Evropa: velika iluzija (2. deo)
2.Treba li Evropska unija da prihvati zemlje Istocne Evrope? U bivsoj Istocnoj Nemackoj, optimisticko verovanje da ce evropski prosperitet ujediniti podeljenu zemlju i izbrisati mucna secanja - ukratko, pokusaj da se ponovi "ekonomsko cudo" Savezne Republike i njegove pratece blagodeti - slupalo se ne toliko o ta secanja, koliko o odsustvo svake ekonomske transformacije nalik onoj koja se zbila u Zapadnoj Nemackoj ranih pedesetih godina. Na istu tu teskocu naisao bi svaki pokusaj ukljucivanja istocnih zemalja u Uniju. Ekonomski gledano, takvo prosirenje bi predstavljalo tezak i nepopularan balast. Samo cetiri zemlje su dale neto doprinos budetu EU za 1992. godinu: Nemacka, Velika Britanija, Francuska i Holandija (opadajucim redom doprinosa po glavi stanovnika). Korisnici su bili (takodje opadajucim redom po glavi stanovnika) Luksemburg, Irska, Grcka, Belgija, Portugalija, Danska, Spanija i Italija. Tacno je da su zemlje koje su kasnije pristupile - ~vedska, Finska i Austrija - takodje potencijalni donatori, ali njihove privrede su male i njihov udeo ne moze nista bitno promeniti. S druge strane, sve zamislive buduce clanice Unije (izuzev Svajcarske) izvesno spadaju u kategoriju korisnika. Procenjeno je (u istraivanju Bertelsmanove fondacije iz 1994) da bi cetiri zemlje iz "Visegradske grupe" - Poljska, Ceska Republika, Slovacka i Madjarska - same kostale Evropsku uniju 20 milijardi nemackih maraka godisnje u direktnim ulaganjima. Izvesno je da bi Uniju kostalo mnogo novca - koji ona u ovom trenutku ne moze da izdvoji - primanje buducih clanica pod istim uslovima koje uzivaju sadasnje. Zbog svih pomenutih teskoca, Evropska Unija ne moze, realisticki gledano, da ponudi cak ni svojim sadasnjim clanicama buducnost koja bi bila sigurna i prosperitetna kao sto je to bila proslost. Dosetke poput "uzeg jezgra", "brzog koloseka", "promenljive geometrije" ili "Partnerstva za mir" samo su nacini da se odgodi ili izbegne nemoguc izbor - da se pridoslicama kaze ne ili da se Unija prosiri pod jednakim uslovima. U doglednoj buducnosti, prijem istocnih zemalja pod ma kakvim prihvatljivim uslovima, bio bi za EU, ekonomski posmatrano, skup cin milosrdja. Ali, zar ne bi moda bilo u interesu same Zapadne Evrope da, uprkos svemu, pristane na tu zrtvu (pod uslovom da to sebi moze da priusti)? Ostavimo po strani pitanje kulturne srodnosti, to jest pitanje da li Zapadna Evropa gubi neki vitalan deo kad se odvoji od Srednje i Istocne Evrope. Priznat interes Zapadne Evrope danas lezi u obezbedjivanju protiv demografskih i ekonomskih pretnji sa istoka i juga. Sto se, pak, tice konvencionalnijih pretnji, precutna je pretpostavka svih evropskih planera odbrane da Rusija ostaje jedina znacajna vojna opasnost za ostatak Evrope. Jasno je da je velikim drzavama Zapadne i Srednje Evrope i dalje u interesu da odrzavaju "drzave- amortizere" koje ih odvajaju od Rusije. Pitanje je, medjutim, da li te drzave bolje obavljaju svoj geostrateski zadatak unutar ili izvan zvanicne Unije. , U svakom slucaju, zapadnoevropska debata sad je usredsredjena na funkcionisanje same Evropske unije. Da li o zajednickim evropskim poduhvatima treba odlucivati jednoglasno (kao sto se sad cini) ili vecinskim glasanjem? I kako bi, u drugom slucaju, trebalo da bude definisana vecina? U kojoj bi meri njene odluke trebalo da budu obavezujuce? Helmut Kol, pokojni Fransoa Miteran i njihovi politicki savetnici davali su prednost sistemu vecinskog glasanja, u zelji da izbegnu opasnost od corsokaka do kojeg bi mogao dovesti pokusaj da se izadje u susret tako velikom broju zemalja clanica i da se odgovori na njihove zahteve. Britanci, uz podrsku nekih manjih zemalja-clanica, insistiraju na pravu veta (istog onog pomocu kojeg ih je Sarl de Gol sprecio da pristupe Zajednici u januaru 1963!) upravo zato da bi onemogucili donosenje odluka protivnih svojim interesima - kao i da bi sprecili donosenje prevelikog broja bilo kakvih odluka. Ti sukobi nisu slucajno izbili u prvi plan. U "Evropi Petnaestorice" bice gotovo nemoguce obezbediti cvrstu vecinu - o jednoglasnosti da i ne govorimo - za mnoge slozene odluke. To se narocito odnosi na odbrambenu i spoljnu politiku, gde je Evropa dosad bila neaktivna. Opcija