoj izbor otkrivaju razocaranje staljinistickom politikom i obojene su zajedljivim humorom i dubokim skepticizmom. Figura Jetija, groznog sneznog coveka sredisnja je metafora za staljinizam. Verovanje u komunizam je nalik verovanju u Groznog Sneznog Coveka: ni jedan ni drugi ne pruzaju nikakvu ljudsku toplinu ni umetnicku utehu. Pesma "Beleske s neobavljene himalajske ekspedicije" ovako se zavrsava:

Jeti, tamo imamo Sekspira.

Jeti, otvaramo pasijans i sviramo
violinu. U sumrak,
palimo svetla, Jeti.

Ovo ovde nije ni mesec ni zemlja.

Suze se mrznu.

O Jeti, napola lunarni stvore,
osvrni se, porazmisli!

To sam dovikivala Jetiju
izmedju cetiri zida lavine,
trupkajuci promrzlim nogama
na vecitom
snegu.

Pesma kojom pocinje zbirka Dozivajuci Jetija, "Brojgelova Dva majmuna", polazi od slike Dva majmuna u lancima, na kojoj su prikazana dva majmuna vezana lancima oko struka u toparnici tvrdjave. Jedan je okrenut ka maglicastoj panorami Antverpena u pozadini, drugi u suprotnom smeru; moguce je da oni predstavljaju rascepljenu svest pesnikinje.

Ovo vidim u svojim snovima o zavrsnim ispitima:
dva majmuna, lancima vezana za pod, sede na prozorskom simsu,
nebo iza njih treperi,
more se preliva.

To je ispit iz Istorije Covecanstva.

Zamuckujem i oklevam.

Brojgelova slika bila je protumacena kao protest protiv spanske okupacije Holandije sredinom sesnaestog veka; pesma Simborske shvacena je kao protest protiv staljinisticke represije.

Jedan majmun pilji i slusa s podrugljivim prezirom,

drugi kao da je odlutao u snove -

ali cim postane jasno da ne znam sta da kazem

podstice me da nastavim

blago zveckajuci lancem.

Sezdesetih godina Simborska stice puno samopouzdanje. Od tog vremena, u njenom glasu sve je uocljivija gorka zaoka iskustva; ona se nije toliko razvila koliko je poboljsala svoje strategije. U mnogim svojim pesmama ona prvo razgleda svoj predmet, zatim ga prigrli, onda se odvoji od njega i presece sve sto je ranije rekla jetkim, razocaranim komentarom. "Vidi kako je jos bodra, kako se dobro drzi - mrznja naseg veka", pise ona, i "Nas dvadeseti vek trebalo je da nadmasi prethodne":

Neki problemi vise nikad
nece iskrsnuti:
glad, na primer,
i rat, i tako dalje.

Bice postovanja
za bespomocnost bespomocnih ljudi;
bice poverenja, takvih stvari.

Oni koji su nameravali da uzivaju u svetu
suoceni su sada
s beznadeznim zadatkom.
Glupost nije zabavna.

Mudrost nije vesela.

Nada
nije vise ona mlada devojka,
i tako dalje, avaj.

Bog ce na kraju poverovati
u coveka i dobrog i jakog,
ali su dobar i jak
i dalje dva razlicita coveka.

("Opadanje veka")

Simborska je izrazito konceptualan pesnik, i idiosinkrazijski. Kad citamo velike pesnike dvadesetog veka - na primer, Eliota ili Valjeha - osecamo kako jezik na tajanstven nacin ide ispred misljenja, kako spojevi reci oslobadjaju percepcije koje su dublje od svesnog uma; zato ti pesnici pridaju veliki znacaj iracionalnom i nesvesnom u stvaralackom procesu. Kod Simborske racionalna osnova koja upravlja pesmom stoji na pocetku i potom se razvija u neocekivanim pravcima, dok pesma mirno napreduje ka krupnom planu. Pesma "Moglo je" smestena je u ratnu Poljsku za vreme nemacke okupacije:

Moglo se dogoditi.

Moralo se dogoditi.

Dogodilo se ranije. Kasnije.

Blize. Dalje.

Dogodilo se, ali ne tebi.

Spasen si jer si bio prvi.

