Broj 104
		Knjizevnost u svetu

Toni Dad

1.

Verovatnoca da ce Evropska unija biti u stanju da ispuni sopstvena obecanja o sve cvrscem jedinstvu, i da ce pri tom ostati otvorena za nove ravnopravne clanove, zaista je mrsava. Pre svega, jedinstvene istorijske okolnosti perioda od 1945. do 1989. ne mogu se ponoviti. Rez izazvan dogadjajima iz 1989. bio je, u najmanju ruku, jednako dubok na Zapadu kao i na Istoku. Sustina francusko-nemacke podele uloga, oko koje je izgradjena poratna Zapadna Evropa, lezi u obostrano povoljnom dogovoru: Nemci ce imati ekonomska sredstva a Francuzi ce zadrati politicku inicijativu. Naravno, u ranim posleratnim godinama Nemci jos nisu bili stekli svoje sadasnje bogatstvo i Francuska je realno bila nadmocna. Ali vec sredinom pedestih situacija se promenila; od tada hegemonija Francuske u zapadnoevropskim pitanjima pociva na nuklearnom oruzju,koje ona ne moze da upotrebi, na vojsci,koju ne moze da koristi na samom kontinentu, i na medjunarodnom politickom statusu koji dobrim delom poc1ivana proracunatoj velikodusnosti tri pobednicke sile po zavrsetku rata.

Toj neobicnoj medjuigri dosao je kraj, o cemu nedvosmisleno svedoci jedna ekonomske cinjenice. Godine 1990, tabela francuskog ekonomskog uticaja pokazuje da je on ogranicen na "Evropu Devetorice"-to jest, na prvobitnu sestorku (Nemack1a, Francusk1a, Italijai zemlje Beneluksa) - i Britaniju, Irsku i Dansku. S tim zemljama je Francuska imala najvecu razmenu (uvoz i izvoz) dobara i usluga. Ali Nemacka je, sa svoje strane, vec ukljucila u domen svog ekonomskog uticaja ne samo danasnju "Evropu Petnaestorice" nego i vecinu ostatka kontinenta na sever i jug. Znacenje te cinjenice je jasno. Francuska je postala regionalna sila, ogranicena na zapadni obod Evrope. Nemacka je, jos pre ujedinjenja, ponovo postala velika evropska sila.

Zbivanja iz 1989. donela su i Nemcima nove poteskoce. Naime,doksu u Francuskoj slabost i sve manja medjunarodna moc razbudile mucna secanja, u Nemackoj je ocigledan visak moci proizveo isti ucinak. Nemacki politicari, od Adenauera do Helmuta Kola, namerno su prikazivali Nemacku slabijom nego sto je bila i prepustali Francuskoj politicke inicijative, isticuci da zele samo stabilnu Nemacku u naprednoj Evropi; tako su postali zrtve sopstvene retorike, te su Evropi posle 1989. predali jednu veoma razvijenu drzavu lisenu osecanja nacionalnog cilja.

Zbog toga je danas nemacki nacionalni program red malo pretrpan. Uz ekonomski i politicki problem apsorbovanja istocne 4L$a4nder3, Nemci moraju da se bave i paradoksom Ostpolitik-e pre ujedinjenja, to jest cinjenicom da su mnogi nemacki politicari, narocito na levici, bili zadovoljni postojecim stanjem stvari i da su smatrali da sa uklanjanjem Zida ne treba zuriti. Nemci su takodje morali da se suoce s posledicama sopstvenih sposobnosti - sad kad mogu da vode Evropu, i kad to ocigledno i cine, kuda bi trebalo da je odvedu? I kakva je ta Evropa cije su oni prirodne vodje - "Evropa" sklona Zapadu, koju su izgradili Francuzi, ili tradicionalna Evropa nemackih interesa, gde Nemacka ne zauzima samo istocni obod vec i samo srediste?

Nemacka u srcu Evrope budi secanja i odjeke koje mnogi narodi, a pre svega Nemci, pokusavaju da potisnu od 1949. godine. Ali slika Nemacke koja se strogo cuva da ne prene bolna istocna secanja, i koja cvrsto prianja uz svoje poratne zapadne saveznike, kao da samo oni stoje izmedju nemacke nacije i njenih demona, nije narocito ubedljiva.