vojnog primirivanja nije vise otvorena za Evropu; ne moze se racunati na to da ce se SAD uplitati u evropske poslove kad god se to od njih zatrazi. Evropska unija za sada nije uspela da pridobije sve svoje clanice ni za jednu zajednicku politiku ili akciju u vojnim ili spoljnim poslovima, a ono sto je bilo tesko za petnaest clanica bice neizvodljivo zanjihov jos veci broj. Unija i njene prethodnice licile su ponecem na UN - jednoglasno odlucivanje u sferama zajednickog interesa i saglasnost da se ne sloze ili prosto ne donesu odluku o teskim ili razdornim pitanjima - a sad pocinju da lice na Drustvo naroda, gde clanovi prosto blokiraju odluke s kojima se ne slazu. Moralna i politicka steta koja moze nastati kad jedan jedini clan svima nametne jednoglasnu odluku - vide odbijanje Grcke da prizna Makedoniju, ili insistiranje Italije da se moguce uclanjivanje Slovenije u EU skine s dnevnog reda dok se ne rasciste stare ali trivijalne pravne zavrzlame izmedju te dve zemlje - bila bi beznacajna u poredjenju, na primer, sa odbijanjem Britanije ili Francuske da se priklone spoljnoj politici vecine, sastavljene od Nemacke i manjih zemalja koje je podravaju. Sta je, u tom slucaju, sa opstom zainteresovanoscu Zapadne Evrope za stabilnost, s prihvatanjem obaveze da pomogne zemljama poput Madjarske i Slovacke protiv njihovih sopstvenih unutrasnjih demona? To je, zapravo, najjaci argument koji mogu da ponude srednjoevropljani kad zakucaju na vrata EU - zastitite nas od nas samih, od internih posledica neuspele "postkomunisticke tranzicije" - i on je posebno ubedljiv za njihove neposredne susede na zapadu, pre svega za Nemacku. Ali taj argument racuna samo sa opreznoscu i zato je EU pokusala da na njega odgovori ponudom delimicnog clanstva, prelaznog udruzivanja, i tako dalje - ukratko, to je jedan hipotetocki buduci problem, a Zapad je u ovom trenutku zaokupljen stvarnim i neposrednim teskocama. Cak i ako briga za istocnoevropsku stabilnost uspe da odskrine evropska vrata, bice to samo po cenu znatnog razvodnjavanja smisla i delovanja unije. A zastitnicka ruka "Evrope" sigurno se nece protegnuti dalje od starog habsburskog sredista (Ceska Republika, Madjarska, Slovacka, Slovenija i Poljska), od kojeg ce napraviti neku vrstu zaostalog predgradja Evrope, dok ce "vizantijska" Evropa (od Letonije do Bugarske) biti prepustena sama sebi - ona je odvec blizu Rusije i ruskih interesa da bi je Zapad mogao mirno pripajati i u njoj se angazovati. U medjuvremenu, Evropom ce dominirati Nemacka. Od 1990. jedinstvena Nemacka trazi partnere za svoju strategiju sirenja u Srednju Evropu. Ako uspe da pridobije clanice evropskog "brzog koloseka", prednjacenje Bona nece toliko bosti oci. Tako su, na primer, posredne investicije nemackih firmi - preko austrijskih podrunica ili "frontova" - izazivale u Istocnoj Evropi daleko manje lokalnog negodovanja nego one koja su dolazile direktno iz Savezne Republike. Ako se zapadnonemacka spoljna politika pre 1989. mogla opisati kao trostruko balansiranje, dakle, ako se nije ni dodvoravala Sjedinjenim Drzavama, Moskvi ili Parizu, niti im se zamerala, nemacka politika posle ujedinjenja nastoji da sledi logiku nemacke moci i da nadje svoje istorijsko mesto u Srednjoj i Istocnoj Evropi, a da pri tom ne zastrasi svoje zapadnoevropske saveznike i da ne razbudi strahove samih Nemaca od ozivljavanja nacionalnih ambicija. Kao sto su uocili neki nemacki pisci, teskoca je u tome sto Nemacka nuzno destabilizuje Evropu, uprkos svojim najboljim namerama. Ona Evropa u cijem su radjanju ucestvovali Adenauer i njegovi savremenici, Evropa koja je omogucila Saveznoj Republici da izgradi svoj posthitlerovski identitet, dovedena je u pitanje cim je naruseno poratno ustrojstvo. Dramaticnije istorijske analogije mogu da zavedu na pogresan put - de facto alijansa Nemacke i Austrije unutar EU nije Anschluss iz 1938, a ozivljavanje nemackog ekspanzionizma, a pogotovo militarizma, nije verovatno, barem u doglednoj buducnosti. Ali, istina je, i to jos od 1871, da mocna Nemacka usred Evrope, Nemacka koja ima sopstvene interese, izaziva nelagodu kod svojih suseda. Ipak, danasnja Evropa kojom dominira Nemacka upadljivo odudara od one iz proslosti, i moze se pre svega definisati odsustvom zelje