Jer si bio poslednji.

Sam. Sa drugima.

Na desnoj strani. Na levoj.

Zato sto je padala kisa. Zahvaljujuci senci.

Zato sto je dan bio suncan.

Imao si srece - tu je bila suma.

Imao si srece - nije bilo drveca.

Imao si srece - grabulja,
kuka, greda, kocnica,
dovratak, krivina
cetvrt inca,
jedan tren...
I sad si ovde? Jos mamuran
od srecnog slucaja, sto si izmakao za dlaku,
od olaksanja?
Sto si se provukao
kroz jedinu rupu na mrezi?
Potresena sam i zanemela
preko svake mere.

Oslusni,
kako tvoje srce ludo bije u meni.

Ova pesma evocira surovu neizvesnost koja je vladala u nacistickom periodu i istovremeno opisuje sustinsku nepredvidljivost samog iskustva - "cistu ludu srecu" - kojoj dugujemo svoj opstanak. Tu takodje nalazimo osecanje ogromne nesrazmere izmedju obicnih stvari ("grabulja, kuka, greda, kocnica...") i cinjenice da zivot zavisi od njih. Cak i najbezazleniji predmeti mogu postati opaki i opasni, a banalne slucajnosti zasluzne su za to sto jos uvek zivimo. Kao da smo glumci u imrovizovanoj urnebesnoj komediji. Ali pesma se zavrsava gorkom ironijom, jer je i pesnikinja mnogo puta dozivela beslovesno osecanje olaksanja i sad to placa neiskupivim osecanjem krivice.

Majstorsko vladanje kondicionalom jeste ono sto poeziji Simborske daje njenu duhovitost i utisak eksperimentisanja. Ona prati sva grananja jedne ideje da bi videla sta iz nje moze proisteci; velikim, neresivim pitanjima pristupa nonsalantno, s nehajnim sarmom. Tipican pocetak njene pesme je jednostavno, paradoksalno tvrdjenje - "Velika Majka nema lice" ("Paleolitski fetis plodnosti") ili "Cetiri milijarde ljudi na ovoj zemlji a moja uobrazilja je i dalje ista" ("Veliki broj") - koje pesnikinja zatim bodro istrazuje. Jednako cesto iskrsavaju i filozofska pitanja: Moze li umetnicko delo zaustaviti vreme? ("Ljudi na mostu"); Ima li zivota posle smrti? ("Elegicni proracuni"). Njena metoda u velikoj meri iskljucuje deskriptivnost ("Mimoidji me, sveto ludilo opisivanja"!, uzvikuje u "Skitnici"), iako je vicna ovlasnim, preciznim potezima kicice.

Simborska cesto meditira o velikim opstim temama kakve su "Mrznja" i "Prava ljubav", u rasponu od matematickog pojma broja "Pi" do socijalistickog ideala utopije i radosti pesnickog stvaranja. Njena osobenost su pesme sastavljene od pitanja ("Surujuci s mrtvima"), ili od izvinjenja kao "Pod malenom zvezdom":

Izvinjavam se srecnom slucaju sto sam ga
nazvala nuznoscu.

Izvinjavam se nuznosti ako se, ipak, varam.

Molim te, ne ljuti se, sreco, sto mislim
 da mi pripadas.

Neka se moji mrtvi ne zaloste sto
 moja secanja blede.

Izvinjavam se vremenu za sve svetove
 koje svakog trena previdjam.

Izvinjavam se bivsim ljubavima sto mislim
 da je poslednja prva.

Oprostite mi, daleki ratovi,
 sto kuci donosim cvece.

Oprostite mi, otvorene rane,
 sto u vas zabadam prst.

Izvinjavam se zbog svoje ploce menueta
 svima koji jecaju iz dubina.

Kako pesma napreduje, paznja se premesta s jedne kategorije na drugu. Pesnikinja trazi oprostaj od nezivih stvari, pa cak i od pojmova, zatim od mesta i grupa ljudi - sve je antropomorfizovano. Ona se oseca nedoraslom svetskim patnjama i strahuje da je, suzivsi fokus kako bi ovladala stvarima, zapravo trivijalizovala svet. Ali svako je glediste nepotpuno, svaki napor nedovoljan: "Izvinjavam se svemu sto ne mogu biti svuda odjednom. Izvinjavam se svakome sto ne mogu biti svaki muskarac i svaka zena." Zakljucak pesme je jedna ars poetica u malom:

Ne zameraj mi, jezice,
 sto pozajmljujem teske reci,
a onda mukotrpno radim da im
 podarim izgled lakoce.