Promenile su se i osnovne ekonomske okolnosti Evrope. U ocima generacije koja je 1950. godine pratila osnivanje Evropske zajednice za ugalj i celik, Zapadna Evropa bila je nevidjen spoj visokog razvoja i gotovo pune zaposlenosti. Iz toga se rodilo verovanje, iskazano nizom optimistickih ekonomskih predvidjanja OECD, da je ciklus kriza, koji je obelezavao evropsku ekonomiju u prethodnih pedesetak godina, stvar proslosti. Velika naftna kriza iz 1974. trebalo je da rasprsi takve iluzije. Godine 1950, samo 8.5 odsto energetskih potreba Zapadne Evrope zavisilo je od nafte; osatatak je, vecim delom, zadovoljavao ugalj, evropsko domace i jevtino fosilno gorivo. Vec godine 1970, udeo nafte u evropskoj energetskoj potrosnji dostigao je 60% procenta. Tako je cetvorostruki porast cena nafte stavio tacku na cetvrt veka jevtine energije, podizuci naglo i nepovratno troskove proizvodnje, prevoza i svakodnevnog zivota. U Saveznoj Republici Nemackoj bruto nacionalni dohodak opao je za 0.5 odsto 1 974. i ponovo za 0,6 odsto 1975, sto su padovi bez presedana u poratnom Wirtschaftswunder-u; oni su se ponovili 1981 i 1982, kad je zapadnonemacka privreda ponovo krenula silaznom putanjom za 0,2, odnosno odsto. U poratnoj Italiji Bruto nacionalni dohodak prvi put je pao 1976. godine (za 0,7 odsto). Ni Nemacka niti bilo koja druga zapadna privreda vise nikad nece biti kao pre.

To se ozbiljno odrazilo na Evropsku zajednicu (kasnije uniju). Znacajna crta zajednice bila je njena sposobnost da sa jednakim uspehom udovoljava razlicitim potrebama svojih zemalja-clanica, proizaslim iz znatno razlicitih medjuratnih iskustava i secanja. Belgijanci (kao i Britanci) najvise su strahovali od nezaposlenosti; Francuzima je nadasve bilo stalo da izbegnu maltuzijansku stagnaciju iz prethodnih decenija; Nemci su ziveli u strahu od nestabilne, naduvane valute. Posle 1974, neodlucna evropska privreda svima je zapretila povecanjem nezaposlenosti, sporim razvojem i naglim rastom cena. Stare, zaboravljene nedace ponovo su iskrsle. Ne samo sto ni izdaleka nije u stanju da ponudi prednosti svog ekonomskog cuda sve siroj zajednici korisnika, "Evropa" vise ne moze biti sigurna ni u to da ih moze pruziti samoj sebi. Taj problem su na svetlo dana izneli dogadjaji iz 1989, ali se razlog za nesposobnost Unije da pristupi njegovom resavanju moze otkriti petnaest godina ranije.

Secanje na medjuratnu nezaposlenost razlicito je u svakoj zemlji. U Francuskoj to nikad nije bio veliki problem: u proseku 0,3 odsto godisnje tokom tridesetih. Ali u Britaniji, gde je 7,5 odsto radne snage vec bilo nezaposleno tokom dvadesetih godina, godisnji prosek od 1,5 odsto u narednoj deceniji naterao je politicare i ekonomiste svih boja da se zaklinju kako se to nikad vise nece ponoviti. U Belgiji i Nemackoj, gde je stopa nezaposlenosti dostigla gotovo 9 odsto,preovladavala su slicna osecanja. Zato se zapadnoevropska ekonomije toliko dicila sto je uspela da odrzi gotovo potpunu zaposlenost tokom pedesetih i sezdesetih godina. Sezdesetih je prosecna godisnja stopa nezaposlenosti u Zapadnoj Evropi bila 0,6 odsto. U narednoj deceniji popela se na godisnji prosek od 4,2 procenta. Do kraja osamdesetih, ponovo se udvostrucila sa godisnjim prosecnim stopama nezaposlenosti u EZ od 9,2 procenta; do 1993. stiglo se na 1 procenta. U okviru tih neveselih brojki mogle su se uociti pravilnosti koje su davale jos vise stvarnih razloga za uznemirenost. Godine 1993, zabelezena nezaposlenost medju muskarcima i zenama mladjim od dvadeset pet godina premasila je 20 procenta u sest zemalja EU (Spanija, Irska, Francuska, Italija, Belgija i Grcka). Na dugotrajnu nezaposlenost otpadalo je vise od jedne trecine ukupnog broja nezaposlenih u tih sest zemalja, kao i u Ujedinjenom Kraljevstvu, Holandiji i bivsoj Zapadnoj Nemackoj. Inflacija iz osamdestih dovela je do preraspodele koja je pogorsala dejstvo tih brojeva, prosirujuci jaz izmedju zaposlenih i nezaposlenih. Stavise, ekonomski usponi izgubili su dejstvo koje su imali za vreme naglog procvatau godinama posle 1950, naime da apsorbuju visak rada i povuku nagore najsiromasniji sloj. Ko jos pamti fantazije iz sezdesetih, kad se lakomisleno verovalo da su problemi proizvodnje reseni i da preostaje samo pitanje raspodele dobiti?