da se aktivno uplice u medjunarodne poslove. Da li ce tako i ostati, drugo je pitanje - nasledje nacizma ne moze vecito pritiskati savest nemacke javnosti, i mora nastupiti trenutak kad ce nemacki politicari i njihovi biraci prestati da se ustrucavaju i poceti da se ponasaju kao svaka druga sila: da salju vojnike izvan svojih granica, da koriste silu ili prete silom kako bi ostvarili nacionalne ciljeve, i tako dalje. Ali, za sada, najveci problem za clanice Evrope kojom dominira Nemacka jeste neka vrsta inercije, koja tera evropsku zajednicu da ogranici svoje kolektivne medjunarodne intervencije na nesporne ekoloske ili humanitarne teme. To je prva pouka jugoslovenske tragedije: ona ilustruje slabost evropskih inicijativa, prinudno izbegavanje angazovanja i odsustvo svakog dogovorenog zajednickog strateskog interesa koji bi sezao dalje od nastojanja da se odri status quo. Rat u Jugoslaviji od 1991. takodje je pravovremeno upozorenje da Nemci nisu jedini narod za koji nemacka hegemonija nije dobrodosla. Jedno od najsnaznijih uporista srpske propagande, prvo protiv slovenacke i hrvatske nezavisnosti a zatim protiv spoljasnjeg uplitanja u Bosni, bilo je tvrdjenje da Nemacka i Austrija zele da obnove "nemacko-katolicku" Mitteleuropui da je citav poduhvat rasturanja Jugoslavije neka vrsta tevtonsko-habsburske zavere. Strah od potkrepljivanja tog argumenta sprecio je najjacu evropsku drzavu da se aktivno umesa u rat tokom prve cetiri godine, a cak i tad je odluka da se posalje mali nemacki vojni kontingent - sa izricito neborbenim zadacima - naisla na snazno negodovanje intelektualnih i politickih krugova u Nemackoj. To ne znaci da je ponasanje Francuske ili Velike Britanije bilo uzorno. Ali Francuzi i Britanci su bili prinudjeni da ucine nesto, makar i neadekvatno ili perfidno - tako je doslo do slanja male "Jedinice za brzo dejstvo" u Sarajevo 1995, kad je vec bilo neprijatno jasno koliko je nedelotvorno tamosnje prisustvo UN.* Ali cinjenica da je ta jedinica bila francusko-britanska i da nije delovala ni pod kakvim "evropskim" znamenjem, potvrdila je drugu lekciju dobijenu iz dogadjaja na Balkanu, naime da je "evropska" gradjevina u osnovi suplja, samozivo opsednuta fiskalnom ispravnoscu i trgovinskim povlasticama. Kao sto ne postoji delotvorna medjunarodna zajednica, tako isto, za ovu svrhu, ne postoji ni evropska. Ima mnogo sila, velikih i ne tako velikih, ali, barem za sada, Evropa s Nemackom na celu nije medju njima. , Kako ce Francuska i Britanija iskoristiti ogranicenu medjunarodnu inicijativu koja im je pala u deo, to zavisi od pouka koje ce njihove vlade izvuci iz ponizenja u bosanskoj avanturi, ako se uopste odluce da izvuku bilo kakvu pouku. Ali cetrdeset godina posle anglo-francuske bruke na Suecu, oni ponovo otkrivaju cari i tegobe relativne diplomatske autonomije. Sjedinjene Drave im vise ne zaviruju preko ramena a "Evropa" vise nije sigurno pribeziste. Godine od 1945-1989. sve vise lice na zagradu. Kako se budemo udaljavali od Drugog svetskog rata, sve ce se manje znacajnim ciniti razlozi da se izgradi nesto novo i drukcije. Zato moramo da imamo na umu ne toliko ostvarene realne prednosti, koliko cinjenicu da je evropska zajednica koja je pomogla u tome bila sredstvo a ne cilj. , Ako budemo gledali na Evropsku Uniju kao na carobne bisage i ako nam "Evropa" bude stalno na usnama kao kakva mantra, ako budemo mahali njenim barjakom pred tvrdoglavim "nacionalistickim" jereticima, jednog dana se mozemo probuditi daleko, veoma daleko od resenja problema naseg kontinenta, zato sto nas je mit o "Evropi" ucinio slepima za te probleme. Moze nam se dogoditi da otkrijemo kako je ona postala jedva nesto vise od politicki korektnog nacina da lokalne teskoce prosledimo dalje, kao da samo pominjanje obecanja moze zameniti resavanje sadasnjih problema i kriza. Svakako, kad govorimo o Evropi kao da ona vec postoji u nekom snaznijem, kolektivnom smislu, to ima izvestan pozitivan efekat. Ali to ne moze uvek da pomogne, postoje problemi koji zahtevaju drukciji pristup. "Evropa" jeste nesto vise od geografskog pojma pojam ali je manje od odgovora. 3 juni 1996
| ||||||||
| Mostovi br. 104 |
[Posaljite nam vas komentar] |
[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana] |