U citavom svom delu Simborska se igra skalama i promenama glasa. Prihvata neljudsku perspektivu da bi pokazala kakvi su stvarno ljudi, govori kroz neku malu zivotinju kakva je maki, ili iz ugla nekog boga koji posmatra ljudska bica s velike visine, ljutit i zbunjen:

Znaci, on mora dobiti srecu,
i mora dobiti istinu, pride,
mora dobiti vecnost -
zamislite, ni manje ni vise!

Umanjivanje ljudskih bica daje Simborskoj nesto sviftovsko, dok se pomera tamo-amo po skali i posmatra ljudsku prirodu kroz uvelicavajuce staklo. Narocito su pronicljive njene ironizacije sentimentalnosti i politickog zargona.

Ko li je ovaj coveculjak u majusnom odelcetu?
To je bebica Adolf, Hitlerov sincic!

("Hitlerova prva fotografija")

Mozda su za stil Simborske najkarakteristicnije subverzivne varijacije svakodnevnog govora, kad se upusta u vec poodmaklu raspravu ili dopisuje dobro poznatu pricu iz neocekivane perspektive. U "Jednom misljenju o pornografiji" ona okrece argument u prilog legalizovanju pornografije naglavce i umece u njega skandalozna zadovoljstva same misli: "Nema niceg razuzdanijeg od misljenja", kaze; "ta vrsta razvrata divlja poput korova sibanog vetrom na zemljistu pripremljenom za bele rade". Kontekst tih stihova je rastuce intelektualno ilegalno disidentstvo kasnih sedamdesetih i period vanrednog stanja ranih osamdesetih, kad su se ljudi okupljali po privatnim stanovima da bi razgovarali o zabranjenim knjigama. Ponekad bi se tajna policija parkirala ispod prozora da zastrasi ucesnike u toj orgiji misljenja. Pesma obiluje dvosmislicama ("Pozicije su sokantne, neobuzdana je jednostavnost s kojom se jedan duh upinje da oplodi drugi!"), ali jedan zloslutni tok struji ispod povrsine:

Tek tu i tamo poneko ustane,
pridje prozoru
i kroz procep na zavesi
proviri na ulicu.

Jedna od najhrabrijih pesama Simborske, "Lotova zena", kazuje biblijsku pricu iz ugla njenog glavnog lika.

Kazu da sam se osvrnula iz radoznalosti,
ali mogla sam imati i drugih razloga.

Osvrnula sam se zaleci svoju srebrnu ciniju.

Bezbrizno, dok sam pricvrscivala sandalu.

Da ne bih neprestano piljila
   u pravednicki potiljak mog muza Lota.

Zbog iznenadnog saznanja da on ne bi ni zastao
   kad bih na mestu pala mrtva.

Iz neposlusnosti krotkih.

Da proverim gone li nas.

Osinuta tisinom, u nadi da se Bog predomislio.

Svaki novi razlog ukida onaj ispred sebe, i ne mozemo pouzdano znati da li se Lotova zena osvrnula iz lakomislenosti ili iz ocajanja, iz stida ili iz osecanja gubitka. Mozda je to suvise slozeno, mozda ni ona sama ne razume ("Osvrnula sam se zbog svega toga sto sam rekla"), ili je posredi bio nenameran cin ("Osvrnula sam se nehotice"). Prisnost s kojom se Simborska odnosi prema njoj preobrazava legendu; uprkos tonu poigravanja u njoj odjekuje tragedija jedne gorke zenske sudbine:

Ne, ne. Trcala sam,
puzala, zaletala se,
dok se tama nije spustila s nebesa
i s njom sprzeni sljunak i mrtve ptice.

Nisam mogla da disem i vrtela sam se ukrug bez prestanka.

Ko god me je video morao je pomisliti da plesem.

Nije nemoguce da su mi oci bile otvorene.