Usled brzog urbanog razvoja i ekonomske stagnacije koja je usledila, Zapadnoj Evropi su zapretili ne samo stari problemi ekonomske nesigurnosti, nesto sto vecina Evropljana nije dozivela od cetrdesetih godina, nego i drustveni poremecaji i fizicka ugrozenost kakvi se ne pamte od vremena rane industrijske revolucije. Danas u Zapadnoj Evropi mozemo videti cemerne satelitske gradove, kuna predgradja i beznadene gradske getoe. Cak ni veliki glavni gradovi - London, Pariz, Rim - nisu tako cisti i bezbedni, niti tako puni nade kao sto su bili pre jedva trideset godina. U njima i u desetinama provincijskih gradova od Liona do Libeka umnozava se gradska potklasa. To nije izazvalo razornije socijalne i ekonomske posledice samo zahvaljujuci sistemu socijalnog staranja koji su zapadni Evropljani uveli posle 1945.

Kriza drzave blagostanja treci je razlog sto Evropska Unija ne moze ocekivati da ce njena postignuca i obecanja moci da traju unedogled. Zapadnoevropsko stanovnistvo stari. Od sredine sezdesetih, opsti trend je nalagao manje dece po porodici, tako da u nekim zemljama, na primer u Italiji i Spaniji, populacija cak ne uspeva da se odrzi na istom nivou. U Spaniji je 1993 godine stopa nataliteta bila niza nego ikad - ,1 na hiljadu stanovnika. Evropljani sad moraju da izdravaju veliku i sve brojniju populaciju starih na grbaci sve manjeg i manjeg broja mladih, od kojih su mnogi nezaposleni. Velikodusan sistem socijalnog staranja, planiran za privrede u usponu, gde veliki broj zaposlenih mladih ljudi zadovoljava socijalne potrebe relativno male populacije starih i bolesnih, sad je izlzoen velikom pritisku. U Severnoj i Zapadnoj Evropi populacija sezdesetpetogodisnjaka i starijih porasla je od sredine sezdesetih za 2 do 7 odsto (u zavisnosti od zemlje). Stavise, cak se ni oni ispod sezdeset pet godina ne mogu automatski staviti na "produktivnu" stranu nacionalne jednacine: u Zapadnoj Nemackoj postotak zaposlenih izmedju sezdeset i sezdeset cetiri godine opao je sa 72 na 44 tokom dve decenije posle 1960; u Holandiji je taj odnos izrazen ciframa 81 i 58. U ovom trenutku, stariji ljudi zaposleni na neodgovarajucim radnim mestima ili sa smanjenim radnim vremenom, naprosto su skup balast. Ali kad akteri bejbi-buma pocnu da odlaze u penziju (oko 2010), prisustvo ogromne, nezadovoljne, malodusne, neproizvodne i zdravstveno ugrozene populacije starih moglo bi izazvati ozbiljnu drustvenu krizu.

Vecini evropskih politicara jasno je da se troskovi drzave blagostanja u njenom poratnom obliku ne mogu do veka pokrivati. Medjutim, nije lako odluciti koga najpre uciniti nezadovoljnim - sve manji broj donatora ili sve veci broj nenamernih korisnika. Obe strane mogu da glasaju. Dosad je spoj navike i dobronamernosti isao naruku najvecem mogucem broju socijalnih pogodnosti. Ali, tokom poslednjih nekoliko godina, drugi cinilac u "socijalnoj" debati preti da nesrazmerno privuce nacionalno politicko rasudjivanja na svoju stranu. Rec je o takozvanom "imigracionom pitanju". , Zbog imigracije iz bivsih kolonija i njihovih mediteranskih obruba, privucene izgledima na posao u privredi koja je usisavala radnu snagu kao gorivo za svoj brz razvoj, Zapadna Evropa je vec pocetkom sezdesetih imala visak imigranata nad emigrantima, po prvi put u ovom veku. Godine 1973, kad je "strano prisustvo" u Zapadnoj Evropi dostiglo vrhunac, clanice EEZ, zajedno sa Austrijom, Svajcarskom, Norveskom i Svedskom, imale su oko 7,5 miliona stranih radnika; samo u Francuskoj i Nemackoj bilo ih je gotovo pet miliona, sto je u obema zemljama iznosilo oko 0 odsto radne snage. Iako su te brojke naglo opale kad su vlasti ogranicile imigraciju (kako iz ekonomskih tako i iz politickih razloga), prisustvo imigranata i dalje je znatno. Prema podacima iz 1990, oko 6,1 odsto nemackog stanovnistva, 6,4 francuskog, 4,3 holandskog i ,3 britanskog cine stranci. U te cifre nisu ukljuceni naturalizovani imigranti, niti deca stranaca rodjena u tim zemljama, iako se u nekima - posebno u Nemackoj - oni i dalje smatraju strancima i nemaju puna gradjanska prava. Poslednjih godina ti imigranti i njihova deca postali su meta ozlojedjenosti i straha "domaceg" stanovnistva; takva osecanja raspiruju i iskoriscavaju i ekstremisti i umereni politicari. Dokle se u tome stiglo moze se videti na primeru Francuske. Maja 1989, 28 odsto sirakovih degolistickih pristalica izjasnili su se kao "generalno saglasni" sa idejama o imigrantima koje su bile izrazene u programu Lepenovog Nacionalnog fronta. Godine 1990, postotak Lepenovih istomisljenika o tom pitanju popeo se na 50. A ako su komunisticki i socijalisticki glasaci bili manje skloni takvim idejama, razlog treba videti samo u tome sto je vecina njih vec ranije prisla Lepenu: na predsednickim izborima 1995, on je dobio 30 odsto glasova zaposlene radnicke klase, dok je socijalisticki kandidat Lionel |ospen dobio samo 21 odsto.

Dakle, do kraja osamdesetih velika manjina glasacke matice u Francuskoj nije videla nista necasno u izrazavanju slaganja s politikom koju bi, dvadesetak godina ranije, ocenila kao nedopustivo blisku fasizmu (na Lepenovom spisku iz novembra 1991 "Pedeset mera koje treba preduzeti u vezi sa imigracijom" nasao se i predlog da se povuku prethodno zajamcene naturalizacije, sto je cin retroaktivne nepravde kakav je poslednji put praktikovan u Francuskoj za vreme vlade Filipa Petena. U Austriji je izrazito desna Partija slobode Jerga Hajdera dobila 22 odsto glasova na nacionalnim izborima iz decembru 1995. U Nemackoj se, takodje, uvode sve vece restrikcije na "gastarbajtere" i druge moguce imigrante "u njihovom sopstvenom interesu".

Politika imigracije nece u dogledno vreme izgubiti na znacaju, s jedne strane, zato sto su unutar kontinentalne i medjukontinentalne migracije odlika evropskog drustva, a s druge, zato sto ce lokalni strahovi i predrasude uciniti da se imigranti i dalje vide kao smetnja i kao nesto sto se moze politicki eksploatisati. Predrasuda protiv poljskih, italijanskih ili portugalskih imigranata, veoma snazna tokom prethodnih nekoliko decenija, nestala je kad su se njihova deca, koja se nisu razlikovala ni po veri ni po jeziku ni po boji, stopila sa drustvenim predelom. Te prednosti kulturne i fizicke nevidljivosti nisu date njihovim sledbenicima iz Turske, Afrike, Indije ili sa Antila. Kad su u pitanju zaista strane zajednice, tradicija prave asimilacije u Evropi - ili, drugim recima, multikulturalizma - nije velika. Imigranti i njihova deca pridruzice se redovima "gubitnika" u nadmetanju za smanjene resurse Zapadne Evrope.