Mozda sam pala s licem prema gradu.

Poezija Simborske cesto se, kao ovde, dogadja na ivici ponora. To je poezija za dlaku izbegnute opasnosti. A ne borimo se samo sa slucajnim nepogodama, vec i sa samom istorijom, s njenim mrznjama i nebrojenim smrtima ("nepogresivi dzelat sto se naginje nad svojom uprljanom zrtvom"), s posastima koje prevazilaze mastu. Ipak, svet se neprestano misteriozno obnavlja. O tome govori pesma "Realnost iziskuje":

Realnost iziskuje
da se i to pomene:
Zivot ide dalje.

Nastavlja se u Kani i Borodinu,
na Kosovu polju i Gernici.

Tu je jedna benzinska pumpa
na malom raskrscu u Jerihonu,
i neosusena boja
na klupama u parku Bil Hore.

Pisma lete tamo-amo,
izmedju Perl Harbura i Hastingsa,
kamionet prolazi
pod pogledom lava iz Heroneje,
a procvali vocnjaci kraj Verdena ne mogu izbeci
atmosferski front koji nailazi.

Toliko je Svega
da je Nista sasvim lepo skriveno.

Cak i najteze razaranje na kraju izbledi u svesti: "Na tragicnim planinskim prelazima vetar odnosi sesire s beslovesnih glava i ne mozemo a da se tome ne nasmejemo."

Ipak, uprkos gorkoj izvesnosti ljudskog nesavrsenstva, dogadjaju se povremena obicna cuda: leprsanje bele golubice, mali oblak koji zastire mesec, povetarci koji se pretvaraju u olujne vetrove. Pesmu o evoluciji Simborska domisljato naslovljava "Tomas Man". "Drage sirene, tako je moralo biti. Voljeni fauni i cestiti andjeli evolucija vas je odlucno odbacila". Ali priroda nikad nije predvidela stvorenje poput nemackog romanopisca: "Promakao joj je tren kad se sisar najednom obreo s rukom iz koje je nekim cudom izraslo naliv-pero." Otkrivanje dela Vislave Simborske, s njegovom neobicnom mesavinom malodusnosti i ushicenja, takodje moze biti cudesan dogadjaj.

Izvornik: Edward Hirsch, "Subversive Activities", View with the Grain of Sand: Selected Poems by Wislawa Szymborska, translated by Stanislaw Barapczak and Clare Cavanagh. Harcourt Brace 1996. Tekst je objavljen u Nedj Dzork Reviedj of Books, Nr. 7, 1996. Postoje tri ranija prevoda na engleski: Sounds, Feelings, Thoughts, izvrsno paralelno izdanje sedamdeset pesama u prevodu i s predgovorom Magnusa Dz. Krinskog i Roberta Megvajera (Magnus J. Krynsky, Robert A. Maguire; Princeton Universitdz Press, 1981); Selected poems - cetrdeset pesama u prevodu Grazine Drebik, Ostina Flinta i Seron Olds (Grazyna Drebik, Austin Flint, Sharon Olds; Wuarterly Review of Literature, 1982); People on a Bridge, koristan prevod Adama Cernjavskog (Adam Czerniawski). U tom pogledu, skolsko izdanje Krinskog i Megvajera je najkorisnija knjiga na engleskom. Preporucujem i poglavlje iz studije Madlen Levin (Madeline Levine) o Simborskoj - Contemporardz Polish Poetrdz: 1925-1975 (Tdjadzne, 1981) i Baranjcakov (Baranczak) ogled iz Breathing Under Djater and Other East European Essadzs (Harvard Universitdz Press, 1990). U svojoj antologiji poljske poezije iz poslednje dve decenije komunisticke vladavine, Spoiling Cannibals" Fun (Northdjestern Universitdz Press, 1991), Baranjcak i Kavana (Cavanagh) takodje nude korisne informacije citaocu kasnijeg dela Vislave Simborske. The Histordy of Polish Literature (University of California Press, 1969), str. 45. O tom delu, koje nikad nije objavljeno kao knjiga, videti Adam Djlodek, "Debiut z przdzgodami", Miesecznik Literacki (oktobar 1968), str. 44-50

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]