Dosad je polozaj "gubitnika" u poratnoj istoriji Evrope bio ublazavan slozenim, skupim sistemima regionalne pomoci koje je Evropska unija uvela unutar i izmedju zemalja. Taj oblik institucionalizovanog staranja iziskuje neprestane popravke i dopune zbog deformacija trista koje je nagomilalo bogatstvo i mogucnosti u razvijenom severozapadnom jezgru, a nije gotovo nista ucinilo da ukloni uzroke nejednakosti. Juzna Evropa, periferije (Irska, Portugalija, Grcka), siromasni i "imigranti" cine, dakle, zajednicu ugrozenih za koju je EU, s jedne strane, jedini izvor pomoci - jer bez pomoci iz Brisela dobar deo Zapadne Evrope, od zaostalih rudarskih naselja do sela koja nisu kadra da sama sebe izdrzavaju, bio bi u jos vecoj nevolji nego sto jeste - a s druge strane, izvor zavisti i nezadovoljstva. Naime, tamo gde ima gubitnika ima i dobitnika.

Da bi smo videli kako "Evropa" radi za dobitnike dovoljno je da provedemo nekoliko dana u trouglu koji cine grad Sarbriken (Nemacka), Mec (Francuska) i Luksemburg. Tu uspesni gradjani triju zemalja slobodno putuju preko granica za koje se, inace, ne bi moglo reci da su iscezle. Ljudi, radna mesta, roba i zabava neometano se krecu tamo-amo medju razlicitim jezicima i drzavama, naizgled nesvesni istorijskih napetosti i neprijateljstava koja su obelezavala upravo to podrucje u nedavnoj proslosti. Deca koja su tu rodjena nastavljaju da odrastaju u Francuskoj, Nemackoj ili Luksemburgu, i uce istoriju u skladu s nacionalnim obrazovnim ritualima, ali to sto uce vise ne odgovara najbolje onome sto vide. Sve u svemu, to nije lose. Ostvarena je prirodna logika ujedinjenja Alzasa sa Lorenom i to ne s blagoslovom nemacke vrhovne komande ili francuskih okupacionih vlasti, vec u skladu s dobronamernim planovima Evropske komisije.

C'est magnifidjue, mais ce n'est pas l'Europe. Ili, da budemo pravedni, to jeste "Evropa", ali iz jednog sasvim odredjenog ugla. Naime, geografski posmatrano, od cega se sastoji ta Evropa? Gde su njene prestonice i njene institucije? Komisija i njen gradjanski servis sede u Briselu. Parlament i njegove komisije sastaju se u Strazburu i Luksemburgu. Evropski sud je u Hagu. Sustinske odluke o buducem ujedinjenju donete su u Mastrihtu, dok je dogovor o objedinjavanju granicnih propisa i kontrole stranaca potpisan u luksemburskom gradu Sengenu. Svih sest gradova, medjusobno dobro povezanih, leze na liniji koja ide od Severnog mora do Alpa i koja je u devetom veku bila ponos i glavna saobracajnica karolinske monarhije. Moze se reci da je to srce (a neki bi dodali i dusa) danasnje Evropske unije. Ali instinktivna, atavisticka (i politicki proracunata) lokacija modernih prestonica "Evrope" trebalo bi da nas opomene opominje i podseti na to da istina o danasnjoj Evropi moda i nije sasvim nova, i da ono sto se izdaje za novo moda nije susta istina. Danasnja Evropa ima jos jednu neobicnu osobinu. Njeni dobitnici, mesta i narodi koji su se dobro snasli u Uniji i koji povezuju svoj napredak sa izrazito evropskim identitetom, nisu nacionalne drzave, vec regioni. Velike zvezde savremene Evrope su Baden-Virtenberg u jugozapadnoj Nemackoj, ronsko-alpska oblast u Francuskoj, Lombardija i Katalonija. Tri od ovih super-regiona (nijedan ne sadzri nacionalni kapital svoje zemlje) grupisani su oko Svajcarske, kao da bi se rado iskobeljali iz stega koje im namece povezanost sa siromasnijim regionima Italije, Nemacke i Francuske i postali, po blizini i srodnosti, uspesne male alpske republike. Njihov nesrazmeran prosperitet i ekonomska moc prosto zapanjuju. Ronsko-alpska oblast, s Parizom i njegovom okolinom, obezbedjuje oko trecinu Francuskog bruto nacionalnog proizvoda. Godine 1993, Katalonija je bila zasluzna za 19 procenta spanskog bruto nacionalnog proizvoda, 23 procenta spanskog izvoza i jednu cetvrtinu svih stranih investicija; njen dohodak po glavi stanovnika bio je za 20 odsto visi od spanskog proseka.

Bogati regioni Zapadne Evrope otkrili su veliki interes u uzajamnom povezivanju, neposrednom ili preko evropskih institucija. I po prirodi stvari, taj interes ih vodi u sve krupnije razmirice sa starijim nacionalnim dravama u cijem su sastavu. Takve razmirice nisu od juce. U Italiji je ozlojedjenost severnjaka sto dele zemlju s "parazitskim" jugom tema stara koliko i sama drzava. Flamanski nacionalni separatizam u Belgiji, koji je cvetao pod nacistima i zbog toga se primirio posle rata, poslednjih godina je ponovo oiveo, podstaknut ekonomskim opadanjem industrijske Valonije; mi Flamanci - tako se sada rasudjuje - ne trazimo samo jezicku jednakost i odvojenu administraciju, vec i nas sopstveni (nebelgijski) identitet - i drzavu. Opsti zahtev separatista, u Spaniji, Italiji, Belgiji, ali i u Sloveniji i Ceskoj pre "plisanog razvoda", glasi: "mi" - marljivi, savesni poreski obveznici, jezicki i/ili kulturno razliciti severnjaci - mi smo "Evropljani"; "oni" - ruralni, zaostali, lenji, subvencionisani (mediteranski) "juznjaci" - nisu to u punoj meri. Logicki imperativ "evropskog" identiteta koji se distancira od nepozeljnih suseda u istoj dravi jeste trazenje alternativnog sredista autoriteta, i stavljanje "Brisela" iznad Rima i Madrida. Zov "Evropske unije" u datim okolnostima jeste zov kosmopolitskog modernog razvoja naspram staromodnih, ogranicenih i "vestackih" nacionalnih stega. Zbog svega toga, "Evropa" posebno privlaci mladju inteligenciju u tim zemljama. Oci mnogih zapadnih intelektualaca nekad su bile uprte u Sovjetski Savez kao podsticajan spoj filozofske ambicije i administrativne moci; danas "Evropa" ima nesto od te cari. Za svoje oboavaoce, "Unija" je poslednji naslednik prosvecenog despotizma osamnaestog veka. Sta je, na kraju krajeva, "Brisel", ako ne novi pokusaj da se postigne ideal delotvorne, univerzalne administracije, rasterecene od partikularizma i vodjene razumom i vladavinom zakona, koju su monarsi-reformatori - Katarina Velika, Fridrih Veliki, Marija Terezija i Josif Drugi - zeleli da uspostave u svojim oronulim zemljama? Sama racionalnost ideala Evropske unije to nalaze obrazovanoj klasi profesionalaca koja, jednako na Istoku i na Zapadu, u "Briselu" vidi mogucnost spasa od uskogrudih stavova i provincijske zaostalosti - bas kao sto su advokati, trgovci i ljudi od pera u osamnaestom veku polagali nade u prosvecene monarhe a ne u reakcionarne parlamente i narodne skupstine.

Sve to, medjutim, ima svoju cenu. Ako je "Evropa" ime za pobednike, ko ce se zalagati za gubitnike - za jug, sirotinju, jezicki, obrazovno ili kulturno zaostale, nezbrinute ili prezrene Evropljane koji ne zive u zlatnim trouglima du iscezlih granica? Postoji opasnost da tim Evropljanima preostane samo "nacija", ili tacnije nacionalizam; ne nacionalni separatizam Katalonaca ili regionalna samosvest Lombardijaca, vec odrzavanje devetnaestovekovne drzave kao bedema protiv promena.Zbog toga, i zato sto sve cvrsce povezivanje evropskih nacija u praksi nije mnogo verovatno, moda nije nerazborito insistirati na njemu. Zalazuci se za skromniju procenu evro-prospekata, niposto ne tvrdim da su nacionalne institucije nacelno bolje od nadnacionalnih. Ali trebalo bi da priznamo realnost nacija i drzava i da imamo na umu sledecu opasnost: ako ih zanemarimo, nacionalisti ce to umeti da iskoriste na izborima.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1997 - Sva prava zadrzana]